|
DOPING I ANTIDOPING
1. FIZIOLOŠKE PREDISPOZICIJE ZA BAVLJENJE SPORTOM
Žene mogu dostići muškarce u mnogim oblastima života, pa tako i u
sportu. Međutim, takvi uspesi ženu, odnosno ženski organizam koštaju drastično
više, budući da zahtevaju daleko intenzivnije napore i skopčani su sa
većim rizikom po zdravlje. Čak i onda kada žena konzumira nedozvoljene
stimulanse, ona mora pribegavati drastično većim i/ili za njen organizam
opasnijim dozama i hemijskim sredstvima nego muškarac koji želi da postigne
iste rezultate.
Razlika u fizičkim sposobnostima mušakaraca i žena je u toj meri drastična
da se žene, sa tog aspekta posmatrano, s pravom nazivaju «slabiji pol».
Sportistkinje su u proseku 10-15 cm niže, i 10-20 kg lakše od sportista,
to znači da imaju manju mišićnu masu, i prema tome i manju snagu.
Visokim sportskim rezultatima kod žena ne pogoduje i veća količina masnog
tkiva ( koja minimalno iznosti 2-3 kg više nego kod muškarca istovetne
mase ). Izračunato je da je kod sportista ( muškaraca ) aktivna masa tela
( mišići, skelet, unutrašnji organi ) približno 15 kg veća nego kod sportistkinja.
Posmatranjem četiri fiziološke karakteristike koje su bitni preduslov
za uspešno bavljenje sportom ( bilo amaterski ili na profesionalnom nivou
) utvrdićemo koje su prirodne predispozicije muškaraca i žena za bavljenje
sportom, odnosno koliko sportista / sportistkinja mogu «dati» od sebe
bez upotrebe raznoraznih stimulanasa.
1.1 Fizička izdržljivost
Postoji priča da žene nisu snažnije, ali su izdržljivije od muškaraca.
Ta polazna pretpostvka je u nekoj meri tačna, naime eksperimentalno je
dokazano da žene mogu da održavaju mišiće ruku u stanju umerenog naprezanja
( što podrazumeva korišćenje ne više od 40% maksimalne fizičke snage )
za trećinu vremena duže nego muškarci.
Međutim, dokaz da se eksperimenti često drastično razlikuju od relanog
života nalazimo i u slučaju ove tvrdnje: u sportu, kada je potrebno maksimalno
ispoljavanje snage i sposobnosti, ispostavlja se da su fiziološki mehanizmi
koji određuju izdržljivost kod žena slabije razvijeni.
Izdržljivost , pre svega, zavisi od aktivnosti fermenata koji učestvuju
u sintezi osnovnog izvora mišićne energije ATF-a ( adenozin trifosforne
kiseline ). Dakle, ukoliko organizam proizvodi veću količinu ATF-a, utoliko
veći rad mogu da izvrše mišići. Istraživanja pokazuju da je kod žena aktivnost
fermenata koji učestvuju u sintezi manja nego kod muškaraca, što znači
da je manja i fiziološka izdržljivost kod žena. U tom smislu, žene koje
se bave sportovima koji zahtevaju veći stepen izdržljivosti nego što je
telo žene genetski / prirodno predodređeno da podnese svoj organizam izlažu
velikim oštećenjima ( opterećenje krvotoka, kostiju, mišića, poremećaj
reproduktivne funkcije i sl. ). Takođe, to znači da su žene koje se bave
ovakavim sportovima ( misli se na prefesionalnu sferu ) istovremeno izložene
i većem pritisku da primene stimulanse ( hemijskog i biološkog karaktera
) kako bi ostvarile bolje rezultate.
1.2 Srce
U osnovi dostignuća u onim vrstama sporta gde rezultati direktno zavise
od izdržljivosti ( trčanje na duge i srednje pruge, skijanje, biciklizam
) leži pre svega na sposobnosti srca da pumpa krv i dostavlja kiseonik
svim aktivnim mišićima. Ta sposobnost, logično, zaivisi od veličine i
snage srca.
Kod muškaraca koji se ne bave sportom srce, u proseku, ima 735cm3 , a
kod žena 580 cm3, odnosno približno 79% muškog srca.
Intenzivan trening, po pravilu, uvećava u znatnoj meri dimenzije srca.
Primera radi: najveća srca kod muškaraca imaju vaterpolisti - 1140 cm3,
a kod žena biciklistkinje -793cm3, što znači da je srce kod žena koje
su izložene intenzivnom treningu jedva 8% veće od srca muškarca koji nisu
izloženi intenzivnom treningu.
Za vreme maksimalnog opterećenja srce muškarca koji se ne bavi sportskom
aktivnošću na redovnoj osnovi pumpa u arterije 22,5 litara krvi u minuti,
a srce žene svega 15,5 litara. Prma tome, koliko god žena tenirala, njeno
srce se po efektivnosti nikada neće izjednačiti sa srcem muškarca ( bez
upotrebe stimulansa, i u najvećem broju slučajeva, a usled fiziološke
i genetske predispozicije ).
Dakle, rad ženskog srca je daleko manje ekonomičan : da bi se od pluća
do mišića dostavila 1 litra kiseonika muškaracima je potrebno 8, a ženama
9 litara krvi. Ukoliko mišići primaju manju količinu kiseonika - utoliko
se brže zamaraju.
1.3 Koštani sistem i zglobovi
Povećanje dužine i intenziteta treninga vodi i povećanju opterećenja
koje trpi koštani sistem i zglobovi, zbog čega se sportisti žale na bolove.
Ti bolovi su po pravilu povezani sa preopterećenjima i mikrotraumama.
