|
PROBLEM MOBINGA
1. VUČJI ČOPOR
Vukovi
žive u čoporu koji broji od dve do trideset jedinki. Najčešće je to
vučji par sa svojim mladuncima. Čopor je neophodan za preživljavanje
jer obezbeđuje zajednički lov, bolji mehanizam zaštite i podelu rada.
Šta bi sa onim – rad je stvorio čoveka?
Vukovi su socijalizovane životinje sa strogo postavljenom hijerarhijom.
Hijerarhija u čoporu obuzdava agresivnost, smanjuje konflikte i obezbeđuje
socijalni red. Čopor je hijerarhijska društvena ćelija koju predvodi
mužjak. Liči na balkanski sindrom, zar ne?
Alfa vuk je vođa čopora. Uz njega ponosno šeta, ogrnuta prirodnim krznom,
alfa vučica. Svako ima svoju... da joj ne pominjemo ime ovom prilikom.
Alfa je, kao što se može zaključiti – Lider. I kao što priliči lideru,
on pokazuje karakteristike stabilne i sigurne „ličnosti“. Kreće se ponosno,
sigurno gazi sa sve četiri noge, sa uzdignutim repom i uspravljenim
ušima. „Ja sam važan“. Često je dovoljno da samo fiksira pogledom drugog
pripadnika čopora i da se ovaj udalji savijenog repa, ili u prevodu
– shvatam ko je „gazda“, OK.
Ali biti gazda ne znači da samo nosiš visoko podignut rep. Alfa vuk
se brine i za ospstanak čopora. On je kreator strategije tima: kada
se čopor seli do novog staništa, kada kreće u lov, on štiti teritoriju
i organizuje brigu o mladima.
Za brigu o potomstvu alfa para zadužena je beta postava, prva rezerva
čopora. A briga podrazumeva i vaspitavanje mladih u smislu da se što
pre nauče da odluke lidera moraju da se poštuju.
I šta sada? Ko je ovde od koga ukrao ideju organizovanja u drutšvene
grupe, socijalni red, hijerarhiju, podelu rada i liderstvo? Vuk od čoveka
ili čovek od vuka?
1.1. Omega vuk
Gde su prvi, tu su uvek i poslednji. Poslednji na hijerarhijskoj
lestvici vučjeg čopora je omega vuk ili vučica, ne pravi se diskriminacija
po polu. Omega je onaj koji je potčinjen svim ostalim članovima čopora.
Omega uglavnom spava izvan čopora i ne učestvuje u socijalnim događajima.
Ne dozvoljava mu se da zavija sa ostalima, ne učestvuje u jutarnjem
ritualu pozdravljanja kroz koji prođu svakog jutra svi ostali: dodirivanje
njuškom umesto poljupca za dobro jutro. Doduše, učestvuje u društvenim
igrama koje liče na žmurke, i to kao objekat. Svi traže omega vuka i
kada ga pronađu, udaraju ga i eventualno ujedaju.
Najstrašnije je što ga nikad ne zovu na gozbu. A kad
do gozbe dođe, prvo jede alfa par, zatim beta i tako redom. Protokol
za zajednički ručak. Omegi ne daju da priđe dok svi ne budu siti. Tek
tada može da se smatra pozvanim na ručak ili večeru, ili lizanje praznih
tanjira.
Omega, kao i svi ostali vukovi, ima svoju „ličnost“. Te karakteristike
određuju koliko će trajati njegov položaj „persone non grata“. Ako ne
može da prihvati poniženje i teror, napustiće čopor. Napuštanje čopora
može da znači smrtnu presudu. Ako ostane sam, vrlo lako može da umre
od gladi, jer vukovi teško bilo koju hranu mogu da ulove sami. Ako mu
se posreći, može da sretne drugog najurenog vuka i da zajedno osnuju
svoj čopor sa statusom alfa para. Može da pokuša da se pridruži i nekom
drugom tolerantnijem čoporu.
U slučaju da nije spreman na izazov takvih razmera, ostaje u čoporu
i trpi, jer uvek postoji mogućnost da čopor svoje „frustracije“ počne
da leči maltretiranjem nekog drugog vuka kome će on sa zadovoljstvom
da prepusti svoju poziciju.
1.2. Kako se postaje omega vuk?
Najjednostavniji odgovor je – kolektivnom odlukom čopora
ili odlukom lidera. Da bi neko zaslužio da se o njemu donese takva odluka,
mora da bude različit po izgledu – uglavnom je sitniji u odnosu na druge,
po boji – on je crn, a svi ostali su beli, po godinama – stižu mlađi
i jači. O krađi ideja između različitih vrsta da ne komentarišemo, zaključite
sami.
2. AZTEC – OD BETA DO OMEGA VUČICE
Rezervat za medvede i vukove u Yellowstonu, USA, otvoren
je za posetioce 1993. Godine. U rezervatu žive čopori vukova koji su
uglavnom tu i rođeni. Gallatin čoporu pripada deset sivih vukova i Actek
(Aztec), mala bela vučica. Actek je bez obzira na gabarit i kolorit
do skora bila visoko kotirana u čoporu, kao beta vučica ili surogat
majka. Ali... pristigle su nove vučice. Leglo o kome se brinula je dostiglo
zrelost, važnost i lepotu. Šta će nam ona, sada možemo sami dalje. Odrasli
mladi su rešili da Actek treba da ode u istoriju. Stara je i istrošena
i mnogo je sitna i bela. Počela je igra odstranjivanja iz čopora.
Počele su šuge, zabrane pozdravljanja, nepozivanje na večeru. Za Actek
nastaju teški dani. Do juče uvažena i voljena, odjednom postaje omega.
Oborene glave, krijući pogled od onih koje učinila zrelim, važnim i
lepim, hoda sama i izbegava susret, jer svaki susret boli. Boli zbog
prezira u njihovom pogledu, zbog udaraca i zbog ujeda. Boli kada joj
ne dozvole da dođe na večeru.
I šta sada i gde sada? Actek leži glave pokrivene prednjim šapama i
bori se sa tugom, Shvata svoju nemoć, ali i neodlučnost da napusti čopor
i ode. Možda će, ali kasnije, dok skupi hrabrost i bar malo preboli
to što su joj uradili.
3. ŠTA JE MOBING?
Mobing je pojava koja je tipična
za svet životinja. Posebno je izražena kod vukova koji često iz svog
čopora oteraju najslabijeg člana, osuđujući ga tako da luta sam bez
potpore ostalih članova čopora. Takav njihov postupak uglavnom predstavlja
osudu na brzu smrt.
Reč mobing potiče od engleskih reči „mob“,
što u prevodu na srpski jezik znači – agresivna grupa, rulja
i „mobbish“ – prostački, grubo, vulgarno.
Mobing kao pojam se prvi put sreće kod Lejmana (Leymana), koji je kao
mobing opisao specifično ponašanje na radnom mestu. Lejman je ovaj izraz
preuzeo iz etologije Konrada Lorenca (Conrad Lorenz), koji kao mobing
prikazuje ponašanje životinja koje odaberu jednog svog člana, etiketiraju
ga kao nepoželjnog i počinju da ga proganjaju. Proganjanje se ne zaustavlja
dok žrtvu ne isteraju iz čopora. U životinjskom svetu odstranjivanje
iz čopora često predstavlja smrtnu presudu. U svetskoj literaturi srećemo
osim „mobing“ i termine „bullying“, „work abuse“ i
„employee abuse“. „Mobing“ kao termin se koristi u švedskoj,
nemačkoj i italijanskoj literaturi. Termin „bullying“ je zastupljen
u zemljama engleskog govornog područja, osim u SAD gde se ova pojava
određuje upotrebom termina „work abuse“ ili „employee abuse“.
