|
VLASI - ŽIVOT, OBIČAJI, MAGIJA
KO SU VLASI?
Narod koji svi smatraju nenarodom - to su Vlasi. To je narod koji živi u
istočnoj Srbiji, koji govori srpski podjednako dobro kao i sami Srbi, ali
koji je od strane Srba odbačen. Koliko puta smo samo čuli: "Ma
to su Vlasi pusti ih" kao da je to narod bez ikakvog prava. Ljudi
govore kako se Vlasi bave bajanjem, kako umeju da vračaju i sl. i mnogi
ne žele da imaju kontakt sa njima baš zbog toga. A ne znaju da bi im bio
samo plus da poznaju i taj jezik, i tu kulturu; kulturu u kojoj preovladava
kult magije, koja je veoma osobena i koja podseća na mnoge drevne kulture.
Pogrešno je suditi nečemu što ne poznajemo, pre nego što saznamo bilo koju
sitnicu.
Ja ću pokušati da vas makar malo upoznam sa tim narodom čiji je jedini greh,
izgleda, to što su ostali verni tradiciji.
ISTORIJA I GEOGRAFSKI POLOŽAJ
Pre nego što su Rimljani počeli još u II veku pre nove ere da osvajaju
Balkan,( 146.g. pre nove ere su Makedonija i Grčka već bile rimske provincije
), na današnjim teritorijama istočne Srbije prostirale su se Moezija i
Trakija čije je stanovništvo ( mešana plemena ) govorili nekom mešavinom
azijsko-evropskog jezika, gde je bilo i pojmova iz latinskog i germanskog
jezika. Severno, odvojena Dunavom, prostirala se Dakija. Tračani su narod
indoevropskog porekla. Pretpostavlja se da već tokom neolita otpočinje
formiranje Tračana ( kulture Karanovo, Veselinovo, Marica, Gumelnica ).
Prvi pisani izvor u kome se spominje Trakija ( tre - ke - wi - ja
) jesu mikenske tablice ispisane linearnim pismom B ( XIV - XIII vek pre
nove ere ). Najranije podatke o Trčanima daje Homer (VII veku
pre nove ere). Po Ilijadi, Tračani su se u trojanskom ratu borili
na strani Trojanaca, protiv Grka, a njihov najveći junak bio je Res.
Rimljani polako ali sigurno osvajaju Trakiju i Moeziju, a 106. godine
pre nove ere car Trajan osvaja celu Dakiju proslavivši se pobedom nad
kraljem Decebalusom. Sprovodi se romanizacija stanovništva i uvodi se
rimska kultura. Latinski jezik postaje osnovni jezik. 272. godine pod
pritiskom i najezdom germanskih Gota, Rimljani i deo stanovništva napuštaju
teritorije Dakije i naseljavaju se južno i istočno od Dunava ( deo današnje
Srbije i severna Bugarska ). Ipak veliki deo stanovništva ostaje u Dakiji,
Trakiji i Moeziji gde je ipak uspevalo da sačuva do današnjeg dana tradiciju,
kulturu i jezik.
Karta Balkanskog poluostrva ( Dakija, Trakija
i Moezija)
Doseljavanjem srpskih plemena i potisnuto najezdom Avara stanovništvo
koje je bilo nastanjeno južno i istočno od Dunava i koje se uglavnom bavilo
zemljoradnjom, napušta svoje obradivo zemljište i povlači se u brdovite
predele širom Balkana, gde se, da bi opstalo, dalje bavi stočarstvom.
Srpska plemena nazivaju starosedeoce Vlasima koje i Grci takođe tako nazivaju,
a predeo od Dunava pa sve do Karpata Grci nazivaju Vlaška.
Najranija pisana pomena o Vlasima su od grčkih istoričara, na primer
Ane Komnene, kćeri vizantijskog cara Aleksisa. Ona je pisala u XII - XIII
veku. Vlahe opširnije opisuje grčki (vizantijski) general Tzimisches u
X veku. I Komnena i Tzimisches govore o velikoj i maloj Vlahiji ( Megalovlahia,
Microvlahia ). Interesantno je da na svom jeziku, govoreći među sobom,
Vlasi se nikada nisu zvali "Vlasi" nego su koristili neku varijantu
"Romana". Ne zna se sigurno odakle naziv "Vlah".
Ali je sigurno da su Ostrogoti i Vizigoti prošli i živeli na Balkanu od
oko 200.godine do 500.godine naše ere. Pretpostavlja se da su oni dali
starosedeocima Balkana naziv sličan "Welsch"-u. To
znači "Rimljanin" (a ne stočar!). Postoji mišljenje da je ime
"Vlah" izvedeno iz gotskog i originalno je značilo "stranac",
a kasnije "onaj koji se izražava na latinskom". Kada su Sloveni
( ne samo Srbi ) stali preći Dunav ka jugu ( početkom 580. godine naše
ere ) oni su najverovatnije preuzeli Ostrogotski naziv "Welsch"
i promenili ga prema slovenskom sluhu na "Vlah", "Valah"
ili "Voloh". Od oko 1200. godine svi narodi oko Vlaških zona
su prihvatili naziv sa korenom "Vlah" ili u slučaju Mađara "Olah".
Kada su Vlaške države osvojile nezavisnost (od Turaka, Mađara, Rusa),
one su tražile da im se latinsko poreklo prizna nazivom Romania. Rumuni
su to očigledno uspeli, ali su nažalost zaboravili da su prvo bili Vlasi.
Prve Vlaške kneževine se javljaju u XIII veku kada se veliki deo Vlaha
oslobađa Mađarske okupacije. Pred kraj XVIII veka vlaški grad Moskopole
( Voskopoje ), u sadašnjoj Albaniji, ponosio se sa svoje 22 crkve, akademijom,
štamparijom, i stanovništvom od oko 60.000. U to vreme su objavljeni i
prvi vlaški rečnici, gramatike i bukvari. Međutim, 1788. godine Ali Paša
Tepelena uništio je ovaj napredni vlaški grad. Do sredine XIX veka vlaške
zajednice uspostavile su svoje škole i crkve i uživale su potpunu podršku
vlasti. Komunistički režimi koji su kasnije došli na vlast širom Balkana,
zatvorili su sve vlaške škole i ustanove. "Vlasi nisu Rimljani,
niti Grci, a ni Turci dok Slovenima ponajmanje mogu pripadati. Vlasi su
potomci Ilira koji su prostor Srbije naseljavali još u kameno doba".
Tvrdi Branislav-Bata Paunović, autor knjige 'Vlasi kroz vekove".
"Između ova dva naroda postoje brojne istorijske sličnosti"
- kaže Bratislav, rodom iz sela Bratinac kod Ćuprije."To je pre
svega vlaška narodna nošnja, način sahranjivanja pokojnika, pronađene
arheološke iskopine, način vlaškog života i običaja, vlaški jezik koji
ima u sebi romanskih i slovenskih primesa ali je u suštini specifičan
i svojstven samo Vlasima. Višegodišnjim istraživanjem došao sam do činjenice
da su Vlasi narod koji je naseljavao Balkansko poluostrvo pre svih drugih
naroda, drugi su se kasnije doselili na ovo područje. Uz to, Vlahe istorija
nije zabeležila ni na jednom drugom mestu osim na Balkanu, u Srbiji i
Rumuniji." - dodaje.
Vlaška narodna nošnja iz Timočke krajine. (Postoje nekoliko
vrsta vlaških narodnih nošnja, a ova je jedna od njih.)
Paunović takođe smelo tvrdi da je vitez sveti Đorđe bio po rođenju Vlah,
a služio je u rimskoj legiji kao vojnik, ubio je u okolini Golupca aždaju
a tako ga je i crkva prihvatila kao sveca. I danas se o Đurđevdanu prinose
jaganjci kao žrtve što je starodrevni vlaški običaj. Mnogi ljudi vlaškog
porekla stekli su svetsku slavu. Među njima su porodica juvelira Bulgari,
fudbalske zvezde Georgi Hadži i Ilija Najdovski, filmski
režiser Dan Pita i Ljubiša Georgievski, dramski pisac
Branislav Nušić, pioniri balkanskog filma Milton i Jenaš
Manaki, i Evangelie Zapa koji je pomogao osnivanju moderne
Olimpijade.
DESET VLAŠKIH ZAPOVESTI
Vlasi imaju svojih deset božijih zapovesti prevedenih na svoj jezik.
Publicista Bratislav Paunović tvrdi da su i pre dolaska Hrista Vlasi živeli
načinom života koji Hristos i propoveda, dakle mirnim i tihim životom,
posvećeni sebi i svojim bližnjima, poštujući pre svega ljude bez obzira
na njihova ideološka opredeljenja. Bojaznost od raznih grehova zauzimala
je centralno mesto u načinu života davnašnjih Vlaha tako da i današnji
potomci, u planinskim područjima istočne Srbije svesrdno poštuju roditelje,
život u zajednici i preokupiranost porodicom.
Vlaške teritorije istočne Srbije
MAGIJA
U rečniku srpskog književnog i narodnog jezika piše da je magija "natprirodna,
tajanstvena moć, čarolija, čudotvorstvo, veština vračanja, bajanja".
Magija je bitan pojam u vlaškom životu i običajima te joj stoga posvećujem
posebnu pažnju. Sve ono u šta Vlasi veruju ima, na neki način, magijski
karakter. Bajanje je sastavni deo čaranja. Kao što se čini ne mogu izvesti
bez bajanja, tako isto se ni bajanje ne izvodi bez čini (čaranja).Bajati
znači govoriti, ćaskati, fabulari, u cilju čaranja. I latinska reč fascinare
(očarati, ureći) slična je, po svom značaju, toj našoj reči. Isti smisao
imaju i latinske reči incantatio (čari, magije); cantus magici
(bajanje čarobnjaka), carmen (čarobne izreke). Reč bajanje
potekla je od korena bha, što snači govoriti, fabulari, u cilju
čaranja. Od korena bha razvile su se kasnije i reči: bajka, bajukati,
baju - baju (što znači uspavljivanje deteta u kolevci pod pesmom). Obajati
- znači omađijati nešto, tj. dati nečemu neku višu životodavnu cilu ili
moć. Otuda bajanje prelazi u čaranje, jer putem bajanja čarobnica "baca
čini", čara, tj. čini ono što drugi bez njenih moći nije u stanju.
Bajanja se mogu razvrstati na ona koja se sprovode radi zdravlja, uspeha,
ljubavi, skidanja čini i uroka. Gatati znači domišljati se kod nečeg nepoznatog,
o tome što može biti. Reč gatanje potiče od sankritske (staroindiske)
reči "gad" (gadami), što znači govoriti.
Dogovor sa Bogom i đavolom.
U vlaškom predanju ni đavo nije tako crn kao što ga predstavlja hrišćanska
religija. Odnosi čoveka, sveca i đavola u današnjoj vlaškoj magiji
ostaci su paganske mitologije, u kojima dominira dualistički princip.
Po njemu nema stvaranja bez sukoba suprotnosti. Kolika je moć magije Vlaha
može se ilustrovati i starim narodnim predanjem koje je u knjizi "Naš
narodni život" zabeležio Tihomir Đorđević. Ona kaže da je Bog
posle stvaranja čoveka od zemlje poslao anđela u voćnjak da pronađe Adama
i izvadi mu rebro kako bi od njega stvorio ženu. Srete ga đavo i uze rebro
da vidi kako je načinjeno. Anđeo se, međutim, strašno preplaši božje srdžbe,
brzo iščupa đavolu rep i odnese ga Bogu umesto rebra. Pospan, Bog ne proveri
šta je dobio već reče "Neka bude!" i tako od đavoljeg repa stvori
ženu. Po vlaškoj tradiciji, kako konstatuje i dr Radenković, đavo se ne
javlja kao neprijatelj
ljudi.
Mitologija natprirodnih bića
Mitologija Vlaha zanimljiva je koliko i starogrčka, a bogatija je, jer
je mit stvaran i od životinja, bilja, prirodnih pojava pa i od ljudi.
Ona je u stalnoj nadgradnji jer se i danas beleže pojave novih kreacija.
Kad se u kući rodi dete, kaže vlaško verovanje, odmah stižu i Suđenice,
tri demona koje u prve tri večeri po rođenju bebe određuju sudbinu za
ceo njen život. Starija sestra Suđenica, po verovanju Vlaha, prelja je,
koja od srebrnkastih niti prede vlakna dugog ili kratkog života. Zato
je i narod zamišlja kako sedi sa preslicom u rukama i prebira konce života
i smrti ljudi. Ali time je posao određivanja sudbine tek započeo. Pređu
treba sakupiti u sukalo, koje se kao čigra neprestano vrti. Zato srednja
sestra pomaže da se pređa slaže kako je zamišljeno i time tačno predodređuje
kako će ko u životu proći. I tek kada se niti spuste, najmlađa sestra
ih preseče makazama i odredi kada će ko i kako umreti. Suđenice su milosrdne
kad čovek u njih veruje, prizove ih i smatra da njihove odluke treba neprikosnoveno
prihvatiti kao i tok života. Domaćinstva u istočnoj Srbiji to i danas
pokazuju držeći u prva tri dana novorođenčetovog života, upaljena svetla,
a na stolu kolače i vino. Danas se u vlaškim krajevima ponude za sve tri
suđenice daju u jednoj posudi. Pa kada ujutru zateknu nagriznut kolačić
(a svi se ukućani kunu da se nisu šegačili sa svojim najbližima) oni i
ne znaju koja se poslužila. Ali imaju znak da su Ursitoare, kako Suđenice
zovu na vlaškom, bile zadovoljne dok su određivale kob novorođenčeta.Po
zapisima etnologa dr Slobodana Zečevića njima su nekad ostavljane po tri
pogače premazane medom, čaše vina, kocke šećera i jedan dukat. Svejedno
jesu li se Suđenice poslužile ili ne, obred se završavao tako što bi pogače,
ukoliko je novorođenče muško, pojeli muškarci iz kuće, a ako je devojčica,
odrasle žene. Zlato bi uvek ostajalo detetu i služilo bi po potrebi kao
amajlija, a kasnije u životu kao beleg sa kojim radi vračara.
Bića koja određuju sudbinu
Sve tri Suđenice, tvrde Vlasi, liče jedna na drugu. Obučene su jednodelno,
u duge bele haljine, koje mogu da simbolizuju i jedinstvo tela, duše i
duha. Zli demoni, takođe bez deobe, odeveni su u crne odore. A čovek nasuprot
tim dobrim i zlim silama, kao nesavršen, morao bi nositi odeću iz delova.
Za malu decu preporučljivo je da to bude u znaku broja tri. Zato se za
bebe, nejedinstvena ljudska bića sprema oprema koja sadrži samo kapicu,
benkicu i čarapice. Sa zaštićenom glavom, telom i nogama novorođenče se
izvodi pred ono što ni jedno ljudsko stvorenje ne može zaobići. Pred sud
Ursiatora. Prisluškivanje odluke Suđenica, dok određuje životni tok deteta,
strogo je zabranjeno. Baš kao što je slučaj i kod rimskog sudbonosnog
trojstva Parke ili helenskih mojri.
I Čajkanović je zabeležio da je kazna za pronicanje u tajne htonskog sveta,
smrt. Ali ako čovek slučajno čuje šta je dosuđeno detetu, proći će bez
posledica čak i ukoliko tajnu otkrije detetovim roditeljima. Jer moć Suđenica
je ogromna i ljudi ne mogu ni pod kojim uslovima da suspregnu njihove
prvobitne odluke. Snagu njihovih predskazanja pokazuje i priča koja se
često pominje u narodu. Ona govori o čoveku koji se zatekao u domu svojih
prijatelja kada im se rodio sin. Čuo je odluku Suđenica da mladić na dan
svoje svadbe padnu u dvorišni bunar i umre. Nakon više od dve decenije,
čovek je ponovo došao u kuću svojih prijatelja i zakovao poklopac na bunaru.
Mladić je međutim za vreme svog svadbenog veselja osetio iznenadnu bol,
dogegao se do bunara i pao mrtav preko poklopca. Zato kod Vlaha i danas
kada nekoga snađe neka nesreća ili neočekivana sreća, kažu: "Aša
je ursat", što znači tako je suđeno. Ursiatore, te fatalne sudije,
četvrtog dana po rođenju čoveka postaju oličenje milosnica. Imaju i moć
da novorođenče zaštite od Babica, zlih demona i ne ustežu se da ih spreče
da naškode majci i detetu. I tokom trudnoće i u prvih 40 dana po porođaju.
Za razliku od Suđenica, Babice su, kako ih zamišljaju Vlasi, odevene u
crno. Crnih dugih raspletenih kosa, šunjaju se po mraku. Koriste tamu
da otmu nešto od bebinog rublja kako bi preko njega preuzeli svu vitalnu
životnu energiju novorođenčeta. Pri tom su vrlo lakomne, jer je snaga
te enegije revitalizujuća i kod svih demona na visokoj ceni.
Moći zloslutnih babica
Valjda se zato recept za zaštitu deteta od Babica očuvao i do danas. I
to pravilo se bez izuzetaka strogo poštuje. Tako i najškolovanije majke
u istočnoj Srbiji, ( koje se inače glasno suprostavljaju sujeverju ) bebin
veš suše isključivo danju ili to čine uveče u zatvorenim lođama. Samo
je razum modernog čoveka ovom verovanju našao drugi izgovor. Po njemu
se razne bubice kojih u vazduhu ima leti, noću sjate na svetlu belu boju.
Ali zašto se bebin veš krije i tokom dugih zimskih noći kada insekti spavaju,
pitanje je na koje nema odgovora. Oni nešto iskreniji i bez predrasuda
pred dubokim iskustvom tradicionalne svesti, poštuju običaje i tvrde da
se Babicama teško staje na put. Ukoliko se u pomoć nisu pozvale Suđenice,
koje su mogle da ih spreče na početku, radnje ovih demona teško se poništavaju.
Preventiva kod Vlaha oduvek su bili: crveni končić, koji se bebi vezivao
oko ruke, svetlo i glas. U sobi porodilje i bebe, uvek je gorela sveća
ili slaba sijalica, a po potrebi dežurali su i drugi ukućani koji bi polušapatom
davali na znanje da su prisebni i spremni na otpor zlu. Jedan od najrasprostranjenijih
načina zaštite je ograđivanje konopljom. Ova biljka opasana oko kreveta
na kome boravi majka sa bebeom, dovoljna je zaštita od Babica. Zle čini
u tom slučaju rasteruje oporost konoplja. Sa druge strane Vlaške vračare
za efikasnu zaštitu smatraju nešto nežniju varijantu, koja podrazumeva
da se prvih šest nedelja oko dečije kolevke formira zaštitni magijski
krug. Svake večeri uokolo se posipaju brašno i kapljice mleka i dok se
ritual izvodi tri puta izgovara se: "Čim se dete hrani time se
i brani." Veliku moć u ovim prilikam, kažu Vlahinje, imaju i
razne amajlije. Novorođenčetu se štrika poseban povoj od crvenog, belog
i crnog konca. Crvenom bojom stvara se zaštitni štit, bela simbolizuje
čistoću deteta i njegovu nevinost, a crna utvrđuje granicu između onog
što je vračara probajala dok je štrikala ili svetila povoj i mogućnosti
da se nešto u njenim ritualima promeni. Rasprostranjena je i verzija sa
vencem, koji se pravi od crvenog konca, na kome je nanizan beli luk. Okačen
u sobu gde borave, on tera Babice i pored bebe štiti majku čija je čistota
duha nakon veličanstvenog čina rađanja, takođe vrlo primamljiva za demone.
