OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ RELIGIJE |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
ХРИШЋАНСТВО
Хришћанство (на грчком језику: χριστιανισμός, на латинском језику: christianitas) је једна од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства.
Религија је заснована на учењу и животу Исуса Христа из Назарета (Исус Назарећанин) у Галилеји, описаног у Новом завјету. Сви који су се окренули Христу и вјерују у њега и слиједе његовом учењу су његови слиједбеници и зову се Хришћани. Сви хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.
Хришћани вјерују да је Исус Божији син и Месија (Христос) за кога су пророци рекли да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, инкарнација Бога, спасиоц човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин спасити. Хришћани вјерују да је Исус устао из мртвих, трећи дан по распећу, касније се подигао на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи. Исус Христос је проповиједао о божјем (небеском) краљевству и значају његова боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у пријеводу значи Месија, па су тако прве Христове слиједбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је доста опширно описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и слиједбеника је брзо растао, посебно међу сиромашним људима. Хришћани зову поруку Исуса Христа јеванђељем («добра вијест») и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).
По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: «И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.»
Касније када је постало званична, државна религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала записаних у Светом писму (јеванђеља). Догматске расправе, као и политичке прилике и разни интереси су довели до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају да су хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје "хришћанство" на неколико ритуала - обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на тзв. црквене празнике).
Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство преставља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију (од 1.5 до 2.1 милијарде људи се изјашњава да су хришћани).
2. ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА
2.1 Рани период хришћанства
Званично, хришћанство је религија која настаје у првом вијеку Нове ере међу слиједбеницима Исуса Христа (Исус Назарећанин). Рођење Исуса Христа преставља почетак нове ере и новог рачунања времена. Под водством Апостола Петра и Павла, настајале су хришћанске заједнице од Јевреја који су напустили јудаизам и окренули се Исусовом учењу; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја). Може се рећи да су темељи хришћанства постављени 2000 година прије нове ере, појавом Аврама, Исака и Јакова. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су веровали у бога Јехову (хебрејски: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV вијека). Они су проповиједали божије ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове .
Рано хришћанство се појављује на тлу Израела, који је тада били освојили Римљана. За само три вијека, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство се раширило преко Медитерана, са прогонима од стране римских императора. Од почетка, хришћани су били изложени разним врстама терора, укључујући спаљивања, мучења, прогоне итд. Римски император Нерон је 64. године оптужио хришћане за велики пожар у Риму. Црква сматра, да су тада под Нером, апостоли Петар и Павле убијени у Риму. Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других римских императора, највише под владавином Дециуса и Диоклециана.
Некако од 150. године хришћански учитељи, у сврху одбране своје вјере, почињу са писањем теолошких и апологетских дјела. Ови аутори су знани као црквени оци. Посебно знани су били: Игнатиус антиохијски, Поликарп, Јустин, Иринациј, Тертулијан, Клемент александријски и Ориген.
На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као, гностицизам и митраизам. Исто тако хришћанство је апсорбовало разне елементе од паганских религија, посебно мистерних култова. О нивоу или степену утицаја на хришћанство, мишљења међу научницима се доста разликују .
Император Константин Велики (4-ти вијек) је 313-те године озаконио Хришћанство, а Теодосиј I га 380-те год. прогласио за религију Римског царства. Константин је сазвао Први васељенски сабор (или Први никејски сабор) који је одржан у Никеји у Малој Азији током маја и јуна 325. године. То је био први васељенски сабор Хришћанске цркве, а његовом најзначајнијом последицом се сматра, доношење прве обједињене хришћанске доктрине тзв. „никејског симбола вере“.2.2 Милански едикт
Цар Константин Велики који је владао од (306. – 337.) 30. априла 313. године Миланским едиктом проглашава равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно 387. године (74 године послије) постаје и званична државна религија у Римском царству. Цар Константин је био амбициозан човјек који се за Хришћанство везао постепено. У том постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године одбија да се попне на капитол како би принио жртве пред паганским храмом бога Јупитера. 319. године, цар је толико одступио од паганства, да је те године објавио едикт о поништавању паганских вјера. Ипак, унеколико помирљива политика према паганима остаје на снази, све до 323. године, када побјеђује свог зета Лицинија у борби за власт, и када постаје једини владар Империје.