Bolovi ujedno pokazuju da skelet zaostaje za rastom mišića, a osim svega
toga kosti se povređuju čestim skokovima ( odbojka, košarka... ), udarima
( američki fudbal, ragbi, hokej na ledu i travi ), vibracijama ( formula
1, bob slej... ). Razvoj skeleta zavisi od formiranja muskulature: ukoliko
je ona jača, utoliko su deblje i čvršće kosti.
Muskulatura ženskog tela je manja od muške, i iz istog razloga je i koštani
sistem slabiji.
Ono što se posebno mora imati na umu jeste činjenica da upotreba hemijskih
i bioloških stimulanasa koji vode naglom rastu mišićne mase vodi tome
da se mišićna masa uvećava brže nego skeletni sistem. To dalje vodi deformisanju
koštanog sistema, gubitku čvrstine kostiju, i češćem broju povreda kostiju.
Upotreba steroida dovela je do toga da je danas broj sportskih povreda
povezanih sa lomljenjem kostiju i drugim vidovima oštećenja skeleta daleko
veći nego ranije.
1.4 Suvišna težina
Prekomerna težina je veoma rasprostranjena , a najbolje sredstvo protiv
nje je smanjenje količine šećera i masti u ishrani, kao i bavljenje sportom.
Utvrđeno je da za normalno odvijanje specifično ženskih fizioloških funkcija
potrebno da masno tkivo predstavlja barem 22% od ukupne mase tela.
Manja količina uzrokuje teške poremećaje i bolesti ( primera radi: ukoliko
kod devojčice u pubertetu masno tkivo predstavlja manje od 17% ukupne
mase tela, mogu izostati funkcije reproduktivnih organa ).
Kod mnogih dugoprugašica zahvaljujući iscrpljujućim treninzima, dijetama
i stimulativnim sredstvima ostalo je jako malo masnog tkiva ( približno
7-8% ), i iz istog razloga one pate od mnogobrojnih poremećaja vezanih
za rad reproduktivnih organa.
Sport i fizička kultura su neophodni i muškarcima i ženama. Sportski trening
pozitivno utiče na krvotok, disanje, nervni sistem...
Međutim, opterećenja na treninzima, ako i preopterećenja kojima su sportisti
često izloženi usled amaterizma, lične želje i pritiska da se postignu
bolji rezultati i ostane na sportskoj sceni, mogu brže i ozbiljnije naškoditi
ženskom nego muškom organizmu. Istovremeno, mora se uzeti u obzir da fizičko
preopterećenje vodi i psihičkom preopterećenju.
Kombinacija ova dva elementa vodi neizbežno primeni hemijskih i bioloških
stimulanasa, što je u potpunoj suprotnosti sa smislom sporta i sportskim
duhom.
2. POJAM DOPINGA
Pod dopingom se danas u savremenom sportu podrazumeva upotreba
bilo koje strane supstance ili fizioloških supstanci u velikim količinama,
kao i korišćenje fizioloških sastojaka različitim putevima unosa sa namerom
da se na veštački način povećaju radne i sportske sposobnosti.
Pored primene stranih i fizioloških supstanci pod dopingom se podrazumeva
i primena različitih metoda koji vode stimulisanju organizma na način
koji je suprotan prirodi ( npr. izlaganje iyuyetno niskim temperaturama
radi podizanja praga bola koji sportista može da istrpi i sl. ). Doping
je u suprotnosti sa sportskim duhom, a sportski duh predstavlja osnovu
olimpizma i svega što je istinski vredno kada je sport u pitanju.
Sportski duh predstavlja proslavu ljudskog duha, tela i uma, i
karakterišu ga sledeće vrednosti:
—etika, ferplej i poštenje;
—zdravlje;
—izuzetna dostignuća;
—karakter i obrazovanje;
—radost i zabava;
—timski rad;
—posvećenost;
—poštovanje pravila i zakona;
—poštovanje sebe i drugih učesnika;
—hrabrost
—zajedništvo i solidarnost.
Iz svega navedenog dolazimo do nedvosmislenog zaključka da su doping i
sport ( gde se pod pojmom sport podrazumeva jedna uzvišena aktivnost koja
je usmerena ka izgradnji duha i tela ) potpuno nespojivi.
U tom smislu, antidoping programi bi trebali da budu usmereni ka očuvanju
i unapređenju sportskog duha.
Ono što sprečava potpuno iskorenjavanje dopinga iz sporta jeste pritisak
koji se vrši iz biznis sfere, odnosno činjenica da je sport postao samo
jedan u nizu proizvoda, i to proizvoda koji donose visoke profite, i iz
istog razloga su predmet bespoštedne borbe.
2.1 ISTORIJAT DOPINGA
Brže,
jače i bolje, osnovni su zakoni modernog sporta. Postizanje krajnjeg cilja,
pobeda i eliminisanje protivnika, primarni su činioci svakog sportskog
nadmetanja.
Pored sportskog duha, koji se u današnje vreme zanemaruje, učesnici sve
više, ne birajući načine, podležu korišćenju zabranjenih stimulativnih
sredstava, prevari i obmani, kako bi stigli do tog krajnjeg cilja, slave,
trofeja, medalja, novca, pri tome svesno rizikujući sopstveni život i
budućnost.
Želja za pobedom i nadmetanjem stara je koliko i samo čovečanstvo
- ona je oduvek postojala, ali su se menjali pokretači te želje ( npr.
borba za opstanak; nadmoć; vlast; slava i čast; novac... ).