Bez obzira na to kako ovu pojavu nazovemo, mobing
znači psihičko zlostavljanje, psihičko maltretiranje, moralno ponižavanje
na poslu. Pod mobingom se ne smatraju spletkarenja manjeg obima
i uobičajeni tračevi jer mobing može da se izjednači sa pravom agresijom
koja se odvija u etapama i isplanirano. Mobing najviše sličnosti
ima sa ratnom strategijom koja koristi različite načine psiho terora.
Prvo prepoznavanje ove pojave je zabeleženo 1976. godine kada je američki
psihijatar Kerol Brodski (Caroll Brodsky) prijavila nekoliko slučajeva
psihičkih zlostavljanja na radnom mestu i svrstala ih u kategoriju profesionalnih
bolesti.
Hajnc Lejman (Heinz Leymann), nemački psiholog koji je živeo u Švedskoj,
prvi je upotrebio naziv „mobing“ za devijantna ponašanja na radnom mestu.
Definisao je mobing, ukazao na posledice mobinga i osnovao kliniku za
pomoć žrtvama mobinga. Do smrti 1999. godine napisao je nekoliko knjiga
i veliki broj članaka na ovu temu.
Prvu zvaničnu definiciju mobinga je dao upravo Hajnc Lejman 1984. godine.
Po njegovom shvatanju „mobing ili psihološki teror na radnom mestu
odnosi se na neprijateljsku i neetičnu komunikaciju koja je usmerena
od strane jednog ili više pojedinaca prema, uglavnom, jednom pojedincu,
koji je zbog mobinga gurnut u poziciju u kojoj je bespomoćan i u nemogućnosti
je da se odbrani, i zadržava se u toj poziciji pomoću stalnih mobing
aktivnosti. Te aktivnosti se odvijaju sa visokom učestalošću i u dužem
vremenskom razdoblju. Zbog visoke učestalosti i dugog trajanja neprijateljskog
ponašanja to maltretiranje dovodi do značajne mentalne, psihosomatske
i socijalne patnje.“
Najpotpunija definicija je, po stvatanju Andreje Kostelić – Martić,
navedena u francuskom Zakonu socijalne modernizacije iz 2002. godine:
„Mobing je psihičko maltretiranje koje se ponavlja putem akcija
kojima je cilj ili posledica degradacija radnikovih radnih uslova, koja
mogu prouzrokovati napad i naneti štetu ljudskim pravima i ljudskom
dostojanstvu, naručiti fizičko i mentalno zdravlje ili kompromitovati
žrtvinu profesionalnu budućnost“.
Mobing kao specifični oblik ponašanja na radnom mestu predstavlja široko
rasprostranjenu pojavu čije se posledice odražavaju na socijalno okruženje,
radnu sredinu i na pojedinca koji je žrtva agresije. Mobing se javlja
kao posledica nedostatka komunikacijskih veština menadžmenta i nesposobnosti
da se kvalitetno odgovori zahtevima dobrog rukovođenja.
Potencijalne žrtve mobinga su najčešće osobe koje su prijavile nepravilnosti
u radu ili nepoštovanje zakona, zatim mladi radnici, starije osobe pred
penzijom. Žrtve su i radnici koji iz bilo kog razloga nisu simpatični
rukovodiocu ili radnom okruženju.
Duhovna kriza je itekako prisutna u Evropi, ali odnos srpskog menadžmenta
prema zaposlenima i sam menadžment su bez premca jer se među menadžerima
retko pronalaze pravi intelektualci koji kao takvi mogu da se identifikuju.
Književnik Dobrica Ćosić, razmišljajući o toj pojavi, kaže: „Intelektualac
je umni radnik i stvaralac novih vrednosti i primoran je da sokratovski
prihvati novi izazov i sledi sebe, svoju istinu i svoju savest, po svaku
cenu. Po cenu kleveta, bojkota, nerazumevanja, čak linča! To je, po
mom mišljenju, najvažnija uloga intelektualca u našem duhovno pometenom
i mutnom društvu, razdoljenom opakim strastima vodećeg egoizma“.
Spletkarenje, potkopavanje i ponižavanje sa ciljem da se eliminišu nepodobni,
odnosi mnogo više energije od samog zalaganja za radni proces, napredovanje
pojedinaca, firme i društva. Nepodobne treba tražiti u grupi intelektualnih
osoba koje imaju osobine koje navodi Dobrica Ćosić jer takve osobe ometaju
nesmetano obavljanje kriminalnih radnji, imaju svoje mišljenje i ne
prihvataju bez pogovora naloge nestručnih rukovodilaca jer su stručniji
od njih. Zbog toga su takve ličnosti izložene pakosnim, okrutnim postupcima
menadžmenta kao što su ucenjivanje, sprečavanje napredovanja, klevetanje,
špijuniranje, pretnje, ugrožavanje ličnosti žrtve i njenog profesionalnog,
socijalnog, čak i privatnog funkcionisanja. Napada se na ugled i dostojanstvo
žrtve, što prouzrokuje katastrofalne posledice koje mogu da dovedu i
do samoubistva.
Komunikacija na poslu često može da ispolji sukob mišljenja, pri čemu
takvo sučeljavanje stavova uglavnom dovodi do benefita u kreativnom
i produktivnom smislu. Međutim, Srbija je bez kulture ponašanja i vrednovanja
tuđeg rada, tuđeg mišljenja, tuđe ličnosti u celini i radno okruženje
gradi organizacionu kulturu primenjujući identičan model uz spletkarenja,
pisanje anonimnih pisama i primenjujući mobing za neposlušne.
Kada u komunikološki proces stupa osoba koja je na poziciji vlasti,
koja nema veštine neophodne za uspešnu komunikaciju i od argumenata
prihvata samo moć i silu, lako dolazi do mobinga. Sukob mišljenja bez
pružanja mogućnosti drugoj strani da odbrani svoj stav dovodi do narušavanja
temelja civilizacije koji je postavljen još u rimskom pravu – da se
čuje i druga strana. U takvom kolektivu je nemoguće očekivati kreativnost
i progres jer su svi radni procesi pokošeni strahom. Karakteristično
za pojavu mobinga je da se on uvek javlja u takvim sredinama gde postoji
bar jedna osoba koja ne liči na ostale. To je osoba koja se ne uklapa
u model ličnosti koji je određen kao „optimalni model“ u kolektivu.
3.1. Mobing aktivnosti
Mobing
počinje naizgled bezazlenim aktivnostima. Sve što potencijalna
mobing žtvra kaže se izvrće i koristi kao argument za osudu. Rukovodilac,
ako se on javlja u ulozi mobera, prestaje da pozdravlja radnika prilikom
susreta ili ne odgovara na njegov pozdrav. Više ga ne pita za mišljenje,
već sam odlučuje umesto radnika. Suptilna igra zlostavljanja ne upućuje
na nasilje jer nasilja u klasičnom smislu i nema. Moralni zlostavljači
napadno prekidaju razgovor kada se u prostoriji pojavi žrtva, situaciju
predstavljaju nedovoljno definisano, uključuju bezbroj drugih finesa.