Последњих година, пред смрт, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих Апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цио град. Имао је жељу да буде крштен на ријеци Јордану, али га је лоше здравље у томе спријечило. Непосредно након Васкрса 337. године, крштен је у Никомедији, од стране Јевсевија Никомедијског, а умире 22. маја 337. године на сам празник Педесетнице (50 дана по крштењу) .2.3 Средњи век
У то вријеме развијају се и први облици монаштва. Око 500-те год. Бенедикт је поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљали манастири. У 8. вијеку долази до проблема око икона, које је византијска страна промовисала. Коначно, 787. год. на другом никејском сабору, борбе су се окончале у корист икона и иконографије.
Изван граница Римског царства хришћанство се проширило на Јерменију, Етиопију, Персију и Индију и међу келтска племена. За вријеме Велике сеобе народа, разни германски народи су прихватили хришћанство (Аријска вјероисповијест (међу Готима и Вандалима)) али касније је Римокатоличко Хришћанство надвладало, почевши са Францима. Источноевропски Словени генерално су прихватили Византијски облик хришћанства (као нпр. Русија 988 год). Културне и друге разлике су раздвојиле Источну и Западну цркву и направиле Велику Шизму (1054 год.). Долази до подјеле Хришћанске цркве на Западну (латински језик) са сједиштем у Риму, и Источну (грчки језик) са сједиштем у Константинопољу, са значајнијим заједницама у Египту и Сирији. Западна и Источна црква се неслажу у многочему прије свега у вези бројних административних, литургијских и доктриналних ствари, од којих иступа посебно положај папе у црквеној хијерархији. Шизма је остала и до данашњих дана.
Од 7. вијека, хришћанство је на удару од Ислама који је освојио Блиски исток, сјеверну Африку и већину Пиринесјког полуострва. Слиједили су многи војни конфликти, укључујући: Крсташке ратове, шпанска Реконквиста, пад Византијске империје и југоисточне Европе под турску власт.
2.4 Протестантска реформацијаЗападно хришћанство у средњем вијеку карактеришу сукоби локалних власти и Папа, развој теологије и филозофије. Због великог незадовољства и корупције у Цркви, појавила се потреба по реформацији. Римокатоличка црква успијева да се обнови са Трентским Савјетом (1545-1563, након издавања 95 теза 1517 год. од стране Мартина Лутера. Ово је један од кључних периода у историји хришћанства када долази до реформације (Протестантска Реформација), која је довела до појаве бројних огранака у хришћанству из римокатоличке цркве. Тако 1534. год. енглески краљ Хенрик VIII, проглашава себе поглаварем Англиканске цркве. А 1536. год. укидају се манастири у Енглеској, Велсу и Ирској. Као резултат колонијлне експанзије од стране моћних држава, као и због мисионарског жара, хришћанство се у разним облицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке. У Европи долази до ратова гдје је религија играла велику улогу.
Са све већим Просвјетитељством, хришћанство се суочава са новим научним тумачењима (нпр. хелиоцентрични систем и теорија еволуције), тако и са појављивањем библијског критицизма, скептицизмом и савремене политичке идеологије, либерализмом, национализмом и социјализмом (комунизмом). Долази до појава дехришћанизације током француске револуције, шпанског грађанског рата те посебно руске октобарске револуције.
У 19-том и 20-том вијеку, развија се екуменизам, Харизматични покрет и Фундаменталистичко Хришћанство. У новије време приврженост хришћанству у Европи (посебно западној) је прилично опало, где се модернизација и секуларизам учвршћује.
