|
ZMIJE
Verovatno ni jedna životinjska vrsta ne pobuđuje u ljudima toliko različitih
osećaja kao zmije. Zmije kod većine ljudi zapadnih, industrijalizovanih
društava izazivaju strah i gađenje. Međutim, mnoga plemena u Africi
i Aziji smatraju zmiju simbolom plodnosti i rađanja, a negde i božanstvom.
Mnogi naučnici u svetu proučavaju biologiju zmija, posebno njihovu ekologiju,
ponašanje i fiziologiju. Posebnu granu istraživanja čine proučavanja zmijskih
otrova. Ofidizam (ugriz otrovne zmije i njegove posledice) je jos uvek
značajan uzrok smrti u nekim delovima sveta. Osim toga, neke bioloske
aktivne supstance iz zmijskih otrova koriste se za lečenje nekih patoloskih
stanja kod čoveka (na primer, za razbijanje krvnih ugrušaka u krvnim sudovima
koji su odgovorni za nastanak srčanog
udara ili moždanog udara).
Ljudi su oduvek živeli sa zmijama, plašili ih se ili im se klanjali,
tražili način da se od njih zaštite ili da ih iskoriste. O zmijama
ima bezbroj predanja i legendi. U svakom slučaju zmije su pobuđivale,
ali i dalje pobuđuju pažnju naučnika i običnog sveta. Svakog dana saznajemo
nešto novo o njima, ali uprkos tome one uvek ostaju misterija.
Klasifikacija zmija
Zmije spadaju u klasu gmizavaca (Reptilia), podklasa Lepidosauromorpha,
red gmizavaca sa krljuštima (Squamata) i podred zmija (Serpentes).
Osim zmija, u gmizavce sa kljuštima spadaju još i gušteri (Sauria)
i Amphisbaenia.
Sistematsko razvrstavanje zmija još uvek nije završeno. Od svih gmizavaca,
zmije su najslabije taksonomski obrađene. To se posebno odnosi na porodicu
Colubridae.
Podred zmija deli se u sledeće porodice:
1. Anomalepididae
2. Leptotyphlopida
3. Typhlopidae
4. Loxocemidae
5. Xenopeltidae
6. Aniliidae
7. Uropeltidae
• Cylindrophiinae
• Uropeltinae
8. Boidae
• Boinae
• Erycinae
9. Pythonidae
10. Tropidophiidae
• Ungaliophiinae
• Tropidophiinae
11. Bolyeriidae
12. Acrochordidae
13. Colubridae
Opšte karakteristike zmija
Zmije imaju jako izduženo, oblo telo pokriveno rožnatin
krljuštima, koje se završava tankim repom. Glava im je jajolikog ili
trouglastog oblika, kod nekih vrsta sasvim nejasno odvojena od trupa.
Nemaju spoljašnje udove i mokraćnu bešiku. Ipak izuzetnu pokretljivost
im obezbeđuje veoma razvijena kičmenica. Takođe rebra su im isto kao
i kičmenica dobro zglobljena, sto im omogućava lakše kretanje usled
nedostatka nogu. Imaju i veoma razvijenu mišićnu muskulaturu, pa im
je lako da se pokreću napred i nazad. Slušna kost je dobro razvijena,
ali bez bubne opne i slušnog kanala. Zmije zvučne talase primaju putem
podloge. Levo plućno krilo je veoma zakržljalo, dok kod nekih vrsta
u potpunosti izostaje. Očni kapci su srasli u providnu izbočinu, odatle
ukočen pogled kod zmija. Jezik je dug i račvast, a služi kao organ
čula dodira i čula mirisa. Mozak je slabo razvijen i u odnosu na veoma
razvijenu kičmenu moždinu zakržljao. Vilične kosti su duge i pokretljive,
pa zmija može jako razjapiti čeljust i progutati i plen veći od same sebe. Jednjak i želudac su takođe veoma rastegljivi. Neke zmije svoj
plen prvo udave pa ga zatim gutaju, dok druge, otrovne, prvo otruju
plen pa tek kada otrov počne delovati, prelaze na gutanje. Izuzetak
je belouška koja svoj plen guta živ. Zubi su im veoma oštri i malo
povijeni, a služe za hvatanje i pridržavanje plena. Kod otrovnica,
zubi su šuplji i kroz njih se otrov ih žlezda ubrizgava u telo žrtve.
