|
ANKSIOZNOST
Reč
"anksiozan" vodi poreklo od latinskog "anxious".
Kod nas je preuzeta iz engleskog jezika, a doslovni prevod sa engleskog
znači: biti zabrinut, biti uznemiren, uplašen. Strah ima korisne
funkcije. Filogenetski- priprema jedinku da pobegne ili da se bori. Razlika
izmedju adaptivne i patološke anksioznosti: adaptivna anksioznost
mobiliše psihičke potencijale u cilju rešavanja problema a patološka anksioznost
parališe jedinku- ne postoji strah u odnosu na neki definisani objekat-slobodno
lebdeći strah. Anksioznost je uvek praćena fiziološkim manifestacijama:
subjektivni doživljaj, ponašanje, telesna reakcija, kognitivna manifestacija
- razmišljanje o opasnosti. Izražena je somatska komponenta-prenadražen
simpatikus, pojačano lučenje adrenalina i noradrenalina. Dolazi do situacije
bekstva ili borbe: izoštrava se vid kad postoji opasnost; dugotrajna akomodacija
- nejasan vid, magla; redukcija lučenja pljuvačke koja se presumerava
u krv; suva usta i teškoća u gutanju.
Disajni putevi postaju širi da bi se pluća bolje snabdevala kiseonikom,
kod bolesnika je posledica da teško diše; gubitak daha-pluća rade intenzivno-nemamo
kiseonika; ubrzan rad srca-tahikardija; dolazi do naglog oslobodjavanja
glukogena, sećera iz jetre u krv; rad digestitivnih organa se inhibira;
koža se znoji pojačano; krvni sudovi kože se skupljaju-kontrahuju, krv
se usmerava u telo pa nastaje bledilo lica ; mišići se kontrahuju što
dovodi do bolova i drhtavice mišića , nastaje gubitak kalcijuma i javlja
s trnjenje prstiju, ruku, nogu; vrtoglavica i nesvestica.
1. ŠTA SU TO ANKSIOZNI POREMEĆAJI?
Osobe sa anksioznim poremećajima
doživljavaju prekomernu zabrinutost i napetost koja dovodi
do toga da oni ili izbegavaju situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma,
ili razvijaju prinudne rituale koji smanjuju anksioznost. Svako od
nas oseća zabrinutost u pojedinim situacijama, ali osobe sa anksioznim
poremećajima imaju preterana i nerealna osećanja koja utiču na njihove
živote, odnose sa ljudima, postignuća u školi ili na poslu, društvene
aktivnosti i rekreaciju.
Mnoge osobe, iz različitih razloga, ne leče svoju anksioznost; one mogu
smatrati da su simptomi blagi, ili čak normalni, ili pak simptomi sami
po sebi mogu uticati na to da se traži pomoć. Anksiozni poremećaji se
efikasno leče.
1.1. SIMPTOMI ANKSIOZNH POREMEĆAJA:
1. intenzivna i dugotrajna osećanja straha i nelagodnosti koja se
pojavljuju nevezano za neku stvarnu pretnju ili opasnost
2. osećanja straha i nelagodnosti koja utiču na normalno svakodnevno funkcionisanje
1.2. KOLIKO SU ČESTI ANKSIOZNI POREMEĆAJI?
Podaci iz jedne zapadne zemlje sa 25 miliona stanovnika govore da kombinovani
anksiozni poremećaji zahvataju 12% građana: 9% muškaraca i 16% žena tokom
jedne godine. Kao grupa, anksiozni poremećaji su najčešći od svih mentalnih
poremaćaja.
