|
Ekonomski odnosi Srbije i Rusije
Rusko-Srpski odnosi važe za jedan od uzora ostalim državama,ne samo što
se tiče ekonomije već na svim poljima. Posebno udruženje proteklih godina
prati taj projekat .
Cilj
projekta “Praćenje rusko-srpskih odnosa” je da analizira stanje i perspektivu
odnosa između dveju zemalja i da prati politički i društveni razvoj savremene
Rusije radi što boljeg približavanja javnosti i političkim elitama u Srbiji,
nezavisnih država ISAC fonda.Poslednji izveštaj sadrži 20 zaključaka o
stanju i perspektivama rusko-srpskih odnosa. Opšti zaključak analiza je
da političke elite u Srbiji, kada je reč o saradnji sa Rusijom, imaju
odgovornost da jasno formulišu državne interese. S druge strane Rusija
će, kao zemlja koja ne teži da se integriše u EU
, a nije ni deo nje, u svojim odnosima sa Srbijom uvek jasno staviti do
znanja šta su njeni interesi. Obaveza srpskih političara je da se jasno
odrede prema pitanju odnosa sa Rusijom, imajući u vidu perspektivu integracije
Srbije u EU, kao i sve pravne i političke obaveze koji čine deo tog procesa
“Ne treba širiti nerealna očekivanja od Rusije, jer kada ne budu ispunjena
dovešće do razočarenja, već je treba sagledati realno sa prioritetima
koje ima i uspostaviti praktičnu poslovnu saradnju, kako bi odnosi garantovali
perspektivu za budućnost”.
Rusija je proglašena za jedan od “stubova srpske spoljne politike” i da
Srbija sa tom zemljom gradi strateško partnerstvo, koje je sastavljeno
od tri elementa. Prvi se odnosi na podršku srpskoj politici u vezi sa
statusom Kosova, zatim na koordinaciju u nastupu na međunarodnom planu
povodom drugih inicijativa, kao što je inicijativa u vezi sa novim ugovorom
o Evropskoj bezbednosti i treći plan saradnje je nesmetana realizacija
strateških ekonomskih projekata koje Rusija očekuje od Srbije. Mišljenje
stručnjaka iz Fonda ISAC je, da prava mera za zaradnju sa Rusijom treba
da bude praktična dvostrana saradnja, a ne strateško partnerstvo.To podrzumeva
iznalaženje zajedničkih interesa koje je Rusija jasno i precizno formulisala
i koje bi Srbija trebalo da definiše na isti način. Sa srpske strane to
obavezno uključuje i implementaciju velikih strateških ekonomskih i infrastrukturnih
projekata, kao što je gasni projekat Južni tok i Banatski dvor. Zadatak
srpske diplomatije je da razdvoji ekonomska i infrastrukturna pitanja
od političkih i da na pravi način sagleda koji su prioriteti ruske spoljne
politike, ocenjuju stručnjaci ISAC fonda.
21 aprila 2009.g. ISAC fond je organizovao drugi Okrugli sto u okviru
projekta «Praćenje rusko-srpskih odnosa“. Okrugli sto poslužio je i za
prezentaciju trećeg i četvrtog izveštaja projekta.
ISAC fond je 3.februara 2010.g. predstavio ovu analizu stručnoj javnosti
u prostorijama Medija centra u Beogradu. Analiza je urađena u okviru projekta
Praćenje rusko-srpskih odnosa. Analizu su predstavili Žarko Petrović ispred
ISAC fonda, i Čedomir Kokanović i Đuro Otašević ispred partnerske advokatske
kancelarije.
Cilj analize bio je da sa stanovišta pravnih propisa Republike Srbije
i međunarodnih ugovora koji Srbiju obavezuju, analizira celokupan naftno
gasni aranžman i identifikuju mogući probleme u ovoj oblasti privrede
koji se mogu javiti tokom sprovođenja ovog aranžmana.