До другог великог раскола у хришћанству дошло је у XВИ веку, са појавом протестантске религије. За почетак протестантизма сматра се година 1517, када је Мартин Лутер, иначе свештеник, прикуцао својих 95 теза (Диспутатио про децларатионе виртутис индулгентиару) на врата једне цркве у Витенбергу.3. ЦРКВА И ШИРЕЊЕ ХРИШЋАНСТВА
Црква првих хришћана формирана је око апостола у Јерусалиму. После Педесетнице (Пентекосте) (дан када је, по Исусовом предсказању, Свети дух сишао на апостоле), они објављују вијести о Исусовом васкрсењу. Оснивају цркву по цијелом Средоземљу које је тада било под влашћу Римљана. Према списама апостола Петра (15.-67. г.н.е), многи јудеисти окрећу се хришћанству. Они бивају искључени из јеврејских заједница.
Распадом Римског царства 476. године, хришћанство ће постати једина веза између двије новонастале државе – Западног и Источног Римског царства. Распадом западног и развојом источног царства, Средоземљем се развија бриљантна хришћанска култура, која ће прве значајније сукобе имати 650. г. са новооснованом исламском религијом.3.1 Поделе
Бројне несугласице између истока и запада римске империје, као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на примјер тумачење догме о светом тројству) у различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно подјелу хришћанске цркве. Велика подјела (грч. шизма) се десила 1054. године чиме је завршен спор између римског папе Лава XIX и цариградског Патријарха Михајла Керуларија. С једне стране је остала Православна црква (она која поштује и чува каноне и одлуке седам Васељенских Сабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет папе, и која је данас организована углавном на националном нивоу. На другој страни, настала је Римокатоличка црква, над којом Папа има потпуну јурисдикцију.
У хришћанству постоје разне групе са разним вјеровањима које се прилично разликују од културе до културе и од мјеста до мјеста. Од времена реформације, хришћанство се дијели на три главни гране:
Католицизам: Римокатоличка црква, највећа од свих — у коју се убрајају неколике Источно католичке заједнице — као и мање заједнице (као нпр. Старокатолици), око једна милијарда крштених чланова.
Источно Хришћанство: Источна Православна црква, Асирска црква и Православне цркве, са укупно око 240 милиона крштених чланова.
Протестантство: Има разних група и деноминација као што су: Англиканци, Лутеранци, Реформисти, Евангелисти, Харизматици, Презвитеријанци, Баптисти, Методисти, Анабаптисти, Адвентисти, Квекери, Пентекостници или Пентекосталци итд.
Касније групе су настале одвајањем од старијих. Једни протестанти једноставно се изјашњавају као хришћани или наново рођени хришћани. Други, посебно у англиканизму и неолутеранизму, се изјашњавају као „и католици и протестанти“. Постоје и тзв. неденоминацијске хришћанске цркве, које не спадају ни у једну од горе наведених група. Мање хришћанске деноминације представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, коптска и етиопска црква) и несторијанство. Друге цркве које су се прогласиле за „хришћанске“, али које се удаљују од горње класификације броје око 275 милиона чланова су афричка домородачка црква са око 110 милиона чланова (груба процјена), Мормони са око 12 милиона чланова, Јеховини Свједоци са око 6,6 милиона чланова и друге групе. Све ове групе су настале из разних протестантских група. Између једних група – заједница, владају велика несугласја – неслагања, док међу другима постоје симпатије. Крајем 20-ог вијека, јавља се међу неким хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама гдје је проблем заједничког дјеловања био најизраженији. Идеје о помирењу православаца и католика су посебно ојачале међу теолозима после II ватиканског сабора и помирењу римског папе и цариградског патријараха (посјета Павла IV Цариграду 1967. године).3.2 Подела римокатоличке цркве
У шеснаестом вијеку у западном хришћанству се јавља снажан вјерско-политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер. Реформација је западно хришћанство подијелила на двије основне струје: римокатолицизам и протестантизам (латински: protestatio - протест). Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја индулгенција, односно опраштање гријехова, чак и будућих, вјерницима за новац. Индулгенцију је одобрио папа Јулије II. Покрет реформације и противреформације, расцјеп до ког је дошло у западном хришћанству, били су повод за многе дуге и тешке вјерске ратове (Хугенотски рат, Стогодишњи рат). Касније је Жан Калвин створио своју интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од римокатоличанства је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и вјерника и одбацивање култа светаца, икона и реликвија. Савремени протестантизам се дијели на Лутеранску, Калвинистичку и Англиканску цркву.