2. UZROCI ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Po svemu sudeći, nastanak anksioznih poremaćaja je rezultat
kompleksne interakcije genetskih, bioloških, razvojnih i drugih faktora
kao što su npr. socioekonomski faktori i stres na radnom mestu. Predloženo
je mnoštvo različitih teorija koje objašnjavaju kako navedeni faktori
doprinose razvoju ovog poremaćaja. Prva teorija je iskustvena: ljudi mogu
naučiti svoj strah nakon početnog neprijatnog iskustva kao što je ponižavajuća
situacija, fizičko ili seksualno zlostavljanje, ili samo prisustvovanje
nekom nasilnom činu. Slična iskustva koja slede služe da dodatno pojačaju
strah.
Po drugoj teoriji, koja se odnosi na kogniciju ili mišljenje, ljudi veruju
ili predviđaju da će ishod određene situacije biti po njih ponižavajući
ili štetan. Ovo se može dogoditi, na primer, ako su roditelji preterano
zaštitnički nastrojeni i ako neprestano upozoravaju na potencijalne probleme.
Treća teorija se usredsređuje na biološke osnove. Istraživanja sugerišu
da amigdala, struktura koja se nalazi duboko unutar mozga, služi kao komunikacijska
centrala koja signalizira prisustvo pretnje i okida odgovor u vidu straha
ili zabrinutosti. Amigdala, takođe, skladišti emocionalna sećanja i može
igrati ulogu u nastanku anksioznih poremaćaja. Deca osoba sa anksioznim
poremćajima su pod znatno većim rizikom da razviju isti poremećaj nego
opšta populacija, što može ukazati na genetski faktor, roditeljske uticaje
ili i jedno i drugo.
3. VRSTE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
3.1. GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ (F 41.1)
Generalizovani
anksiozni poremećaj predstavlja preteranu zabrinutost zbog
raličitih događaja ili aktivnosti, koja se javlja tokom više dana, ali
ne duže od 6 meseci, uz pridružene simptome (zamor, oslabljena koncentracija).
Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP) spada u skupinu anksioznih poremećaja.
Često se javlja zajedno sa poremećajima raspoloženja, s drugim anksioznim
poremećajima i poremećajima vezanim uz psihoaktivne stvari (APA, 1996).
Glavna obeležja ovog poremećaja su slobodno lebdeći
i neodređeni strah, strahovanja, bojažljiva iščekivanja, teškoba, strepnja,
unutrašnji nemir, psihomotorna napetost te hiperaktivnost autonomnog nervnog
sistema. Oboleli doživljava neodređeni strah koji ga potpuno preplavljuje,
a on ne zna ni razloge toga straha. Takav strah čini obolele bespomoćnima,
nesigurnima, često i nesposobnima za socijalna, radna i druga funkcionisanja.
Psihomotorna napetost očituje se osećajem unutrašnjeg pritiska, nemirom,
tremorom, trzanjem, osećajem drhtavice, agitacijom, nemogućnošću da se
bude na jednom mestu, brzim zamaranjem i bolovima u mišićima. Hiperaktivnost
autonomnog nervnog sastava očituje se u simptomima površnog disanja, osećaju
nedostatka vazduha, znojenju, povraćanju, prolivu, učestalom mokrenju,
otežanom gutanju i suhim ustima te hladnim, lepljivim rukama. Takođe,
najčešće se javljaju i otežano koncentrisanje, razdražljivost, distraktibilnost
poremećaji spavanja, smetnje u komuniciranju s okolinom i depresivni simptomi.
Eksperimenti su pokazali da je kod ovog poremećaja oštećena pažnja pa
pacijent ima pojačanu pažnju za sve stimulanse koje predstavljaju opasnost..
perceptivni POP-AUT: dve kategorije majki- jedna grupa majki sa decom
koja očekuju operaciju i druga grupa majki sa decom koja nisu imala intervenciju-puštali
su im muziku i neutralne reči da ih asociraju na operaciju. Majke koje
su čekale na operaciju su zapažale te neutralne reči i asocirale na operaciju.
Pacijenti sa ovim poremećajem ispoljavaju jak mišićni tonus, izražena
je jaka hiperaktivnost autonomnog nervnog sistema, znojenje i opštu napetost
koja traje sve vreme.