Analiza je došla do sledećih zaključaka:
— Stepen datih povlastica i odstupanja od primene opštih propisa
predviđenih Aranžmanom je bez presedana u novijoj praksi zaključenja međunarodnih
ugovora u Srbiji;
—Nezavisno od političkih i komercijalnih aspekata Aranžmana, jedino
je prodaja akcija NIS-a konkretno regulisana, dok su ostali aspekti Aranžmana
(Južni tok, Banatski Dvor i modernizacija NIS) prevashodno ostali u sferi
načelnih formulacija;
—Imunitet i selektivna primena propisa na preduzeća obuhvaćena Aranžmanom
su problematični sa stanovišta ustavne jednakosti uslova poslovanja i
odredbi međunarodnih sporazuma o podsticanju i uzajamnoj zaštiti ulaganja
koji je Srbija zaključila sa drugim zemljama (Švajcarskom, Španijom, Holandijom,
Mađarskom i drugim);
Veliki izazov će predstavljati usklađivanje obaveza Srbije iz naftno-gasnog
Aranžmana sa obavezama preuzetim ratifikacijom Ugovora o osnivanju Energetske
zajednice u Jugoistočnoj Evropi (obezbeđivanje slobodne konkurencije i
zabrana favorizovanja određenih preduzeća). Još veći problemi mogu nastati
prilikom usklađivanja sa propisima EU.
—Aranžman predviđa odstupanja od opštih propisa Srbije. Međutim,
odstupanje od opštih propisa nije jasno određeno. To odstupanje se ne
može uraditi na generalan način, kako je to implicitno urađeno Aranžmanom.
Niz odredbi su u očiglednoj suprotnosti sa zakonodavstvom Republike Srbije.
Izdgradnja projekta „Juzni tok“ predstavlja ozbiljan čin,to bi moglo otvoriti
razne opcije Srbiji,poboljšati odnose Rusije i Srbije a o poboljšanju
ekonomske situacije ne treba ni razmišljati,to je sigurno!
PROCENA POSVEĆENOSTI RUSIJE IZGRADNJI JUŽNOG TOKA DO 2015. GODINE
U poređenju sa njegovim zapadnim takmacima, Nabukom i ITGI-em (InterkonektorTurska-Grčka-Italija), slučaj Južnog toka izgleda prosto. Nabuko se, na primer, susreće sa
određenim brojem značajnih poteškoća, koje u najvećoj meri skoro da i ne postoje u ruskom
projektu: on obuhvata nekoliko relativno malih energetskih kompanija bez značajnog
tržišnog portfolija ili imovine, a sputan je nerešenim pitanjima vođstva, uprkos svoj moralnoj i
finansijskoj podršci SAD i EU. Tranzit kroz Tursku – sa svim ekonomskim i političkim
pitanjima – biće tvrd orah u budućnosti, a koordinacija velikog broja različitih i često
suprotnih interesa čini bilo kakvu prognozu roka za završetak radova veoma teškom.
U svetlu ovoga, Južni tok izgleda kao jasan projekat. Njegova realizacija zavisi skoro
isključivo od Gazproma. Uz snažan status dobavljača i ogromnog portfolija evropskog
tržišta, kompanija stvarno nema razloga da se mnogo brine o nalaženju dodatnih količina
gasa ili potražnje, kao ni da brine o izbegavanju najvećih tržišta na tom putu. Moskva ima
jaku pregovaračku poziciju u odnosu na male tranzitne države. Prema tome, nasuprot
Nabuko projektu, realizacija Južnog toka je „pitanje jednog aktera“, dok ruska upornost i
mogućnosti igraju gotovo odlučuju ulogu.
Izazovi i sumnje
Južni tok ima kratku, ali spektakularnu, istoriju. Juna 2007. godine ENI i Gazprom su
potpisali memorandum o projektu, dok je Putin predstavio ideju balkanskim liderima u
Zagrebu nekoliko dana pre toga. Međudržavni ugovori su bili potpisani sa Bugarskom,
Srbijom i Mađarskom u januaru i februaru 2008. Godine. U 2009. godini projekat je prešao u
sledeću fazu: većina studija o izvodljivosti bi trebalo da bude završena do kraja godine, čime
se otvara mogućnost za potpisivanje obavezujućih ugovora. Posle nekoliko promena
originalnog plana, zamišljeno je da Južni tok ima kapacitet od šezdesettri milijarde metara
kubnih, a prema polu-zvaničnim procenama Gazproma, njegova izgradnja bi trebalo da
košta dvadesetpet milijardi evra.1 Ruski politički lideri, Putin i zvaničnici Gazproma nekoliko
puta su izjavili da će mreža biti u pogonu do kraja 2015. godine.