Kroz istoriju atletičari su koristili specijalnu ishranu i razne napitke
kako bi svoja tela pretvorili u superiorne i moćno podešene mašine. Primera
radi: u staroj Grčkoj rvači su jeli ogromne količine živog mesa, ne bi
li uvećali svoju mišićnu masu; norveški ratnici koji su poznati pod nazivom
«divlje horde» jeli su halucinogene pečurke kako bi se spremili za bitku,
kako bi dobili na snazi, smelosti i hrabrosti.
Možda na prvi pogled poređenje sportiste ( onakvog kakvim ga danas pojmimo
) i plaćenika nije na mestu, međutim konstantno treba imati na umu da
je sportska aktivnosti imanentna potreba ljudskog bića, bez obzira da
li se ona manifestuje u obliku organizovane, profesionalne aktivnosti
ili u obliku kakve svakodnevne aktivnosti.
Pioniri dopinga u modernom sportu su bili plivači, koju su na
takmičenju 1860. godine u Amsterdamu prednjačili u svim disciplinama.
Posle neverovatnog uspeha u sportskim krugovima toga doba se sve više
šuškalo o upotrebi nekakve vrste stimulansa koji je potpomagao da se:
« takmičari kreću kroz vodu kao da imaju peraja na nogama».
Od strihnina, preko kafeina, do kokaina, pa čak i heroina, sportisti su
se, ne oklevajući i težeći ka ostvarenju boljih rezultata, upuštali u
upotrebu doping sredstava, neretko uklizavajući u tešku narkomaniju.
Tokom decenija koje su dolazile stimulativna sredstva su zauzela visoko
mesto u svetu sporta. Iako štetna, tokom godina koje su dolazile medicina
i nauka su umešale svoje prste, i uspele su da kreiraju ono što danas
nazivamo savremenim doping sredstvima. Korišćenje anabolika u modernom
sportu je skorijeg datuma.
Testosteron je prvi put sintetizovan u laboratorijama 1930. godine, a
uveden je u sportske arene negde između 1940. i 1950. godine.
Kada je sovjetski tim dizača tegova na Olimpijadi 1952. godine
potpuno dominirao, a zahvaljujući sintetizovanom testosteronu, osvojivši
sve medalje, američki fiziolozi odlučili su da bi se i njihovi takmičari
trebali podvrgnuti istom tretmanu. Do 1958. godine, američka farmaceutska
industrija razvila je steroid.
Bez obzira na to što su na samom početku shvaćene negativne posledice
primene ovih sredstava, prestiž i potreba za dominacijom na sportskim
terenima dovela je do toga da je uvođenje istih u sportske arene postalo
apsolutno neizbežno.
Prvi korisnici anabolika bili su uglavnom bodi bilderi, dizači tegova,
ragbisti, biciklisti, i uopšte oni sportisti koju su se izlagali ekstremnim
naporima.
Posle nekog vremena, stimulativna sredstva su lagano postala sastavni
deo «kraljice sportova».
Tokom 70-tih godina steroidi su dobili novo ruho, jer su sportisti
do tog momenta već shvatili da im stimulativna sredstva daju neophodnu
snagu za postizanje nadljudskih ( ili je možda pravilnije reći: neljudskih
) rezultata.
Međunarodni olimpijski komitet je 1975. godine je zabranio korišćenje
svih oblika stimulanata. Međutim, uprkos svim zabranama korišćenje
je nastavljeno, a samim tim razvilo se i crno tržište.
Istovremeno, bez obzira na deklarativno zalaganje za očuvanje sportskog
duha, dobar deo sportskih saveza nastavio je sa razvojem hemijskih i bioloških
sredstava, kao i metoda koje će omogućavati konstantno pomeranje granica
izdržljivosti i izvodljivog. Onda kada bi došlo do otkrića da neki sportista/sportistkinja
koriste nedozvoljena sredstva, celokupna odgovornost bi pala na njihova
pleća, a u neretkim slučajevima sportisti su bili i žrtve smrtonosne kombinacije
sopstvenih želja i nečijih nezdravih težnji i ambicija. Dobar
primer jeste svakako i slučaj kanadskog trkača Bena Džonsona kome je oduzeta
medalja sa Olimpijskih igara u
Seulu, kao i smrt Florens Grifit Džojner, za koju se pouzdano zna da je
podlegla (zlo)upotrebi nedozvoljenih stimulanasa. Naravno, i
kada su sredstva i metode vezane za «pomeranje granica» u pitanju, pređen
je veliki put. Mnoge metode su krajnje nehumane i usmerene samo ka zloupotrebi
fizičkog i psihičkog integriteta sportiste/sportistkinje ( primera radi:
kineskim i rumunskim gimnastičarkama namerno su davana sredstva u cilju
odlaganja ulaska u pubertet, jer je na taj način održavan željeni balans
hormona, koji je omogućavao da gimnastičarke daju sve od sebe; poznat
je slučaj jedne rumunske gimnastičarke kojoj je ulazak u pubertet toliko
dugo odlagan, da je ona prvu menstruaciju dobila tek nakon završetka svoje
profesionalne karijere, dakle, tek pošto je postala nepotrebna; ovo ukazuje
na stepen nebrige i nehumanosti, kao i izostanka želje za kreiranjem bolje
budućnosti za naredne generacije sportista; osim što su često bili žrtve
nezdravih ambicija, neznanja, bili su žrtve i raznih zakulisnih političkih
igara ).
Bez pogovora doping mora izaći iz sporta, ali postavlja se pitanje : da
li je to samo utopija, ili je taj cilj ipak ostvariv?
Ukoliko doping ne prestane da bude tužna stvarnost sporta, onda će sport
izgubiti u potpunosti svaki smisao, mada dobrim delom već i jeste, i postaće
tek samo grana proizvodnje, biznis i ništa više.