Još uvek je na snazi i ritual kupanja. Po verziji koju je zabeležio etnolog
Vlahović veruje se da dete do 40 dana treba kupati po dva puta dnevno.
U vodu u kojoj se dete kupa treba dodati neku kap "molitvice",
to jest vodice kojom je dete škropljeno u crkvi za vreme krštenja, srebrnjak
i travke selena i bosiljka. Vračare nad vodom u koritu razmućuju živo
jaje, uz bajalicu koja se, kažu, ne "čita" samo radi lepote
dečije kože već i zbog snage duha koju jaje kao simbol začetog života
prenosi na ljude. Metal je inače uz crvenu boju, beli luk i katran, vrlo
jak zaštitnik od urokljivih zlih sila. U to, sem Vlaha, veruju još mnogi
narodi naše civilizacije. Najdrastičnije mere u borbi protiv zla kod Vlaha
su ipak bile metode skrivanja. Po tom nepisanom ali strogo poštovanom
pravilu ni dete ni majka 40 dana nisu napuštale kuću. Taj broj kako je
objasnila vračara Desanka Perić označava period kada je duša na putu.
I ima ista svojstva bilo da se radi o umiranju ili rađanju. Zaboravljeni
su, međutim, običaji simboličnog skrivanja, koje je zapisao dr Radenković.
Ono podrazumeva provlačenje deteta ispod drške kotla ili kroz krug napravljen
od veriga. Time je stvarana lažna slika da je dete otišlo na drugi svet.
Ovo varanje demona, međutim, može, po kazivanju Vlaha, da ima kobne posledice,
jer među višim silama može da se shvati i kao ritual sa stvarnom namerom.
Zbog toga se čak i najveštije vlaške vračare suzdržavaju da ga izvode.
Jedini koji se do danas nije očuvao u pozitivnom svetlu, ( kako su ga
tumačili stari ) jeste ritual sa kravajčićima. U današnje vreme vračare
preporučuju svakoj porodilji, koja im se obrati za pomoć, da zaborave
na jedan star i, kako se smatralo, vrlo lep običaj primanja hlepčića,
koji se u nekim krajevima naziva i kravaj. Jer kroz njega je, kažu one,
moguće da zlo učini čak i jedna priučena vračka. Dovoljno je pri unošenja
hlepčića u kuću novorođenčeta, ako se koja mrva istruni, da se to kasnije
odrazi na detetovom telu. Ukoliko se pri mešanju kravaja doda malo kukuruznog
brašna pridružiće se dete nekoj lošoj grupi ljudi. A najgore je kada se
hlepčić ponese pa se vrati, jer to znači da se dete odvaja od srećnog
braka ili poroda.
Javljanje Velike majke
Među demonima, u čije postojanje Vlasi veruju, čini se, postoji i određena
hijerarhija. I u njoj (kako to već i priliči jednoj od retkih tradicija
koja se zadržala na matrijahatu) vlada demon Muma Paduri - Velika
majka. Muma Paduri pominje se jedino kod Vlaha. Oličava izuzetnu
dobrotu i neizmerno zlo zajedno. Muma Paduri obožava žene, štiti ih po
svaku cenu, a često je spremna da napakosti muškarcu koji na bilo koj
način kinji njen voljeni pol. Muma Paduri je i sama čisto oličenje ženstvenosti.
Po onome što o njenom liku, karakteru i ponašanju u svetu magije govori
Desanka Perić, ovaj demon podseća na Lilit, Crni
Mesec, koja savremena astrologija pre svega vezuje za psihoanalizu.
Priče postoje o njih dve i slične su, iako se vekovima raspredaju u potpuno
različitim kulturama. Lilit boravi u dubokim vodama, na dnu mora.
Samo ponekad izroni na površinu, ometajući put brodovima, ili zaiskri
na nebu, zračeći iz vasione energiju, kojoj ne može odoleti ni jedno biće
na Zemlji. Lilit tada unosi velike preokrete i novine u sve oblasti ljudskog
delovanja, promene u građanskom moralu, emocionalnim stanjima i u načinu
razmišljanja.
Lilit
Ona je, kaže legenda, prva Adamova žena, načinjena, kao i on, od zemlje,
ali je braneći prava svog pola, koji jedini ima snagu da nastavi potomstvo,
posle žučnih borbi sa mužem, napustila raj i odmetnula se u demone.
Mit kaže da ona u svakoj prilici staje na stranu žena. Jedino joj smeta
Eva. Ne zato što je u božjem i Adamovom srcu zauzela njeno mesto, već
što je sebi dozvolila da postane oličenje podređene i ugnjetavane.
Lilit je dobila ime po hebrejki Lilah (noć) i njene osobine su,
kao simbol svega što ne ulazi u šablon društvenih normi, pripisane iznenadnom
astronomskom otkriću Crnog Meseca, koji je 21. septembra 1618. godine
registrovao Pićol.
U svojim radovima o mitskim bićima istočne Srbije, dr Slobodan Zečević
govori o sličnosti Muma Paduri sa helenskom boginjom šuma Artemidom, sestrom
Apolonovom i kćeri Zevs i Lete. Nekadašnje posebne pomane Muma Paduri
još uvek se više puta godišnje zakazuju pored rečica u Timočkoj krajini.
Na njima se okupljaju isključivo žene, kako bi joj prinele jelo, piće
i u njenu čast palile sveće. Sa sobom obavezno povedu devojčice i mlade
devojke, govoreći im što su one o Muma Paduri na istim mestima nekada
davno čule od svojih majki i baka. "Muma Paduri je kraljica noći.
Ima dugu kosu i nokte. I velike grudi. Hoda naga naokolo i opseda uglavnom
mlade loše momke.Ljuta je i opasna, ali će tebe, ako je prizoveš, uvek
štititi. I kad budeš trudna i kada se porodiš čuvaće i tebe i tvoju bebu.
Ona uvek pomaže ženama." Vlahinje u to zaista duboko veruju.
Vrlo često, dok putuju i sede u autobusu, može da se čuje kako nešto nerazgovetno
mrmljaju sebi u bradu. Onaj ko sedi na sedištu do njih u mnoštvu reči
razazna da često pominju "Muma Paduri".
Prizivanje demona
Ceo sistem ženstvenosti, koji je kod devojaka u vlaškoj tradiciji još
uvek na visokoj ceni, zasniva se na prizivanju Muma Paduri. Ona
pomaže da menstrualni ciklus dođe ranije, bude što kraći i bezbolniji.
Zato žensko dete, kako je zapisao etnolog Petar Vlahović, svoju
prvu menstruaciju mora da prijavi odrasloj ženskoj osobi. Kasnije se automatski
Muma Paduri stara i da ženska obličija budu skladna i dovoljno privlačna
za muškarca. Brine se da se održi trudnoća, da porođaj bude lak i da ženu,
koja je nekada skoro obavezno prelazila u muževljevu porodicu, tamo sačeka
dužno poštovanje od svekra i svekrve. Muma Paduri brine i o plodnosti.
Žena koja ne može da zatrudni, po vlaškoj tradiciji, treba da pojede drugi
cvet od jabuke ili bagrema, ili da 40 noći uzastopno otključava crkvena
vrata. Ali se kroz verovanje ipak najviše provlači vera u dejstvo čaja
od trave "jarba Muma Paduri". "Čista" žena
(koja je pre toga izbegavala seksualne odnose) treba da, hodajući pored
šumskog potoka nađe i sama ubere ovu travu. Dok je u potrazi za biljem
koje, kažu, pomaže i kod nervnih bolesti, žena ne sme da izgovori ni jednu
reč. Tek kada je nađe, uz određenu basmu i pomoć vračare, pravi napitak.
Pa i kada ne želi da rađa, žena se ponovo obraća svojoj zaštitnici. Dok
izgovara tradicionalnu formulu u posteljicu od poslednje trudnoće ona
stavlja žar pa sve to ugasi pored groba nepoznate osobe. A etnolog Savetija
Grbić zabeležila je i obred u kome se u posteljici ugasi samo onoliko
užarka koliko godina žena poželi da napravi pauzu između dva porođaja.
Devojka koja jednom uspostavi dobar kontakt sa Muma Paduri teško da će
ikad biti ostavljena na cedilu, tvrde Vlahinje. I mada ovaj demon, koji
se javlja isključivo u vlaškoj tradiciji, ne mari za muškarce, svojoj
štićenici će pomoći i ukoliko ova rodi muško dete. Da bi se ostvario kontakt
sa Muma Paduri, dovoljno je, priča se, da devojka u vreme punog meseca
izađe napolje noseći u pojasu malo ogledalo. Bez svedoka, okrenuta ka
svetlu, treba da se duboko zagleda u svoj lik sve do trenutka kada on
počinje da nestaje pred njenim očima. Tako ona ulazi u svet duhova i prizivajući
Muma Paduri izgovara ime određenog muškarca i želju u vezi s njim. U isto
vreme pokušava da dočara njegov lik da bi se eventualno izbegla pogrešna
identifikacija. Po iskustvu današnje mlađarije u Timočkoj krajini, ovaj
metod mora da upali, a potpuna garancija u uspeh je priviđenje, kada se
nakon dubokog prodora u nesvesno, u ogledalu umesto lika devojke pojavi
lik željenog muškarca. Preporučuje se i obred sa prstenom skinut sa ruke
preminule osobe. Kažu da je dovoljno kroz njega samo jednom pogledati
odabranog muškarca pa da magična formula ("pomozi Muma Paduri
da bude samo moj") vrlo efikasno zarobi srce onoga za kojim
devojka pati. Kada imaju ozbiljan problem, bez obzira na sopstvene, Vlahinje,
u pomoć prizivaju i vračare. Ona se transformiše u nit koja vezuje Muma
Paduri i devojku. Velika, Šumska majka, Muma Paduri živi, kako joj
i ime kaže, u šumi. Na svetlosne livade izlazi u svojoj dugoj haljini
i raspletene kose, da bi čula pozive vračara ili devojaka. Ali je njena
moć transformacije često njenu božansku lepotu srozavala na izgled oronule
babuskere. Najbliži saradnik Muma Paduri je Vodeni duh. Posebno leti,
njih dvoje zajedno igraju i pevaju, a kada se opiju vrelim letnjim noćima,
među smrtnicima čak biraju sebi ljubavnike i grupno orgijaju.
Muma Paduri
Po predanju Muma Paduri je imala muža Padurioul
i ćerku Fata Paduri i Vlasi ih ovako zamišljaju:
Padurioul Fata
Paduri
Zamke Vodenog duha
Vodeni duh je kepec, visine do jednog metra. U potpunosti podseća
na viziju Snežaninih patuljaka,
jer ga krase naduveni obrazi, duga brada do pojasa i crveni okrugao nos.
Da ipak nije izašao iz sveta animiranog filma vidi se po njegovim ušima
i nogama koje su kao kod koza, i po rogu na vrhu čela. Vodenih duhova
ima tačno sto. Predvodi ih Tartor. Vlasi ga nazivaju starcem
ili - al batrn. Ostali 99 su njegovi pomoćnici - aj miš.
Tartor nosi bič, kojim kažnjava sebi potčinjene i hvata davljenike,
odvlačeći ih na dno. Ali uz sebe uvek ima i bubanj kojim objavljuje novosti
i priziva ih na njihovu godišnju slavu, koju narod naziva i Đavolji dan.
Ljudi su ga se očigledno od vajkada bojali, pa kako je za Vlahe karakteristično
da nikad ne izgovaraju ime onoga čega se plaše, naziv Tartor je do danas
skoro zaboravljen. Sada ga radije zovu drak, što znači đavo. Ime, međutim,
nije promenilo verovanje. Još se priča da Tartor u svim vodama ima podzemni
stakleni hram i da je svaki utopljenik njegova žrtva. Kažu da Tartor ukoliko
svoju žrtvu i ne uzme odmah, pozove je tri puta tokom noći i ubrzo je
za tri dana ponovo primami. Oni koji se pozivu ne odazovu izbegnu
instrukcije gde i kada treba doći. A ima i drugih, doduše retkih, koji
svojim mislima ili činovima uspeju da ga umilostive i ostanu živi. Takvi
međutim, tvrde vlaške vračare, padaju pod njegovu vlast i još mu dugo
služe. Njih često prati sreća koja se nekada prekida iznenadom tragedijom
ili velikom štetom u kući. Vodeni duh, kao i Muma Paduri, može da menja
oblik. Narod tvrdi da se on pojavljuje i kao dete koje plače. U tom obliku
zovu ga Drak. Slučajni prolaznik koji ga sretne, želi da mu pomogne,
ide za njim sve do prve vode i tamo se udavi. Vodeni duh je najaktivniji
u julu. Stari Vlasi plašili su se i ogledanja u potok ili dužeg boravka
na obali. Bezbednost od vode kod Vlaha osećaju samo oni koji su rođeni
u subotu, jer se veruje da je to dan kada Tartor odmara i ljudi ga baš
i ne zanimaju.
Gospodar vatre Zmeu
I dok je gospodarica zemlje Velika majka, Muma Paduri, a vode
Tartor, vatrom vlada Zmaj ili Zmeu. On je pola životinja
a pola čovek, koji leteći para vazduh i oko sebe baca varnice. On
je magijska ptica, spava u planinama i šupljim bukvama. Zmaj je nastao
od ribe ili zmije stare 40 godina, koju do tada nije ugledalo nijedno
ljudsko oko. U zavisnosti da li je postao od mužjaka ili ženke, Zmaj i
kao demon zadržava isti pol. U toku noći obilazi naselja i među ljudima
traži partnera. Kada nađe ono što želi, momka ili devojku, ulazi u kuću
i u momentu se transformiše u prelepu osobu suprotnog pola. Sa odabranim
ljudskim bićem provodi strasnu ljubavnu noć. Pre odlaska ponovo postaje
zmijolika ptica i kroz odžak ili prozor nestane u mraku, dok oko njega
na sve strane lete iskrice. Mladi koji su sa Zmeuom u ljubavnom činu odmah
se poznaju. Bledi su, iznureni i skoro da nikada ne opšte sa osobom suprotnog
pola. Svoju tajnu međutim ne odaju nikome. Što iz straha da budu kažnjeni
ili izrugani a ponešto i zbog samih čari i lepota ljubavnih doživljaja.
I danas se po zaseocima priča kako je neki mladi Vlah opštio sa Zmeuom.
Zmaj bi uskakao kroz odžak, i u trenutku dok se spuštao u svoje tajno
ljubavno gnezdo uzimao bi oblik mlade vitke devojke. Duga plava kosa sijala
je natprirodnim sjajem, bledo usko lice zračilo je nežnošću a zelene oči
caklile su staršću. Mladić je bio lep i stasit. Sviđao se mnogim devojkama
u okolini. Ali iako je osećao da ta žena koja se ni od kuda stvori može
biti ljudsko biće, zaljubio se. Mislio je samo na nju i bio je srećan
isključivo u trenucima dok su bili zajedno. Veza je trajala godinama i
kako je vreme prolazilo on se samo na nju usredsredio. Svaki sekund bez
Zmeua predstavljalo je za njega kobne beskrajne sate. Patio je a ista
osećanja, videlo se to, gajilo je i to natprirodno biće. Jedne noći tek
što se u sobi svoje žrtve transformisao u lepu vilu, Zmeu je stavljen
pred veliko iskušenje. Priznao je svom ljubavniku ko je, odakle dolazi
i upoznao ga sa nekim tajnama tog potpuno drugačijeg a ljudima opet tako
bliskog sveta. Nakon strasnih zagrljaja ponovo je morao da "obuče"
svoju iskričavu kožu i ode. Kada je ostao sam mladić je shvatio: njegova
želja da uz voljenu ženu svako veče zaspi i da se svako jutro probudi
nikad neće moći da se ispuni. Bolu nije bilo leka pa je to primetila i
mladićeva majka. Posumnjala je da njen sin pati zbog natprirodne ljubavne
avanture. Već je godinama od bake slušala o mogućnosti da se u svaku odaju
gde borave ljudi krišom uvuče Zmeu. Odlučila je da proveri i da preduzme
ono o čemu se pričalo da jedino može prekinuti slične muke. Sačekala je
sledeću noć i čim je kroz ključaonicu u zagrljaju svoga sina videla nagu
devojku, koja se tren pre toga izvukla iz zmajske odore, upala je u sobu
i ukrala košulju. Zmajski oklop ubacila je u vatru i spalila. Dok je na
ognjištu koža lagano tinjala devojka je još uvek u naručju svog voljenog
izdahnula, a potom i zauvek iščezla. Mladić svojoj majci nikada nije oprostio
ovaj čin. Ubrzo je i sam umro od patnje i jakih duševnih bolova. A nakon
toga celo je selo zadesilo veliko zlo. Prvo su kiše potopile tek niklu
pšenicu, potom im je grad "obrao" kukuruz. A kada je došla zima,
led je okovao sva stakla njihovih kuća i u selo doveo veliku bolest. Teška
epidemija pokosila je pola žitelja. Među retkim koji su sve nedaće preživeli
bila je mladićeva majka. Ostala je sama u kući. Molila se Bogu da je uzme
ali joj želja još dugo nakon toga nije uslišena. U dugim večerima sedela
je sama i tek se tokom njih prisetila da je prilikom odluke da spali Zmajevu
kožu zaboravila na drugi deo priče koju joj je ispričala njena baka.
Bila je to poruka da Zmeu još živi i ostavlja svoje potomke, jer sem neprirodne
ljubavi od ljudi ne traži ništa. Čak šta više štiti ceo kraj u kojem obitava,
i od zemljotresa i od poplava i od jakog vetra. Božanstva vazduha, vode
i zemlje njegovi su prijatelji i nikada njemu - vatri ne bi naneli zlo.
Demoni bolesti - Šumilor
Vazduh je predstavljen u liku Šumirol. Šumirol ili Tetke, kako ih nazivaju
na srpskom, je demon koji u liku tri starije žene u crnini nasrće na čoveka
čitavog života. Čini to pre svega kroz razne bolesti, otimajući mu snagu,
i tako jača poput gripa, boginja, kolere. Za sve vreme (pretpostavlja
se da se radi o više stotina godina) Vlasi ove demone zovu jednostavno
Šumirol, a Srbi u istočnoj Srbiji, (koji su takođe poverovali
u njihovo posojanje i delovanje), jednostavno Tetke. Tačna imena ta tri
demona nisu poznata. Neki etnolozi pominju Majku Duka kao prvu,
najstariju i najmoćniju od njih. Ali se taj podatak ipak uzima sa rezervom,
jer kako je već rečeno narod je od pamtiveka prezao da bi bilo kada izgovora
imena onih koji čine zlo. Znači ukoliko se neko i seća imena tri Šumirol,
to ipak nikada neće glasno izgovoriti. Priča se samo da je neka žena odavno,
u sred noći, srela tri Tetke u crnini. Uspaničena, sakrila se pod most.