Brzina i zamajac projekta su zaista zapanjujući. Nadimak „munjevita cev“, koji se
koristi u nezvaničnom evropskom slengu, apsolutno je odgovarajući, posebno u poređenju
sa sporim progresom drugih sličnih projekata u regionu. Moskva zaista izgleda odlučna i
ambiciozna, zainteresovana da ima novi, ogromni tranzitni koridor u doglednoj budućnosti.
Uprkos ovim utiscima, postoji ipak malo prostora za skepsu. Kritičari, uopšteno gledano,
ukazuju na dva značajna tipa pitanja, koja mogu da predstavljaju pretnju projektu.
A) Prvi tip pitanja bavi se izvodljivošću, a to se opet naslanja na prethodno i uopštenije
pitanje o kredibilitetu Gazpromovih rokova. Bili smo svedoci, na primer, velikog potcenjivanja
kompleksnosti i rizika projekta Severni tok, što je prouzrokovalo, blago govoreći, značajno
kašnjenje u izgradnji. Za polje Shtokman, koje je bilo prioritetan projekat pre nekoliko godina,
bilo je obećano da će biti povezano na sistem gasovoda već 2013. godine, što je čak i
prema mišljenju nekih partnerskih kompanija bio nerealan rok,.2 Razvoj polja
Bovanenkovskoye, glavnog projekta na poluostrvu Jamal, još uvek je teško proceniti usled
nedovoljno informacija o njegovom napretku. Tehnološki zaostatci i kašnjenja su uobičajeni fenomen u industriji, ali ruski monopol možda ima previše optimističan pogleda na svoj
potencijal za gradnju i sposobnost koordinacije. Ovi rizici u odnosu na ruska obećanja su
spoljni. To znači da se oni ne odnose na ruske ambicije da se sagradi nova infrastruktura,
već na implementaciju toga. Gazprom će možda loše voditi ove projekte, ali to ne dovodi u
pitanje njegovu volju da izgradi ove mreže.
U pogledu prethodnog poređenja, Južni tok nije manje kompleksan od svojih takmaca.
Na potezu od skoro 900 km od Rusije do Bugarske, cev mora biti položena na ekstremnu
dubinu od 2000 metara, što je već na samoj granici naših tehnoloških mogućnosti. Gazprom
jednostavno nema inžinjerskih veština i znanja da sam radi u takvim uslovima. Štaviše,
morska zona ima nerešen pravni status. S obzirom na to da nije podeljena između priobalnih
država, rešenje morskog dela gasovoda dobija političke i pravne konotacije sa, između
ostalih, Ukrajinom, jednim od glavnih protivnika projekta. Takođe, skoro da ništa nije
urađeno u smislu dobijanja odobrenja za operativnu proceduru pred Evropskom komisijom.
Neki uslovi koji su postavljeni, na primer u međudržavnom ugovoru sa Mađarskom, nisu
usaglašeni sa pravom EU, što pretpostavlja dugačak proces odobrenja u Briselu. Čak iako
odbijanje od strane evropskih regulatnornih tela nije mnogo verovatno, ozbiljni ustupci će
morati da budu učinjeni od strane Gazproma kako bi pravna rešenja gasovoda bila
usklađena sa komunitarnim pravom. Svi ti rizici moći će stvarno da budu ispitani tek pošto
studija izvodljivosti bude završena, a pregovori o posebnim pitanjima započnu. Postavljanje
rokova u tako promenljivim uslovima izgleda kao politički ili taktički korak. Ne slučajno,
Moskva je već pomerila rok za konačnu realizaciju sa 2013. godine na 2015. godinu, što
dodatno, ruši njen kredibilitet.
B) Ipak, prave brige u vezi sa rokovima za završetak Južnog toka jesu, „unutrašnja“
ruska razmatranja ovog projekta. Nije sasvim jasno do koje mere su ruski politički krugovi i,
što je još važnije sam Gazprom, posvećeni realizaciji gasovoda u ovom vremenskom okviru.