3. NEGATIVNE POSLEDICE UPOTREBE STIMULANASA KOJE SE ISPOLJAVAJU NA FIZIČKOM
NIVOU
Kod žena se dešava niz promena, koje evidentno utiču na razvoj i fizionomiju
ženskog tela. Unutrašnji problemi mogu biti teži po svom karakteru, i
izraženiji nego što je to slučaj kod pripadnika muškog pola. Upotreba
testosterona uvećava i stepen psiholoških poremećaja za najmanje 3% procenata.
Tipični problemi koji se javljaju kod žena su : maljavost, drastične promene
u menstrualnom ciklusu koje se često okončavaju izostankom ciklusa ( naročito
u slučaju primene klimakterona ), enormno uvećanje klitorisa, mutiranje,
izostanak rasta grudi.
Oba pola pogađaju sledeće problemi: pojava kožnih promena, drhtavica,
drastično smanjenje nivoa holesterola
u krvi, hipertenzija, teška
oštećenja jetre, endokrinološkog sistema, bubrega, nervnog
sistema, rak, razni oblici
psihoza, dezorijentisanost, metabolički
i hormonalni poremećaji, asocijalnost.
Dakle, posledice se ne moraju nužno vezivati samo za fizički nivo,
i ako je taj lakše uočljiv. Kada se sve ovo uzme u obzir, nameće se sasvim
logično pitanje: da li je profesionalni sport psihičko, odnosno fizičko
stanje ili bolest?
Ukoliko je profesionalni sport stanje svesti, onda faktički govorimo o
postojanju izmenjenog stanja svesti, univerzalnog mentalnog šablona, koji
omogućava manipulaciju zahvaljući fokusu ka slavi, novcu, ili već kom
drugom motivatoru. Ukoliko je profesionalni sport fizičko stanje, onda
govorimo o konstantnoj težnji za korekcijom i usavršavanjem fizičkog izgleda,
o jednom specifičnom estetskom momentu, o onome što se u svojoj krajnjoj
liniji naziva estetikom izobličenog i ružnog, ili bolje rečeno neprirodnog.
Ukoliko je profesionalni sport bolest, onda možemo govoriti o dvema kategorijama
«bolesnika»: o sportistima i njihovim rukovodiocima.
Istina, naravno, nije apsolutna, niti jedna opcija isključuje drugu.
Nezavisno od toga da li se sport posmatra kao jedna fizička i/ili duhovna
veština, ili kao samo jedan u nizu socioloških fenomena, u ovom stanju
u kome je sada može se posmatrati kao jedan oblik patološkog stanja, budući
da servira poremećene vrednosti, pruža negativni uzor/idol generacijama
koje teže da podražavaju svoje ljubimce, i u toj težnji i sami često pribegavaju
upotrebi nedozvoljenih i opasnih stimulanasa. Time se stvara začarani
krug.
Muškarci koji uzimaju velike doze stimulanasa osećaju često znatne varijacije
u pogledu seksualnih želja. Primena testosterona može inicirati da organizam
korisnika u potpunosti ugasi funkcionisanje reproduktivnog sistema, što
je uslovljeno i gotovo uvek se okončava potpunom sterilnošću. Najčešći
nusefekti su: razvoj grudi, mutacija glasa, ćelavost, smanjenje broja
spermatozoida, impotencija i sl.
3.1 NEGATIVNE POSLEDICE UPOTREBE STIMULANASA KOJE SE ISPOLJAVAJU NA PSIHIČKOM
NIVOU
Uticaj bioloških i hemijskih sredstava, kao i metoda, na psihu nije neznatan,
i iz istog razloga često je bio predmet istraživanja brojnih stručnjaka.
Mnogi sportisti su izjavili da su se u periodu korišćenja stimulanasa
osećali sigurnije, zadovoljnijim... Loša strana i neželjeni efekti, prema
istraživačima sa univerziteta Harvard, su široki dijapazoni raznih stanja
i drastične promene raspoloženja koje variraju u deliću sekunde.Skala
rangiranja je individualna, i kreće se od perioda ponašanja i ispoljavanja
nasilja, preko suicidnih misli, epizoda gneva, ispoljvanja besa.
Kada posle nekog vremena kulminira stanjem depresije i kada droga / stimulans
prestane da deluje, studija koju su izvršili stručnjaci sa Harvarda pokazuje
da korisnici stimulanasa mogu doživeti teška psihološka oštećenja prilikom
prolaska kroz jake psihoze, emtoivne padove, paranoidnu ljubomoru, posesivnost,
ekstramnu anksioznost i pesimizam.
3.2 OSTALI VIDOVI NEGATIVNIH POSLEDICA
U današnje vreme ne koriste samo profesionalni sportisti nedozvoljene
stimulanse. Ovakvo stanje stvari delom je uslovljeno činjenicom da se
stimulansi mogu lako pribaviti, po relativno pristupačnim cenama. Dakle,
stimulanse koriste i srednjoškolci koji žele da brzo izgrade jako, lepo
definisano telo, odnosno stimulansi se koriste zbog krajnje kozmetičkih
razloga.
Želja za pobedom, lepo definisanim telom, popularnošću među drugovima,
itd. ne poznaje barijere u vidu pola, nacionalnosti, kao ni socijalne
pripadnosti i sl. Istraživanja koja su sprovedena na teritoriji SAD pre
20 godina pokazala su da je 45% srednjoškolaca već probalo i susrelo se
sa stimulansima koji koriste profesionalni sportisti.
Kao primarni razlog naveli su status u društvu, dobar fizički izgled,
i napokon želju za ostvarenjem boljih sportskih rezultata.