A one su se, gle slučaja, baš na njemu zadržale i nešto tračale. Prestravljena
Vlahinja morala je da ih prisluškuje i tako je otkrila veliku tajnu. Čula
je kako se Šumirol žale da je sudbina umanjila njihovu moć, jer je i protiv
najopakijih bolesti koje one mogu izazvati ipak dala lek. To su biljke
avramasja i krstanjasa. Trave koje inače prepoznaju samo najobdarenije
vračare.
Vesele vile i ljute aljilje
Vlve su veoma vitke i visoke, obučene su u duge bele, ponekad, zelene
haljine. Okićene su cvetnim vencem, kreću se u grupi i svakoga ko ih vidi
omađijaju igrom i pesmom. Žive uglavnom u pećinama pa kad zatreba dovoljno
je da im se pred ulaz u špilju donese votiv, pa da one skinu svaku bolest
ili čini. Zato mnogi u istočnoj Srbiji i danas ostavljaju svoj beleg pred
ulazom u Rajkovu pećinu kod Majdanpeka, bacaju novčić u Zlotskoj pećini
kraj Bora, ili proveravaju priču koju su mnogi zapisali da - Vlve kad
su ljute vode međusobnu borbu na Crnom vrhu, planini kod Bora. Energija
koja se tada izdvoji zapara vazduh. Blagi letnji povetarac prerasta u
oluju, začas dotrče oblaci, sevaju munje i pucaju gromovi. I teško onom
ko se u tim trenucima nađe među razbesnelim lepoticama. To čine samo najhrabiji,
muškarci omađijani njihovim šarmom i žene koje bi da preuzmu malo od njihovih
moći. U pričama Timočke krajine ne pominje se mnogo slučajeva da Vlve
ljudima donose tragične sudbine. Kažu žitelji Timočke krajine da Vlve
ne diraju ljude.Čak im i pomažu. Posebnu ulogu u životu čoveka igrao je
i vazduh i njegova najočitivija pojava vetar. Za Vlahe vetar je imao snagu
čišćenja ali i kretanja. Zato su se mnogi magijski obredi razvijali na
tom principu. Vetrovi i vihori su u prvo vreme smatrani samo prebivalištem
zlih duhova. Njihova jačina bila je dovoljna da rasturi seno, odnese krov
s kuće, zaplaši konja i druge životinje. Fijukanje je uvek povezivano
sa stravičnim jecajem unesrećenih mrtvih duša, koje nisu našle svoj novi
svet ni konačište u njemu. Zato su se određenih dana u godini, u prethrišćanskom
periodu, davali pomeni ovim stihijskim snagama. A sa uključenjem žitelja
ovog kraja u hrišćanstvo, za
te prilike slavili su se sveti Vartolomej i sveti Jelisej. U arhaično
doba u vihor se zabadao nož, koji bi kasnije postajao krvav. A kad bi
nastao kovitlac trebalo se skloniti i leći na zemlju jer je to bio znak
da se u tom vetrovitom krugu bore đavoli i Ale, što bi za čoveka koji
se umeša moglo biti pogubno. U istočnoj Srbiji smatra se da kovitlac drema
na Crnom vrhu, planini kod Bora. Kada zaduva, kažu ovdašnji žitelji, probudila
ga je borba Vlva i Ala. Šuštanje hrastovih šuma i visoke trave, koja se
lomi pod vetrom, prikriva zvukove borbe a bela prašina štiti ovu divovsku
bitku od ljudskih očiju. Kada im dosadi ta igrarija Vlve i Ale izlaze
iz kovitlaca, pretvaraju se u svatove i tako mame slučajne prolaznike.
Ko se prevari i pridruži im se, postane opsednut i zauvek je u njihovoj
moći. Loš je znak i kada vetar ili kovitlac sa Crnog vrha, nekome odnese
kapu. Predskazuje, kažu vračare, skoru smrt.
Kočijaš Velikih kola Pakala
Vlaška kosmogonija pominje samo jedno verovanje o nastanku sveta koje
kaže da je Bog stvorio Zemlju, ravnu, bez brda i dolina. Sunce i Mesec
su slobodno mogli drugovati kao brat i sestra. Ali jednog dana Sunce predloži
Luni (Mesecu) da se njih dvoje venčaju. Kako je stalno navaljivao, Luna
na kraju reče Suncu da ide i pita Boga šta on o tome misli. Nakon dugog
većanja među božjim skupštinarima nastala je velika svađa i netrpeljivost,
i haos prpreti do tada urednom svetu. Bog se naljuti pa uze Sunce i baci
ga prema istoku a Lunu prema zapadu uz kletvu: "Istim putem nikad
da ne idete, nikad zajedno da ne budete, da se nikad više ne vidite i
nikada da ne razgovarate." Zatim na Zemlji napravi brda i doline,
stvori šume i planine, a među njima reke i jezera. Pored poznavanja sazvežđa
i glavnih zvezda, Vlasi imaju i jednu astrološku figuru - Pakalu. Kočijaša
Velikih kola, gospodara najčuvenijeg nebeskog sazvežđa. Ta kola, koja
mora da vuku volovi, iskrivila su se, jer je upregnute životinje uplašio
vuk lupu. Pakala se međutim samo smeškao usled ove tragedije i od tada
su i Vlasi naučili da se prema nedaćama odnose sa strpljivim podsmehom.
U njihovoj tradiciji mnogo je priča čiji je glavni junak Pakala. Vedar,
optimista, moćan da se veseljem izbori protiv svake nedaće. Zato se simbolično
sve šaljivdžije nazivaju njegovim imenom. Pakala ima glavnu ulogu i u
pričama koje se graniče sa vulgarnošću. On je simbol neverovatnih seksualnih
potencijala. Iako se može pretvoriti u bilo koje drugo biće ili se transformisati
u ženu, Pakala uglavnom kada siđe na zemlju postaje snažan muškarac, koji
između nogu ima "tri budže povezane crvenim, žutim i plavim koncem".
Dok ima strasne i nezaboravne ljubavne odnose sa ženama, Pakala u zavisnosti
kojom budžom deluje, može osemeniti cara - crvenim koncem, kralja - žutim
a oficira - plavim.
Ljudi sa vančulnim svojstvima
Etnolozi koji su dugi niz godina proučavali verovanje Vlaha jugoistočne
Srbije tvrde da je njihova mitologija raznovrsnija od mnogih koje su svojom
zanimljivošću preuzele primat, poput helenske, rimske ili egipatske. A
opet, ona se ne može jednostavno svesti na i danas uvreženu podelu na
vile i veštice, u kojima se oličavaju dobro i zlo. Vlaški mit barata demonima
i božanstvima i smrtnim ljudima, koja su svoja natprirodna svojstva stekli
za
života ili posle smrti. Prvi, Velika majka - Muma Paduri, Vodeni
duh - Tartor i Zmaj -Zmeu su, sudeći po izjavama danas
aktuelnih vračara, bića nastala iz arhaičnih verovanja u svemoć same prirode.
Oni su potpuno prehrišćanskog karaktera. Njima uz rame stoje Suđenice
- Ursiatore, gospodarice života i smrti, Šume - Tetke,
demoni koji utiču na bolest i zdravlje ili tok života, i Vile - Vlve
i Ale - Aljilji, koji mogu ali se baš i ne trude da se mešaju
u život čoveka. Sa druge strane, ljudi sa natprirodnim svojstvima su bića
čiji se broj stalno uvećava tokom vremena. To su vampiri,
talason, čudotvorne bebe, vanbračno dete i bića vezana za verovanje o
krštenim i nekrštenim danima.
Opasna bića iz nekrštenih dana
Mit kaže da nekršteni dani padaju u vreme od Božića do Bogojavljanja.
Tih 12 dana zemlja je posebno "otvorena" za duše mrtvih, koje
izlaze iz svojih podzemnih svetova i borave u ovome. Prodiru iz duboke
tmine i obično se nastane na kućnom pragu ili dovratku živih, a ponekad
i na samom krovu njihovih kuća ili u dvorišnim bunarima. Zato je i dobro,
tvrdi narod, da se pre izlaska iz doma, polaska na putovanje, pre umivanja
ili pijenja vode, svako jutro u ovom periodu očita molitva ili da se nekom
bajalicom odvrate zle sile. U suprotnom ljudi padaju pod uticaj raznih
bića. Dejstvuju pre prvih petlova pa u vreme nekrštenih dana nije preporučljivo
putovati noću. Nekršteni dani nisu pogodni ni za rađanje niti za umiranje.
Mrtve ni nakon 40 dana ne primaju na onaj svet, deca začeta u vreme od
Božića do Bogojavljanja mogu postati živi vampiri
a rođeni za nekrštenih dana bolesni su i slabašni. Misli se da svi takvi
ljudi ubrzo i povampire.
Posebno je opasno ako u ovom periodu umre nekršteno dete, koje za života
obredom krštenja nije steklo svoje mesto u ljudskoj zajednici. Kako nisu
ni ovde ni tamo, nekršteni lutaju između, nevidljivi su i uglavnom se
samo čuju. I to kako ječe, plaču, dreče. Među Vlasima vlada mistična bojazan
da bi se ovakva deca mogla osvetiti zbog ovog propusta odraslih pa da
u vreme nekrštenih dana nanose pakost malim bebama, koje su imale više
sreće i pažnje zajednice i roditelja, nego oni. Odbrana od mrtvorođene
dece u vreme nekrštenih dana kod Vlaha je prvenstveno obred njihovog sahranjivanja.
Pri iznošenju iz kuće za pokojnikom treba izbaciti svu vodu. A opreznost
se mora pokazati i dok povorka prolazi pored potoka ili bunara, kako se
duša preminulog ne bi negde usput sakrila. Nekrštena deca ne smeju biti
ukopana na postojećim "regularnim" grobljima. Ona dobijaju svoj
posmrtni ritual na sahrani, baš kao i drugi koji su preminuli neprirodnom
smrću i samoubice. Ali ne i mesto na groblju, inače rezervisano samo za
članove određene krštene zajednice. Jer bio bi to veliki rizik da se nečiste
sile dovedu na ovaj svet.
Moći vanbračnog deteta
Vlasi očigledno misle da deca uopšte imaju velike moći. Među svim demonima
koji nastaju od ljudi Vlasi za najjače smatraju dete rođeno van braka.
Za razliku od drugih sredina gde se mališanu, kojem se ne zna otac, odmah
pridoda oznaka "kopile", kod Vlaha su vanbračna deca
nešto vrlo blisko polubožanstvu. Deca rođena u braku, misle Vlasi, dužnost
su i obaveza. A vanbračno dete je usud. Uglavnom začeto u žarkoj ljubavi
i strasti. Zato i danas Vlahinje obdarene da leče i proriču preporučuju
da se noktić ili pramen kose vanbračnog deteta uvek nosi sa sobom kao
amajlija, a da se njegovo ime priziva u nevolji, naročito protiv opsena
od bezobličnih stvorova kakvi su Vodeni duh ili Zmaj. Još jedno zanimljivo
verovanje Vlaha je i mogućnost rođenja čudotvornih beba. Za njihovu sudbinu
odgovorne su Ursiatore i Babice - dobro i zlo iz sveta natprirodnih
bića.
Čudotvorne bebe
Tradicija u istočnoj Srbiji kaže da je dete sve dok se nalazi u majčinoj
utrobi, anđeo. Ljudski lik dobija tek po rođenju. Ali ako na svet izađe
obavijeno košuljicom koja ga je hranila u stomaku, to je znak da je novorođenče
sa sobom na ovaj svet ponelo i neka natprirodna svojstva. Dete koje se
rodi u crvenoj košuljici donosi sreću sebi i okolini, ili ima urokljive
oči iz kojih izbija unutrašnja moć. U suprotnom dete je povuklo svojstva
veštice i mogućnost da menja oblike i u druga zla bića. Ali nezavisno
od boje, deca rođena sa posteljicom, tvrde Vlasi, po pravilu su vidovita
i ni jedna viša sila ne može da im naudi.
Pupčana vrpca dobro štiti i ušivena u dečju odeću ili stavljena u medaljon,
od kog se niko ne valja odvajati. Čak i kad odrastu pupčana vrpca čuva
ljude od svih malera i nesreća, veruju Vlasi. Ovako jaka vera u pupčanu
vrpcu pravda se obrazloženjem da ona nosi umnogostručenu energiju. Na
njoj su tri kapi krvi - jedna od majke, druga od oca i treća od samog
novorođenčeta. Kada se one sasuše sa sobom ponesu svu moć ova tri života.
Zato treba strogo paziti da se vrpca ne izgubi, jer će se tako izgubiti
i čovekova dobra sreća. A tada će on nesrećan lutati, ne znajući šta će
sa svojim životom. Menjaće poslove, žene, loše će se slagati sa svojim
najbližima i biće usamljen. Nemir ga neće napustiti čak ni na drugom svetu.
Jer spokojstvo preminulog se, po našim običajima, i na kraju overava tako
što se on sahranjuje zajedno sa pupčanom vrpcom, s kojom je došao na ovaj
svet. Verovanja, po kojima čak ni Suđenice ne mogu da utiču na sve okolnosti,
niti da ih predvide, vezuju se za stav o usudu. A on kaže da za rođenje
postoje srećni i nesrećni dani i da sudbina čoveka zavisi i od toga. Najbolje
prolaze oni koji su rođeni u subotu i nedelju, jer imaju moć da upoznaju
natprirodne sile i ovladaju njima.
Krštenje i vezivanje dece
Krštenje deteta kod Vlaha je događaj u životu čoveka koji je samo nešto
malo manje bitan od rođenja i prvih 40 dana života. Krštenje se kod Vlaha
izvodi nezavisno od hrišćanskog krštenja u crkvi, na koje pripadnici ovog
naroda idu obavezno. Ali posle obreda kod sveštenika, koji garantuje da
detetova duša neće nakon smrti lutati sa nekrštenima, te da mu se ime
neće zatreti, jer je registrovano i pred ljudima i pred Bogom, izvodi
se i tradicionalan obred. U njemu obavezno učestvuje i kum, koji detetu
određuje ime i zadužen je da prati važan ritual prvog šišanja. Šuplji
kolač koji on donosi stavlja se detetu na vrh glave. Kroz rupu oblog kolača
provlači se po jedan pramen sa temena i čela deteta, iznad desnog pa potom
i levog uha. Prilikom odsecanja pramenova javno se saopštava ime deteta
koje su do tada znali samo kum i sveštenik. Po saznanjima Vlahovića ovaj
kolač sa kosom se stavlja na jabuku i simbolično nastavlja tradiciju prinošenja
žrtve precima, kojima se u kulturi vlaškog etnosa pridaje velika čast.
Samo se kolač koristi kao zavet umrlima, dok detetova kosa služi za drugi
deo rituala. Ona se lepi voskom od seće, zajedno sa crvenim končićem (kojim
su premerena visina deteta i raširene ručice) i stavlja se zatim u flašu
sa vodom. Nakon bajanja grančicom od bosiljka i gašenjem užarkom uglja,
ta vodica daje se majci da njome sledeća tri dana prska dete, sebe i prostoriju
u kojoj beba boravi. Kada se vodica istroši, pramen se vadi i detetu zavetuje
kao amajlija, dok se flaša sa bosiljkom nosi na reku. I to treba da učini
majka, jer kraj ovog višednevnog rituala je važan za otklanjanje mogućnosti
da detetova duhovna energija tokom života bude "vezana" nečastivim
silama ili moćima neke druge vračare. Majka treba da opkorači potok u
suprotnom smeru od njegovog toka. Kada tri puta izgovori formulu kojom
odvezuje svoje dete, baca flašu sebi iza leđa da zajedno sa vodom oteče
i ono što je bilo zatvoreno u staklu. U nekim selima pramen kose koristi
se i na drugačije načine. Kada se baci u polje želi se da dete bude rodno.
Kad je ostavljeno pod drvetom sa crvenim plodovima treba da donese radost.
Mnogi kosicu neopaženo pospu i u seoskom kolu, tokom neke svetkovine.
Time se detetu u budućnosti obezbeđuje veselje. A ukoliko se kosa ostavi
u školi ili nekoj visokoj ustanovi, po priči vračara, dete će tu raditi
kada odraste. Kosa se prvi put šiša obavezno tokom neparnih godina života,
u prvoj, trećoj ili petoj. Nakon toga se sa par dlačica izvrši neki od
navedenih rituala, a drugi deo se sačuva u vosku ili se uvalja oko dukata.
Tako upakovana kosa obično se ostavi na najvišu gredu kuće. Verovanje
kaže da se time dete kada odraste zadržava u domaćinstvu. Obezbeđuje mu
se dugotrajnost i stabilnost kao što je i sama kuća. U svakom slučaju,
dok dete ne odraste (dok muškarac ne stasa za vojsku a devojka za udaju)
kosa pod gredom obezbeđuje sreću i spokojstvo.
Bića zalutala između dva sveta
Muronj je vampir, čovek
koji posle smrti nije našao mir zbog zla koje je činio, i zato oseća neodoljivu
potrebu da deluje u materijalnom svetu. To uznemirava njegove bližnje,
pa su vlaški običaji prepuni rituala kojima im se ukazuje pomoć da se
oslobode greha, što su ga počinili za života, da vrate svoje dugove i
umire svoju nemirnu dušu. Ali postoji i drugi mnogo češći i opasniji činovi
vampirisanja. To su ljudi koji su umrli iznenada bez sveće, a njihovi
najbliži im nisu posebnim pomanama i ritualima pomogi da na drugom svetu
nađu pravi put. Vampir postaje i onaj kojeg je, dok je mrtav ležao
na odru, preskočila neka životinja (obično mačka) ili čovek. Opasnost
postoji čak i ukoliko je preko pokojnika nešto preneto. Duša ovako preminulih
ne odvaja se od tela. Ne odlazi na onaj svet već prvih 40 dana luta uzimajući
čas svoj stari oblik, čas se transformiše u pticu ili neku drugu životinju.
Noću dok svi spavaju ona pokušava da sazna šta joj se dešava. Besomučno
juri ulicama, sedi na obližnjim raskršćima i niko ne može da dokuči iz
kog pravca je došla i kojim bi putem trebalo da pođe. Preminuli zariju
svoje glave u prozračne, već omlitavele ruke i dugo, šćućureni pored nekog
šipražja razmišljaju. Obuzima ih prvo tuga, potom očaj a onda bes. Sudbina
ih je stašno kaznila. Neki se nikada ne snađu a oni koji se dosete gde
im je stari dom, vraćaju se u njega. Lupaju po prozorima, ulaze na tavane
i sve škripuće i pucketa dok oni "hodaju".