Kritičari često dovode u pitanje neke ruske izjave po različitim osnovama, kojima se ističu
ogromni troškovi gradnje, već postojeći kapacitet tranzita kroz Ukrajinu i nestabilna politička i
strateška razmatranja. Uzimati bilo koje od ovih razmatranja kao argument za sumnju u
kredibilitet ruskih planova, ipak je stranputica. Originalna inicijativa je bila zasnovana na
jednom broju različitih stimulusa, ciljeva i ponekad pristupa. Da bi se napravila validna
procena, moraju se uzeti najvažnija razmatranja i analizirati se u njihovom sopstvenom
kontekstu.
Međutim, pre nego što se krene u tu stranu, trebalo bi uočiti dve važne stvari. Prvo,
sigurno je da je dugoročni ruski interes da sagradi novu mrežu na datom „južnom“ pravcu.
Ruska frustracija u vezi sa postojećim tranzitnim putevima je neverovatno visoka. Kao što
smo videli u slučaju BTS mreže naftovoda i naftnog terminala u Primorsku, svi novi sistemi
bi trebalo da budu izgrađeni uz minimalne tranzitne rizike. Prema tome, sumnje bi trebalo
tumačiti kao skepsu prema predstavljenom roku, a ne prema celom projektu kao takvom.
Istovremeno, gasovodi Severnog i Južnog toka stvoriće za tranzit 2015. godine ukupni
dodatni kapacitet od 118 milijardi m3 gasa, čime će skoro udvostručiti trenutni ruski kapacitet
u tom pravcu (141,6 milijardi m3 je prošlo kroz Ukrajinu i Belorusiju u 2007. godini). Prema
tome, čak iako prihvatimo rusku želju da ne pravi nove gasovode kroz problematične
tranzitne zemlje, može se iskazati legitimna zabrinutost u vezi sa obimom poduhvata koji
može da promeni sliku celog tranzita energije kroz Istočnu Evropu.3 Kredibilitet je pitanje od
posebnog značaja za male balkanske i centralno-evropske države učesnice, koje su često
potpuno zavisne od tranzita preko Ukrajine. Diverzifikacija snabdevanja je veliki prioritet za
njih. Ako Južni tok ne bude spreman na vreme, odnosno ako pretrpi značajna odlaganja, ovezemlje bi mogle da naprave drugačije investicione odluke, kako bi se nosile sa svojom
zavisnošću. Rok je ono što je važno.
Drugo, politika Rusije da propagira buduće planove za cevovode u regionu jeftina je i
profitabilna politika. U slučaju Srbije, tokom kupovine NIS-a od strane Gazpromnefta, Južni
tok je bio ključni argument u prilog relativno male cene. U ovom slučaju, obećanje brze
implementacije Južnog toka bio je ključan instrument u ubeđivanju Beograda. Ustvari,
suočena sa sličnim ponašanjem Amerikanaca, Moskva nije imala drugih opcija,. SAD su
takođe propagirale Nabuko kao prihvatljivu srednjeročnu opciju u regionu, bez bilo kakve
stvarne poslovne obaveze. Koristeći Južni tok kao adut za pregovore, Moskva je već
prikupila stvarne dobiti, čineći istovremeno samo ograničene obaveze za izgradnju istog.
Postoji očigledna asimetrija između ruskog profita i dosadašnjih troškova, a u stvarnosti,
politička uveravanja budućih tranzitnih zemalja samo neznatno povećavaju šansu da će
Južni tok biti završen do 2015. godine.
Uopšteno govoreći, postoje tri glavna unutrašnja“ ruska zapažanja u vezi sa projektom
Južnog toka koja su vredna pažnje.: prvo, gradnja nove velike infrastrukture je najlakši, ako
ne i jedini, način za Gazprom da dobije imovinu u Evropi; drugo, Rusi bi želeli da se otarase
nepouzdanog tranzitnog puta kroz Ukrajinu; treće, Gazprom bi želeo da sačuva svoju
kontrolu nad evropskim tržištima u odnosu na svog rivala Nabuko i projekat ITGI.