Ankete koje su sprovedene svega nekoliko godina nakon napred pomenute,
i to na teritoriji zemalja Zapadne Evrope pokazale su da su se u tom trenutku
stimulativna sredstva koristila u istoj meri kao i krek, kokain i halucinogeni
PCP. Ankete koje su sprovedene u skorijem periodu pokazuju da mladi pored
kozmetičkih razloga započinju sa korišćenjem stimulativnih sredstava kako
bi podražavali svoje idole, čijem fizičkom izlgedu, sportskim rezultatima
i popularnošću se i sami dive, i samim tim i teže.
Sve ovo pokazuje da doping nije štetan samo za sportistu, odnosno negativno
dejstvo se ne ograničava na sferu individue, već se proširuje i na društvo,
učestvujući u izgradnji sistema negativnih vrednosti.
Pozitivno je kada se npr. srednjoškolac ugleda na nekog od profesionalnih
košarkaša, te i sam počne da se bavi košarkom, ali šta se dešava kada
uprkos napornim treninzima ne uspeva da postigne ni 1/8 rezultata koje
ostvaruje njegov ljubimac, i ne uspeva da definiše svoje telo na način
na koji želi?
To svakako izaziva frustracije, i uvećava želju da se željeni cilj ostvari
bez obzira na sredstvo. Ono što dodatno utiče na želju za korišćenjem
stimulanasa je i činjenica da su profesionalni sportisti veoma dobro plaćeni,
a novac je poznat kao univerzalni motivator. Na decu se pored ovog direktnog
načina deluje u putem TV, prezentovanjem junaka koji su nesrazmerno oblikovani,
snažni, uspešni, i koji istovremeno glorifikuju nasilje kao sastavni deo
života uspešnog bića.
Na ovaj način stvaraju se mentalni šabloni koji dalje oblikuju ličnost
tokom procesa odrastanja. Ovo predstavlja razlog više zašto bi treblo
delovati na eliminaciju dopinga iz sporta.
4. POJAM, SMISAO I ZNAČAJ ANTIDOPINGA
Ne postoji opšteprihvaćena definicija pojma antidoping. U skladu sa antidoping
kodeksom ,koji je sastavila i objavila Svetska antidoping asocijacija
(WADA), dolazimo do zaključka da antidoping predstavlja set koordinisanih
aktivnosti usmerenih ka zaštiti i očuvanju sportskog duha, kao i ka očuvanju
i unapređenju zdravlja sportista ( bilo profesionalaca ili amatera ).
Antidoping se može posmatrati kao filozofija, kao stil života koji je
usmeren ka zaštiti osnovnih prava sportista da učestvuju u sportskim aktivnostima
bez dopinga, gde se na taj način promoviše zdravlje, fer - plej, poštaovanje
drugih učesnika, kao i sopstvenog tela i duha.
Antidoping se može posmatrati i kao program, koji se sastoji
iz nekoliko koraka:
■ promocije usmerene ka prevenciji;
■ usvaj anj a pravila ponašanj a;
■ usvajanja liste zabranjenih metoda i supstanci;
■ načina sprovođenja kontrola;
■ preduzimanja mera i sprovođenja sankcija protiv prekršilaca;
■ obezbeđenja fer uslova za sportiste koji se podvrgavaju kontroli;
■ koordinacije i saradnje;
■ drugih neophodnih mera i koraka.
Najpravilnije je, međutim, posmatrati antidoping kao kompleksnu tvorevinu,
dakle i kao filozofiju, odnosno stil života, i kao program, odnosno set
pravila koji omogućava da se taj stil života sprovede u delo, odnosno
da postane stvarnost.
Antidoping kao fenomen počiva na ideji olimpizma, odnosno na ideji da
nije bitno da li si pobedio, već je bitno kako si se borio.
Antidoping pokret osnovan je od strane pobornika ideja da je pobeda duha
nad telom najveća pobeda koja se može ostvariti, i ujedno i cilj bavljenja
sportom, a ne obratno. Cilj bavljenja sportom, dakle jeste očuvanje zdravlja,
a korišćenje doping sredstava onemogućava vođenje zdravog života.
Antidoping pored navedenog predstavlja i skup aktivnosti usmerenih na
očuvanje zdravlja životinja koje učestvuju u sportskim takmičenjima, što
je takođe regulisano Svetskim antidoping kodeksom. Antidoping
nije cilj sam sebi, niti predstavlja «neočekivanu silu koja se iznenada
pojavljuje i rešava stvar».
Smisao antidopinga je povratak vrednosti koje su odbačene. Postavlja se
pitanje da li je to moguće?
Možda
problem leži u jednoj od ljudskih osobina, a to je stalna težnja ka osvajanju
novih visina, u nemogućnosti da se zadovoljimo već ostvarenim.
Pojedini teoretičari ( neki ih nazivaju i pristalicama opšte teorije zavere
) smatraju da su mediji stimulisali primenu dopinga, dok je biznis omogućio
da se stavi «tačka na i» kada se radi o datom pitanju ( kao primer često
se navodi jedna od najčešće pogrešno prevođenih rečenica, a prevod su
inače forsirali novinari: altius, citius, fortius -koja se najčešće prevodi
sa: brže, više, snažnije; a može da se prevede, i daleko je pravilnije
prevesti je: brže, više, hrabrije! Hrabrost ne treba dodatni stimulans,
hrabrost je nešto što čovek/žena ima ili nema u sebi, a što se oblikuje
i usmerava sportskom aktivnoscu! ).