3.1.1. Lečenje
Najprošireniji oblik terapije su anksiolitici, pre svega benzodiazepini,
posebno u akutnoj fazi simptoma. Antidepresivi se mogu dati ako je generalizovani
anksiozni poremećaj udružen s paničnim napadima, depresijom ili ako preti
razvoj zavisnosti o benzodiazepinima (Jakovljević i sar., 1995). Uz farmakoterapiju
treba uključiti i psihoterapiju.
Kako psihoanalitička
teorija pretpostavlja da je generalizovani anksiozni poremećaj posledica
potisnutih konflikata, oni obolelom nastoje pomoći tako da se suoči s
pravim izvorom konflikata.
Bihevioralni terapeuti smatraju da se slobodno- plutajuća anksioznost
može podeliti u jednu ili nekoliko fobija, pa se shodno tome može sprovesti
sistematka desenzibilizacija (Davison i Neale, 2002). Opstija bihevioralna
terapija uključuje intenzivno uvežbavanje metoda opuštanja s pretpostavkom
da će se tako sniziti opsta napetost i nemir kod obolelih.
Kroz verbalno poučavanje, modeliranje ili operantno oblikovanje pokušava
se smanjiti osećaj bespomoćnosti tako da se klijentu pomogne da stekne
veštine koje mu omogućuju da dobije osećaj kompetentnosti kao i samopouzdanje.
Kognitivne terapije pokušavaju podstaknuti obolelog da ponovno procene
i drugačije interpretiraju neke dvosmislene podražaje i situacije.
3.2. SPECIFIČNA FOBIJA
Specifična fobija je naznačen i uporan strah od jasno
prepoznatljivih objekata ili situacija (npr. letenje, visina, životinje).
Osobe sa specifičnim fobijama pate od intenzivnog straha od specifičnih
situacija ili objekata (zatvoren ili otvoren prostor, visina, pauci, psi,
itd.). Izraženost straha je neadekvatna u odnosu na situaciju i osoba
je prepoznaje kao iracionalnu. Specifične fobije mogu dovesti do izbegavanja
uobičajenih, svakodnevnih situacija.
Poremećaj socijalne anksioznosti (Socijalna fobija). Karakteriše se ekstremnom
anksioznošću vezanom za procenu drugih ili ponašanje koje bi moglo dovesti
do ismejavanja i osramoćivanja. Ovakva intenzivna anksioznost može voditi
izbegavajućem ponašanju. Fizičke manifestacije povezane sa ovim poremećajem
su lupanje srca, ubrzano disanje, crvenjenje i znojenje.
3.3. POST-TRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ (PTSP)
Post-traumatski
stresni poremećaj predstavlja uporno ponavljanje sećanja
na proživljenu traumu (flešbekovi), uporne zastrašujuće misli,
košmarni snovi, bes ili razdražljivost kao odgovor na zastrašujuće iskustvo
tokom koga je postojala pretnja fizičkim povređivanjem ili je do njega
i došlo (npr. silovanje, zlostavljanje dece, rat, elementarna nepogoda).
Jedan od velikih problema u današnjem svetu su upravo psihološki problemi
i poremećaji koji se javljaju kao posledica traumatskih, stresnih događaja.
Prirodne traume, zemljotresi, poplave, požari, i velike društvene traume
kao što su ratovi i sve što rat nosi sa sobom, mogu da uzrokuju teško
podnošljiv stres i poremećaj kod individue ali i porodice, pa čak i čitavog
društva.
Postoje raznovrsne definicije traume danas. Najšira definicija traumatskog
iskustva bi bila da je to bilo koje iskustvo koje prevazilazi granice
uobičajenog iskustva i očekivanja.