Važno je shvatiti da će procena projekta Južni tok vrlo zavisiti od toga koji je od ova tri
stimulansa najjači u svom uticaju na Gazpromove buduće korake. Ako bi se, na primer,
Gazprom fokusirao prvenstveno na sticanje nove infrastrukture u ovim zemljama, mogao bi
da odabere da gotovo isključivo prati sopstveni plan napretka realizacije. U ovom slučaju
bez pretnje da će propustiti priliku, Gazprom ne bi morao da žuri da troši mnogo novca na
tržišta koja je ionako već obezbedio. U isto vreme, ukrajinski tranzit je svakako glavobolja za
Gazprom. Najveći planovi napretka razvoja Južnog toka su se do sada obično pojavljivali u
vezi sa eskalacijom odnosa između Kijeva i Moskve. Ako prihvatimo ovo pitanje kao važan
stimulans iza ruskih dejstava, stvorićemo logičnu vezu između Južnog toka i ukrajinskog
tranzita. U ovom slučaju, malo verovatan pozitivan razvoj događaja u vezi sa ukrajinskim
tranzitom mogao bi da značajno smanji rusku želju da se kreće unapred sa projektom
Južnog toka. Na posletku, geografska struktura Južnog toka je gotovo identična sa Nabuko-
ITGI mrežom., U oba slučaja oslanjali bi se, makar i delimično, na centralno-azijske
kapacitete, sugerišući da se oni mogu smatrati za konkurentne projekte. Teško je zamisliti
da bi Nabuko na primer, čak i sa procenjenim kapacitetom od samo 10 milijardi m3 (i
mogućnosti za još 20 milijardi m3), ostavio dovoljno mesta za još jedan gasovod. Gradnja
jedne od ovih dveju mreža bi, u najmanju ruku, značila odlaganje druge.
Izvršen je jedan veoma bitan interviju sa ambasadorom Ruske federacije
u Srbiji, Aleksandrom Vasiljevičem Konuzinom.
Aleksandar Vasiljevič Konuzin je rođen 1947. godine. Moskovski Državni
Institut za međunarodne odnose MIP je završio 1971. godine. Govori engleski
i francuski.
U diplomatiji je od 1971. godine. Radio je u ambasadama u Kamerunu (1971.-1973.),
Gabonu (1974.-1978.), Alžiru (1981.-1986.), Francuskoj (1991.-1996.),
u Stalnoj Misiji Rusije u UN u Njujorku (2001.-2005.).
Od 2005. godine do aprila 2008. godine je Direktor Departmana za međunarodne
organizacije MIP Rusije.
18. aprila 2008. godine A. Konuzin je uručio Predsedniku Republike Srbije
Borisu Tadiću Akreditivna pisma, kojima ga Predsednik Ruske Federacije
Vladimir Vladimirovič Putin akredituje kao Izvanrednog i Opunomoćenog
Ambasadora Ruske Federacije u Republici Srbiji.
Ima diplomatski rang Izvanrednog i Opunomoćenog Izaslanika 1. klase.
Kakav je Vaš odnos prema odluci srpske vlade da primenjuje Sporazum
o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) od 30. januara?
Nema sumnje da se odluke sličnog nivoa i značaja u potpunosti nalaze u
nadležnosti vlade Srbije i da se usvajaju nakon prethodne brižljive analize,
koja je neophodna u takvim slučajevima. Uveren sam da je srpska vlada
u stanju da donese odluku, što je i svrsishodno i korisno za državu, uključujući
i pitanje jednosmerne primene pomenutog sporazuma.
Sa svoje strane, Rusija shvata želju Srbije da učvrsti i produbi odnose
sa EU, kao i njenu težnju da te odnose dovede na novi, kako pravni, tako
i praktični nivo.
Kako ocenjujete ekonomsku saradnju između Rusije i Srbije?
Želeo bih da istaknem značajnu ulogu Srbije kao jednog od osnovnih partnera
Rusije na Balkanu. Naša trgovinsko-ekonomska saradnja razvija se progresivno
i ubrzanim tempom. Prema rezultatima iz 2008. godine obim uzajamne robne
razmene iznosio je oko 4 milijarde dolara, i Rusija, kao i do sada, ostaje
trgovinski partner broj jedan za Srbiju. Uveren sam da takva poslovna
situacija u potpunosti odgovara uzajamnim interesima i mi smo spremni
da nastavimo da radimo u cilju daljeg povećanja efikasnosti korišćenja
mogućnosti koje imamo za unapređivanje zajedničkih projekata, koji doprinose
obezbeđivanju stabilnosti u regionu, na prvom mestu, u oblasti energetike.