U osnovi je prekid efektivne komunikacije, isključivanje žrtve iz komunikološkog
procesa što je ostavlja dezorijentisanom i onemogućuje se njeno reagovanje
jer u tako zamagljenom poslovnom okruženju ona počinje da se preispituje
čime je to izazvala.
Uz ovakvo ponašanje najčešće idu laži, sarkazam, poruga i prezir, pri
čemu zlostavljač obično sebe predstavlja kao žrtvu.
Mobing uključuje pakosne, okrutne i bolne postupke poput ucena,
onemogućavanja napretka u poslu, špijuniranje, klevete, ugrožavanje
ličnosti žrtve, napad na njeno profesionalno, socijalno i privatno delovanje.
Mobing je u osnovi kršenje ljudskih i građanskih prava pojedinaca.
Lejman je mobing aktivnosti podelio u nekoliko kategorija:
-
napad na mogućnost adekvatne komunikacije
nastaje kada rukovodilac ili kolege sprečavaju žrtvi mogućnost izražavanja
i to tako što je odmah prekinu kada nešto pokuša da kaže, odbija se
neverbalna komunikacija tako što se žrtva nikada ne gleda u oči, a
ignorišu se i njene neverbalne poruke;
-
napad na mogućnost održavanja socijalnih odnosa
se ostvaruje kroz izolaciju žrtve jer se njoj niko ne obraća, ne poziva
se na sastanke, ne uključuje se u kompanijske događaje;
-
napad na ličnu reputaciju upotrebom
metoda ismejavanja i izmišljanjem priča sa negativnom konotacijom.
Osoba se vređa i ponižava;
-
napad na radne rezultate, koji se
manifestuje stalnim kritikama, niskim ocenjivanjem, preteranom kontrolom.
Odnos prema žrtvi se kreće između dve krajnosti i to od potpunog oduzimanja
posla i uklanjanja sredstava za rad – što je poznato kao sindrom praznog
stola, do zatrpavanja žrtve poslom koji po obimu i stručnosti prevazilazi
njene sposobnosti – sindrom prepunog stola;
-
napad na zdravlje žrtve, uskraćivanjem
prava na korišćenje godišnjeg odmora ili slobodnih dana, stalnim nalozima
da ostane prekovremeno da radi, sve do pretnji likvidacijom.
Prema rezultatima istraživanja italijanskog naučnika Ege H, mobing prolazi
kroz tačno definisane faze:
-
faza ključnog događaja podrazumeva
izbor žrtve i usmeravanje konflikta prema njoj. Moguća osnova pojave
prve faze mobinga je nerešen sukob među saradnicima koji dovodi do
poremećaja u međuljudskim odnosima. Uzrok sukoba se često zaboravi,
ali agresivnost prema izabranoj osobi ostaje;
-
faza ciljanog početka mobinga započinje
aktivnostima koje žrtvu dovode u situaciju da se neprijatno oseća.
Ova faza je već prepoznatljiva za žrtvu koja može da identifikuje
da se događaju smišljene aktivnosti koje se usmeravaju prema njoj.
U ovoj fazi dolazi do prvih psihosomatskih simptoma poput nesanice
i ponovnog proživljavanja nemilih događaja. Žrtva često beži na bolovanje
jer se nad njom obavlja psihoteror, gubi profesionalno i ljudsko dostojanstvo
i počinje da se oseća manje vrednom;
-
u fazi „žrtveni jarac“ osoba je već
okarakterisana kao dežurni krivac za sve propuste i neuspehe kolektiva;
-
četvrta faza je faza borbe za opstanak putem
preopterećivanja poslom, što vodi do hroničnog umora i svih
fizičkih i psihičkih posledica koje on izaziva i
-
faza razvijenog mobinga, koja se karakteriše
pogoršanim psihičkim i fizičkim stanjem žrtve zbog višegodišnjeg terora.
Žrtva je potpuno isključena iz radne sredine zbog čega grčevito pokušava
da se udalji iz te sredine traženjem novog posla ili odlaskom u prevremenu
penziju.
Obolele od hroničnih bolesti i poremećaja, nije redak
slučaj da žrtve kao mogući izlaz iz situacije identifikuju ubistvo mobera
ili samoubistvo.
3.2. Vrste mobinga
Ako krenemo sa pozicije koje zlostavljač, a ko žrtva,
možemo da podelimo mobing na vertikalni i horizontalni. Ako nam je polazna
pozicija za podelu mobinga motiv mobinga, razlikujemo strateški i emotivni
mobing.
3.2.1.Vertikalni mobing je psihički teror koji nadređeni primenjuje
prema radniku.
Ovo je najizraženija vrsta mobinga. Moguća je i pojava
vertikalnog mobinga u suprotnom smeru. To je pojava kada grupa podređenih
radnika izloži mobingu pretpostavljenog.
3.2.2. Horizontalni mobing je prisutan kada kolege maltretiraju „izabranog“
kolegu.
Mobing aktivnosti se kod ove vrste mobinga događaju među
radnicima koji su na istoj hijerarhijskoj liniji. „Osećaj ugruženosti,
ljubomora ili zavist mogu potaknuti i želju da se eliminiše neko od
kolega, pogotovo ako radnik koji provodi mobing smatra da to vodi napretku
u njegovoj karijeri. S druge pak strane, cela grupa radnika zbog unutarnjih
problema, napetosti, ljubomore, može izabrati jednog radnika za „žrtvenog
jarca“ na kojemu će iskazati svu svoju frustraciju i dokazati da su
snažniji i sposobniji.“ 2
3.2.3. Strateški mobing se javlja kao posledica dogovora upravljačkog
tima o sprovođenju organizovanog mobinga.
Dogovor podrazumeva i sastavljanje spiska nepoželjnih
radnika na koje se kreće po unapred sačinjenom planu aktivnosti čiji
je cilj da ta grupa radnika da otkaz ne tražeći otpremninu, dokup staža
ili bilo koju drugu pogodnost za odlazak iz preduzeća. Zlonamernost
strategije koja se primenjuje u strateškom mobingu, koja neodoljivo
podseća na ratnu strategiju, ogleda se u nameri da se žrtva mobing aktivnostima
degradira u toj meri da u potpunosti postane neinteresantna za konkurenciju.
Znači da cilj nije samo udaljenje neopoželjnog radnika iz kolektiva
bez ikakvih pogodnosti koje bi u normalnim uslovima mogao da ostvari,
već i potpuna destrukcija radnikovog ličnog i poslovnog kredibiliteta,
odnosno uništenje izabrane jedinke. Ovoj vrsti mobinga su naročito izloženi
radnici koji su tehnološki višak. Nepoželjni su i oni koji se ne prilagode
modelu koji preduzeće smatra optimalnim korporativnim modelom.
² Andreja Kostelić-Martić: Mobing –
psihičko maltretiranje na radnome mestu
3.2.4. Emotivni mobing uzrok za pokretanje akcije pronalazi u osobinama
i žrtve i zlostavljača.
Pojavljuje se kao posledica ljutnje, ljubomore, zavisti
ili antipatije.