Trauma se definiše i kao bilo koja po život opasna, emocionalno nesavladiva
katastrofa koja prevazilazi uobičajene mehanizme prevladavanja, bez obzira
da li se ta trauma odigrala u detinjstvu ili u odraslom dobu, bez obzira
da li je trauma kratko trajala ili se dešavala tokom celog života.
Traumatsko iskustvo koje se vezuje za Post-traumatski stresni poremećaj
treba da zadovolji sledeće kriterijume:
1. osoba je doživela, prisustvovala ili bila suočena sa događajem
koji je opasan po život ili fizički integritet osobe ili drugih.
2. Reakcije osobe uključuju osećanja intenzivnog straha, bespomoćnosti
i užasa.
Prvi kriterijum je vezan za karakteristike stresora, ali mnoga istraživanja
su pokazala da postraumatski simptomi nisu direktno proporcijalni jačini
stresora, i da su subjektivni faktori jako bitni u predikciji simptomatologije
Post-traumatskok stresnog poremećaja , te je i drugi kriterijum uveden.
Kod osoba koje boluju od Post-traumatskog stresnog poremećaja,
traumatsko iskustvo koje su doživeli se uporno ponavlja preko
1. Intruzivnih, mučnih sećanja na događaj koja se javljaju u vidu
slika, misli ili percepcija
2. Zastrašujućih snova o događaju
3. Osećanja kao da se zastrašujući događaj ponovo dešava, koje se javlja
u budnom ili intoksiciranom stanju i manifestuje preko iluzija, halucinacija
ili flashback epizoda traumatičnog događaja.
4. Spoljašnjih ili unutrašnjih podsetnika na traumu koji dovode do reaktivacije
osećanja ili ponašanja koja su vezana za traumatski događaj.
Osoba gubi interesovanja za sve aktivnosti koje je ranije volela da upražnjava,
ulaže ogromne napore kako bi izbegla misli, osećanja ili ljude koji je
podsećaju na traumu, vrlo često je nesposobna da se seti nekih važnih
aspekata i delova traumatskog događaja, oseća se drugačije i otuđeno od
drugih, bliskih osoba u svom životu ili čak ne oseća ljubav i privrženost
prema nekada bliskim članovima svoje porodice. Osoba ima osećaj skraćene
budućnosti, osećaj da neće imati porodicu, karijeru, uobičajen normalan
život.
Jedan od čestih simptoma Post-traumatskog stresnog poremećaja je i osećanje
da je sama osoba ili svet oko nje nerealan (depersonalizacija / derealizacija).
Depersonalizacija može da uključuje osećanja odvojenosti
«duha» od tela, kada osoba ima osećaj kao da posmatra sebe i ono što joj
se dešava sa distance; osećanja velikih telesnih promenena kao što je
npr. osećaj da su telesni ekstremiteti veći nego što bi trebalo da budu,
itd. Derealizacija, odnosno osećanje nerealnog
vezano za objekte spolja, se često javlja paralelno sa depersonalizacijom.
3.4. OPSESIVNO - KOMPULZIVNI POREMEĆAJ (F42.8)
Opsesije
(prisilne misli): uporne misli, ideje, porivi ili slike koje se nameću
protiv volje. Neprikladne su i uzrokuju primetnu napetost ili nelagodnost.
Osobe sa prisilnim mislima obično pokušavaju da takve misli ili prvo ignorišu
ili potisnu, ili da im se suprotstave drugim mislima ili akcijama (kompulzije).
Kompulzije (prisilne radnje): ponavljajuća ponašanja
(pranje ruku, sređivanje ili proveravanje) ili mentalne radnje (molitve,
brojanje ili ponavljanje reči) koje se javljaju kao odgovor na prisilne
misli ili se javljaju na ritualan način.
Opsesivno- kompulzivni poremećaj spada u grupu anksioznih
poremećaja. Često se javlja sa velikim depresivnim poremećajem, drugim
anksioznim poremećajima, poremećajima hranjenja i opsesivno- kompulzivnim
poremećajem ličnosti (APA, 1996).