Snaga živih zazidanih
Vlasi veruju u još jednu vrstu vampira, zvanog Talason. To je
jedini vampir koga iskreno žele u svojoj blizini. Oni se, nažalost, zbog
načina na koji je ovo natprirodno biće nastajalo, više ne umnožavaju.
Postoje još samo oni zaostali iz prošlih vekova. Talasoni su demoni nastali
od ljudi koji su živi zazidani u neku građevinu. Po priči Vlaha, ranije
je to bila dobrotvorna žrtva. Stari ljudi, kada bi videli da smrt neumitno
dolazi po njih, sami su terali svoje potomke da grade kuće u koje bi ih
žive zazidali. Ubrzo posle toga čovek umire a njegova duša ne odlazi na
onaj svet u klasičnom smislu, već ostaje večno bdijući nad građevinom
i štiti nju i sve koji u njoj žive, od zla. Mit kaže da su takva zdanja
zauvek zaštićena od bilo koje vrste nevolja kao i od drugih demona i natprirodnih
stvorenja. Vlasi očigledno pate za Talasonom. Ali prilagođeni civilizaciji
u kojoj žive ipak se odriču ove egzibicije. Umesto toga pribegavaju ritual
sa senkama. Dok se udara temelj kuće najstariji ukućanin ostaje sve vreme
na gradilištu. Menja svoj položaj prateći putanju sunca. I senka njegovog
tela uvek je cela u vlažnom, tek izlivenom, betonu. Misli se da i to pomaže,
posebno kada onaj koji je žrtvovao svoju senku umre.
Lov na veštice
Jedino verovanje za koje se, sem sporadičnih slučajeva, može reći da
je iščezlo iz vlaške tradicije, jeste ono o nastajanju veštica.
Narod kaže da je veštica žena koja se, služeći đavolu, naoružavala moćima
i činila zlo gde god je stigla. U ponoć ona bi postajala nevidljiva i
na metli letela okolo, dovodeći ljude u veliku nevolju, čineći štetu stoci
i na imanjima. Zapis sačuvan u Timočkoj krajini iz 1811. godine kaže da
je Karađorđe u Gurgusovac (današnji Knjaževac) poslao vojvodu Antonija
Pljakića. Pljakić je u svom izveštaju napisao da je pohvatao sve tražene
odmetnike. Ali se pohvalio i da je usred Gurgusovca ispekao jednu živu
babu, jer je narod optužio da je veštica. Ovo je poslednji zapis koji
svedoči o spaljivanju žena ovog kraja.
Rusaljke
U Dubokoj i Ševici u Zviždu svake godine o Duhovima padaju u zanos, u
stanje zamiranja, u trans iz koga se dižu putem rituala jedne prastare
religije. To su rusaljke (rusalje). Isto biva i na zavetini u Brnjici
(blizu Golupca) u četvrtak i u Neresnici u nedelju posle Duhova. To su
takozvane male rusaljke ("Rusalje miš"). Rusaljke znače
praznik Duhova ali i samu padavicu (padanje u zanos, trans), koja po tvrdom
uverenju svih seljaka ovog kraja posledica useljenja duhova, vila, koje
na dan Duhova naiđu na žensku osobu i prouzrukuju njen pad, propraćen
čudnim jaukanjem. Uz strašni vrisak ("neljudski krik") i lelek
ženska osoba se odjednom kao sveća padne na zemlju, biva potpuno besvesna
za dogadjaje kulta koji se oko nje odigravaju a organizam je ukočen, kao
mrtav, jer ni najmanje ne reaguje na zabadanje lekarske igle ispod noktiju.
Stanje je zaista čudno i u najvećoj meri zagonetno. Ne samo naši lekari,
već i neki strani naučnici, kao doktor G. A. Kipers-Sonenberg iz
Berlina , koji su ovde dolazili, nisu mogli ništa pozitivno da utvrde
zbog čega dolazi do ovog padanja... Rusaljke (koje se u našim spomenicama
pominju još u XIII veku) svakako su u dubokoj genetičkoj vezi sa prastarim
verovanjem u zagrobni život. Možda su ovde poslednji tragovi vere u pripremeno
nadahnuće iz kulta Kibele, - velike majke bogova.
Naziv Rusaljka došao je izgleda od latnske reči rosa (ruža), jer se padanja
dešavaju u doba kada je najcvetnije i najtravnije kada se i padalice ("Rusalke")
polažu na zelenu travu najmanje na tri mesta uz vršenje kulta i zatim
podižu "iz mrtvih"...
Vera Dubočana i Ševičana u zagrobni život zaista je velika što se vidi
pri samom davanju "pomana" koje i jesu uvod kultu padanja u
trans. Pomane (daće) počinju u 2 sata a padanje u zanos oko 5 sati po
podne. Na crkvenom imanju, gde crkve nema a gde je prvi put podignuta
zvonara stoje poređani stolovi sa raznim jelima, koje se daje za dušu
umrlima. Tu su: kvasan hleb, ukrašen mnogobožačkim znakom krsta i "zmijama";
pogača "azima" (od grčke reči, što znači presan hleb), proja,
so, vino, rakija, pečenje, ofarbana jaja, koljivo i voštana sveća, savijena
na kolut, koja stalno gori. Tu su neminovno i strukovi belog luka ("usturoj")
koji rastura zle duhove. Čini se pomen mrtvim dušama i razgovori sa mrtvim
dušama su veoma ozbiljni kao pred svetim pričešćem. Pojedine porodice
dolaze na mesto zavetine i već unapred znaju da će neko njihovo dete pasti
u zanos i žele da se to dogodi na svetom zemljištu, gde se kult padanja
u zanos i vrši uz naročite magične radnje iz prastarih vremena. "Vlasi"
(u samoj stvari među starosedeocima ima mnogo "Kosovaca", što
svedoči njihova gornja haljina, "doramče", ukrašena kolutima)
su narod, koji provodi težak život, koji nam izgleda glup, ali koji je
u stvari daleko bliži životu, istinskom životu, punom tajni, draži i zanosa.
Kroz silnu veru iako dosta primitivnu, oni dokazuju da je njihov život
osmišljen i da sa verom u zagrobni život čini jednu nerazlučnu i organsku
celinu. Duboka je usled Zvižda. Ona je na domaku zlatonosnog Peka i pećine
sa kojom je u vezi i legenda o kraljicama, puna čarobne mistike. Još je
živo predanje o dvema kraljicama koje su se tu, pred pećinom pobile na
dan Duhova, te je jedna pri smrtnom padu proklela Dubočane i rekla: "Da
Bog da, kako ja ovde pala tako i svaki iz ovog mesta o ovom danu da pada!"
Ispod pećine izvire Dubočka reka u kojoj se kao na Jordanu vrši lečenje
i zapajanje rusaljki. Sa svoda pada po koja kap vode, ali na Biljni petak
("Vinjera bujedzor") sa jednog mesta kaplje kap po kap samo
tog dana. Polja u Zviždu su puna klasja.I nije nikakvo čudo što o Duhovima
u sevdahu karabaši i lautari jedino pevaju o mirisu sena i ljubavi ("d
dragostja"), koja je ovde u vezi sa požudom i elegijom:
“Baće v’ntu prst face
Mja dus un miros
Miroase la florj d’ f’n
D’ la m’ndra mja d’n s’n…”
Duva vetar preko poljane
I nosi mi neki miris
Miriše mi na cveće iz sena
Od moje je drage iz nedara….
Čim je rusaljka strašno jauknula i pala, kao sveća, na zemlju, odmah
je uhvate za ruke i čvrsto drže da se za vreme napada ne bi gruvala i
ubijala, jer je u stanju da čuda učini svojom iznenada velikom fizičkom
snagom, koju je pod uticajem duhova dobila. Oči su joj zatvorene kao u
mrtvaca a ruke grčevito stegnute u pesnice. Ponekad i pljuje na prisutne.
Narod viče: "A luvato rasalji!" - što znači: "Uzeli
su je duhovi! Uđoše duhovi u nju!..."
Padanje u trans
Narod veruje da ih odvode "vlve" t.j. vile. Njen pad
se mahom naslućuje od njenih ukućana, koji je prate da joj pri padu budu
od pomoći i nađu "kraljeve", "kraljice" i karabaša
(gajdaša), koji će je povratiti u život , jer je ona već kao pravi mrtvac
i u stanju anestezije, ni najmanje ne oseća ubode igle, koji joj se čine
ispod noktiju na ruci. Kao da je 99% mrtva i samo 1% u životu. Posle pada
rusaljke nađu se odmah tri muškarca. To su "tri kralja" ("trej
krejičari"). Isto tako se nađu i "tri kraljice" ("trej
krejice"). To su tri mlade, lepo obučene devojke. Njih šest
se uhvate u kolo i u igri obilaze rusaljku, a karabaš, duvajući u mehove
stalno svira čuvenu, prastaru i žalosnu melodiju rusalja ("k'nćiku
d' kraj"), starajući se da je čarobnom moći muzike razbudi.
Izmešani "kraljevi" i "kraljice" stalno cupkaju oko
pale i time joj "bolest odigravaju". Prvi "kralj"
("al m'j mare krejičar") drži u rukama nož (nekada verovatno
jatagan) sa belim lukom, pelinom i belom radom ("romanjica").
Nož je ovde svakako trag žrtvenog noža sa crnim koricama koji se pominje
u starim spomenicama. Beli luk se uzima u nameri da se rasteraju zli duhovi.
Prvi "kralj" je ovde najvažnije lice. On izvodi ceo ritual.
Od njegove umešnosti zavisi i trajanje nesvesnog stanja, koje traje obično
jedan sat. Oko rusaljke se obično vodi mističko kolo na tri, pet ili devet
mesta, dok ne ustane. Njoj "kraljevi" i "kraljice"
pevaju i izgovaraju mistčne reči, kojima je cilj da je podignu sa zemlje,
ali čiji je skriveni smisao prilično izgubljen u toku vekova. Tačan teks
reči koje spasavaju a koje su naši ispitivači uvek pogrešno zapisivali
(zbog nepoznavanja rumunskog jezika) glasi:
“Op ša, jar aša!
Š ‘nk’ odate jar aša!
Aša b’la, jar aša!
Š’ d’n gure ej!
Aša b’la eeej!”
U prevodu glasi:
“Op tako, opet tako!
Još jednom opet tako!
Tako bela opet tako,
I iz usta ej!
Tako bela eeej!”
Tim rečima se svakako želi da se rusaljka probudi iz besvesnog stanja
i da još u stanju transa saopšti neku istinu s one strane groba. Tada
je prvi "kralj" plaši nožem, zamahuje na nju strukom belog luka,
pelina i bele rade i poziva je: "Ajde!". U stanju transa rusaljka
kao da oseća stalni jecaj karabaševe čudne muzike, jer pokatkad kao da
razvlači usne u osmeh. Kad se posle odigravanja na trećem mestu (ili na
najdaljem devetom) već počinje po malo svest vraćati, onda prvi "kralj"
sa mešavinom prežvakanog pelina i belog luka u ustima poprska po licu,
ustima i očima, ona se usled jakog mirisa tog bilja još više osvesti.Tada
je nose niz poljanu dubočkoj reci, koja se probija kroz selo kao zmija
i koja je od crkvenog polja udaljena 60 - 70 koraka. Tu je opet obigravaju
"umivaju" i zapajaju vodom koju prvi "kralj" zahvati
iz reke i spušta niz korice noža (jatagana), i koju drugi "kralj"
uzima u šake i njom tri puta poprska rusaljku. I za divno čudo, ona posle
toga umorno otvara oči i oživljuje. Ali se ničega ne seća šta je s njom
bilo ("amnezija"). Dubočka reka je kao Jordan. Ona zaista ima
magijsko dejstvo. Pomoću njene vode se zaista povraćaju ponovo u svest
padalice. Veliku misterioznu moć narod pripisuje i muzici karabaševoj.
Jecaji karaba ("svirila") zaista imaju čarobnu moć. Ona tako
obuzima dušu čovečiju da njena melodija dugo i dugo ostaje u njegovoj
memoriji. Možda svečani i žalosni jecaji karaba izgledaju rusaljci u transu,
ne kao neki prazni zvuci, već kao zvuci koji dolaze iz neke više sfere.
Kao izlivi večite harmonije, kao glas Duhova. Stanje transa (zanosa) rusaljki
kao da je zaista neposredno opštenje s Bogom. Narod veruje da melodija
rusaljka: "K'nćiku d' kraj", svojom božanskom moći
budi i u svest vraća: "Karabe razgovaraju sa duhovima!".
I frula je čarobna a kamoli karabe. Dubočke rusalje su toliko stare, koliko
i kolač sa mnogobožanskim znacima i svakako su u vezi sa prastarim kultom
žrečeva iz Indije i Haldeje, kada je narod pomoću njene mudrosti (kastinske
tajne) održavan u veri u zagrobi život. Za vreme transa i dubočke rusaljke
su kao mrtve. Ni one ni najmanje ne reaguju na ubod igle. Naši lekari
su ovu tajanstvenu pojavu, koja je neposredno metapsihičkog karaktera
potpuno zanemarili.
Dr. Milorad Dragić je nešto dublje zašao u istraživanje. On smatra ovu
pojavu, kao "pojavu kolektivne, etnički funkcionalne nervoze na religioznoj
osnovi". I zaista, ovde je trans, van svakog protivljenja, na religioznoj
osnovi. Naše rusaljke, slično somnambulama, svojim duhovnim očima (jer
su telesne mrtvački zatvorene) kao da vide ono što mi obični ne vidimo.
Čuvene rusaljke dolaze u transu i do čudnog dara proricanja. Onu su obično
više puta padale u zanos te su i odabrane za buduće vračare i čarobnice,
jer su u stanju da u transu vide i govore sa mrtvima. Na taj način, rusalje
su u vezi sa nekromanijom, koju dosad naši ispitivači nisu uočili. U dubočkom
kultu postoje realni tragovi prastare nekromanije. Padanjem u zanos dubočke
rusaljke su na ivici ovog i onog sveta i one nad ponorom svog života plaču
i pominju mrtve rođake i poznanike i zapevaju za umrlom decom. Svojim
govorom i ponašanjem one predstavljaju posrednike između živih ljudi i
duša umrlih. Ova veza između padalica i umrlih predstavlja veliki interes
za rodbinu i narod. Jer tada se oko padalice sakupi porodica umrlih predajući
joj u ruke razne ponude (kolače i slično), koje ona u kontaktu sa dušama
umrlih simbolično predaje umrlima. Okupljeni narod na zavetini ih rado
i pažljivo sluša, jer tako saznaje mnoge stvari o njihovim pokojnicima
na onom svetu. Duhovno uznemirenje kod njih počinje još od Spasovdana
a naročito od četvrtka pred Duhove i one unapred znaju da će pasti u neispitani,
misteriozni zanos. Šta više i roditelji slute, koje će im žensko dete
iz kuće pasti. Mnoge padalice i danas odlaze u manastir Gornjak i Tumane
i tu traže lek. Vredi spomuti da padanja više ima kada je toplo vreme.
Jedna rusaljka je u zanosu na onome svetu videla mnoge neobučene i osuđuje
njihove žive pretke jer za pomene ništa ne udeliše. Za vreme samog transa
neke rusaljke strašno i bolno jauču; neke pevaju i samo neke, koje su
dugo godina padale u zanos proriču. Pojava rusaljki u Dubokoj je jedna
veoma čudna i komplikovana duhovna pojava, na koju su tokom vekova delovali
mnogi uticaji. Ona je čitav kult, na kome se još vide tragovi neke prastare
religije. Možda je i strah od umrli dejsvovalo na stvaranje ovog kulta.
Ona je u vezi sa sugestijom i autosugestijom, koju potencira i vera da
se zbog ubijene kraljice greh mora iskajati. Padanje u zanos liči na epilepsiju.
Liči i na histeriju, ali je ovde ukočenost i mrtvilo daleko veće. Zanos
je orgijastičkog tipa, ima ekstaze. Pojava skrivene moći vidovitosti,
proricanja i nekromanije dokazuju da je ovde u pitanju stvar metapsihičke
prirode. Na osnovu neodoljive religije čini se u Dubokoj pomen mrtvima
na čisto kultnoj osnovi; rusaljke zatim padaju u trans da bi se ponovo
vratile u ovaj svet, koji sa onim transcendentnim čini jednu nerazlučnu
celinu.
GLASNICI ŽIVOTINJSKOG SVETA
Kukavičje suze
Iz životinjskog carstva vračare kao posebne saveznice svoje magije izdvajaju
ptice. Kažu da njihov jezik može naučiti svako ko ih pažljivo sluša. Prepoznatljivo
"kuku", svrstalo je kuakavicu u jednu od retkih vrsta koja u
svim zemljama ima isto ime. Kod Vlaha kukavica ima vrlo visok rejting.
Zbog toga je, kao ni rodu, nikad ne ubijaju.
"Ko zna da je čuje, mnogo će naučiti", kaže Desanka
Perić i svoje znanje koja je dobila od tri Marije iz sna, prenosi ovako:
"Onaj ko čuje kukavicu sa istoka poživeće srećnu godinu, a kome
kuknjava stiže sa zapada neka se malo presabere. Manje neka putuje i više
nek' razmišlja." Iskustvo je poučilo Vlahe i da broj dana koliko
kukavica kuka pre Đurđevdana i posle Petrovdana, označava lepu jesen,
a ako se oglasi prerano, naslućuju hladnu zimu. Kuknjava iz ogoljene šume
predskazuje glad, a iz razlistale rodnu i situ godinu
Legenda o nastajanju kukavice
Vlasi se slažu sa drugim narodima pa poreklo kukavice takođe vezuju za
veliko prokletstvo. Priču o tome zabeležio je Tihomir Đorđević.
U Homolju je čuo da su devet sestara, nakon što im je jedini brat nestao,
očajno kukajući zatražile od Boga da im da krila kako bi ga lakše našle.