3.3. Profil mobera
Moberi
su najčešće osobe sa poremećajem ličnosti. „Moralni zlostavljači
su perverzne osobe koje stvaraju nejasne situacije, odbijaju odgovornost,
iskorišćavaju naivnost žrtve, parazitiraju na njenoj vitalnosti i primenjuju
bezbroj drugih finesa – da bi vas uništili i stekli ugled i moć na vać
račun, da bi vladali i prikrili svoju nesposobnost, u prvom redu nesposobnost
da išta osećaju.“³
Mari-Frans Irigojen (Marie- France Hirigoyen), dugogodišnji
psihijatar i psihoanalitičar,
nasilnike definiše kao osobe opterećene psihozama
i depresijama, koje često
nose traume žrtvi iz detinjstva. Odrasli bez ljubavi, izloženi maltretiranju
i podsmehu, drugačije ponašanje nisu ni naučili. Po ovom modelu se ponašaju
prema drugima. Takve osobe imaju neprijateljski stav prema svom i prema
tuđem životu. Osećaju se stalno ugroženim zbog osoba za koje misle da
su sposobnije i pametnije (što je uglavnom tačno), i prema tim osobama
usmeravaju patološku ljubomoru. S obzirom na to da ne mogu da se nametnu
ni intelektom ni sposobnostima, koriste silu kao jedini argument. Sebe
postavljaju na tron i prema svima ostalima se ponašaju kao prema podanicima.
Ponašanje im je destruktivno i neprijateljsko. Stalno manipulišu i deluju
na štetu drugih. Svoju inferiornost sakrivaju i „leče“ proganjanjem
drugih ljudi.
Moberi-zlostavljači dolaze do rukovodećih pozicija uglavnom u sredinama
koje se karakterišu strogom hijerarhijskom strukturom. Težeći karijerističkom
kultu angažuju se politički i ne retko menjaju političke stranke uporno
tražeći političku opciju koja može najviše da im pruži. Takve osobe
se obično prema sebi nadređenima ponašaju kao ulizice, ali dokopavši
se bilo kog oblika vlasti i mogućnosti da odlučuju o tuđoj sudbini,
postaju autoritativne vođe koje loše planiraju i odlučuju i ne uvažavaju
tuđe mišljenje.
U našoj sredini, gde u organizacijama retko postoje jasno definisana
pravila ponašanja, nedovoljno razvijeno međusobno poštovanje i zadovoljavaju
nivo poslovne komunikacije, zlostavljači nesmetano godinama primenjuju
svoje patološko ponašanje prema podređenima.
Prema rečima Mari-Frans Irigojen, „zlostavljači se, kao i igrači
Erika Berna, tako postavljaju igru da ste vi uvek krivi. Žrtva oseća
zbunjenost, sumnju, krivicu, stres, strah, osamljenost, teskobu, psihosomatske
poremećaje, depresiju. Budući da perverzne osobe i ne pomišljaju da
se ne mora lagati, sve što im kažete smatraju lažima. Zato razgovor
zato sa njima nema smisla – od njih se jednostavno treba odvojiti. Ali,
za pobunu žrtva treba podršku spolja – i to je opomena svima nama koji
mirno gledamo kako se ljudi maltretiraju.“
³ Marie-France Hirigoyen: Moralno zlostavljanje:
perverzno nasilje u svakodnevici, AGM, 2003.
Ivica Kihalićl u časopisu Epoha br.46 (Zagreb, 2005) daje karakteristike
ličnosti mobera:
3.3.1. Željan pažnje
-
preteranom ljubaznošću nastoji da drži autoritete
uz sebe, emocionalno je nazreo,
-
selektivno je ljubazan prema saradnicima, posebno
u početku prema svojoj žrtvi, iskorišćava saradnike,
-
izmišlja i svaljuje krivicu na druge, uvek želi da
bude u centru pažnje,
-
često se samosažaljeva, ako ga otkriju, tvrdi da je
on žrtva;
3.3.2. Imitator
-
nije profesionalno kvalifikovan, ali tvrdi suprotno
jer se nalazi u blizini profesionalca
-
često glumi profesiju kojom želi da se bavi i zahteva
zasluge koje mu „pripadaju“,
-
manipuliše drugima, lako se isprovocira,
-
često preti saradnicima, glumi odanost nadređenima,
ali ih odbacuje nakon što ih iskoristi;
3.3.3. Guru
-
uspešan na uskom polju svoje stručnost, od saradnika
priznat kao takav, sebičan, zlostavlja sve zbog kojih se oseća ugrožen,
-
emocionalno hladan, uglavnom muška osoba, po nekad
preterano uredan, svoje greške pripisuje drugima,
3.3.4. Psihopat ili sociopat
-
napastan i arogantan prema žrtvama, prema ostalima
drag i ljubazan, hladan i proračunat, glumac, za njega ne vrede zakoni
i moralne norme, teško se razotkriva u nezakonitim aktivnostima, ne
pokazuje osećaje, sažaljenje i krivicu,
-
oni koji ga otkriju, odmah postaju njegove žrtve i
sva svoja nedela prebacuje na njih.
3.4. Posledice mobinga
Mobing je pojava koja je prisutna u našoj
sredini u istom intenzitetu kao i u drugim zemljama, ma koliko one bile
razvijenije od nas. Najdramatičniji podatak je da su najčešće žrtve
mobinga najsposobniji i najkompletniji radnici, kao i osobe koje neguju
visoke moralne standarde.
Mobing tera žrtvu da počne da analizira svoje postupke, traži sopstvene
greške koje su je dovele u takvu situaciju i počinje proces samooptuživanja.
Žrtva je svesna da je neprijateljsko ponašanje samo uvod u mnogo težu
situaciju. To dovodi do uznemirenosti koja može da se manifestuje povlačenjem
i samoizolacijom žrtve, ili, suprotno tome, agresivnim ponašanjem. Žrtva
najčešće postaje bezvoljna, nezainteresovana, konstantno umorna i nezadovoljna.
Stalna psihička presija počinje da izaziva nesanicu, dovodi do povišenog
krvnog pritiska i poremećaja apetita.
Zaposleni koji je izložen mobingu često odlazi na bolovanje a kada je
na poslu, njegova produktivnost je izrazito umanjena. Statistički podaci
prikupljeni u Nemačkoj pokazuju da žrtva mobinga firmu košta najmanje
75.000 eura godišnje.
Zemlje razvijenog sveta koje su i u drugim oblastima ispred nas, u državnim
i privatnim firmama zapošljavaju konsultante za probleme radnika koji
su suočeni sa mobingom. Na tom polju je Švedska otišla najdalje jer
je ona Zakonom obezbedila zaštitu zaposlenih svrstavanjem mobinga u
kategoriju krivičnog dela.
Psiholog M.G. Kasito (Casito), kao rezultat dugogodišnjeg rada sa žrtvama
mobinga na Klinici za rad u Milanu, sačinila je listu početnih reakcija
koje se javljaju kao zakonitost kod žrtava. Prema njenom istraživanju,
prva reakcija žrtve je samookrivljivanje. Žrtva počinje da analizira
svoje ponašanje i da u njemu traži svoju grešku zbog koje je došla u
takvu situaciju. Time kod žrtve počinje proces izolacije jer mobirani
često oseća stid zbog situacije u kojoj se nalazi. Smatra da je on sam
zbog svoje nesposobnosti ili učinjene greške izložen neprijateljstvu
i omalovažavanju. Žrtva se zbog osećaja inferiornosti povlači u sebe,
ne priča o tome šta joj se događa, čak ni svojoj porodici. Što se tiče
porodice, uglavnom, mobirani u početku ima podršku svojih ukućana, ali,
kako vreme odmiče, počinje da im smeta njegovo ponašanje koje dovodi
do toga da i porodica počne da ga optužuje. Ostavši sama, žrtva počinje
da razmišlja o sebi kao o osobi nedorasloj nastaloj situaciji, a to
je uvod u depresiju.