4. СИМБОЛ ВЕРЕ
Симбол вјере (лат. credo «ја вјерујем») представљају доктриналне изјаве, обично на религиозној основи. Почело се са формулом крштења да би се касније то раширило на изјаве вјере. Апостолски симболи вјере (Symbolum Apostolorum) су били развијени између 2. и 9. вијека н.е. Апостолски симболи вјере нису се ни до данас промијенили и више или мање су присутни у већини деноминација.• Вера у Бога оца, Исуса Христа као сина Божијега и светог духа
• Смрт, спуштање до пакла, устајање из мртвих, и Христов ускрс
• Светост цркве и причешће светих
• Поновни долазак Исуса, судњи дан и спасење вјерних.Никејски (Никеа) симбол вјере, који је био одговор на Аријанизам, је формулисан на Никејском сабору 325. године и у Константинопољу 381. године. Потврђен је као универзални симбол хришћанства ефеским сабором 431. године.
Мада је Бог извор све љубави и доброте и сам савршена љубав и савршен добар, Бог је исто свеправедни и савршени Судија који човјеку мора да суди по његовим дјелима, јер смисао човјекове егзистенције, није само овдашњи живот, него и живот вјечни.4.1 Исус Христос
Бесједа Исуса Христа на гори од Карл Хајнрих Блоха (Carl Heinrich Bloch), Дански сликар, d. 1890.
Основно начело хришћанства је вјера у Исуса, сина Божијега и Месију (Христа). Исус је рођен је у Витлејему у Израелу (Палестини). Хришћани сматрају да је Исус Христос дошао на земљу да проповиједа Јеванђеље, Божију добру вијест, и народ поучава. Кључно вјеровање је вјеровање о Исусововом распећу, које представља откуп свих људских гријехова, и његово устајање (васкрсење) из мртвих. Дан Исусовог рођења хришћани празнују као Божић, а дан његовог устајања из мртвих (васкрсења) као Васкрс (Ускрс). Дан Христовог страдања – распећа, обиљежен је као Велики петак. Хришћани вјерују у васкрсење мртвих и у нови живот. Година Исусовог рођења представља годину почетка Нове ере и новог начина рачунања времена. Исус Христос, Божији син, шири своје учење о спасу међу људима, да би се коначно мученичком смћу жртвовао за људски род и устао из мртвих те у виду духа ускрснуо и отишао на небо. Исус је према хришћанском вјеровању ширио своју веру, љубав, разумевање, скромност, снисходљивост по Галилеји, Јудеји и околним провинцијама због чега је осуђен на смрт разапињањем на крст, да би трећег дана васкрсао из гроба у који је био смјештен послије смрти на крсту. До недавно се сматрало да су Исус и саме библијске приче мит или легенда. Најновија истраживања само потврђују да је Исус постојао (дјела нехришћанских књижевника из првог вијека Нове ере – Јосифа Флавија и Тацита). Неки аутори и истраживачи раног хришћанства тврде да историјску позадину за легенду о Исусу Христу представља Јешуа, пророк мале јеврејске секте Ебионита, други тврде да је припадао секти Назареја. Основни извор о животу и раду Исуса Христа представља Нови завјет, други дио свете хришћанске књиге, Библије (грч. Библија у преводу „Књига“) или Светог писма.4.2 Живот Исуса Христа - по Библији
Према Библији Исус је Божији син кога је родила дјевица Марија. Наиме, његов долазак најавио је анђео Гаврило којег је посло сам Бог. Гаврило је објаснио Марији да је она изабрана да роди Божијег сина и да ће убрзо бити оплођена светим духом. То је објаснио и Јосифу - будућем Маријином мужу. Рекао им је да дјетету дају име Исус. Тако је и било. Исус убрзо постаје мудар проповиједник. Сакупља народ и преноси им поруке од Бога дате, учећи их хришћанском моралу и принципима. Убрзо затим, почиње да чини чуда: лијечи болесне, храни гладне, оживљава мртве, поји жедне... Око 30. године свог живота бива крштен код Јована Крститеља. Потом бира дванаест апостола: Петра (Симона), Андрију, Јакова Зеведејева, Јована, Филипа, Вартоломеја, Матеју, Тому, Јакова Алфејева, Симона, Левеја