On im usliši želju i pretvori ih u ptice koje više nikad nisu prestale
da kukaju. Valjda se zato još uvek po mnogim grobovima ovog prostora,često
na drveni nadgrobni spomenik ili krst pred njim, urezuju crteži onoliko
kukavica koliko sestara za umrlim žali. U nekim selima, na mestu gde je
pokojniku sahranjena glava stavljaju statuu izrezbarenu od lučevog drveta
koja simbolizuje pticu i čoveka glave naslonjene na nož. Ne retko na grobu
se nađu i kukavičje suze, jer sem što jad i suze idu zajedno, veruje se
da i sama ptica u periodu svog očajnog oglašavnja u stvari plače. Vlasi
misle da njene suze liče
na sitna jajašca leptira i nalaze se na grani, poređana u krug. Onaj ko
ih nađe u rukama ima neprocenjivi magijski artikal sa koji može da načini
mnoga čuda. Vračare u istočnoj Srbiji koriste ih za razne napitke, koji
pomažu kod dečije groznice. Ali i za bolji rast devojačkih kosa. Čarobno
je čak i drvo sa kog kukavica peva pa poznate vračare ne prpuštaju priliku
da sa njega otkinu neku grančicu i iskoriste je kasnije da njima ispune
devojačke želje. Za one koji bi da proriču, preporučuje se da kada prvi
put začuju glas kukavice desnom nogom prokopaju malo zemlje. Kada se uveče
vrate kući treba da je zaviju u belu ili crvenu hartiju i tako ostave
pod jastuk. Narodu se tako, zapisao je i Vuk
Stefanović Karadžić, dok je živeo na obalama Dunava, u snu pojavljivala
budućnost. Vlasi misle da kukavica kad predskazuje smrt kuka sa dimnjaka
te kuće i da je to opmena da se za savet treba obratiti nekoj vračari
u blizini. Takva smrt, kažu, ne može biti suđena, jer je kukavica ne bi
ni najavljivala.
Ptice zlosutnice
Među mnoštvo ptica, gavran je jedina za koju se tvrdi da je, isključivo,
glasnik zla. Sam ga je Bog prokleo i perje načinio crnim, kada ga je,
kaže i predanje, nakon potopa, iz svoje barke Noe poslao da nađe suvu
zemlju, a on se tri dana nije vraćao. Zadržala ga je lešina kojoj nije
odoleo dok je nije pojeo. U Petrovcu na Mlavi, na Blagovesti, kod crkve
Vezilje, gavran je pred vrata spustio i crvenu čalmu. Dok se okupljeni
svet pitao šta to može da znači u selo upadoše Turci. Crkvu su srušili
a među masom napravili pokolj. Zato sve narodne pesme iz Timočke krajine
zlo koje je u to vreme došlo sa Turcima personifikuju dolaskom gavrana.
Verovanje kaže i da je loš znak kad gavran preleti selo a još gori kad
se spusti na kuću. Puno gavrana puno nesreće. Osušena glava od gavrana
skoro je neizostavni deo veštičijih laboratorija. So koja se kroz nju
sipa i kasnije se po malo dozira u jelu, pojačava memoriju i imunitet.
A krv od gavrana, pomešana u vinu, dobar je način da se neko odvikne od
preteranih pijanki i bahatosti. Ni svraka a ni vrana ne uživaju ništa
veću popularnost.
Kad petao zanemi a kokoš kukuriče
Dok su se ljudi takmičili ko će imati više koka verovalo se da u domaćinstvu
nije poželjno imati više od jednog petla. Da bi kuća bila mirna i da napreduje.
Tako bi malog petlića prodavali čim bi se izlegao. Ili što se još češće
dešavalo on bi poslužio kao žrtva u magijske svrhe. Obično za potrebe
muške potencije ili za nanošenje zla među braćom. Zato valjda narod Timočke
krajine na selu i danas vrača da se iz jaja izležu samo kokoške, pa ih
ne nasađuju ponedeljkom, utorkom i petkom. Ti dani spominju se kao muški
pa ne vole, kažu, da rizikuju. Pevanje petlova vezano je za verovanje
da na nebu postoji beli sveti petao kome se kad zapeva, svi petlovi sa
zemlje odazovu. Tako petao peva odmah nakon ponoći, pred samu zoru i u
svitanje. Ljudi su se dugo i bez časova orijentisali uz njihovo javljanje.
Od mraka pa do prvog petlovog poja ne valja izlaziti iz kuće, jer tada
napolju tumaraju sva zla bića, vampiri, veštice, đavoli, karakondžule
i bore se vile. Zato su naši preci sve petlove koji se oglašavaju van
reda nazivali krivcima. Misli se da ih đavo prevari, kako bi ljude, pre
zore izmamio napolje i opoganio ih. Pojanje petlova pre vremena smatra
se zlim predskazanjem za kuću ili za celo selo. Kukurikanje u sumrak najavljuje
bolest, oko deset uveče smrt, a pred ponoć zlo očekuje celo selo. Zato
se takav pevac odmah žrtvuje sa magijski formulama da zlo koje je predskazao
odnese sa sobom. Ponekad upali i blaži metod. Žene kod Boljevca, tako,
kada zapaze da je petlova prirodna preciznost zakazala, uzmu malo vune,
bace je u vatru i kažu: "Vi ste krivi, mi nismo." U
okolini Bora iza kućnih vrata ostavljaju zapaljen ugljen, koji će spržiti
svako zlo koje pokušava da uđe u kuću. Najjednostavniji metod je pomeriti
se sa mesta i pomisliti: "Pomakoh se i umakoh." Manje
sujeverni danas pojanje "krivca" tumače kao najavu promene vremena,
naročito ukoliko mu i drugi petao otpeva. Kad zapeva u sumrak na kućnom
pragu petao predskazuje goste. Okrenut prema ognjištu najavljuje prijatelja,
a prema dvorištu, bilo kog posetioca ili iznenadni put. Kad kokoška prokukuriče,
a to se, kažu Vlasi, dešava, pouzdan je znak za sve najcrnje slutnje.
Toj se kokoški odmah lomi šija. Nosi se kod seoske vračare koja raznim
bajalicama pokušava da spreči zlo. Ona izvlači srce kokoške da bi ga nekuvanog
okusio svaki član porodice. A njeno telo zakopa duboko u zemlji da istruli
što pre i oslobodi joj crnu dušu. Ima međutim i onih koji se ne libe da
živu kokošku koja imitira petla, odmah iznesu na pijacu, verujući da će
tako zla slutnja odmah preći na drugoga.
U blažoj varijanti, tešili su se stari, onaj ko se prevari i kupi je,
rizikuje da u toj kući žena gospodari nad mužem. Da bi bili sigurni o
čemu se radi, danas takvoj kokoški treba skinuti pera sa glave i sačekati
da nikne novo. Ako bude crno to je pouzdan znak nesreće koja je pododređena
sudbinom. U tim slučajevima odmah se alarmira vračara. Ukoliko izniknu
bela pera, koku samo treba odneti na raskrsnicu i pustiti je da odluta.
Zmija i njena kraljevska kruna
Strah i poštovanje od pamtiveka su se mešali čoveku kad god bi pomislio
na zmiju. U narodu se dugo izbegavalo
da se zmija naziva svojim imenom ili rodom. Mislilo se da onaj ko o njoj
govori od nje može i da strada. Vlasi međutim veruju da je đavo, videvši
kako Bog stvara svet i sam hteo da izumi kakvo stvorenje, ali se njegov
neuspeh pretvorio u zmiju. I pored toga oni je poštuju kao čuvara porodične
sreće. Pa i danas se na selu, kad zmija dođe na prag, misli da je to predznak
velike sloge i plodnosti. Nju niko ne ubija i ona često u okolini izleže
svoje mlade. Tako generacije zmija i ljudi žive zajedno. Zmije po verovanju
Vlaha imaju svoje kraljice sa krunom na glavi. One se smenjuju na svakih
hiljadu godina. Kraljica živi u šumi ali se može videti i kraj naselja.
Krunu skida samo na dan svetog Petra i svetog Pavla. Zato tada gatare
na određene izvore razapinju belu maramu, nadajući se da će, kad se napije
čiste vode, zmija ostaviti svoju
krunu koja donosi sreću i blagostanje. Mada za spravljanje važnih ljubavnih,
lekovitih i razvezujućih čini, dobro služe i kost, sasušen jezičak ili
zmijska košuljica, koja simbolizuje večnu mladost i besmrtnost.
AVANTURE SA OPASNIM TRAVAMA
Vlasi se otrovnim biljem koriste veoma često. Najčešće je u upotrebi koren
kukureka "jedinca", trave koja ima samo jedan list eventualno
i jedan cvet. On mora biti iskopan u određeno doba dana i godine, uz poseban
ritual, a Vlasi ga koriste na indentičan način na koji su to činili stari
Rimljani. Ako se međutim zna da se Vlaško stanovništvo ovog kraja Srbije
ni na kraju XX veka nije u celini opismenilo, onda bez dileme treba verovati
da su se znanja o biljkama prenosila iskustveno na potomke. Obred čišćenja
pomoću kukureka ili kako u istočnoj Srbiji kažu, spravljanjem napitka
za izbacivanje otrova iz tela. Na prozoru u čaši ostave se tri korenčića
kukureka. Voda se pije sve dok ne dovede do obilnog povraćanja što je,
kažu stari dobro da se izbaci venin, otrov koji se nakupi u utrobi i "čoveku
ne da ni da živi ni da mre". "Zatravljivanje" je obred
čija je osnova u malom rezu na nekom delu tela. Pod kožu se potom gurne
tanak koren kukureka. Mesto se veže crvenim koncem i tako drži 24 časa.
Vrlo brzo otekne i zagnoji. Curenje gnoja i sukrvice nastaje tek nakon
deset dana ali željeni efekat, kada to radi osoba sa iskustvom, ne izostaje.
Pospešuje čišćenje, mada su ljudi na ovaj ritual spremni i zarad drugih
ciljeva. Tako su i mnogi muškarci u okolini Donjeg Milanovca sebi onesposobili
po neki prst kako bi izbegli odsluženje vojnog roka. "Zatravljivanje"
se vrlo često može pretvoriti u pravu tragediju koja odnosi i ljudske
živote. Zapisano je da korenom kukureka i lisnom drškom, žene same sebi
izazivaju pobačaj. Usled čega redovno dolazi do sepse. Pri tom se "jedan
deo kukurekovih heterzida resorbuje u krvi - dolazi do opšte intoksikacije
i neizbežno do smrti. Žene koje srećom prežive ostaju sterilne i doživotni
invalidi."
MAGIČNO DEJSTVO BELOG LUKA
Beli luk je vrlo uvažen u magiji Vlaha. Vlasi misle da beli luk
i inače donosi dobro ukućanima, pa nanizane vence kače o desni ili levi
dovratak kuće. Sa leve strane on štiti od demona i donosi duhovni mir
i sreću. Okačen sa desne strane venac belog luka štiti dom od eventualnih
neprijatelja iz okoline, sprečava razmirice i svađe, a po nekim verovanjima,
obezbeđuje i materijalno blagostanje. Venac obešen u štali štitio je životinje
a u polju useve. Nošen u džepu, čen belog luka može sprečiti mučninu i
nesvesticu, a uz druge dodatke njogovi eterični mirisi, vraćaju one koji
padnu u trans, leče alkoholičare i epileptičare. Ako se nosi pod kapom
beli luk otklanja migrenu. Izgnječen beli luk i uvijen u gazu služio je
za masažu čela protiv glavobolje, zajedno sa svinjskom mašću. Pomešan
sa pelinom dezinfikuje i leči rane po koži. Kod bolnih menstruacija nekada
su Vlahinje jele ogromne količine belog luka i zapirale su se rastvorom
od četiri kašike sirćeta na dva litara mlake vode. Istucan kad odstoji
sa rakijom odličan je lek protiv gripa. Šuga se lečila mešavinom belog
luka, plavog kamena i govedjeg loja, premazanom po telu. A mesta gde je
opala kosa i danas se intezivno mažu istucanim belim lukom, koji je deset
dana odstajao u komovici. Protiv proliva koristile su se obloge od ljuskica
belog luka potopljenih u mlaku vodu.
BILJNI VENČIĆI VERNOSTI
U istočnoj Srbiji ljudi bilje beru uglavnom na praznike. U berbu idu
na Đurđevdan, Spasovdan i Vidovdan. Na Svetog
Jovan žene odlaze u polje, naberu Jovanovu travu, naprave od nje venac,
donesu ga u kuću i kroz njega provlače decu da bi bila zdrava. Žene koje
nemaju decu takođe se toga dana provuku kroz njega i kupaju se u reci
da voda odnese urok, zlu sud ili bolest. Ukoliko se radi ženama koje prirodno
pobacuju na dan svetog Jovana one nakon rituala posećuju žene po selu
koje nose ime Stana ili Stanka. Venčić kod Vlaha je specifičnost i proslave
jesenjeg praznika Preobraženja. Toga jutra se ustaje u cik zore, cveće
među kojima su i bosiljak i cvet suncokreta, bere se u baštama žitelja
čija imena označavaju milost ili dragost. Kada se Draganama, Milenama
ili Slađanama oberu bašte, skupljene travke prežnjevaju se tri puta, a
onda se plete venac. Kroz njega se odmah pogleda u sunce, koje se rađa,
a kasnije se isti venčić koristi u kultu mrtvih i u ljubavnoj magiji.
Misli se da devojka koja kroz venčić sa Preobraženja pogleda u momka koji
joj se dopada, ima sve šanse da ga osvoji i sigurno će se udati za njega.
Vlaška magija međutim poznaje i bilje koje se koristi kod nestašnih muškaraca.
OBREDNA MEDICINA VLAŠKIH VRAČARA
Crče puče ko dete ureče
Zle oči poznate su i vlaškoj tradiciji. Veruje se da postoje oni koji
urokljivim pogledom mogu naneti mnogo nesreće i to uglavnom nesvesno.
Kada ugledaju nešto lepo oni to nekontrolisano požele tako jako, da čak
iako se njima prohtev ne ostvari, to drugome nestane pa makar mu i od
samog Boga bilo dato. Najpodložniji uroku su mala deca ali i nezaštićeni
odrasli. Urok se u porodici uviđa odmah kroz bezrazložnu napetost, koja
se iznenada useli u njene članove. Neophodno je prvo utvrditi da li je
uopšte u pitanju urok. To se radi gašenjem ugljena. A pokazuje se kada
ugrevak pri gašenju padne na dno posude. Potom se traži krivac. Ne po
imenu, nego odrednicima pola, srodstva ili komšijskih i poslovnih veza.
Za tu priliku se prizivaju sve te kategorije a ugljen se baca u posudu
sa vodom: "Pošao (ime) putem, stazom, poš'o drumom velikim, sa
devedeset devet ala, sa urokom i uročicom, sa počudištem se na njemu sreo.
Možda je ureknut od udate žene, možda je ureknut jer je dobar, jer nije
dobar, jer je debeo jer nije debeo, jer je lep jer nije lep."
Tako se nadalje uvek uz isti opis, pominju različiti uročnici, muškarac,
starci, mlade devojke i snažni momci. Ali i prirodne stihije, voda, zemlja,
više sile. Kada se izgovori svojstvo ili ime urokljivog, ugljen pada na
dno posude. Tek tada počinje ritual. U tom trenutku, međutim, više ne
mogu pomoći crveni konac, beli luk i druga sredstva koja se inače koriste
kao preventiva, pa se baje bosiljkom, tamjanom i grančicom od metle. "Doletela
bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila
na beli kamen, crko puko beli kamen crko puko ko dete ureko, ako bude
muško ispuklo mu mudo ako bude devojka otpala joj kosa sve joj se druge
nasmejale". Basme su različite ali se obično završavaju jakom
željom, ne da se onom ko je urekao vrati zlo, već da ga svi ismeju. Efikasan
lek protiv uroka je basma koju znaju mnogi u Timočkoj krajini i koriste
je za preventivu. Za vračanje se pripremi voda koja se iz tikve baci na
krov a potom se, dok se sa njega sliva, prihvati u sud u kome će se kasnije
bajati. Vodi se dodaju bosiljak i tamjan i izgovara: " Pošla
(ime pacijenta) stazom, uroka uz put srela. Ne smej se ti (ime) jer će
se ona nasmejati tebi. Ko je (ime) uročio svisnuo, ko je urekao prsnuo,
oči prevrnuo. Ko je (ime) urekao, usekao o glavi mu bilo (Ime) osta svetla,
čista, ko zvezda na nebu, ko rosa na zemlji, ko bosiljak u cvatu, (ime)
u zdravlju da bude".
Bajalica protiv uroka. U desnu ruku uzme se britva u levu tamjan i dok
se lagano dodiruju ponavlja se: "Crkni đavole, ti nemaš nož,
ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te kadim, nožem te sečem, u vodi te
gnječim. Voda se penuša a (kaže ime ime onog ko se brani od uroka), te
više ne sluša. Ako ga je neko urekao, ako mu je neko presekao put, ako
ga je neko omađijao ako je neko za njega ljut, više nema uroka, slobodan
mu je put, odvezala sam mađiju niko više nije ljut. (Ime), ostaje čisto
kao svet kad se kupa u sunčevom sjaju, (ime) ostaje čisto kao bistra voda
izvorska, (ime) ostaje čist kao bosiljak u prolećnom gaju (ime) ostaje
čist kao sveta Deva Marija nebeska..."
LJUBAVNA VLAŠKA MAGIJA
Ljubavna magija kod Vlaha je najrazvijenija, a romantične basme
najbrojnije i, kažu, najdelotvornije. Najrasprostranjeni rekvizit u ovim
ritualima je katanac. Simbol nečega što može zaključati i otključati,
zarobiti i osloboditi. Tek iza njega slede med, kao bezopasno sredstvo
koje lepi, užarci koji u magiji simbolišu ono što pali i bosiljak što
svojim aromatičnim mirisima osvaja. Crveni ili beli konac, so, šećer i
voda iz kuće obavezni su za indentifikaciju ličnosti u magiji a dodatci
na svu tu hrpu naizgled besmisleno skupljenih predmeta, zavise od pojedinačnog
problema. Često vračare zahtevaju i daščicu sa kućnog praga ukoliko se
sumnja na prevaru supružnika, nož ako u svojim nadčulnim vizijama uvide
da je razlog patnji osoba koja dolazi u kuću, srp ako se radi o osmišljenom
uroku ili je nesrećnik žrtva naručene crne magije, pramen kose voljene
osobe ako postoji obostrano interesovanje a nešto se među zaljubljenima
ipak isprečilo, deo odeće kada se po narudžbini vezuje neko ko je daleko.
Uz sve to idu i ceduljice sa nevešto ispisanim imenima onog ko poručuje
ritual, i onoga koga se taj ritual dotiče. A po potrebi uz sve to idu
i fotografije. U selima Timočke krajine i Homolja i danas sve vračare
i proročice bave se ljubavnom magijom a svaka od njih zna veliki broj
bajalica koje podstiču zaljubljene i trajno vezivanje. One najčešće spravljaju
med u koji se dodaju latice suncokreta, belog nevena i listić zelenog
i crvenog bosiljka, tamjan i komadić žara. Takva smesa meša se nožićem
i vrbovom grančicom o koju su belim ili crvenim koncem uvezani stručci
bosiljka i metlice. Dok napitak mešaju izgovaraju stihove: "Slatki
mede vodi me do (ime voljenog), ne daj mu da jede, ne daj mu da pije,
ne daj mu da spava, ne daj mu da misli, nek' ne može bez mene. Nek' se
ugreje kao vatra, nek se usija kao žar, dok ne dođe do mene da vidi moje
oči, da vidi moje usne, da vidi moje telo. I kako se lepi testo za ruke,
kako se lepi čičak za vunu, kako se lepi pčela za cvet , nek' se (ime
voljenog) prilepi za mene i kako dete bez majke ne može i kako čovek bez
vode ne može i kako cvet bez pčele ne može nek (ime voljenog) bez mene
ne može". Med je začaran i kada se sa malo vode zagreje, prebaje
tri puta uz tamjan i grančicu bosiljka i uz pomoć svete Deve Marije (koja
se obično priziva) daje se nesrećnoj osobi. Ona ga koristi kada dodiruje
onog koga voli. Pipka ga lepljivim prstima po kosi i odeći tako da se
on "za nju zalepi". Umesto meda može se koristiti šećer. I bajalice
se tada razlikuju pa uz ritual idu stihovi: "kako vatra i hrana
privlače ljude, kako ih privlače šećer, med i hleb, tako nek (ime) privlačna
bude, njen glas, njeno telo, njen stas. Kako ljudi bez šećera, meda i
hleba ne mogu tako da bez (ime) ne može (ime osobe koja se začarava),
bez njenog glasa, bez njenog tela, bez njenog stasa"..