Kada se uzme u obzir sve napred navedeno ( u vezi fizoloških predispozicija
za bavljenje sportom, posledica po pojedinca, kao i po društvo ) zaključujemo
da se odgovor na pitanje : U čemu se ogleda značaj antidoping pokreta
i antidoping pravila? - nameće sam po sebi. Dakle, problem nije samo u
tome što pojedinac smisleno i namerno nanosi štetu sopstvenom zdravlju,
već što taj stil života /in/direktno propagira kao nešto normalno, kao
jedan od načina postizanja uspeha. ( Budući da prema jednoj nezvaničnoj
anketi sprovedenoj među osobama starosti od 16 - 23 godina mladi ljudi
uspeh poistovećuju sa novcem, shvatamo koliko na njih deluju poruke koje
im upućuju, odnosno koje su im upućivali, ljudi kao što je npr. Florens
Grfit Džojner ili Lens Armstrong, ili Majk Tajson... dakle, ti ljudi omogućavaju
da se gradi slika negativnog uzora. Poseban problem predstavlja činjenica
da poruke koje ti ljudi /in/direktno upućuju najviše pogađaju ljude koji
pripadaju siromašnijim slojevima društva, problem postaje još veći i širi
se i na druga
polja. )
Sem toga, deviza koja prati upotrebu nedozvoljenih stimulanasa
( supstanci i/ili metoda), a koja glasi : SUPERIORNOST ILI SMRT, savremeni
sport sve više čini necivilizovanim, i sve više približava gladijatorskim
borbama.
Slažem se da ekonomski zakoni podržavaju rezon: dajte ljudima hleba i
igara -ukoliko je to ekonomski isplativa investicija, ali onda treba sport
ogrnuti u novo ruho i formirati prvu ligu doping - sportista.
Ko zna, možda bi takav poduhvat imao kontraefekat, i možda bi doveo do
depopularizacije ovog načina života.
4.1 KLJUČNI ČINIOCI ANTIDOPING PROGRAMA I KAMPANJE
■ Koordinacija i doslednost
Antidoping kao program nema apsolutno nikakav smisuo ukoliko se ne sprovodi
dosledno.
Promocija kao faza omogućav a da sn antidoping iz sfere sporta prenese
u sferu svakodnevnog života, budući da posledice dopinga imaju uticaj
na celokupno društvo, na sve sfere života, a ne samo na sport kao jednu
od ljudskih aktivnosti . Koordinacija, između ostalog, omogućava da dođe
do razmene iskustva, dok dosledna primena pravila omogućava da se formira
jedna jaka struktura, koja ima minimum slabih tačaka, i koja se stabilno
kreće ka ostvarenju željenog tilja.
■ Depolitizacija sporta
Sport je još uvek ( u pojedinim zemljama ) pod rukovodstvom koje je nestručno
i/ili nezainteresovano za promenu stanja, čime se onemogućava realizcija
kvalitetno-sistemskog pristupa.
.Jedan od probl ema koji proističe iz svega ovoga je i izostanak adekvatne
zakonske regulative koja bi potpomogla sprovođenje kvalitetnih i delotvornih
antidoping mera.
■ Konstantno stručna usavršavanje
Stručno usavršavanje je od vitalnog značaja.
■ Stalna ulaganja u istraživanje i razvoj
Predstavljaju neophodnost, kako u cilju prevencije upotrebe stimulanasa
i metoda, tako u cilju iznalaženja novih načina uvećanja radnih sposobnosti
sportista koji su bezbedni po zdravlje i koji ne vređaju sportski duh.
Postoje i brojni drugi činioci, ali ovi predstavljaju bazu. Ono što je
od vitalnog znanacja ze uspeh jeste fokus, objedinj enost ovi hufunkcija,
odnosno elemenata, a ta objedinjanost može se ostvariti samo putem kvalitetnog
menadžmenta.
4.2 ANTIDOPING U SRBIJI
Upotreba nedozvoljenih stimulanasa ne predstavlja nepoznanicu
na našim prostorima, i slobodno se može reći da ni u kom pogledu ( barem
kada je upotreba doping metoda i sredstava u pitanju ) ne zaostajemo za
razvijenim zemljama.
Ono što odlikuje primenu doping metoda i sredstava na našim prostorima
jeste visoka doza amaterizma, što predstavlja bitan faktor rizika. Ovo
istovremeno ima negativan uticaj i na perspektivu srpskog sporta, kao
i na ugled istog.
Problem za startovanje ozbiljnih antidoping programa i kampanja ne predstavljaju
samo interesi, niti činjenica da je sport u nas još uvek visokopolitizovana
«delatnost», već i činjenica da u Srbiji još uvek nije precizno zakonom
definisana zabrana upotrebe stimulativnih sredstava ( tek u novom predlogu
Zakona o sportu pominje se, između ostalog, da: « ... su sportisti obavezni
da dozvole i omoguće obavljanje doping kontrole, a onima koji to odbiju
ili izbegnu bila bi iztrečena mera povrede antidoping pravila, ista kao
i da su na antidoping testu bili pozitivni» -time je otvoreno pitanje
uvođenja antidoping kontrole, ali to nije dovoljno samo po sebi, JER NIJEDAN
ANTIDOPING PROGRAM, MA KOLIKO DOBAR BIO NE VREDI APSOLUTNO NIŠTA BEZ ANGAŽMANA
LJUDSKIH RESURSA! ).