Prema mišljenju psihologa Andreje Kostrelić-Martić, sve zdravstvene
smetnje i simptome žrtava mobinga možemo podeliti u tri kategorije:
1. promene sicijalno-emotivne ravnoteže,
2. promene psihofiziološke ravnoteže i
3. promene ponašanja
Promena socijalno-emotivne ravnoteže se manifestuje
poremećajima poput depresije, anksioznosti, krizama plača, neidentifikovanjem
sa dotadašnjom slikom o sebi, napadima panike i smanjenim interesovanjima
za okruženjem i to kako za porodicu, tako i za prijatelje.
Promena psiho-fiziološke ravnoteže se ispoljava kao
glavobolja i gubitak ravnoteže sa čestim vrtoglavicama, gastrološkim
smetnjama, tahikardijom, kožnim promenama i sličnim simptomima.
Poremećaj ponašanja pokazuje agresivnu osobu, što je
u suprotnosti sa dotadašnjim ponašanjem žrtve. Žrtva agresivnost ne
usmerava samo prema drugima, već i prema samoj sebi. Javlja se sklonost
prema samopovređivanju, čak i prema suicidu. Iz agresivnog stanja žrtva
prelazi u stanje potpune pasivnosti i izolacije. Do tada uravnotežena
ličnost počinje prekomerno da puši ili da konzimira alkohol ili lekove
za smirenje. Neretko pokazuje i sklonost ka bulimiji i anoreksiji, a
podložna je i seksualnim poremećajima.
Mobing dovodi ne samo do gubitka samopoštovanja, već
i do gubitka socijalnog statusa. Žrtva se udaljava od posla i to rezultira
ili dobrovoljnim napuštanjem firme ili otkazom. Traženje novog zaposlenja
zbog psihofizičkog stanja u kome se žrtva nalazi je izuzetno otežano.
Odušku besu i nemoći mobirani često daje sebi svađom sa članovima prodice,
a to dalje dovodi do poremećenih porodičnih odnosa. Ne nalazeći više
razumevanje ni u krugu porodice, žrtva ostaje u potpunosti bez čvrstog
tla. Ukoliko mobing duže traje, kao i agresivno i svađalačko ponašanje
žrtve, veća je mogućnost da se porodica okrene sopstvenoj zaštiti. Članovi
porodice prestaju da podržavaju žrtvu i da joj pružaju potporu. Na taj
način je žrtva gurnuta u presu između dva različita vida mobinga – na
poslu i kod kuće. Žrtva, bilo da je depresivna sa tmurnim ćutanjem ili
da stalno priča istu priču u svome slučaju, postaje zamorna i za prijatelje,
koji se vremenom osipaju u sve većem broju. Još jedan vid propadanja
žrtve svakako nije za zanemarivanje, a odnosi se na dovođenje žrtve
u finansijsku krizu zbog umanjenog primanja usled bolovanja ili otkaza.
Mobing ne reflektuje negativne posledice samo prema žrtvi, već i prema
firmi u kojoj je žrtva zaposlena. Leyman je 1990. god, izneo podatak
da firma u kojoj se javlja mobing gubi godišnje po svakom radniku –
žrtvi mobinga od 30 do 100 hiljada USD. Ti troškovi se procenjuju na
osnovu ispoljavanja posledica mobinga, koje se pojavljuju kao pad radnog
učinka mobiranog radnika zbog smanjene motivacije, zatim umanjenje efikasnosti
i produktivnosti i česta bolovanja. Što se firme tiče, osim štete zbog
smanjene radne produktivnosti radnika izloženog mobingu, u firmi dolazi
i do niza drugih posledica. Mobing usmeren makar i prema jednom zaposlenom,
remeti dobru radnu atmosferu, stvara troškove za zapošljavanje radnika
za zamenu odsutne žrtve mobinga po osnovu bolovanja, a ne retko dovodi
i do štetnih posledica za reputaciju firme. U zemljama u kojima u ovom
trenutku žrtve mobinga mogu da podnesu tužbu i traže odštetu, evidentan
je i finansijski izdatak za vođenje sudskog spora i eventualnu isplatu
odštete radniku.
Refleks ponašanja koje dovodi do štetnih posledica koje
osećaju mobirani i firma u kojoj je došlo do mobinga, ne zaobilazi ni
društvenu zajednicu. Tu treba posmatrati izdatke zdravstvenog i penzionog
fonda. Zbog psihosomatskih poremećaja žrtava je prinuđena da se obrati
zdravstvenoj ustanovi, a to podrazumeva specijalističke preglede i uključivanje
terapije. Prevremeni odlazak u penziju, do koga ne bi došlo da nije
bilo izlaganja mobingu, opterećuje penzioni fond.
„Moje je mišljenje da je mobing samo jedna vrsta stresora koji može
izazvati različite fizičke, psihičke i socijalne posledice, koje se
najčešće mogu prikazati navedenim dijagnozama, ali i nekim drugima.
Naime, postoje i dijagnoze kao što su velika depresivna epizoda, panični
poremećaj s agorafobijom, generalizirani anksiozni poremećaj itd. Stoga
je nepotrebno uvoditi nove kategorije. Rasprava o ovoj temi je još otvorena.“
Stresor je svaki spoljašnji ili unutrašnji nadražaj koji
od organizma traži udovoljavanje određenim zahtevima, rešavanje problema
i pojačanu aktivnost ili novi oblik prilagođavanja.
Pod navedenim dijagnozama se misli na poremećaj prilagođavanja i postraumatski
stresni poremećaj.
4. MOBING U JAVNOJ UPRAVI
Među oblastima ljudskog delovanja u kojima dolazi do kršenja ljudskih
prava, svakako se nalaze radno-pravna oblast, sudstvo, obrazovanje...
Ostvarivanje prava na rad i po osnovu rada, u kontekstu narastajuće
privatizacije reflektuje se pojavom kriminala i nepravdi prema radnicima
privatizovanih firmi kroz nepoštovanje socijalnog programa i otpuštanje
radnika, često primenom mehanizama strateškog mobinga.
Sudstvo koje se deklariše kao reformisano, zadržalo je stari stil ponašanja
u rešavanju sudskih sporova poput korumpiranosti i neažurnosti. Sporovi
i dalje traju beskonačno dugo i „garantuju“ usporeno dostizanje pravde.
Neodgovarajuća personalna struktura i nepostojanje sistema edukacije
zaposlenih u upravi je nedostatak zbog koga je građanima otežano ostvarivanje
prava, posebno ako je stranka neuka. Drugi uslov koji pogoduje psihičkom
maltretiranju stranaka, kao posebnom obliku kršenja ljudskih prava,
je needukovanost građana, odnosno nepoznavanje prava na primenu mehanizama
za zaštitu ljudskih prava. Zaposleni u državnoj upravi su istovremeno
i lica koja sprovode državnu vlast, pa otuda ne čudi često identifikovanje
državnih službenika sa tom istom vlašću.
Kadrovska politika je integralni deo svih politika. Nažalost, istraživanja
i javno mnenje u Srbiji pokazuju da kod nas duži vremenski period postoji
negativna kadrovska selekcija. Zanemaruje se činjenica da su kadrovi
najznačajniji kapital, da utiču na privredni rast. Kadrovi mogu da budu
u ulozi učesnika političkog i javnog života, mogu da budu proizvođači
i potrošači, mogu da pružaju usluge.