званог Тадија и Јуду Искариотског. Послије три године проповиједања бива ухапшен и доведен пред Синедрион (јеврејски суд), а потом је предат римском гувернеру Понтију Пилату. Исус је осуђен да умре као роб разапет на крсту. На тајној вечери, уочи своје смрти, говори ученицима ко ће га издати. Такође им говори да ће, трећег дана послије своје смрти, васкрснути и придружити се своме оцу на небу. За хљеб који су јели на тој вечери, Исус је рекао да је то његово тијело, а за вино које су пили, да преставља његову крв. И да тако треба и да остане. У тренутку када је подлегао у мукама разапет на крсту, спустио се мрак, иако је било подне. Последње ријечи су му биле: „Опрости им оче, јер не знају шта чине. “
4.3 Спасење
Спасење од „гријеха и смрти“ се постиже само преко Исуса Христа. Ко вјерује тај ће бити спашен, а ко не тај је већ, с тим да не вјерује у Христа, сам себе осудио. Највећи број хришћана вјерује да спасење подразумијева одлазак у рај (избјегавање пакла) послије овоземаљске смрти, мада има теолога који се по овом питању не слажу.
4.4 Свето тројство
Православни, римокатолички и монофизитски хришћани и већина протестантских хришћана вјерују у Исуса Христа као једну од три ипостаси (личности), једног јединог Бога. Бог је један, у лику Оца, Сина и Светог Духа, Света Тројица (Свето Тројство). Има хришћана који не прихватају свето тројство. Они вјерују да је Исус Божији син али да није исто што и Бог.
5. Библија – Свето писмо
Библија (другачије: Свето Писмо, енг. Bible) је хришћанска света књига. Хришћани вјерују да су цијело Свето писмо написали људи надахнути Светим духом. Састоји се из два дијела: Старог завјета, у којем је описан настанак Неба и Земље и људи на њој, прошлост човјечанства, до рођења Исуса Христа, и Новог завјета, у коме је описан живот Исуса, кроз четири јеванђеља, и будућност људи на Земљи. Оригинално, Нови завјет је написан углавном на грчком језику у првом и другом вијеку Нове ере. Иначе, сам Исус је говорио арамејски. Овај језик данас је мртав. Нови завјет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим вијеком, иако су сви текстови били довршени до средине другог вијека. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра вијест) и то по Матеји, Луки, Марку и Јовану. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завјет такође садржи рану црквену историју (дјела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу (откривење Јованово). Управо четири јеванђеља представљају извјештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и дјелима. Према Библији, Исус је зачет безгрешним зачећем. Идеја да је Исуса родила дјевица требало би да испуни вјеровање из Старог завјета да је он Син Божији. Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императора Августа, у Витлејему, у Јудеји, од мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у Галилеју. Галилеја је планинска област западно од ријеке Јордан и Галилејског језера. Према Јосифу Флавију, код Јевреја су у то вријеме постојале три филозофске струје: фарисеји, садукеји и такозвани есенци. Треба напоменути, да је Исус био попут рабина (хебрејски: учитељ, познавалац писма), односно јеврејски свештеник и да је он уствари изнутра реформисао јеврејску религију. Јеванђеља (што у пријеводу са грчког значи „Добра вијест“), написана су између 65. и 100. године н.е. А написали су их Матеја, Марко, Лука и Јован, по којима су и добила имена. Сматра се да је Библија писана између 100. и 300. године нове ере. Данас Библија представља не само хришћанску свету књигу, него и најпродаваније дјело свих времена преведено на око 1500 језика. Поред хришћанске Библије, која се разликује код католика и православаца, постоји и Хебрејска библија (енг. The Hebrew Bible, хебрејски: Tanakh).