Pamet mu uzeli, omađijali ga
Nešto složeniji ljubavni rituali izvode se u pripodi gde vračara traži
pomoć nekog, po savetu višeg bića. U svitanje vračara ode na čistu vodu,
na potočić koji teče u pravcu istok-zapad i opkorači ga tako da izgleda
kao da ga zauzdava. Potom počinje da baje praćkajući strukom bosiljka
po reci. Pravi pauze da bi preko teglice sa medom prskala kapljice vode.
Med se kasnije daje osobi koja treba da privuče neku drugu. U velikoj
bajalica koja se izgovara u ovom najjednostavnijem i svakom dostupnom
obredu, štrče prelepi stihovi koji kažu: "Stavila mi na glavu
mesec sjajni, na prsa blještavo sunce, na ramena dve zvezde Danice, na
leđa ružu prekasnu, po naručju i bedrima sitne perlice, da ceo svet gleda
u njih, a sa još većim žarom (ime onog koji se privlači), da mu ne daju
mira, ni kad leži, ni kad spava, ni kad priča, dok meni ne dodje da sebi
srcu olakša." Jače ljubavne čini bacaju se bajanjem u sobi sa
metlom. Vračara tri puta baje dok mete po kući. Sakupljeno đubre iznosila
bi napolje i baca ga u onom pravcu gde osoba koja se privlači živi. Prekrsti
se tri puta i ponavlja basmu: "Ne metem slamu, ne metem đubre već
metem sve mraviće, već metem sve stenice. Metlom ih pomeh, po (ime) poslah.
Kad na njega naiđete da mi ga bockate, podbadate, meni da ga otpravite.
Mira nigde da nema, ni sa kim da ne prozbori dok se meni ne pojavi."
Mišljenje mnogih koji su oprobali vlašku ljubavnu magiju je da najveću
moć imaju čini bačene preko planete Venere ili kako je u ovom kraju zovu
zvezde Danice ili Večernjače. Ritual izvodi vračara, a potom u njegove
tajne uvodi i osobu koja je naručila čini. Ova varijanta zahteva moć jake
koncentracije, bez skidanja pogleda sa zvezde i bez dozvole da neko, i
za sekund, prekine ritual. Po tri puta treba izgovoriti reči: "Tražim
do ludila u mene zaljubljenog sina (ime voljenog). Pamet sam mu uzela,
omađijala sam ga. Mir sam mu uzela, omađijala sam ga. Srce sam mu uzela,
omađijala sam ga. Kada spava da ne spava, kada jede da ne jede, kada pije
da ne pije, dok mene (ime) ne vidi da se ne smiri".
Otimanje muške moći
Muškarci u velikom broju veruju da njihova polna snaga može da zavisi
od ćudljivosti žena. Zorica Divac je radila obimna istraživanja na ovu
temu. "Simptomi impotencije po kazivanju naroda su vezanost muškarca
da ne može ni sa jednom ženom ili da ne može sa određenim ženama. Sem
polne nemoći muškaras se oseća loše, napuštaju ga snaga i volja da se
bori pa može i da umre. U ovako tešku situaciju muškarca dovodi žena koja
uz pomoć vračare baca čini i (zbog posesivnosti, strašne ljubomore ili
osvete) vezuju svog muškarca ili ljubavnika", piše Zorica Divac
i navodi reči jedne svoje sagovornice iz Gamzigradske banje kod Zaječara.
Postoje i primerri kada žena vezuje svog muža da bi dobila slobodu za
raznovrsniji ljubavni život. I to obično obave vlaške vračare koje za
razliku od drugih, ovu vrstu čini ne nazivaju crnomagijskim. One ne boluju
od takvih predrasuda jer smatraju sebe pozvanim da pomognu svakome ko
im se obrati za pomoć. Svoje psihičke moći Vlahinje za ove potrebe upotpunjuju
raznim korisnim rekvizitima poput konca, igle, biljaka, ljudske krvi,
pepela, balege. Bitni brojevi u bajalicama koje izgovaraju dok vračaju
su trojka, simbol seksa, sedmica, broj ljubavi, i devetka, kontakt sa
višim zlim silama. Od boja se koriste crna, koja upija, i crvena, koja
ograničava upad pozitivne i negativne energije. Izbegavaju samo zelenu
boju koja oslobađa. Najjače dejstvo među rekvizitima za izazivnje impotencije
imaju predmeti uzeti sa pokojnika. To su maramica na kojoj se sakupljala
izlučina iz usta umrlog u periodu između smrti i ukopa, prsten sa njegove
ruke, igla i konac. Vračare se ušunjaju i neprimetno u odelo umirućeg
zabodu špenadlu. Vade je kada bolesnik umre i još dugo nakon toga koriste
je za obrede. Ženi koja bi da veže ljubavnika vračara da iglu i ova treba
da svog dragana bocne u stražnjicu. To treba da učini u trenutku orgazma
kada on tu bol neće osetiti. Vrlo je rasprostranjen i ritual vezivanja
pomoću sperme i kučine od prolećne konoplje. Odmah nakon odnosa kučinom
se zahvati malo sperme. Od nje se uplete konac petnaestak santimetara
dug i na njega se uvezuje devet čvorova dok se izgovara bajalica: "Ne
vezujem konac već vezujem (ime voljenog), vezujem mu pamet, vezujem mu
razum, vezujem mu misli, vezujem mu vene... Ako drugoj bude pošao da mu
mozak zastane, vene da mu se stegnu, penis da mu splasne, da ga mošnice
zabole". Uvežen konac uvuče se u pripremljenu cevastu grančice
zove, oba kraja zatvori se ovčijom balegom, a ceo beleg se sakrije pod
trem da istruli. Ova i slične bajalice šalju se potom preko "devet
međa, devet brda i devet voda", beleg nestane i teško je očekivati
uspeh u razvezivanju zatočenog muškarca. Najupornije vračare traže pomoć
od svete Deve Marije.
Opsedanje na daljinu
Vlaška magija vezuje i na daljinu. Vezanost i opsesiju muškarac može
da doživi u koliko je bio žrtva vrlo zanimljivog magijskog rituala sa
menstrualnom krvlju. Kako su zapisali neki lekari obično žena sa kojom
muškarac ima izvanredan seksualni odnos ga pogleda dok spava, kroz prsten
zamočen menstrualnom krvlju. Ili im se par kapi te krvi umeša u neki napitak
ili čaj. Slične čini mogu se raditi sa delovima odeće, ali tada muškarac
oseća stalnu potrebu za određenom ženom.
Prizivanje zlih demona ljubavi
Vlaška magija raspolaže sa mnogo opakim činima da ih neki zovu crnomagijskim.
Čini se bacaju sa devet raznih vrsta cveća i sa konjskom potkovicom. U
gluvo doba noći vračara ćutke dolazi na odabrano mesto i pali ritualnu
vatru. Ona mora goreti na zemlji, okružena
kamenjem. Potpaljuje se od grančica bosiljka, a suvarci koji će do jutra
goreti mogu se prikupiti iz obližnje šume. Kada pripremljena sedne kraj
ritualnog ognjišta vračara uzima potkovicu i kali je dok izgovara bajalice.
Sav dim koji se izdvaja usmerava se ka obešenom cveću. Bajanje ne prestaje
dok se svaka latica, pripremljena za obred, ne navlaži, a potom i osuši.
Kada je nanizano cveće dovoljno suvo da od njega može napraviti prah,
a vračara u stanju polu transa od udahnutih dimova i opojnih mirisa, počinje
drugi čin ritualnog monologa u kome vračara menjajući dramatično boju
glasa glumi i vodi dijalog sa silom koju je prethodnim bajanjem prizvala.
"Gvožđe iskovano!" uzvikne ona i potom još agresivnije
odgovara: "Nisam gvožđe iskovano nego đavo zarobljen".
Pa nastavlja: "Ako si đavo zarobljen da izađeš na suvo i odeš
gde te šaljem. U srce (ime devojke) da se uvučeš. Da (ime) tražiš od grada
do grada, od sela do sela, od kuće do kuće, od posla do posla, od puta
do puta, od kreveta do kreveta, od stola do stola, a sa stola skoči u
kašiku iz kašike (ime) u stomak. Potraži je ognjenim bičem, išibaj i poteraj
meni da ne može stajati, da ne može sesti, da ne može spavati, da ne može
jesti, da nema mira u svojoj kući dok do (ime onoga za koga se vrača)
ne dođe. Očima će gledati, ustima govoriti, drugog neće naći",
tu pravi pauzu a onda dodaje: "A ja ću ti dati za doručak jednu
kokoš, za ručak jednu kokoš, za večeru jednu kokoš i punu tikvu vina".
Vračara kasnije žrtvuje kokoške, ali čim završi ovaj verbalni deo rituala
pokupi obajanu i izmrvljenu travu u teglicu i da je onome ko je magiju
naručio sa uputstvom da je tajno doturi do osobe kome su čini namenjene.
Po pravilima kada baja vračara mora da bude naga do pojasa i sama. Vlaška
ljubavna magija nudi i lek za one koji u životu ne mogu da nađu dosuđenu
osobu pa stalno pate sigurni da su na ovom svetu najnesrećniji.
MEĐUSOBNA BORBA VRAČARA
U etnološkoj literaturi zabeležen je jedan ritual - ljubavne čini sa
đavolima. Vračara u gluvo doba noći izlazi na reku. Lagano se svlači,
rasplete kosu i pored sebe postavi devet kolačića umešenih i ispečenih
kao obruči. Uz njih složi zobnicu od kozje dlake i jedan štap. Zagazivši
u reku ona nabroji sve što od ritualnih rekvizita nosi sa sobom, zato
leskovim štapom pljusne po vodi i počne bajanje: "Koliko kapi
poprska da toliko đavola izađe. Pođite đavoli i đavolice kod mene da dođete...
Da vas pošaljem preko devet atara po redu i hitro. Izđite svi na suvo
sa celom vašom familijom, da me uslužite. Nemojte me slagati, put da putujete,
pravo da idete, da nigde ne skrećete, ka vratima njenim i tu se u dvorištu
rasteretite. U kuću joj uđite, za vrat joj skočite, na zemlju je oborite,
na kolena joj sednite, kosu joj počupajte, jezik ispletite da ne može
govoriti. Oči joj oslepite, uši ogluvite, noge joj oduzmite, pamet joj
raspametite. Za ruku je uhvatite, iz kuće je izbacite, iz dvorišta, iz
sela, na more je odvedite. Onda je izvedite, kući vratite, pokrijte je
koprivama da ne može stati, ni prileći, ni ustati..." Vrhunac
u ratu vračara dolazi ritualom za prizivanje zla kroz vučiji grkljan.
Vračara od crnih krpa sa đubrišta uobliči lutku. Da joj ime i prezime
onoga kome se želi zlo i provuče je kroz grkljan ubijenog vuka, rekvizit
koji ima svaka poznatija vračara sa Timoka. Lutka se zatim stavlja u tikvu
punu vode i dok se osušenom metlicom meša, izgovara se bajalica koja nakon
što se iz bare prizovu đavoli poručuje: "Sa hajkom da idete,
vukove da terate. Kad vukove nađete da ih uplašite i u selo uterate da
pojedu (ime). Jer on je metla razvezana, na đubre bačena, nogama izgažena,
od svih odbačena, od vrana izgrakana, od svraka izrugana, od svih ljudi
oterana, od familije svoje, dece i ukućana. Na glavu (ime) stavite kozju
đavolju dlaku, na leđa mu stavite čireve, na usta kožu od guštera, na
ruke kožu od pasa, na grudi kožu mačiju, po trupu vučije dlake, na noge
opanke od krmače..."
MAGIJA ZA RAZBIBRIGU MLADIH
Ono za šta se ne mora posećivati vračara, a po mišljenjima mnogih potiče
iz vlaške magije, su laki obredi koji se izvode samostalno i brzo. Neke
od njih zabeležio je i M.Vuković u knjizi "Narodni običaji u
Srba" i svi se oni baziraju na prizivanju prirode i korišćenje
njenih elemenata u zavođenju suprotnog pola. Vračanje sa devet zrna pasulja
i malo soli koji se preliju vodom pa zamotaju u tri krpice služi za vezivanje.
Vezujući smotuljke oko sebe devojka izgovara: "Ne motam ovaj
pasulj već motam mog dragana (ime)". Potom priđe ognjištu, tri
puta dune u vatru i kaže: "Iz mene huka u mog (ime) muka. Kako
pasulj puca tako srce (ime) za mnom da kuca". Jednostavni rituali
za mlade i zaljubljene su i oni sa slepim miševima. Mogu se izvoditi ponedeljkom,
sredom i petkom. Miš se uhvati, zakolje srebrnim ili zlatnim novčićem,
odseku mu se krila i kroz njih se u predvečerju gleda u željenu osobu.
Druga varijanta preporučuje da se ceo slepi miš uveže u maramicu i da
se time dodirne voljeni koji će potom slepo trčati za devojkom. Najimpresivniji
obred sa ovom životinjom je onaj u kome magija preporučuje da se voljena
osoba pozove na kolač u koji je, dok je mešan stavljen prah od krila slepog
miša. Magija ponekad korisi i moć kukavice. Kada kukavica kuka treba se
tiho prišunjati drvetu sa koga se ptica oglašava, odlomiti parče kore,
probušiti ga i kroz rupu tiho progovoriti: "Kao što ti, kukavice,
kukaš tako da i (ime) kuka za mnom".
VLAŠKI OBIČAJI
Svadba i provera nevinosti
Vlasi su oduvek zahtevali da devojka uđe u brak nevina. Zato su poštovali
običaj da svekrva posle prve bračne noći izvrši kontrolu. Parovi se venčavaju
u dogovoru sa roditeljima. Postoji i druga pojava, kada devojka ili momak
sami odluče o tome i odu od kuće bez dozvole roditelja. Vlasi za to kažu
"a dat fuga". Ali kada se napokon sve sredi, dogovori
miraz i venčanje postoje tri bitne ceremonije. Dogovor roditelja budućih
supružnika (s vorbjesk), prosidba (in pect) i veridba (tokma).
Devojka se smatra isprošenom kada na dar dobije minđuše, prsten i dukate.
U prosidbu se nikako ne ide ponedeljkom, već samo na krštene dane - četrtkom,
subotom ili nedeljom. I obavezno uveče. Nakon toga ide "nunta"
odnosno svadba. Ujutru na dan svadbe mladoženja odlazi po kuma(našu) a
nevesta silazi na reku po krčag vode. Svi svatovi čekaju da mlada bude
opremljena za venčanje. Pri tome se posebna pažnja posvećuje za ukrašavanje
njene glave. Pravi se veo koji se vuče do zemlje i ima magijsko značenje
štita za buduću ženu i majku, stub porodice. Preko njega stavlja se venčić
(kununa) ispletenu od bosiljka koji će joj obezbediti zdravlje
i dobar porod, i još jedan od veštačkog cveća i perlica na kojoj se kače
dukati. On simboliše materijalno stanje buduće porodice. Nakon obreda
svi svatovi se daruju i skoro za svakog gosta pripremljena je po jedna
azma, pogača koju su žene mesile dan pre venčanja. Samo je kumova ukrašena
listićima bosiljka i posipana solju. Na krju je obred uvođenja mlade u
kuću. Do pripremljenog mesta mladu dovodi svekrva. Kada sedne stari svat
je tri puta okrene s leva na desno, što mladu čini moćnom da dominira
svojom okolinom. Pogaču, koju joj posle daje svekrva, ona lomi na četiri
dela i baca je na sve četiri strane sveta. Tako joj se podaruje sposobnost
da na dalje sagledava sve da bi očuvala i zaštitila porodicu. A zatim
iz punog sita, koju joj doture sve zvanice posipa sitnim bombonama, šećerom
i zrnima žita i kukuruza. Prazno sito posle baca preko kuće i započinje
ritual predviđenja. Ako sito ostane na krovu mlada će ostati u toj kući.
Ukoliko sito padne sa otvorom na gore mlada će roditi muško, a u suprotnom
žensko dete. Nevesta u krilo kasnije dobije jedno dete, dojilja iz familije
poprska joj veo mlekom iz grudi, a ona, držeći bebu, pogleda u dimnjak
da joj dete bude crnooko i u ogledalo da bude beloputo. Potom mladenci
zajedno ulaze u sobu gde iz iste činije i istom kašikom kusaju mleko,
da bi im u životu sve slatko poteklo. Jedine čini kojima se svadba štiti
od uroka izrađuju se od goveđih rogova koji se sa crvenim paradajzom,
cvećem i peškirom kače na kuću i ostaju tamo sve dok traje proslava. Pred
kraj glavnog dana svadbe kum izvodi poslednje rituale. Skida mladi venac
sa glave, mladoženji cvet iz revera, od barjaktara uzme bosiljak. Pričesti
ih iz tanjira u kome su kriška hleba, so, šećer i dozvoljava im da odu
u spavaću sobu gde im je prostrt beli čaršav. Skidajući se nevesta podsuknju
baci mladoženji preko glave kako bi njena uloga uvek bila glavna. Drugi
dan svadbe, pred kućom mladenaca dolazi muzika i za ustajanjem svira Zorile.
Naša, kuma dolazi da razmesti krevet, ponekad zajedno sa svekrvom proveri
da li je čaršav umrljan. Nastavlja se veselje.