Izgradnja modernog društva pre svega zavisi od dobre kadrovske baze.
Izgradnji i obrazovanju kadrova kod nas se, nasuprot izraženoj potrebi,
ne poklanja dovoljna pažnja. Tranzicija, loša ekonomska situacija, privatizacija
i nužnost za prilagođavanjem evropskim tokovima, loše rukovođenje u
javnom i privatnom sektoru, korupcija na svim nivoima i u svim nivoima
i u svim oblastima, kao jedini mogući izlaz nameću vraćanje pravim vrednostima,
moralnim kriterijumima i profesionalnim sposobnostima kadrova.
Javni pokazatelj političke kulture je ponašanje funkcionera na svim
nivoima. Pod ponašanjem funkcionera podrazumevamo sveukupno prezentovanje
ličnosti: izgled, odnos i odgovornost prema poslu koji obavlja, hijerarhijsko
ponašanje – odnos prema nadređenima i potčinjenima, odnos prema kolektivu,
prema javnosti i slično.
Obrazovanje
kadrova u javnom menadžmentu i podizanje profesionalnih sposobnosti
za upravljanje pomoću rezultata podrazumeva reobrazovanje i trening,
kao i promenu značajnog dela kadrovske strukture u organima uprave.
Promene takve vrste ne mogu da se izvrše bez udaljavanja od metoda politizacije
i približavanja modelu menadžerske uprave, uz poštovanje prioriteta
profesionalizma i individualne odgovornosti. U javnoj upravi u Srbiji
uglavnom postoji mali broj kvalifikovanih službenika koji su u stanju
da obavljaju ključne poslove državne administracije. Često u ovoj oblasti
dolazi do identifikovanja osobe i funkcije, mešanja politike u rad javnih
službi, uz prisustvo socijalnih i privatnih veza. Kasni se sa reformisanjem
javne uprave, posebno u oblasti profesionalizacije timova koji su sposobni
da odgovore zahtevima društva. Upotreba informacionih i komunikacionih
tehnologija i Internet takođe uslovljavaju promene u unutrašnjoj organizaciji
državne administracije.
Umesto promena u pristupu u formiranju upravnih kadrova, čime bi se
obezbedilo stvaranje savremenog javnog menadžmenta, na snazi je politički
kriterijum koji je pri izboru kadrova najvažniji, da ne kažemo i jedini.
Stepen naše političke kulture je takav da je stručnost marginalizovana.
Kadrovska politika je kanalisana dogovorima koalicionih partnera koji
dele resore i raspoređuju poslušno-odane kadrove.
Stručnost, znanje i sposobnost ostaju neiskorišćeni potencijal i samo
slučajno se dogodi da se na važnim mestima nađu sposobni ljudi. Loša
ekonomska situacija, tranzicija, privatizacija i povećanje nezaposlenosti
kod ljudi izazivaju strah od budućnosti. Negativna kadrovska politika,
dirigovana iz partijskih centara moći, nameće sistem pogrešnih vrednosti
kojima se grubo vređaju prava građana i dostojanstvo kvalifikovanih
kadrova, dovodi u pitanje opstanak celog naroda. Nestručnost i nesposobnost
su prepoznatljivo lice Srbije. Degradacija rada i stvaralaštva nas gura
u sve dublju krizu. Govori se o odgovornosti, ali niko ne odgovara,
govori se o ulaganju u sposobne kadrove, a biraju se poslušni, odlaze
nam talentovani i sposobni ljudi jer Srbji domaća pamet ne treba. Ulaganje
u nauku i edukaciju kadrova posmatra se kao trošak, a ne kao najunosnije
ulaganje u budućnost.
Kadrovska srpska scena je samo deo ukupnog srpskog primitivnog vrednovanja
estradnih vrednosti nasuprot intelektualnim vrednostima. U politiku
se ulazi kao u najunosniju profesiju. Funkcije omogućavaju vlast, privilegije
i novac. Javni interes se zanemaruje. Funkcioneri se po pravilu okružuju
partijskim istomišljenicima, ljudima bez moralnih i stručnhih vrednosti,
dobrim izvršiocima, ubijaju inicijativu i kreativnost i neposlušne kadrove
udaljavaju. Promenom vlasti posebno je pogođen javni sektor. Nova vlast
zatire tragove svih prethodnika, jer dolaskom na vlast kreću sa menjanjem
postojeće kadrovske strukture i to do poslednjeg izvršioca.
U odnosu na takvo realno stanje kadrova u upravi, Javna uprava se sagledava
kao okruženje u kome zaposleni imaju specifičan položaj u odnosu na
kategoriju mobinga. Zaposleni u upravi može da bude podvrgnut mobing
teroru od strane poslodavca ili drugih zaposlenih u istoj horizontalnoj
ravni i tada je žrtva mobinga koju treba zaštiti. Međutim, zaposleni
u upravi koji odlučuje o pravima i obavezama građana koji mu se obraćaju
kao stranke, može da se pojavi i u ulozi mobera, odnosno lica koje psihički
maltretira stranke i onemogućava ili usporava ostvarivanje njihovih
prava. Tada stranke traže zaštitu (od skora i od Zaštitnika građana).
4.1. Izloženost državnih službenika mobinga
Zakon o radu u Republici Srbji uređuje materiju radnih
odnosa kao opšti zakon. Za oblast radnih odnosa u kojoj se zaposleni
posmatraju ne samo kao zaposleni, već i kao prezentatori državne vlasti,
donet je poseban Zakon o državnim službenicima. To znači da regulisanje
prava i obaveza iz radnog odnosa za državne službenike podleže posebnom
režimu. «Razlika između zaposlenih u javnom i privatnom sektoru
ogleda se i u tome što se rad zaposlenih plaća iz javnih sredstava i
što je država zaposlenima u javnom sektoru jednovremeno i poslodavac
i zakonodavac. Država je ovde poslodavac koji u svako doba može jednostrano
da promeni propise, time i odnose između sebe, kao poslodavca i zaposlenih
u državnim organima.»
Mogućnost za ugrožavanje prava u upravi može da se pojavi prilikom postupka
za zasnivanje radnog odnosa. Zasnivanje radnog odnosa u svojstvu državnog
službenika podleže posebnim uslovima. Ovakva regulativa je opravdana
jer se na taj način obezbeđuje izbor kadrova koji mogu da odgovore specifičnim
potrebama i prirodi državnih poslova (npr. završen fakultet i devet
godina radnog iskustva u struci). Međutim, kako odluku o prijemu, bilo
da se radi o internom ili javnom konkursu, na predlog komisije donosi
rukovodilac tog upravnog organa koji vrši prijem radnika, najčešći primer
je zapošljavanje na osnovu političkog opredeljenja, a ne na osnovu kvaliteta.
Državni službenik je dužan da izvršava naloge starešine organa izuzev
ako su u suprotnosti sa zakonom, međutim ako starešina ponovi takav
nalog u pisanoj formi, službenik mora da ga izvrši. Državni službenici
koji nisu regrutovani iz istog političkog tima vrlo lako mogu da momentom
odbijanja naloga starešine dovedu sebe u poziciju žrtve. Promenom vlasti
pristupa se i promeni lica koja se nalaze na funkcionerskim položajima
u organima uprave. Očigledno da se problem političkih čistki u organima
uprave prepoznao pa je novi Zakon o državnim službenicima iz 2005. godine
predvideo da službenici koji rade na položaju više nemaju status funkcionera.