3.4.1. Obeležja poremećaja i klinička slika
Opsesivno- kompulzivni poremećaj (OKP) obeležavaju prisilne misli i radnje
koje oboleli doživljava kao strane ili nametnute, a koje osobu vremenski
okupiraju ili izazivaju očite smetnje i značajna oštećenja.
Opsesije su perzistentne ideje, misli, poticaji, predodžbe koje se doživljavaju
kao nametljive, neprimerene, neželjene i nepozvane te izazivaju anksioznost.
Osobe su sposobne prepoznati te opsesije kao svoje misli, znaju da nisu
nametnute izvana, ali se nad njima nema kontrola i zna se da to nisu misli
koje bi osoba trebala ili želela imati (APA, 1996).
Akter i sar. (1975) (prema Davison i Neale, 2002) su pronašli pet najčešćih
oblika opsesije:
1. Opsesivne dvojbe koje se pojavljuju kao ustrajne misli
o tome da dovršeni posao nije dobro obavljen (npr. „Jesam li ugasio štednjak,
jesam li to sigurno učinio?“, iako se oboleli tačno seća da je to učinio)
2. Opsesivne misli su beskonačni lanci misli, često usmereni
na buduće događaje (npr. „Ako mi se rodi dečak, on bi mogao zbog karijere
otići i napustiti me, no možda mi se poželi i vratiti, jer ću ja...“).
3. Opsesivni impulsi su snažni porivi za izvođenjem određenih
postupaka, često protiv volje obolelog, koji mogu biti najobičnijie bezazlene
„mušice“ (npr. piti iz jedne i samo jedne čaše), ali i nasilni i opasni
postupci (npr. poriv da povrede dete, da psuju u crkvi).
4. Kod opsesivnih strahova oboleli se brinu da će izgubiti
kontrolu i učiniti nešto društveno neprihvatljivo (npr. nastavnik se boji
da će pred učenicima govoriti o svojim lošim polnim odnosima, iako o tome
zapravo ne želi govoriti)
5. Opsesivne halucinacije predstavljaju trajne halucinacije
nekog nedavno viđenog ili zamišljenog događaja koje progone obolelog (npr.
osoba vidi kako joj povučena voda iz kotlića odnosi bebu u kanalizaciju
svaki put kada uđe u kupaotilo).
Kompulzije predstavljaju ponavljane radnje, odnosno
ponašanja ili pak mentalni čin (naziva se još i kognitivna kompulzija,
npr. brojenje, tiho ponavljanje reči) koji se koriste u svrhu sprečavanja
ili smanjenja anksioznosti ili nelagode, a ne u svrhu postizanja zadovoljstva
(kao kod kockanja npr.) (APA, 1996). Osoba se oseća nateranom da izvrši
neku radnju kako bi smanjila nelagodu, ublažila stres koji izazivaju opsesije
ili sprečila neki opasni događaj ili situaciju, a čest je i strah od posledica
prekidanja takvih radnji. Kompulzije su naglašeno preterane i često realno
nepovezane s razlogom zbog kojeg se čine. U najčešće kompulzije ubrajaju
se pranje, čišćenje, brojenje, proveravanje, pospremanje, odevanje, slaganje
odeće i slično.
Akhter i sar. (1975) (prema Davison i Neale, 2002) su pronašli dva oblika
kompulzija:
1. Kompulzije proveravanja su kompulzivni porivi koji obolelog prisiljavaju
na delovanje (npr. neprestano proveravanje jesu li vrata zaključana, stalno
proveravanje sadržaja džepa, iako oboleli zna da u njemu nema ničega).
2. Kompulzije kontrole omogućuju kontrolu nekog kompulzivnog poriva i
uspešno odupiranje tom porivu (osobe koje osećaju nelagodu zbog neprimerenih,
npr. incestuoznih, poriva kontroliraju svoju anksioznost izazvanu tim
porivima tako što neprestano broje naglas do deset).