Rodoskrnavljenje
U svom radu "Rodoskrnavljenje u lirici i epici Timočke krajine"
etnolog Ljubiša Rajković tvrdi da su za teže vidove rodoskrnavljenja smatrali
intimni odnosi između majke i sina ili ćerke i oca (poznatiji kao Edipov
kompleks i Elektrin
kompleks). Te da ih sudeći po usmenim zaostavštinama na ovim prostorima
nije ni bilo. Ali se zato očigledno nailazilo na grehe koji su počinili
brat i sestra, bratanac i bratanica i o tome postoje mnoge eligije. Te
pesme su očigledno, sem želje da zabeleže, sačinjene i da deluju poučno
jer sve imaju tragičan kraj. Na žigosanje nalaze i upamćeni nečisti odnosi
između svekra i snaje, devera i snahe, zeta i tašte, zeta i svastike i
posebno odnos kuma i kumice. Jedna pesma koja opisuje vrlo intrigantne
trenutke glasi: " Čuva ovce čoban i čobanka po imenu Jovan i
Jovanka, čuvali su devet godin' dana, čuvali su stado nebrojano. Kad nastupi
deseta godina, progovara Jovan čobanin: "Ajmo sejo stado da brojimo
ali najpre da se obljubimo"."A moj brate živ te Bog ubio gde
mož' seja bratu ljubav biti, nit je bilo niti može biti, pod nam će zemlja
propuknuti a nad nama nebo prolomiti". Naljuti se Jovan čobanin,
manu sabljom, odseče joj glavu, pade mrtva na zelenu travu. Mrtva glava,
jezik progovara: "Aj moj brate Jovane čobanine, u stadu su dvanaest
'iljada, ima jedna Jovankina ranka, ti kad odeš našem belom dvoru zablejaće
Jovankina ranka šetaće ostarela majka pa će reći naša stara majka: "Bleji
ranka a gde je Jovanka?" A ti brale majci kaži ovako: "Kad smo
bili stado smo gonili, Jovanka je sitan vezak vezla, vezak vela iglu izgubila
pa ostala u gori da traži". Dirljivost ove pesme naveo je mnoge
na zaključak da se u njoj pored očigledne poruke krije nešto mnogo suštinskije,
ogledalo Vlaha koji u najvećoj okrutnosti pokazuju neočekivanu plemenitost.
Vlasi su uvek pre birali da budu žrtve nego agresori.
Ubijanje staraca - lapot
Uz čvrstu veru u zagrobni život, za vlašku tradiciju ponegde se vezuje
još jedan senzacionalistički običaj poznat kao lapot ili ubijanje
staraca. I, mada se on više ne primenjuje jer ga savremeni zakoni
strogo sankcionišu, u Timočkoj krajini još uvek mnogi misle da je to bio
humani čin. Zato su se možda blaže varijante običaja lapot zadržale i
danas. Tako u selu Halovo postoji običaj da se čoveku iscrpljenom bolešću
ili prikovanom za postelju unakrsno zaseče koža na vratu pozadi. To bi
se ranije svakako činilo kada bi mu iznenada zastrašujuće zasijale oči
ili bi se žalio da redovno sanja zečeve, jarčeve ili magarce. Jer bio
je to znak da ga za života opseo đavo. Ti plitki zaseci britvicom iza
vrata doprineli bi ubrzanoj smrti. Jer kada bi se čoveku tako što i desilo,
iz rana uopšte ne bi ni pošla krv što je bio znak da su ukućani imali
pravilan predosećaj i da su nesrećniku đavoli zaista već posisali krv.
Slavski pir sa umrlima
Kod Vlaha je gost uvek bio rado viđen, bilo da je došao po savet ili
lek, na svetkovinu ili na porodičnu slavu. Ali svaki taj predah od dnevnih
obaveza, svako zadovoljstvo podeljeno sa familijom ili komšijama, Vlasi
će iskoristiti i da se pomenu mrtvi. Bez pomena ne može da prođe čak ni
kafa popijena u društvu. Stavljajući šoljice na sto domaćica će ih prvo
nameniti mrtvima pa tek onda poslužiti žive. Isto je i sa hranom. Posebno
u vreme nedeljnog ručka, kada se danas obuzeta raznim poslovima, cela
porodica okuplja kod kuće. A nema razlike čak ni kod slava koje u većini
domova drugih nacija ipak služe za radost i podršku svecima. Stanovništvo
vlaškog govornog područja verovatno je najizrazitije po čudnoj ponekad
paradoksalnoj mešavini hrišćanskih i arhaičnih rituala. Oni će se u svako
doba zakleti u Boga koga iskreno uvažavaju i u bibliju, a potom nad tom
svetom knjigom odbajati za zdravlje. Baš tako i na svojim slavama koje
treba posvetiti svecima, Vlasi zadovoljavaju hrišćanske običaje ali ih
i koriste da se sete svojih mrtvih. Pozovu ih na slavlje i zamole svece
da im tamo omoguće lakši život. Zato Vlasi za razliku od drugih imaju
veći broj slava u toku godine. Pored slave koja se preuzima od predaka
i krsne slave, Vlasi praznuju i sveca koji je praznovao vlasnik imanja
ili kuće koji su kupili. Ili neki sveti dan kada su doživeli nešto posebno,
kada su spašeni od bolesti, tragedija i slično. I svaki od tih praznika
kod Vlaha se obavezno slavi po tri dana. Počinje se uveče pred određeni
sveti dan, svečanom večerom koju prati niz obreda. Ona se naziva "šina"
(šina lu praznik) i u potpunosti je posvećena mrtvima. Praćena je ritualom
u kome svi koji sede za već postavljenom trpezom čekaju da im se pridruže
mrtvi članovi porodice. Tri žene izlaze napolje sa kadionicama iz kojih
se vije miris tamjana i dim upaljenog žara, i glasno pevajući dozivaju
mrtve. Nije retkost da tokom rituala žene zapadnu u posebno psihično stanje,
plaču, nariču i na kraju se vraćaju u kuću. Skrhane što pokojnici ne dolaze
sedaju za sto. Tek tada domaćica pominje sveca, sunce, mesec i zvezde
da bar omoguće da se šina dostavi mrtvima. Drugi dan slave naziva se "la
trup lu praznik" kada se daje prndzu ili ručak a potom i trenkarelje
ili koada. Treći dan opet je namenjen mrtvima "la kolaš lu praznik".
Tada se i odlazi na groblje. Sva tri dana slave u kuću domaćina dolaze
gosti. Samo oni najbliži koje poziva gazda obilazeći ih sa ploskom, bocom
rakije koja je okićena cvećem i nosi se u torbi. Vlasi svoje goste nazivaju
buklije i očekuju da oni zajedno sa dušama preminulih predaka i porodicom
domaćina, sačine složnu zajednicu. Ali ako bi se na slavi pojavio i kakav
nezvan gost, nikako se nije smeo odvratiti, već je za trpezom dobijao
ravnopravno mesto. Prvi gost koji uđe u kuću naziva se pop i njegova je
dužnost da tog dana seče kolač i nazdravlja. Trpeza je za vreme vlaških
slava posebno pripremljena. Na vrhu stola je obredni hleb - kap. Potom
slede kolaku dumnjezou, kolač bogu, kolaku lu majka prečesta ili bogorodičin
kolač i na kraju kolaku lu praznik, namenjen svecu koji se slavi. Uz to
su iznete i sve ponude koje su pripremljene za slavu. Kada se svi gosti
okupe spolja se unosi već upaljena sveća koja gori samo za vreme obreda.
Domaćin tada nazdravlja gostima: "Dobro veče ljudi, upalio sam
sveću Svetom prazniku i Bogu i Bogorodici". Domaćin stavlja
sveću u bogato okićen sud i drži je upaljenu dok gosti ne pojedu supu
sa rezancima ili dodatkom kakvog testa od brašna. Potom je gasi o prag
ili dovratak i najavljuje kraj obreda. Paljenje na ognjištu i gašenje
na prag već odmah upućuju na misao da je slava posvećena mrtvima, jer
se za oba ova mesta smatralo da su boravište mrtvih duša. Po arheološkim
iskopinama nekada su se mrtvi i sahranjivali baš tu. (U naselju Lepenski
vir koje potiče od osam i po hiljada godina pre naše ere kosti mrtvih
nalažene su obavezno pod ognjištem njihovih trpezarskih kuća u centru).
Sveća se čuva do sledeće slave jer ima svojstvo zaštitnika. Kolač seče
gost koji je prvi stigao ali se za to vreme za njega drže desnom rukom
i domaćin i svi muškarci za večerom, uzdigavši ga visoko. Potom se zalije
vinom, Četvrtina pripada popu, druga se kači na zid a ostatak se razdeli
gostima i oni te parčiće jedu lagano, grickajući ih skoro ceremonijalno.
Za to vreme po svom uverenju svako se od njih obraća direktno mrtvim duhovima
koji mu mogu pomoći i očekuje neki kontak sa njima. A mrvice od sečenja
nose se i prosipaju po tavanu kuće. Kap posebno vole devojke jer nakon
što pojedu malo hleba te noći, kažu Vlasi, po pravilu vide svoju sudbinu
i budućeg muža u snu. Trpeza se zatim okadi tri puta pa domaćica uzme
parče kolača, umoči ga u svako jelo i pojede, čime simbolično "pušta"
trpezu namenjujući sva jela mrtvima. Tom se prilikom svi živi uhvate za
ivicu stola izgovarajući "Bog da prosti". I to je pokušaj
da se sa duhovima uspostavi mističan kontakt. Dok gosti jedu domaćin,
na za to određenom mestu (na prostranoj košulji pored hleba sa svećom
i čaše vina), ljubi zemlju i metaniše 44 puta. Trpeza i upaljeno svetlo
ostaju cele noći - i kad gosti odu a domaćini pođu na počinak. Smatra
se da baš u to vreme dolazi natprirodno biće, koje Slava poslužuje. Zato
čim ujutru ustanu domaćini proveravaju da li je Slava otpila vino iz čaše.
Drugi dan iako je proslava namenjena živima, domaćica rano izlazi na groblje
i prekađuje nad mrtvim precima. Ujutu pali i sveću koja kao i svetlo gori
preko celog dana. U vreme ručka koji se takođe prvo nameni mrtvima pa
se trpeza tek tad oslobodi, domaćin stoji, jer se smatra da Slava sedi
na njegovom desnom ramenu i da će ukoliko domaćin sedne ona otići. Treći,
zadnji dan, praznik se završava ručkom kojim se ispraća Slava. Vlasi ovaj
dan zovu i "prazniku l kacun" obuti Slavu. To je i
inače najbolji dokaz da Vlasi pod slavom podrazumevaju odrđenu ličnost,
preminulog koji dolazi i odlazi, u svakom slučaju čovek koga treba obuti.
Pre podne u kući se na kafu i rakiju okupljaju žene a popodne oko postavljene
trpeze sa svim kultnim hlebovima sedaju svi. Prvo se jelo, ponovo hvatanjem
za ivice stola, opet namenjuje mrtvima.
Zamena svetitelja
Današnja slava kod Vlaha razvila se iz prehrišćanskog kulta mrtvih i
da je sa prihvatanjem hrišćanstva određeni svetac samo nasledio diviniziranog
pretka. Vladislav Skarić poziva se na uvreženo mišljenje najstarijih civilizacija
gde su se mrtvi smatrali polubogovima i prizivali su se tamjanom i svećom.
Za njih se oduvek odvajao hleb i vino. Zato je slava samo hristijanizovana
forma latinskor kulta "lara", preuzeta od Ilira.
Todorova nedelja
Vlašku magiju i religiju jednostavno čine i običaji vezani za određene
periode u godini i velike praznike poput Đurđevdana, svete Trojice, Božića
ili Uskrsa. U noći između ponedeljka i utorka, prve nedelje uskršnjeg
posta, ljudi u Timočkoj krajini uglavnom ništa ne rade. Veruju staroj
vlaškoj legendi koja kaže da tada stiže Todorova konjica na čijem je začelju
ćopavi ali najopasniji konj. Zato ni u narednih sedam dana ne treba noći
provoditi na ulici jer Todorovi jahači, ljudska bića koja imaju repove,
gaze sve pred sobom. A u četvrtak dolazi i Sintođeru al mare, glavom Veliki
Todor. Todor je, kao i ostala magijska bića, duša koja luta a Vlasi za
svaku od njih imaju veliko razumevanje. U dane kada se očekuje njihov
dolazak ljudi im spremaju počasti, dozvoljavaju im da posete mesta na
kojima su živeli i vide osobe koje su voleli. Tokom ove takozvane Bele
nedelje obeležava se i buđenje proleća. Skupljaju se mrvice sa obredne
trpeze i masnoća sa šerpi koja se kasnije koristi za pravljenje mađija,
izvode se rituali za plodnost njiva a kako kaže Durlić, "propisan
je niz zabrana da se ne bi uznemirile ptice koje nanose zlo usevima".
Tada pada i vlaški praznik Dragoban, od koga se računaju babe, period
od dvanaest dana koji predviđaju kakvo će vreme biti narednih dvanaest
meseci. Zato se pokladni Priveg tumači i kao agrarno-magijskim, kolektivni
obred kojim treba umilostiviti prirodu u kriznim prelascima iz zimskog
solarnog ciklusa u letnji. Pred zoru na Veliki četvrtak, ili Žoj Mare,
u svakom dvorištu rasplamsaju se male vatre od burjana ili grana šljive-Fokurjel.
Ispred njega se iznese sofra sa kolačićima i kockama šećera. To je znak
da se familija seća svojih mrtvih i da je predhodnog dana održan ritual
prizivanja i budjenja pokojnika, namenjivanje odeće, puštanje vode...
i da je odigrano kolo za mrtve sa elementima transa. Jaja se farbaju na
Veliki petak, mešenje ritualnih hlepčića obavlja se u Veliku subotu a
pričešće na kućnom pragu, na sam dan Uskrsa. Na uskršnje svitanje koje
Vlasi zovu "Pašće", izađe se pred kuću na pričest sa
posebnom mešavinom bilja, farbanih jaja i hleba koji je preliven crnim
vinom i vodom. Ritual je završen kada se svako od ukućana okrene tri puta
oko sebe, i po tri puta skoči napred kako bi mu u narednoj godini sve
krenulo na bolje.
Đurđevdanski rituali
Đurđevdan je Vlasima jedna od najvećih svetkovina. Tada žrtvuju jagnje
koje uz niz magijskih rituala namenjuju svteom Đorđu. Praznuje se još
od prvog petka pred Đurđevdan. Kod Vlaha se taj dan zove Vinjera bujedzilor
ili Biljni petak a obred prikupljanja prvih prolećnih plodova i cveća,
od kojeg devojke pletu vence, poznat je kao Bujedz. Pre zore, po rosi,
devojke odlaze u prirodu, umivaju se na izvoru. Potom beru biljke i korenje
koje se kasnije tokom godine koriste za lečenje i spravljenje magijskih
napitaka i ljubavnih afrodizijaka. Ali je Đurđevdan po verovanju Vlaha
dan kada se čini uspešno mogu bacati, jer ovaj praznik, kao svoj, slave
i veštice. Kako bi se sprečio njihov loš uticaj na kuću, u istočnoj Srbiji
se i danas kapija i zidovi pokrivaju velikim granjem koje su momci sekli
u petak pred praznik. Na prag ili ispred ulaznih vrata stavlja se i vrbov
venac, uvezen crvenim koncem i zakićen češnjem belog luka i listovima
ljošćana.
Koledari i krljalese
U čast rađanja novog sunca, od 17. decembra, Svete Varvare, so Srpske
Nove godine, mesi se obredni kukuruzni hleb sa rupom u sredini, oko kojeg
se otimaju deca ne bi li u svom parčetu našli novčić. A kako u vreme Božića
po selu idu maskirana deca, "kolendari", kojima se
pred kućom dele slatkiši, voće i "malaj" hleb, tako
19. januara, na Bogojavljane u vlaške domove stižu "krlaljese",
maskirane mlade devojke među kojima se, kako kažu, uvek potkrade i neka
prava vila. Ova ritualna povorka žena skuplja vodu iz bunara ili izvora,
kako bi od nje kasnije pravili afrodizijake i eliksire. Proslavljao se
i produžetak dana koji je nagoveštavao dolazak proleća a za mnoge devojke
značio je i kraj mladalaštva.
Koledari
Predstave Vlaha o drugom svetu
Poštovanje raznolike mitologije, čitav niz obreda i datuma obeleženih
crvenim slovom kojih se pridržava ceo kolektiv, zabrane, odobravanja.
i nadasve, trud koji pojedinci iz svake generacije među Vlasima u istočnoj
Srbiji ulažu da odobrovolje više sile, i danas su isključivo posledica
jednog velikog kulta koji naziva - kult mrtvih. Ta slikovita priča iz
vlaškog verovanja o tome šta čoveka čeka u onostranom, ne može se povezati
ni sa jednom drugom religijom koja danas živi. A opet, na prvi pogled
dobija se utisak da se u njoj sreću niz pojmova koje su antropolozi zabeležili
u afričkim ili indijanskim plemenima smešano sa hrišćanskim, budističkim
i vizijama iz Talmuda. Kod Vlaha dominira ideja kako će čovek, kao jedinstvo
materije, duše i duha nastaviti da živi na "onom" svetu. Po
mišljenu većine naučnika koji su se bavili ovom temom, uzroke toga treba
tražiti u upornom odbijanju ovog naroda da se odrekne prastarih arhaičnih
verovanja i paganskih predstava. Vlasi veruju da je smrt neka vrsta putovanja
u nepoznato, samo promena mesta boravišta koja se ne zapisuje u ličnoj
karti već u mnogo bitnijem spisku duša koje prebivaju u kosmos. Celokupni
ciklus počinje zadnjim uzdahom. Ispuštajući taj tračak života, čovek počinje
da umire i duša ga napušta. Lagano se sakuplja od stopala preko trbuha,
leđa i vrata, ulazi u glavu a tada iscuri uglavnom kroz nos, usta ili
uši.
Putovanje po svetu mrtvih
Kroz "ulazni" hol svi prolaze i njihov život vraća se unazad,
ubrzano kao filmska traka. Sami uviđaju sve svoje grehove posebno one
nakon kojih nije bilo griže savesti ili iskupljenja - seća se Desanka
Perić svoga sopstvenog putovanja po onostranom - Tri Marije koje su me
izabrale da proričem i lečim posebno su me na to upozorile. Onaj ko se
pokajao za vreme života manje ispašta tamo.
Kad smrt zakuca
Kad smrt zakuca i uđe na vrata najstarija žena u familiji izlazi pred
kuću, seda uz njen ugao koji nazivaju i krst, i bolno nariče. U tome joj
se ubrzo pridružuju i druge žene koje se sa njom smenjuju. Pominju pri
tom dobra dela umrlog svih 24 sata koliko se on drži u kući. Za to vreme
pored njegovog tela smenjuju se straže. Komšije i rodbina budno prate
gde će pokojniku da izađe duša. Proveravaju da li je pažljivo okupan i
obučen. I strahuju da ga, dok leži na pokrovu, ne preskoči mačka, jer
bi se tada zasigurno povampirio. Kada nisu sigurni da su sve to držali
pod kontrolom, oživi preduzimaju i preventivne mere. Bockaju pokojnika
glogovim trnom po stomaku, ili skidaju dlačice ispod njegovog pazuha,
sa genitalija, spaljuju ih pa sa tim dimom mrtvog prekade. Na prozore
kuće stave se glogove grančice koje stoje šest nedelja da mrtvaka odbiju
od čežnje za domom i pravilo je da njegova postelja u istom tom periodu
ostane prazna. U nekim krajevima Timočke krajine Vlasi uz uzglavlje pokojnika
pale sveću koja se tog dana izliva po njegovoj meri. Ona je vrlo tanka
ali mora biti dugačka koliko je i čovek bio visok. Ta se sveća naziva
"stat". Ona gori i danju i noću dok je pokojnik u kući, potom
prati povorku i na groblju se nakon sahrane ostavi da izgori do kraja.