U ovom kontekstu, centralno mesto zauzima učešće Srbije u projektu „Južni
tok”, čija realizacija otkriva nove mogućnosti za vašu zemlju u sferi
ekonomije, i perspektiva da postane jedan od najvažnijih energetskih čvorova
na Balkanu. Izgradnja srpskog dela gasovoda, kao i realizacija druga dva
energetska projekta: modernizacija skladišta gasa „Banatski dvor” i zajedničko
upravljanje kompanijom „NIS”, omogućuje da se naši trgovinsko-ekonomski
odnosi izdignu na novi nivo, i to u najrazličitijim oblastima, jer realizacija
projekata zahteva pridruživanje širokog kruga ruskih i srpskih privrednih
subjekata.
Kakvi su putevi mogućeg proširivanja takve saradnje?
Puteva proširivanja ekonomske saradnje ima veoma mnogo. Najinteresantniji
pravci za nas su energetika, infrastrukturni projekti, bankarski sektor
i turizam. U ovoj godini nameravamo da upotrebimo sve snage radi realizacije
sporazuma u oblasti naftno-gasnog dogovora između naših zemalja, što će
u perspektivi dovesti do značajnog proširivanja rusko-srpske trgovinsko-ekonomske
saradnje.
Drugi važan element na ovom putu mora da bude potpisivanje, u prvoj polovini
2009. godine, novog Protokola o izmeni Sporazuma o slobodnoj trgovini
između Rusije i Srbije, čiji je cilj dalja liberalizacija dvostranog prometa
robe.
Da li konkretne ruske kompanije planiraju da investiraju u Srbiju u skorije
vreme?
U uslovima svetske ekonomske krize, kod svih učesnika u tržišnim odnosima,
nezavisno od toga iz koje zemlje dolaze, smanjuju se mogućnosti za akumuliranje
slobodnih novčanih sredstava za investiranje u inostranu privredu. Ipak,
ako se posmatraju posebni projekti sa mogućim učešćem ruskog kapitala
u Srbiji, mogu da se primete sledeći pravci: proučavanje mogućnosti učestvovanja
u izgradnji metroa u Beogradu, planiranje otvaranja predstavništva „Gazprombanke”,
učestvovanje „Inter RAO ES” i „Tehnopromeksporta” na tenderima za izgradnju
i modernizaciju niza srpskih termoelektrana („Kolubara B”, „Nikola Tesla
B”). Uz sve ovo, na čvrstoj osnovi vode se poslovi jačanja investicionog
portfelja ruskih kompanija koje već posluju u Srbiji.
Koje prednosti Srbija mora da iskoristi u oblasti ekonomskog razvoja
u narednom periodu?
Pitanje je prilično teško, ali ću ipak pokušati da iznesem neke stavove
o tome. U današnje vreme, kako se meni čini, za Srbiju postoji dobra mogućnost
da izvuče sve najbolje, kako iz svojih odnosa sa Rusijom, tako i iz odnosa
sa EU, pri čemu neće suprotstavljati jedan pravac drugome.
U našim odnosima, kako Srbija, tako i Rusija, u budućnosti moraju maksimalno
efikasno da iskoriste strukture i mehanizme, koji se formiraju, za razvoj
dvostranih trgovinsko-ekonomskih odnosa. Na prvom mestu, radi se o saradnji
u oblasti naftne i gasne industrije, i o postojanju režima slobodne trgovine
između naših zemalja. To će omogućiti da se rusko-srpski odnosi izdignu
na još viši nivo, a uporedo sa tim, i da se proširi evropsko partnerstvo
Srbije kroz učestvovanje zapadnih kompanija u projektima u vezi sa gasom
na njenoj teritoriji, i kroz otvaranje preduzeća, čiji će se proizvodi
realizovati na spoljnim tržištima, pa u tom smislu, i na ruskom tržištu,
koristeći prednosti režima slobodne trgovine.