Ove promene su učinjene da bi se ova lica zaštitila od posledica promenjenih
izbornih rezultata. Međutim, nismo uvereni da će garancije prerasti
garancije na papiru.
Mobing u upravi ima jednake šanse da se pojavi kao i u drugim oblastima
zapošljavanja. Možda su šanse još veće jer se radi o poslovima koji
nose posebne beneficije i zbog toga su odanost, poslušnost i slepo izvršavanje
naloga zaposlenih još zahtevnije izraženi.
4.2. Vršenje mobinga od strane državnih službenika
Prema novoj zakonskoj regulativi kojom se uređuje rad
državnih službenika, došlo je do implementacije evropskih standarda
u ovoj oblasti. Tako se od državnog činovnika očekuje da poverene poslove
radi zakonito, stručno i delotvorno. Organi državne uprave moraju da
poštuju ličnost i dostojanstvo stranaka. Svoj rad treba da učine javnim
i da se pridržavaju odredbi Zakona o slobodnom pristupu informacijama
od javnog značaja.
Ali, sam podatak da reforme u upravi nisu sprovedene na način koji bi
značio uključivanje tržišnih principa koji deluju u privatnom sektoru,
dovoljan je da se shvati da dosadašnji način ponašanja državnih službenika
prema strankama neće bitnije da se promeni.
Društvena odgovornost javne uprave je prihvatanje odgovornosti prema
društvenoj i prirodnoj okolini. Deo strategije i identiteta državne
uprave je uključivanje i pružanje usluga i redovno izveštavanje javnosti
o ekonomskim, društvenim i ekološkim posledicama njenog delovanja.
Društveno odgovorna javna uprava donosi sopstvene kodekse etičkog ponašanja,
prati poštovanje tih standarda i podstiče komunikaciju sa javnošću.
Ono što javnost od javne uprave traži jeste da se zaposleni ponašaju
u skladu sa zakonima, da tretiraju građane sa poštovanjem i da pružaju
kvalitetne usluge. Etičko ponašanje isključuje netačno prezentiranje
kvaliteta pružanja usluga korisnicima i davanje obećanja koja ne mogu
da se ispune.
Nasuprot tome, korisnici usluga su najčešće pogođeni gužvom, dugačkim
redovima i neljubaznim, mrzovoljnim kontaktima koje sa njima ostvaruju
predstavnici države. Na psihičku torturu stranaka često utiče i nestručnost
i neupućenost službenika koji zbog toga stranke više puta vraćaju i
stalno traže dodatnu dokumentaciju. U organima uprave i dalje je na
snazi «kodeks postupanja sa pozicije sile» i daleko smo od zadovoljavajućeg
nivoa komunikacije službenik – stranka. Na taj način su stranke i te
kako izložene mobingu i onemogućeno im je dostojanstveno i efikasno
ostvarivanje njihovih prava. Zakon o notarima, čije se donošenje očekuje
ubrzo, trebalo bi da obezbedi značajan efikasan pomak u ovoj oblasti.
Notari, koji treba da preuzmu obavljanje državnih poslova za stranke,
moći će da primene pravila iz privatnog sektora u vršenju poverenih
državnih poslova. Uvođenjem instituta notara, uvodi se konkurencija,
tako da njenim delovanjem treba da se obezbedi strankama bolji tretman
i zaštita od psihičkog maltretiranja.
Korisnik usluga je taj koji postavlja zahteve za način primanja usluga
jer, ako kvalitet postoji, on je njegov krajnji primalac. Javni interes
je modelator usluga javne uprave koja, da bi bila usmerena prema građanima,
mora da omogući ostvarivanje prava građana da znaju kako se odlučuje
i zašto, da im obezbedi uvid u službene dokumente koji su im potrebni,
kao i blagovremene i kvalitetne odgovore na njihove zahteve. Najviši
stepen kvaliteta u radu javne uprave je postizanje poverenja i partnerskog
odnosa na relaciji javna uprava-građanin. Takav odnos se postiže otvorenom
komunikacijom.
Prema tome, da bi se o siguralo kvalitetno pružanje usluga
građanima uz poštovanje njihove ličnosti i dostojanstva i uz eliminisanje
bilo kog vida mobing ponašanja prema građanima i njihovim zahtevima,
nije dovoljno to što je novi Zakon donet. Unapređenje efikasnosti u
javnom sektoru podrazumeva uvođenje tržišnih mehanizama u ovu oblast.
Donošenjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja
načinjen je prvi korak za raskid sa dosadašnjim pristupom državne uprave
i lokalne samouprave sa pozicija vlasti i transformisanje u savremeni
koncept uprave koja dobija ulogu regulatora društvenih procesa. Ali,
Zakon se ne primenjuje!
Komunikaciji sa javnošću koja se odvija između organa državne uprave
i javnosti treba prići ne kao instrumentu koji obezbeđuje samo prenošenje
informacija, već kao procesu koji omogućava da se od građana povratno
dobiju njihovi stavovi.
Državna uprava u Srbiji, ukoliko želi da prati demokratizaciju društva,
mora da pretrpi široko postavljenu reformu. Ne mislimo da će to moći
lako da se realizuje jer nismo uvereni da postoji politička volja da
se reformama ozbiljno pristupi. Menadžment javne uprave ne može da bude
efikasan ako se ne promeni sadašnji način razmišljanja svakog pojedinog
službenika i organizaciona kultura u celini.
4.3. Ombudsman – zaštitnik građana
Ombudsman je najpoznatija švedska reč koja je ušla u politički
govor i praksu širom sveta. Ovaj naziv se koristi za označavanje svih
institucija različitog naziva koje obavljaju sličnu funkciju – zaštitnika
građana od nezakonitog, nepravilnog i neefikasnog rada organa uprave
i javnih službi.
Pojava ombudsmana se vezuje za konstituisanje građanskih država u Zapdnoj
Evropi i stvaranje širokog sloja birokratije. Prva institucija ove vrste
se pojavljuje u Švedskoj, gde je oformljena ustavom iz 1809. godine.
Ombudsman se zatim prihvata u ostalim skandinavskim zemljama, u Velikoj
Britaniji, Kanadi... Od osamdesetih godina prošlog veka ova institucija
se uvodi u pravne sisteme velikog broja evropskih i vanevropskih zemalja.
Desetak godina kasnije nalazi svoje mesto i u pravima bivših socijalističkih
država istočne Evrope.
Model ombudsmana je prilagođen konkretnoj pravnoj i političkoj kulturi
svake države pojedinačno. To je razlog zbog čega se institucija ombudsmana
razlikuje po modalitetu i to počevši od naziva, do strukture i organizacije
institucije. Međutim, univerzalna obeležja u svim pravnim sistemima
su slična.
Ombudsman predstavlja ravnotežu izmešu zakonodavne i izvršne
vlasti, ima ulogu vansudske kontrole uprave i zaštitnika građana. Pravni
osnov za uvođenje ove institucije je uglavnom sadržan u ustavu, ali
nije mali broj zemalja u kojima je uveden zakonom.
U zemljama koje još mnogo moraju da urade da bi prevele autoritarni
režim u demokratski, uvođenje zaštitnika građana je neophodno, jer se
očekuje da se na taj način obezbedi efikasniji nadzor nad procesom državne
tranzicije.