Vrlo je bitno i kako će se pokojnik smestiti u kovčeg koji obavezno mora
da ima lep, obično beli satenski pokrov, ćebe i jastučić napunjen kučinom
u koju se stavi beli luk. Uz to živi mu dodaju i razne lične stvari. Za
starije štap i nožić, flašica sa rakijom i vinom, za mladu devojku ogledalo,
češalj i sapun. Svako zaslužuje da ponese i kesicu sa slatkišima koja
se umrlom stavi u ruku i tikvicu sa vodom. Pre nego što se pokojnik iznese
iz kuće svi ukućani uhvate se za kovčeg i kažu: "Mi vučemo tebe,
nemoj ti nas". A kada odu do groblja pre kovčega u raku se spušta
neko iz familije. U sva četiri ugla upali po jednu sveću i prelije zemlju
vinom. Duša voli da se skrije pa ode u drvo ili kamen. Zato je kod Vlaha
vrlo važno da se pokojniku podigne spomenik. Mnogi to urade još za života
kako bi po svom ukusu izabrali oblik i boju kamena.
Stihovi za prevođenje mrtvih duša
Kult mrtvih osnova je vlaškog predanja, prenosi se kroz pokolenja i očuvan
je u skoro svim segmentima do danas. Porodice u selima oko Bora za svakog
preminulog priređuju 365 malih daća, Turće, do isteka prve i 11 velikih
pomana sve do isteka sedme godine od smrti člana porodice. ako su u pitanju
mlade osobe, starije žene u porodici nose crno svih sedam godina a ponekad
i doživotno. Još uvek se održavaju i posebni obredi za nasilno preminule
i onome ko je umro bez upaljene sveće I svi oni propraćeni su ritualnom
muzikom koju svojim glasovima izvodi veća grupa žena. Melodije nisu svuda
iste ali su uvek uvrštene u klasu "d' duor", pesme
čežnje, bola i sete. Pesme koje Vlasi pevaju kada neko umre dele se na
pogrebne i podušne. Pogrebne daju uputstva za onaj svet a podušne smernicu
kako se privremeno vratiti na ovaj. Dok pevaju ove pesme Vlahinje niti
plaču niti nariču. Ali se emocije koje bude njihovi glasovi nestvarne.
Reči opisuju suštinu života i smrti. I sve one spadaju u "kinćiše
d' duor". Najznačajnija dešavanja u vlaškim posmrtnim obredima
ipak su prema mišljenju mnogih, pesme za vođenje mrtve duše ili Petrekatura.
Obredi iz kulta mrtvih
"Strah od smrti, najveći čovekov problem, Vlasi su rešili tako
što se smrti ne boje, jer u potpunosti proistovećuju ovozemaljski sa onozemaljskim
životom" - kaže etnolog Durlić -"Gledao sam kako stari
Vlasi umiru... oni se raduju". Pokojnici se kod Vlaha svakodnevno
pominju. "I mada se kod mnogih na reč pomana javlja slika bogate
trpeze sa svećama i ženama u crnini koje stoje okolo, to je samo privid.
Na pomanama je od hrane, pića i drugih materijalnih stvari, mnogo bitnije
da se do umrlog dopremi svetlost, da se sa njim vežu livade sa rascvetalim
cvećem, pesma ptica, mirišljavi vazduh", i kako je zapazio etnolog
Sava Janković, "ovozemaljski se život prosto prenosi u gotovo
svim svojim aspektima na onaj svet".
Buđenje pokojnika
Najrašireniji rituali u kultu mrtvih kod Vlaha su vezani za trpezu opremljenu
po posebnom meniju koji ispunjava sve čežnje preminulog pretka. Zato pored
svakog vlaškog groba postoji sto na koji se rano ujutru na dan svetkovine,
postavi svečana trpeza. Miris svežeg cveća i zapaljenog tamjana otvara
vrata drugog sveta posle čega se pokojnik budi nežnim rečima i pesmom.
Zatim se grob poliva vodom kojom se pokojnik umiva i osvežava, da bi onda
uz pomoć svetlosti sveće došao za sto. Ovako velikim obrednim svetkovinama
Vlasi pominju preminulog sedam godina posle smrti. Prve godine daje se
365 malih daća i 11 velikih pomana. Rajska sveća koristi se ponovo na
pomanama od Velikog četvrtka do Duhova, u vreme Bele nedelje. Glavnu ulogu
prilikom smrti člana vlaške zajednice imaju starije žene iz komšiluka.
One se brinu da pokojnikov prvi korak na onome svetu bude impresivan.
Ritualno ga kupaju, uređuju mu kosu, potom ga oblače. Sve je novo od veša
do cipela. Stavljaju se razni ukrasi i odličja koje je čovek dobio za
života. Tek tada mu se ruke sklapaju preko grudi i u njih se stavlja upaljena
sveća. Prvo pravo opelo opet se poverava ovom skupu žena od kojih najstarija
vodi dušu ka onome svetu uz određenu basmu već pomenute protekture. Kad
završe sa ovim poziva se sveštenik da obavi pravoslavno opelo. Preminuli
se stavlja u kovčeg preko ćebeta i svilenkastog čaršava i dobija još jedan
pokrivč i jastuk. Pred otvorenom rakom sledi ponovo sveštenički čin. Pre
nego što se grob zatvori zemljom, u njega silazi jedna starica koja je
vodila ceo obred i započinje najvažniju fazu da mrtvome olakša put na
onaj svet. Ona sanduk očisti orahovom granom, ako treba izglanca ga svojom
keceljom a potom ga okadi upaljenom svećom i buketom cveća i trava od
kojih svaki struk ima posebno značenje. Kada se zatrpa humka i pobode
krst ne odlazi se sa groblja kao što to čine većina drugih naroda. pokojnik
se ne ostavlja sam i ne važi pravilo da se tog dana ne valja osvrtati
na grob ili se na njega vraćati. Naprotiv, muškarci još odmah tu nad humkom
operu ruke i posluže se žitom. Potom se od već donete građe uređuju sto
i klupice, ako već za života nije izgrađena kapela. Ako je bio pušač,
zapali mu se i cigareta. Po povratku u kuću nastavlja se pomana "Cara".
Sem bogate trpeze, običaj je da se jednom gostu da upaljena sveća i parica.
On je svedok da je umrlome data daća i da njegovi misle na njega. Ukoliko
je sahranjeni umro iznenada ili van kuće, znači bez upaljene sveće, onda
se tog prvog dana priprema i priveg. U dvorištu kuće pravi se velika vatra,
priveg. A na trpezu se uz sveće i cveće dodaje i štap kojim će se umrli
braniti od nasrtljivaca na onome svetu. Pomane se nadalje daju posle osam
i četrdeset dana i to utorkom, četvrtkom ili subotom. Smatra se da je
do tad duša umrlog već pristigla na odredište gde će duže sačekati na
dalji put. Najvažniji deo pomane je prizivanje mrtvog.
Najstarija dolazi do vrha stola koja se naziva "kap".
Tu je sve servirano za pokojnika i ona tačno određenim redom moli Boga,svece,
Sunce, Mesec i zvezde da pomognu mrtvome da nađe put i pridruži im se.
Tada, izgovarajući ime pokojnika, ona ređa sve što su mu njegovi bližnji
kupili. Samo ako su u pitanju mala deca onda se uz moćne sile pozivaju
i drugi umrli da nejači pomognu pri dolasku na svoju daću.
Pomana
Pomana u belom
Najznamenitija od svih pomana na zemlji i blagoslovena, kako već vekovima
tvrde Vlasi, je pomana alba ili bela pomana. Ona se za pokojnika postavlja
samo jednom po izboru porodice kada se steknu mogućnosti da se za tu priliku
kupi sve što je potrebno. A treba mnogo toga. Dešava se da se pomana
alba daje i posle 20 - 30 godina posle smrti. Pomana alba daje se
na Svete Trojice, najveći vlaški praznik. Pripreme za nju počinju
52 dana pre toga. Nevina devojka iz familije još na Veliki četvrtak odlazi
na obližnji izvor i u kuću koja priprema pomanu, svakodnevno sve do Svete
Trojice, donosi vodu u dve nove bele posude. Sva ta voda skuplja se na
ulaznom pragu i svaki put se kadi belim svećama uz basmu: "Ova
voda nek se nađe (ime i rod pokojnika)". Druga nevina devojka
zadužena je da celo proleće skuplja cveće i trave i za ovaj praznik napravi
ritualni buket. Prvog dana praznika Sv. Trojice, na Duhove mesi se i poseban
hleb isključivo od prečišćenog belog zrna pšenice. Ukrašava se krstom
od pletenica testa i sa još 44 udubljenih kuglica u koje treba, na pomani,
uglaviti isti toliki broj sveca. Za svakog sveca po jednu.
Pomana u belom
Prvog dana Sv.Trojica, ujutru u kuću dolaze mnoge zvanice. Svi koji su
poznavali i voleli pokojnika. Greh je ukoliko se odbije prisustvo ovoj
najzačajnijoj pomani, veći, nego ne doći nekom na sahranu, posebno, jer
se zbog skupoće ova pomana često pravi i za jednog, još uvek živog ukućana.
Udovica koja pravi pomanu svom pokojnom mužu udenuće za sve vreme rituala
i svoje ime. Na uglancanu trpezu prostrtu novim belim stolnjakom, dočekaće
ih hleb sa upaljenim svećama. Pred njim beli sud sa belim cvećem. Oko
njega kocke šećera i tri bele maramice na kojima stoje čaše sa belim rastvorom
šećera i vode. Belo vino i posluženje od jaja, sira, griza i drugih belih
namirnica. Čak i torta i svi kolači moraju biti kristalno beli i svaka
ponuda istovremeno servirana na tri tanjira. Posuđe i čaše za goste moraju
da budu u neparnom broju. Ritual počinje pre izlaska Sunca. Tri za to
zadužene žene zapale sveće a potom se tri puta u nizu klanjaju prema istoku.
Kleče i ljube zemlju izgovarajući basmu: "Molim se da (ime pokojnika)
bude pušten u osvetljen prostor." Potom iz one tri čaše popiju belu
zašećerenu vodu i posluže se za doručak belom hranom. Sveće dogorevaju
obično predveče kada je obred za stolom već gotov pa se tako ceo hleb
ostavi da stoji do sledećeg velikog praznika. On se ne deli niti se jede,
kao što obično biva kod drugih pomana. Kada se sve završi devojka, vodonoša,
nosi vodu u susedne kuće u komšiluku a zadnji kazan isprazni na izvoru
sa koga je vodu sakupljala. Da dokaže da je voda nošena i puštena, ona
će niz vodu pustiti i tri marturije, pogačice, i sasušenu, izdubljenu
tikvu u kojoj su zabodene tri upaljene sveće. Svaki slučajni prolaznik
koji sa obale vidi ovaj prizor a nije upućen u tajne vlaške religije ostaće
zaprepašćen.
Obred svedočenja živih
Praznik svih mrtvih je Veliki četvrtak pred Uskrs. Na Veliki četvtak
pred Uskrs Vlasi daju i pomanu "Žoj mare". Najvažnije
zadušnice koje se kod Vlaha poštuju su one pred Uskrs, Svete Trojice i
Mitrovdana. Međutim Vlasi imaju još jednu vrstu zadušnica koje nazivaju
"Moši". I mada nemaju realnog objašnjenja zašto su
tako podeljene , etnolozi su zabeležili da Vlasi daju "moši de grušai"
gde se na zadušnicama mrtvima nosi jogurt, "moši de fraži",
kada im se mesi i namenjuje kolač sa jagodama na koji se stavljaju crni
i beli luk, i "moši d pipćij" ili pomana pihtija koja
se daje u subotu pred uskršnji post. Sve ove pomane daju se i mrtvorođenom
detetu. Dete koje nije moglo biti kršteno daje se po pravilu ime Jovan
ili Jovana, u zavisnosti od pola.
Crna svadba
Za preminule bez sveće postoji jedna vanredna pažnja. Pomana koju zovu
Crna nedelja ili "Postul njegrulu". Ovaj obred daje
se umrlima te godine ali se po selima zatiču i oni koji se i narednih
šest godina na ovaj način obraćaju višim silama tražeći kontakt sa svojim
mrtvima ili moleći zaštitu za njih. Ako je tragično stradali bio mlad,
neudata devojka ili neoženjeni momak, Vlasi će mu ovom prilikom napraviti
i svadbeno veselje. Crna pomana daje se druge nedelje posle Uskrsa. U
Pobusani ponedeljak, prvi nakon Velikog ponedeljka, oni počinju sa sedmodnevnim
postom. U tom vremenu odriču se bilo kojeg zadovoljstva, mesa, jaja, sira.
a upotreba vina ili rakije strogo je zabranjena. Ceo život odvija se u
jednom novom ritmu primerenom crnoj nedelji. U tišini domaćica mesi veliki
kolač, poskurnik, 11 velikih hlebova (liturgija) i 40 kolačića (poskurnika),
koji se u nedelju, zajedno sa 40 sveća, kockama šećera i farbanim jajima
nose u crkvu. Sve to poređano na podu, u 40 porcija, okadi sveštenik.
Nakon završenog rituala, gase se sveće na malim poskurnicima i porcije
se podele ljudima uz "Bog da prosti".
Obredni hlebovi
Hleb je za Vlahe posebna svetost. Po tradiciji, narod severoisočne Srbije
opredelio se za zrno žita kao za najmoćniji talisman. Zato i svi običaji
Vlaha, vezani za žrtvu ili za zagrobni život, kao sastavni element imaju
kultni hleb. Vojnički kolač - kolaku vojnišesk, kola; za odelo - kolaku
de colje isus, mesecluna, mala glava - kapu al mik, krstktruša, subota
-sm'bta, samo su neki od naziva kosmičkih sila i vrednih pojmova po kojima
su hlebovi dobili imena. Na pomanama se na dnu stave đevreci, pa pogača
u obliku kruga, i na vrhu kap - hleb koji ima krst od ukrasnog testa i
solinarnih motiva uokolo. Kap se kiti i cvećem, zabada se sveća, a pored
se nađu voće i druge đakonije. Taj centralni kap je glava namenjena pokojniku,
a iza njega stoje drugi kapovi u zavisnosti koliko je godina proteklo
od smrti. Mrtvi se kod Vlaha pominju dok god imaju potomke.
Prizivanje 44 svetih
Po verovanju Vlaha čovek može izdahnuti mlad, daleko od kuće, bez pratnje
svojih najbližih, u starom odelu pa čak i neokupan. Ali je najveća tragedija
kada izdahne bez upaljene sveće. Zbog onih kojima je sudbina dodelila
iznenadnu i prebrzu smrt, Vlahinje su sbe obdarile veštinom da izrađuju
posebnu, Rajsku sveću. Nekada je svako vlaško selo imalo svoju majstoricu
za Rajsku sveću. Danas je sve manje žena koje bi taj posao radile jer
je jako naporan. Rajska sveća se po običaju izrađuje isključivo noću,
žena mora biti sama a posao je izuzetno pipkav. Vreo vosak treba razvući
u 44 tankih konca dužine 1,5 metara. A od njih se posle hlađenja precizno
izrađuju po 16 komada od tri razna ornamenta koji se voskom lepe na drveni
krst. Rajska sveća nosi se pred sahranu i u pogrebnoj povorci ispred svih
ostalih religijskih simbola. Prave je isključivo žene koje su od malena
upućivane u tajne vlaške magije i obrednih rituala. Ona koja je odabrana
da pokojniku načini Rajsku sveću mora biti okupana i sva u belom. Uz pomoć
voska, konca i ogledala samo za jednu noć izvajaće detaljima bogato ukrašenu
skulpturu u obliku krsta sa stalkom za 44 tanke sveće, po jedna za svakog
velikog sveca koji će preminulog odvesti u raj. U tome će mu pomoći i
njegova porodica. Ona treba da ispoštuje sve običaje predviđene verom
ovog naroda. Rituali vezani za njega počinju još u momentu smrti. Prve
molitve izgovara žena koja izrađuje Rajsku sveću. Pre nego što počne sa
strpljivim vezenjem voska, ona klečeći na kolenima i laktovima priziva
Sunce, moleći ga da svedoči njenom poslu. Pri tom daje dugačku izjavu
kako sveću namenjuje pokojniku da bi na onom svetu šta god činio i gde
god pošao, imao svetlo. Treba pomenuti vršenje svih prirodnih nuždi, svakodnevne
navike preminulog i ono što mu je predstavljalo posebno zadovoljstvo.
Prilikom nabrajanja ne sme biti ispuštena ni jedna radnja koju čovek upražnjava
na onom svetu jer to što nije pomenuto ne može ni biti na onom svetu.
Slično čini grupa žena koja kasnije preminulom tri dana i tri noći pevaju
"Marturiju", pesmu sa uputstvima za snalaženje na putu do raja.
posle sahrane sledi niz obreda kojim se zadovoljavaju pokojnikove svakodnevne
potrebe, opslužuju ih i vraćaju mrtve među žive. Kada u porodici premine
neko mlad za kojim se dugo neutešno žali ni danas nije retkost da Vlasi
(zadnji put zabeleženo u Debelom Lugu 1992. godine) 40 dana posle smrti,
otkopaju grob da bi umili, očešljali, pa čak, i presvukli pokojnika. U
džepove odeće, koja se i dalje kupuje po meri i ukusu pokojnika, stavlja
se lični pribor, sličan onome koji je pokojnik koristio za života. Kada
je sve spremno počinje namenjivanje. Pri čemu se svaka stvar posebno poljubi,
imenuje i nameni. Ako je nešto slučajno ispušteno, pokojnik će to videti
ali neće moći da upotrebi.
"Čvrsta ubeđenja kod Vlaha opstaju zato što se za njih ne traže
objašnjenja. "Mi ne znamo da li su svi ovi Bogovi ili sveci živi
ili mrtvi ali mi sve to dajemo da izađe pred njih", kažu oni i znatiželjnima
rado govore o još jednom kuriozitetu religije i magije po kome ih svet
pominje." Jasna Jojić-Pavlovski
Literatura:
- Jasna Jojić - Pavlovski, "Čuda vlaške magije", Beograd 2001.
- Radovan N. Kazimirović, "Tajanstvene pojave u našem narodu",
Beograd 1941
- www.muzej-mpek.org. yu
- www.pomoravski vlasi.co.sr
- www.bobovo.com/istorija_vlaha
- vla.ch.tripod.com
- sr.wikipedia.org
- www.setimes.com
- govori.tripod.com/vlasi
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|