5.1 Живот после смрти
Хришћанско гледање на живот послије смрти обично подразумијева вјечни рај или вјечни пакао, с тим да Римокатолици додају и међуваријанту - чистилиште. Чистилиште је за оне који нису имали смртни гријех на себи. Међу Православним хришћанима постоји дебата око ове теме.
Многи хришћани нису у сугласности да ли живот послије смрти почиње непосредно по смрти или по судњем дану; и да ли то подразумијева физичко васкрсење (и претварање у духовни облик). Највећи број хришћана сматра да свијест и душа продужава да живи по земаљској смрти. Јеховини свједоци вјерују, да ће праведници имати могућнот да вјечно живе у рајским условима које ће Бог да успостави на Земљи. Велики број хришћана вјерује да ће, приликом поновног доласка Исуса на Земљу (у последња времена), сви који су умрли да устану тјелесно из мртвих за последњи суд (страшни суд). Универзалисти сматрају да пакла нема, те да ће сви људи на крају бити спашени. Међутим, ова теорија Универзалиста није у складу са библијским учењем.6. Богослужења и организација
Хришћани су од самог почетка били организовани у јединствене хришћанске заједнице, цркве.
6.1 Свете тајне
Свете тајне (грч. μυστήρια – тајна (мистерија)), сакраменти (лат: sacramentum) су хришћански обреди. Њихов број се разликује код различитих хришћанских деноминација. Већина хришћана међутим признаје седам светих тајни, које су признате у слиједећим црквама: стара католичка, римокатоличка, независна католичка, источна православна (источна ортодоксна), оријенталска православна, и донекле англиканска: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвјећење.
Већина других деноминација типично примјењује само два обреда тј. крштење (баптизам) и причешће. Неки протестанти, као нпр Квекери, све обреде завраћају. У Православној цркви, крштење, миропомазање и свештенство не могу се поновити, док се остале тајне понављају. По хришћанском вјеровању, света Тајна је чин који преображава. Преображење је истински циљ Господа Бога у његовим спаситељским дјелима. У Христу, Бог не само да спасава човјека, не само да људима опрашта гријехе него, такође, и преображава људски живот. Свете тајне су свештене радње којима Црква преображава живот човјека, „освећује га“. Бог је створио материју као и дух, а стварни гријех човјека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји, постао њен роб. Свете тајне поновно спајају раздвојено. Обично се каже да у Цркви има седам светих тајни, јер број седам означава савршенство. Међутим, у Цркви има безброј светих тајни .6.2 Симболи
Рани кружни ихтис симбол (сл.1 и сл. 2), направљен комбинацијом грчких слова ΙΧΘΥΣ у коло. Ефес, Мала Азија. Први хришћани су, за симбол вјеровања у Исуса Христа, Божијега сина и спаситеља, одабрали знак рибе. „Исус Христос, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба.
Данас најпознатији и најраширенији хришћански симбол је крст (сл.3,4,5,6), који може да се нађе у многим облицима, узависности од тога која црквена организација га је издала: распеће код Римокатолика, православни крст код Православних и једноставни крст код неких Протестантских црквених организација, гдје неких посебних правила нема. Неке хришћанске заједнице употребљавају знак рибе, као што су то радили хришћани у рано доба хришћанства .
7. ПРАВОСЛАВЉЕ
Православље (грч: Ορθοδοξία), оригинални облик Хришћанства, Вере која је "једном предана светима" (Јуда 1,3). Назив потиче од старословенске речи православьнь, која се формирала (у XIV веку) као превод грчке речи ορθόδοξος, која значи: онај који исправно мисли, верује - правоверан, од грч. речи όρθός - прав, усправан и δόξα - мишљење, мисао, у грчком језику изведен је глагол όρθοδοξέω - мислити исправно, имати здраво мишљење. Одатле је настао придев ορθόδοξος, од кога је изведен облик Ορθοδοξία (ортодоксија) - права вера или исправно мишљење ο вери.