Poseban problem predstavlja i činjenica da ne postoji dovoljan broj stručnih
kadrova, kao i činjenica da nije unapred pripremljen teren za sprovođenje
antidoping kampanja. Posebnu priču predstavlja i činjenica da je sprovođenje
antidoping kampanja i programa veoma skupa, odnosno iziskuje visoke finansijske
izdatke, a u našoj zemlji je još uvek na snazi pravilo da se sredstva
iz budžeta koja su namenjena finansiranju sportskih društava raspodeljuju
nenamenski, ili bez osećaja za potrebe i perspektivu konkretnog sporta.
Naravno, vredi spomenuti i da se u našim klubovima često ne sprovode ni
obavezni zdravstveni pregledi, što je dodatni faktor rizika, i što istovremeno
ukazuje na duboku krizu u kojoj se nalazi naš sport.
Sve napred navedeno sigurno ima veoma loš uticaj na zdravlje sporta kao
aktivnosti na našim terenima, kao i na ugled našeg sporta u svetu.
Novinu na našim prostorima predstavljaju i pripreme za uvođenje obavezne
antidoping kontrole u Meridijan superligi ( ono što je važno imati na
umu jeste činjenica da je procedura za kontrolu koju propisuje UEFA i
FIFA veoma stroga, i primera radi UEFA i FIFA insistiraju na testiranju
čak i posle prijateljskih utakmica! Pitanje je da li će svi naši klubovi,
ne samo fudbalski, već i ostali, uspeti da podnesu tako visoke troškove.
Ovo otvara pitanje diskriminacije pojedinih klubova - tačnije onih iz
slabo razvijenih sredina, kao i da li će u našoj zemlji sport biti privilegija
viših slojeva? ).
4.3 KOJA SU MOGUĆA REŠENJA?
Iluzorno je govoriti o basnoslovnim sumama koje bi naša zemlja trebala
da izdvoji kako bi se stanje sporta u našoj zemlji, bilo u vezi dopinga
ili uopšte, podiglo na jedan viši, ili bolje rečeno: civilizovaniji nivo
- rešenje leži u sferi privatnog kapitala i zainteresovanih i motivisanih
investitora.
Ovakvo stanje proističe iz činjenice da retko kada dolazi do isplate originalne
sume koja je planirana budžetom, a kamoli do isplate nekih dodatnh suma.
Redosled akcija se nameće sam po sebi:
■ čvrsta ( zakonska ) regulativa - precizan Zakon o
sportu; podzakonska akta vezana za upotrebu stimulanasa i metoda; davanje
statusa opojnih i po zdravlje opasnih sredstava svim onim sredstvima
koje se koriste radi uvećanja radne i sportske sposobnosti, a koja vređaju
sportski duh; zabrana primene nehumanih i po zdravlje opasnih metoda
usmerenih ka uvećanju sposobnosti; čvrsta interna regulativa u sportskim
savezima, društvima i asocijacijama; visoke i stroge kazne... koordinacija
na svim nivoima - kako sva doneta akta ne bi bila mtrtvo slovo na papiru
;
■ depolitizacija sporta - prenošenje planiranja sportskih
aktivnosti i strategija vezanih za promociju sporta na ona lica koja
su kvalifikovana da donose takve planove, a ne favorizovanje politčki
podobnih «stručnjaka» ( najteža faza, koja se zahvaljujući menatalitetu
ovih prostora može okvalifikovati terminom : utopija! ), od vitalnog
je značaja; često se postavlja pitanje da li bi ovo možda trebao da
bude prvi korak, pa tek onda donošenje zakonske regulative, međutim
najbolje rešenje je doneti pravila, a kasnije će se ista prilagođavati
promenama;
■ privatizacija sportskih društava - onda kada se postave
okviri, treba ići na privatizaciju velikih sportskih društava, kako
bi se omogućila zdrava evolucija sporta na ovim prostorima; naravno
postavlja se pitanje: a šta sa onim sportskim društvima koja nisu rentabilna,
tj. koja neće moći lako da se «unovče»? Jedno od rešenja je svakako
kreiranje strateškog plana koji bi omogućio da se sredstva prerutiraju
ka slabo razvijenim zonama, kao i konstantna stimulacija za napredovanje,
kako klubovi bez perspektive ne bi parazitirali;
■ stručno usavršavanje na svim nivoima - veoma bitnu
ulogu u promociji sporta kao aktivnosti, i sportskog duha kao kodeksa
vrednosti, svakako igra i edukacija; stručnost svih kadrova je presudna
- stručna edukacija ne bi trebalo samo da se odnosi na trenere i kadrove
koji su usko povezani sa aktivnostima koje se odvijaju na nivou klubova,
već i na nastavno osoblje u prosveti, kao i na sva lica koja učestvuju
u donošenju planova, kreiranju strategija, donošenju odluka vezanih
za distribuciju sredstava... znanje je ključ donošenja optimalnih rešenja;
■ istraživanje i razvoj - neodvojivi deo strategije,
promene su dinamične kako u sferi proizvodnje i otkrića metoda i supstanci,
tako i u sferi iznalaženja načina da se prikrije upotreba istih...
Naravno, treba imati na umu da je najbolja strategija - fleksibilna strategija,
kao i da ma koliko neko rešenje bilo dobro, ne treba slediti «copy - paste»
metodu i mehanički preuzimati rešenja iz zemalja koje su uznapredovale
po ovom pitanju.
Svako dobro rešenje počiva na poznavanju psihološkog profila prosečnog
stanovnika područja na kome se rešenje sprovodi, jer neinvazivna rešenja
izazivaju manje otpora.
Naravno, nije jedini metod uvođenja ideje o antidopingu delovanje na
sportiste, klubove, asocijacije i investitore.
Naime, sport je proizvod, i kao takav on ima svoje potrošače , dakle,
jedno od rešenja jeste i edukacija potrošača.