Oko 2/3 oboljelih od Opsesivno- kompulzivnog poremećaja pokazuje specifičan
tip ličnosti, tzv. opsesivni karakter koji uključuje visok stupanj samokontrole,
savesnost, preteranu pedantnost, perfekcionizam, rigidno ponašanje i slično
(Jakovljević i sar., 1995)
Kada osobe sa Opsesivno- kompulzivnim poremećajem shvataju da su opsesije
ili kompulzije preterane, nerazumne i nerealne, pokušavaju im se odupreti.
Odupiranjem kompulziji, osećaj napetosti i anksioznosti
se pojačava, a ponovno se može smanjiti jedino prepuštanjem kompulziji.
Nakon mnogo takvih bezuspešnih pokušaja odupiranju opsesijama i kompulzijama,
oboleli im se prepušta, uključuje ih u svoju svakodnevicu te više ni ne
oseća potrebu za odupiranjem.
Popratna obeležja Opsesivno- kompulzivnog poremećaja uključuju
izbjgavanja situacija koje uključuju sadržaj opsesija (kao npr. izbegavanje
čekaonica, rukovanja s nepoznatim ljudima), mogu biti prisutni osećaji
krivice, patološki osećaj odgovornosti, smetnje spavanja, preterano uzimanje
alkohola, sedativa, anksiolitika, hipnotika, mogu se javiti dermatološki
problemi zbog preteranog pranja ruku vodom ili dezinfekcijskim sredstvima.
Osobe se često jedino usmeravaju na izvršavanje prisilnih radnji, bez
obzira na ozbiljne posledice po bračni, profesionalni i socijalni život,
znaju biti i samo prikovani uz kuću (APA, 1996).
3.4.2. Lečenje
Anksiolitici često donose kratkotrajno olakšanje kod obolelih od OKP
(Jakovljević i sar., 1995). Inhibitori monoaminooskidaze i triciklički
antidepresivi mogu imati povoljne učinke u lečenju Opsesivno- kompulzivnog
poremećaja (Davison i Neale, 2002).
Psihoanalitički postupci u
lečenju Opsesivno- kompulzivnog poremećaja nisu se pokazali
delotvornima (uklanjanje potiskivanja i omogućavanju bolesniku da se suoči
s onim čega se zaista boji- da će određeni nagon biti zadovoljen).
Bihevioralni pristup kompulzivnim
ritualima obuhvata izlaganje s prevencijom odgovora, i dosad je jedan
od delotvornijih oblika psihoterapije. Takav postupak uključuje izlaganje
osoba situacijama koje izazivaju kompulzivni čin (dodirivanje prljave
posude), a potom se suzdržava od izvođenja uobičajenog rituala (pranje
ruku). Sprečavanje izvođenja rituala će osobu izložiti podražajima koji
izazivaju anksioznost, ali time će se omogućiti i gašenje te anksioznosti.
Bez obzira na vrstu terapije, oboleli se retko izleče. Oni mogu nakon
terapija osetiti poboljšanje, jer, iako opsesivno- kompulzivne tendencije
traju i dalje, oboleli ih mogu u boljem stupnju kontrolisati i manje ometaju
odvijanje normalnog, svakodnevnog života.
3.5. PANIČNI POREMEĆAJ
Panični
poremećaj predstavlja prisustvo ponavljajućih, neočekivanih
napada panike koji su praćeni (u trajanju od najmanje mesec dana)
stalno prisutnom zabrinutošću oko mogućnosti dobijanja dodatnih napada,
brigom zbog uticaja napada ili njegovih posledica, ili značajnom promenom
ponašanja u vezi sa napadima.
Panični poremećaji su ponekad udruženi sa agorafobijom
– zabrinutost zbog, ili izbegavanje, mesta i situacija sa kojih bi
beg mogao da bude otežan ili ponižavajući, ili na kojima pomoć ne bi bila
dostupna u slučaju paničnog napada ili simptoma sličnih panici.