Будући да су правила апостолске вере основни критеријум Православног учења, историја Православља почиње заједно са историјом Хршићанства, тј. од догађаја који су везани за сам почетак Црквене историје - од Вазнесења и Педесетнице. Другим речима, Православље почиње од формирања заједнице позваних Хришћана, заједнице која се потпуно разликује од традиционалне старозаветне религије (Нови Завет ту заједницу назива εκκλησία - Црква).7.1 Основне карактеристике
Православље начелно одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија, или да поистовети своје учење с неким конфесионалним текстом. Учење Православља јесте Истина Господа Исуса Христа, изражена кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. У том смислу јесте и ауторитет синода, од кога потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији (Епископ нема универзалну јурисдикцију). Но, Православље се најпре заснива на богопоштовању (Православни богослови руског утицаја и словенског језика грчку реч ορθοδοξία преводе са Православље - право слављење - богопоштовање), на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, а онда на поштовању Богородице и Светих Отаца. Богородица је "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима"; она оживљава молбе (пред Сином) за читав људски род. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човековом општењу са Богом; а иконе у Православној побожности представљају место благодатног присуства, прозоре ка Небу. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вери у благодатно присуство те садржине.
Богослужење у Православљу (заједничка молитва, вршење Светих Тајни и приношење евхаристијске жртве) веома је обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:
У Православном богослужењу (које је прихваћено од Византије) с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоценије наслеђе антике са духовним виђењем лепоте овога света.
Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје. Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.
Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским светом, нарочито у Светој Тајни Евхаристије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човекове душе (етички максимум у Православљу постиже се у монаштву, кроз: сузбијање воље, смирење и очување чистоте срца, мада Православље морал не дели на световни и монашки, већ прави разлику једино у квантитету). Морал Православља плени, јер је његов апсолутни циљ Исус Христос, љубав и радост.
8. РАСПРОСТРАЊЕНОСТ
Хришћанство је данас најраспрострањенија религија на свијету, уз ислам, са највећим бројем вјерника. Хришћани чине већину у Европи, цијелој Америци, Аустралији, а има их и у Азији и Африци. Само римокатолика има чак 980 000 000 по подацима из 1991. године. Цркве римокатоличке исповијести дјелују у Шпанији, Француској, Италији, Аустрији, Пољској, Мађарској, јужној Њемачкој, Словенији, Хрватској, Чешкој, Словачкој, готово целој Латинској Америци. Англиканска црква развијена је у Енглеској. Протестантске цркве покривају све скандинавске земље, сјеверну Њемачку и Холандију. Калвинизам доминира у Шкотској, Швајцарској и Холандији, док Лутеранство преовлађује у Скандинавији, Њемачкој и Балтичким земљама. Мањи број протестаната живи у Источној Европи и Француској.
Православље је заступљено у Европи (Србија, Црна Гора, Бугарска, Грчка, Румунија, Република Македонија, Молдавија, Русија, Украјина, Белорусија и Грузија, дијеловима Хрватске, Босне и Херцеговине, Албаније, Јерменије, Естоније, Летоније, Кипра) те на блиском истоку, а сада у порасту и у земљама западне европе, Америке, далеког истока.ЛИТЕРАТУРА
BIBLIJA / Prev. Danicic - Karadzic - (v.02.b)
Политички си
Tajne hriscanskog ucenja, Den Berstin, Novi Sad, Sr.; Oktobar 2008.
Речник Православља, Група аутора, Београд 2007. год.
Енциклопедија Православља, Група аутора, Боград 2003. год
Хришћанство, Мишић Радован, Сарајево, 1999.год
Хришћанска црква кроз векове, А. Мориков, 2002.год.
ИНТЕРНЕТ ИЗВОРИ
Википедија, слободна енциклопедија енциклопедија, Хришћанство
Википедија, слободна енциклопедија енциклопедија, Православље
Википедија, слободна енциклопедија, Хришћански крстови, слике
Дневни лист Данас, интернет чланак 2010. год.
Историја хришћанске цркве, 1-2 , електронска књига
стем , Д. Чорбић, Ниш 2006. год.
Социологија, Бранислав Мишић
Preteče hrišćanstva autor Vladeta Jerotić, 212 strana, 2008. godina; izdavac: Ars
Libri / zadužbina Vladete Jerotića, Beograd
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