Treba ih stimulisati da prihvataju sport, i samim tim da zahtevaju, kao
pobedu volje, duha, hrabrosti...
U svetu koji karakteriše poremećaj sistema vrednosti to ne predstavlja
nimalo lak zadatak, ali ne i nemoguć: jer iako su potrošači sporta kao
proizvoda - masa, to ne znači da su oni bezumni, i da su njihova volja
i ukusi neizmenljivi.
5. SPORT I BIZNIS
Na početku XXI veka samo hipotetički možemo govoriti od razgraničenosti
sporta i biznisa, odnosno o njima kao o krajnostima - jer sport jeste
biznis, i tu nema apsolutno nikakve dileme.
Kada se u obzir uzme stanje koje je aktuelno na sportskoj sceni, veoma
je teško govoriti o sportskim idealima i fer pleju, budući da te fraze
imaju neobično šupalj smisao, istovremeno ne treba satanizovati biznis,
budući da ekonomija i privredna delatnost obezbeđuju bazu za razvoj sporta,
popularizaciju sportskog duha - ključ je u iznalaženju balansa.
Integracija sporta u biznis uzrokovana je činjenicom da je od
30-tih godina XX veka počela da cveta industrija zabave, a razvoj mas
medija je omogućio da sportski događaji uđu u domove širom sveta. Naravno,
sport je i pre toga flertovao sa biznisom, a dobar primer jesu organizovane
borbe amatera i profesionalaca, koji su se često do smrti tukli kako bi
zaradili neke smešne cifre, dok su organizatori zgrtali glavi deo dobitka.
Osim što su predstavljali sjajan način za davanje oduška radničkoj klasi,
sportski događaji su postali i dobar način za reklamiranje proizvoda,
usluga, a kako je industrija evoluirala i za reklamiranje stila života.
S vremenom su igrači i klubovi postali izvor prihoda, te je njihova cena
drastično narastala iz godine u godinu.
Kada se osvrnemo i pogledamo koliki su iznosi zarada najboljih fudbalera
bili krajem 60-tih godina, i kada ih uporedimo sa današnjim iznosima -
zaključujemo da je sport jedna od iindustrijskih grana sa najvišim procentom
rasta u istoriji čovečanstva.
Ma koliko da je neko talentovan, da li je realno da njegov talenat vredi
par desetina miliona eura? Vredi li toliko veština gladijatora novog doba?
Naravno da ne. Vrednost je prevashodno sadržana u količini novca koju
imidž tog sportiste donosi klubu, i drugim stejkholderima, u sposobnosti
tog sportiste da oduševi široke narodne mase - kako
one koji vole sport, tako i one koji su nečim drugim privučeni da prate
karijeru tog sportiste/sportistkinje.
Danas se nastoji da se diskriminacija grupa na koje želi da se utiče svede
na minimum - a sve u cilju profita.
Dobri klubovi imaju velike stručnjake, ogromna sredstva, puno ulažu u
svoj razvoj... dobar deo toga ne bi imali da ne trguju, tj. da nisu ekonomski
isplativi.
Sport je neodvojiv od biznisa, čak i u onom svom izvornom, čisto olimpijskom
obliku, jer vrlo teško sport može biti zabava širokih narodnih masa bez
ekonomske podrške.
Zvuči pomalo paradoksalno? Rešenja nikada nisu jednostavna.
5.1 PROFSIONALNI SPORT BEZ DOPINGA = UTOPIJA?
Na osnovu svega navedenog racionalnom čoveku ne bi treblao da predstavlja
problem da konstatuje da bi dobing zakonom trebalo strogo zabraniti u
svim njegovim pojavnim oblicima, budući da je štetan i besmislen.
Ipak, doping je uprkos svim kampanjama, kaznama i pretnjama, oduzimanjima
medalja, titula, teškim oboljenjima koja su zadesila najveće legende sporta,
i dalje aktuelan, i dalje se u razvoj supstanci i metoda ulažu basnoslovne
cifre... Zašto?
Očigledno je da čovek teži ka tome da postigne nemoguće, i istovremeno
ne želi da se divi osobi koja je nalik njemu samom, osobi koja je sve
postigla napornim radom, i koja izgleda sasvim normalno, izuzev što -
eto ima nešto bolju kondiciju. To je neodvojiva potreba ljudskog bića
-traženje i negovanje super-idola, kao bića koje je nadnaravno.
Od profesionalnog sportiste se očekuje da daje više nego što obično ljudsko
biće može, da postiže nadljudske rezultate, sve zarad zadovoljstva širokog
auditorija, a u cilju generisanja abnormalnih profita.
Potrošačko društvo zahteva potrošnu robu koja donosi zabavu, a sport
se zahvaljujući svojim karakteristikama ( barem pojedine vrste ) savršeno
uklapa u taj opis.
U tom smislu, verovatnoća da će u skorije vreme nešto da se promeni nije
ravna nuli, ali je veoma približna toj cifri ( bez imalo pesimizma ).
Ipak, treba nastojati da se stanje promeni, jer ne postoji samo profesionalni
sport - i nije jedini cilj sporta generisanje profita, već i zadovoljstvo.
Literatura / Izvori:
- www.blic.co.yu
- www.en.wikipedia.org
- www.wada-ama.org
Izvodi iz rada : Žene sve brže , autori : dr Pjotr Ozoljinj
i prof. Skajdrite Plismane Izvodi iz rada: Doping - superiornost ili smrt?,
autor: Milorad Mladenović Medicinski leksikon, izdavač: «Vuk Karadžić»
- Larousse, Beograd; 1980. Svetski antidoping kodeks, verzija 3, 2003.
godine
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD |
|