U čemu vidite potencijal Srbije?
Kako sam ja razumeo, govori se o potencijalu u oblasti privrednog razvoja.
Srbija je, po mom mišljenju, veoma privlačna zemlja, sa veoma povoljnim
uslovima za vođenje biznisa. Činjenica, koje potvrđuju moju ocenu, ima
veoma mnogo. Srbija se nalazi praktično u centru Evrope i učesnik je centralno-evropskog
ugovora o slobodnoj trgovini (CEFTA), koji otvara bescarinski pristup
potencijalnom tržištu za više od 50 miliona potrošača.
Čak i u uslovima finansijske krize, ovaj region ima prilično povoljan
tempo rasta, često viši nego u drugim zemljama Evrope. Srpska privreda
je poslednjih godina rasla u proseku 7-7,5% godišnje i danas ima priličan
koeficijent sigurnosti. Domaće tržište Srbije je jedno od najkrupnijih
u regionu. Srbija je jedina zemlja van granica ZND (Zajednice Nezavisnih
Država) koja je potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, koji
obezbeđuje bescarinski pristup tržištu od 145 miliona potrošača.
Ova privlačna činjenica ide na ruku Srbiji i biće jedan od pokretačkih
motiva za evropske kompanije da regulišu proizvodnju unutar zemlje. Uporedo
sa tim, strana preduzeća, koja su registrovana u Srbiji, mogu da izvuku
maksimalnu korist iz proizvodnje van granica EU (niski troškovi proizvodnje,
uključujući i jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu, povoljan poreski sistem,
itd.), i da u isto vreme imaju mogućnost lakog pristupa tržištima Evropske
Unije i susednih zemalja. Po svom geografskom položaju Srbija ima položaj
„vrata” između jugoistočne, zapadne i centralne Evrope i nalazi se na
raskrsnici dva važna transportna koridora, koridora 10 i koridora 7, koji
povezuju zapadnu Evropu sa Bliskim istokom.
Uzimajući u obzir perspektivu Srbije nakon priključivanja EU, za mnoge
ona će postati još privlačniji partner.
Šta je neophodno da se promeni u Srbiji radi povećanja broja inostranih
investitora?
I vi i mi znamo, da nije glavni kvantitet, iako je i on veoma važan, već
kvalitet. Hoću da kažem da, na žalost, u celom svetu postoji dovoljno
primera nesavesnih investiranja, kada se kapital ulaže u privredu zemlje
samo sa jednim ciljem, a to je da se izvuče maksimalni profit bez dugoročnih
planova za razvoj i poboljšanje proizvodnje. Takve investicije se u budućnosti
pokazuju kao štetne za privredu, jer je iscede kao limun i nestaju sa
prvim naletom vetra. I ovde država mora da bude veoma pažljiva, naročito
na poslednjoj etapi procesa privatizacije.
Što se tiče privlačnosti za strane investitore, na to sam pitanje već
delimično odgovorio ranije. Želim samo da dodam da svaki kapital traži
sebi „najtoplije” i najsigurnije mesto, i gde ga nađe, tamo se i zadržava.
Zato srpsko rukovodstvo, kao i u svakoj drugoj zemlji, mora da radi, na
prvom mestu, na stvaranju povoljnih, čak praktično i „stakleničkih” uslova
za investitore, putem odobravanja poreskih olakšica, pojednostavljenja
sistema pravnog regulisanja poslovanja, obezbeđivanja određenih garancija,
itd. Ovome, naravno, takođe doprinosi energičan i progresivan razvoj privrede
zemlje, sigurnost i stabilnost političkog sistema, razvijenost i jasnoća
pravnih osnova i institucija, a takođe i visok nivo spoljne i unutrašnje
zaštite od mogućih potresa.
Da li po Vašem mišljenju Srbija raspolaže dovoljnim brojem obrazovanih
i profesionalnih ljudi za sprovođenje ekonomskih reformi i obezbeđenje
privrednog rasta?
Iz mog ugla, Srbija u potpunosti raspolaže dovoljnim brojem takvih ljudi.