Srbija je Zakon o zaštitniku građana donela 14. septembra 2005. godine
i to kao poslednja u Evropi.
„Institucija Ombudsmana biće
još jedan stub demokratije u Srbiji i nadamo se da će joj Vlada pružiti
neophodnu podršku kako bi ova Institucija ispunila svoj zadatak“,
rekao je šef Misije OEBS-a u SCG, ambasador Masari povodom donošenja
ovog Zakona.
Stefano Valenti, specijalni predstavnik generalnog sekretara u SCG,
istim povodom dao je sledeći komentar: „Savet Evrope pozdravlja
usvajanje Zakona o ombudsmanu kao dodatnog instrumenta za zaštitu ljudskih
prava ali i kao korak napred ka ispunjavanju obaveza koje je SCG prihvatila
svojim članstvom u Savetu Evrope 2003. godine“.
Stevan Lilić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, tvrdi da je Zakon
o ombudsmanu zakasnio i upozorava da će čitav rad ove institucije zavisiti
od ličnosti koja bude imenovana. Ombudsman mora da bude hrabra osoba
visokih moralnih kvaliteta. „Izgledi su kod nas veoma mali da upravo
takva ličnost bude izabrana. Ono čega se ja plašim jeste da ovaj Zakon
ne doživi sudbinu Zakona o lustraciji, dakle, da bude bez efekta“, ističe
profesor Lilić. Međutim, Zakon o lustraciji nije jedini zakon koji se
u Srbiji ne primenjuje, jer je istu sudbinu doživeo i Zakon o slobodnom
pristupu informacijama od javnog značaja.
Zaštitnik građana je ovlašćen da kontroliše poštovanje prava građana,
utvrđuje povrede učinjene aktima, radnjama ili nečinjenjem organa uprave,
ako se radi o p ovredi republičkih zakona, drugih propisa i opštih akata
i da Vladi, odnosno Skupštini podnese inicijativu za izmenu ili dopunu
zakona i drugih propisa i opštih akata, ako smatra da do povrede prava
građana dolazi zbog nedostatka u propisima, kao i da inicira donošenje
novih zakona, drugih propisa i opštih akata kada smatra da je to od
značaja za ostvarivanje i zaštitu prava građana.
Vlada, odnosno nadležni odbor Skupštine, obavezni su da razmatraju inicijative
koje podnosi Zaštitnik građana.
Zaštitnik građana je ovlašćen da u postupku pripreme propisa daje mišljenje
Vladi i Skupštini na predloge zakona i drugih propisa ako se njima uređuju
pitanja koja su od značaja za zaštitu prava građana.
Zakon se ne bavi samo povredama prava koje su posledica pogrešne primene
zakona, već i povredama do kojih je došlo zbog necelishodne ili neadekvatne
primene propisa, ili zbog neefikasnog rada organa uprave.
Nadležnost Zaštitnika građana je na nivou davanja preporuka
za otklanjanje povrede prava, iniciranja odgovornosti, inicijative za
pokretanje postupka za donošenje novih ili izmenu postojećih zakona
i drugih propisa. U slučaju da se donose zakoni i propisi iz oblasti
zaštite ljudskih prava i sloboda, obavezno je pribavljanje njegovog
mišljenja. Zaštitnik građana je ovlašćen da podnosi amandmane na predloge
zakona.
Zaštitnik građana nema ovlašćenja da ukida, poništava ili menja akte
upravnih organa, već može samo, u slučaju kada utvrdi da postoji nezakonitost,
da traži uklanjanje uočenih nedostataka. Organ je nezavisan i samostalan
u vršenju funkcija. Građani se Zaštitniku, koga je izabrao parlament,
obraćaju bez posebnih formalnosti. Građani mogu da se žale na rad ministarstava,
organa uprave, javnih preduzeća, republičkih zavoda itd. Bitno je samo
da su pre obraćanja Zaštitniku građana iscrpli sva druga pravna sredstva
za otklanjanje povrede i da nije prošlo više od godinu dana od učinjene
povrede.
Međutim, kako ističe Dejan Milenković iz JUKOM-a, „problem predstavlja
to što su Narodna skupština, Vlada, predsednik republike, ali i sudovi
i javna tužilaštva, van domašaja zaštitnika građana. Iako u svetu postoji
različita praksa, čini se da Vlada i predsednik republike ne bi smeli
da budu izuzeti. Posebno iz naležnosti ombudsmana ne bi trebalo da budu
izuzeti sudovi, s obzirom na dugotrajne procese i brojne primedbe na
rad pravosuđa“.
U zemljama u kojima je institut ombudsmana institut demokratije sa tradicijom,
postoje ombudsmani za dečija prava, za zaštitu nacionalnih manjina,
za lica sa posebnim potrebama....
ZAKLJUČAK
Jedno kazivanje ne može mnogo da promeni. Osnovno pitanje, na koje još
uvek ne postoji odgovor, odnosi se na to da li smo kao društvo spremni
da priznamo da smo prepoznali sopstevenu socijalnu podelu uloga i da
naši alfa vukovi nisu najbolje što imamo.
Ako samo zažmurimo i zaboravimo na sve one probleme sa kojima se suočavaju
žrtve mobinga onda je sav trud uzaludan. Oni koji uspeju da preopoznaju
pogled ranjene omege i da ga ne zaborave, ulivaju nadu da je sve do
sada rečeno početak naše sopstvene borbe sa mržnjom i zlobom koja se
otrgla od ljudskog bića, ali uspešno opstaje u zemlji koju zovemo Srbija.
„...Naučili smo da sve što se dogodi u jednoj zajednici na kraju
pogodi i sve ostale. Takođe smo naučili da svako ljudsko biće ima pravo
da bude različito, ali da nijedno nema pravo da bude nezainteresovano
za patnju...“
LITERATURA
1. Avramov Smilja, Kreća Milenko, Međunarodno javno
pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
2. Bošković Goran, Psihološki aspekti mobinga, Plenarno predavanje
3. Branković Srbobran, Javno mnenje i istraživanje, Poslovna škola za
PR, Beograd, 2002.
4. Cvetanović V, Kultura poslovnog komuniciranja, Beograd, 2001.
5. Damjanović Mijat, Modernizacija lokalne zajednice: stanje i perspektive,
Beogradska otvorena škola, Beograd, 2001.
6. Dimitrijević Vojin, Paunović Milan, Đerić Vladimir, Ljudska prava,
Beogradski centar za zaštitu ljudskih prava, Beograd, 1997.
7. Džunić Marija, Menadžment u javnom sektoru – novi izazovi, Ekonomski
fakultet, Niš, 2004.
8. Ilić Mile, Državna uprava u Srbiji po novim zakonskim propisima,
Balkanski centar za izučavanje lokalne samouprave, Niš, 2006.
9. Kostelić-Martić Andreja, Mobing-psihičko maltretiranje na radnome
mestu, Školska knjiga.
10. Savinšek Jovanka, Ombudsman, Pravni informator, Beograd, 2005.
Linkovi na internetu:
1. www.leymann.se
2. www.mobbing-usa.com
3. www.mobbing.hr
4. www.ilo.org/safewort/
5. www.agency.osha.eu.int
6. www.un.org/rights
7. www.unece.org/oes/gender
8. www.unhchhr.ch/hrostar.html
9. www.unhchr.ch/html/menu2/6/hrc.btm
10. www.europa.eu.int/eur-lex
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|