Ključna odlika paničnog napada je jasno ograničen period intenzivnog straha
ili nelagodnosti koji je praćen sa najmanje 4 od 13 fizičkih simptoma
kao što su:
1. palpitacije, ubrzan srčani rad ili lupanje srca
2. znojenje
3. drhtanje ili tremor
4. osećaj otežanog disanja ili gušenja
5. bol ili nelagodnost u grudima
6. mučnina ili nelagodnost u stomaku
7. vrtoglavica, nestabilnost, zbunjenost, nesvestica
8. doživljaj da su objekti nestvarni (derealizacija)
9. doživljaj da je sopstveno Ja udaljeno ili da “nije stvarno tu” (depersonalizacija)
10. strah od gubitka kontrole; strah da će se "poludeti"
11. strah od smrti
12. parestezije (osećaj obamrlosti ili peckanja)
13. topli ili hladni talasi po telu.
4. UTICAJ I POSLEDICE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Simptomi anksioznih poremećaja često se razvijaju tokom ranog odraslog
perioda. Uprkos tome što većina ljudi ima blage smetnje ili ih nema uopšte,
anksiozni poremećaji mogu ozbiljno ograničiti obrazovanje, posao, zabavu
i društvene aktivnosti jedne osobe jer on/ona izbegava situacije koje
mogu dovesti do pojave simptoma.
Osobe koje su ozbiljno ugrožene anksioznim poremećajima češće imaju i
neki drugi tip poremećaja: depresiju, distimiju, zloupotrebljavaju alkohol
ili psihoaktivne supstance ili imaju poremećaj ličnosti.
Upravo zato što su anksiozni poremećaji bliski onome što većina ljudi
doživljava kao normalnu zabrinutost, oni koji od njih boluju mogu strahovati
da će drugi ljudi okarakterisati njihovu prekomernu brigu i strah kao
puku slabost. Kao posledica, oni mogu da ignorišu ozbiljnost sopstvenog
stanja i nastojati da ga reše sami. Često izbegavaju da potraže pomoć
i pate u tišini.
5. LEČENJE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Rano prepoznavanje i adekvatan tretman su imperativi u
cilju povećavanja kvaliteta života osoba sa anksioznim poremećajima. Adekvatno
prepoznavanje i tretman takođe pomažu da se spreče česti sekundarni poremećaji
kao što su depresija i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Odlaganje traženja i dobijanja dijagnoze i terapije može se pripisati
mnoštvu faktora kao što su: stigma (sramota, ljaga), nedostatak ljudskih
resursa, znanja ili finansijski razlozi. Uz sve to, može se dogoditi da
lekari ne prepoznaju uvek obrazac u simptomima jedne osobe koji bi ih
doveo do prave dijagnoze. Često se simptomi ne shvataju ozbiljno i osoba
sa anksioznim poremećajem se etiketira kao "emocionalno nestabilna".
Skorašnji pregled anksioznih poremaćaja ukazuje da bi efikasno lečenje
uključivalo terapiju lekovima (antidepresivima, anksioliticima) i kognitivno-bihejvioralnu
terapiju koja pomaže ljudima da svoje misli o svemu onome što ih prekomerno
brine preobraze u racionalnije ideje. Grupe podrške za pojedince i porodice,
takođe mogu pomoći da se stvori oruđe za smanjivanje simptoma i izlaženje
na kraj sa njima.
Literatura
1. Psihijatrija- predgovor dr. Slavka Morić-Petrović (Subotica, Birografika,
1987. )
2. Psihijatrija sa medicinskom psihologijom-Srboljub Stojiljković (
Beograd-Zagreb,Medicinska Knjiga, 1986.)
3. Psihijatrija-Dušan Kecmanović (Beograd-Zagreb, Medicinska Knjiga,
1980.)
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|