Uostalom, u vezi sa prethodnim pitanjem, hteo bih da skrenem pažnju, da
visokokvalifikovani radni resursi, koji čine prilično jeftinu radnu snagu
u poređenju sa zapadnim zemljama, zajedno sa niskim nivoom troškova proizvodnje
u Srbiji, postaju „mastan zalogaj” za inostrane investitore. Lokalno stanovništvo
je u dovoljnoj meri visokoobrazovano, kvalifikovano, privrženo novim tehnologijama,
uključujući i internet, i dobro vladaju stranim jezicima. Koliko mi znamo,
ljudski resursi su osnova osnove, i kod vas je, kako se čini, sve u redu.
U čemu je važnost korporativne socijalne odgovornosti kompanije?
Kakvo je Vaše prethodno iskustvo?
Socijalna odgovornost, ne samo kompanije, već, pre svega države, osnova
je razvoja svakog društva, njegovog blagostanja i zaštićenosti. Zato se
podrazumeva, da savremene korporacije poklanjaju ogromnu pažnju socijalnom
delu svog poslovanja, kako bi bile u skladu sa potrebama odgovarajućeg
zakona, koji postoji u mnogim zemljama, i kako bi obezbedile svojim zaposlenima
sigurne i povoljne uslove za rad.
Mogu da navedem naše pozitivno iskustvo na tom polju. Sada govorim o prihvatanju
Socijalnog programa u punom obimu od strane „Gazpromnjefta”, koji je pripremio
sindikat „NIS-a” zajedno sa srpskom vladom, kao neodvojivog dela odgovarajućeg
kupoprodajnog sporazuma između Rusije i Srbije.
U čemu vidite rešenje problema svetske finansijske krize?
Imajući u vidu da je kriza svetska, mi poseban značaj poklanjamo višestranim
naporima u borbi protiv nje, uključujući različite inicijative i forume,
koji su sazvani da pomognu kod prevazilaženja finansijskih potresa i otklanjanja
njihovih posledica.
Vlasti zemalja aktivno ostvaruju korake usmerene ka stabilizaciji finansijske
situacije. Za ispunjenje ovog složenog zadatka potrebne su kompleksne
mere orjentisane ka rešavanju sistemskih problema: regulisanje neuspešne
aktive, pomoć kod obnove bankarskog kapitala i normalizacije stanja likvidnosti
na finansijskim tržištima, itd.
Nacionalne strategije moraju da se koordiniraju na međunarodnom nivou
sa ciljem da se reše opšti problemi i da se spreče špekulacije u vezi
sa kriznom situacijom.
U sadašnje vreme neophodno je da se aktivno radi na stvaranju nove finansijske
arhitekture, ili na značajnim reformama već postojeće, uključujući i reviziju
starih i zaključivanje novih multilateralnih sporazuma sa međunarodnim
institucijama o formama i obimima kreditiranja, principima tog kreditiranja.
Takođe, potrebno je raditi i na usavršavanju sistema kontrole i monitoringa
kompanija, korporativne jasnoće, ocena rejting-agencija (ovi indikatori
često nisu objektivni i tačni). Prema ovim mehanizmima neophodno je izraditi
opšti pristup i paket principa i to ne samo u interesu države, jer, mora
se otvoreno priznati, sadašnji finansijski sistem izgrađen je za interese
ograničenog broja država.
Sve će zavisiti od efikasnosti i operativnosti koordiniranih delovanja
država, kako na međunarodnom planu, tako i unutar njihovih privreda.
U kom pravcu bi trebalo da se kreće Srbija da bi smanjila posledice
ekonomske krize?
U pravom! Ali, ako ćemo ozbiljno, to pitanje bi trebalo da bude upućeno
srpskoj vladi, a ne ruskom ambasadoru. Ne smatram da imam prava da dajem
preporuke Vladi Srbije u kom pravci bi trebalo dalje da se kreće. Hoću
samo da napomenem da, koliko mi znamo, u uslovima svake krize, radi očuvanja
pravne sposobnosti privrede zemlje naglo raste uloga države kao ko-ordinirajućeg
centra za borbu sa „izvorom opasnosti”. I u ovoj vezi neophodno je primeniti
osmišljena i usaglašena delovanja, očuvati čeličnu čvrstinu i zdrav razum,
ne padati u paniku.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|