Otrovnice kao otrovni aparat imaju otrovne žlezde, koje luče otrov,
mišiće, pomoću kojih se isti istiskuje i kanale unutar zuba, kroz koje
se otrov ubrizgava u telo žrtve. Zmije se ne perutaju već rožni pokrivač
(zmijsku košuljicu) presvlače nekoliko puta godišnje. Sve zmije su
mesožderi i veoma su proždrljive. Sitne vrste se hrane glistama i insektima,
a krupnije kičmenjacima. Neke jedu samo jaja. Mogu veoma dugo da izdrže
bez hrane (čak i po godinu dana). Mužjaci imaju parne kopulatorne organe.
Zmije se po pravilu razmnožavaju jajima, osim nekih vrsta koje rađaju
žive mladunce. Nemaju glas, a siktanje nastaje usled naglog istiskivanja vazduha kroz grkljan. Rasprostranjene
su po celom svetu, ali ih najviše ima u tropskim i suptropskim krajevima.
Razlog za ovo je nemogućnost da same regulišu svoju telesnu temperaturu,
pa zato najčešće borave u predelima gde je najniša zimska temperatura
iznad 18 stepeni celzijusa. Ima ih na kopnu i u vodi.
Zmije otrovnice
Postoji velika razlika između otrovnih životinja i životinja
otrovnica. Otrovne životinje zovu se i kriptotoksične, i imaju otrovan
jedan deo tela (npr. neke vrste riba), a nemaju organe specijalizovane
za ubrizgavanje otrova u telo žrtve. Životinje otrovnice (fenerotoksične)
se od otrovnih životinja razlikuju po jednoj maloj, ali veoma bitnoj
osobini. Životinje otrovnice u svom organizmu poseduju žlezde koje
luče otrove, ali što je još bitnije, poseduju organe specijalizovane
za ubrizgavanje otrova u telo žrtve. Na taj način životinje otrovnice
se brane od napadače ili hvataju plen. Zmije otrovnice spadaju u ovu
grupu životinja, a njihov specijalizovani organ za ubrizgavanje otrova
su zubi.
Od otprilike 3000 vrsta zmija koliko danas živi na Zemlji
za čoveka je opasno 10 - 12% (otprilike 300 - 360 vrsta), a nekoliko
stotina vrsta je otrovno, ali neškodljivo za čoveka. Pošto zmije, kao
i ostali gmizavci, ne mogu regulisati sopstvenu telesnu temperaturu,
najbrojnije su u tropskim i suptropskim područjima gde najniža zimska
temperatura ne pada ispod 18 stepeni Celzijusa. Zanimljivo je da na
svakom kontinentu broj vrsta zmija neotrovnica premašuje broj vrsta
otrovnica. Izuzetak je Australija gde je broj vrsta otrovnica daleko
veći nego neotrovnica. Osim toga, u Australiji žive zmije čiji se otrov
smatra najtoksičnijim među svim zmijama.
Postoje dve porodice zmija otrovnica:
1. Elapidae (guje) i
2. Viperidae (ljutice i jamičarke).
U porodicu guja spadaju kobre, mambe, koralne zmije, australijske
otrovnice, morske zmije, i jos neke zmije Azije i Afrike. U porodicu
ljutica i jamičarki spadaju evropske, azijske i africke ljutice, zvečarke,
i južnoamericke i azijske jamičarke.
Građa otrovnog aparata
Građa otrovnih zuba i otrovnog aparata različita je kod guja i ljutica.
Kod guja su otrovni zubi smešteni na prednjem delu gornje vilice. Nepokretni
su i, kada su usta zatvorena, smešteni su u kožnom naboru u donjem delu
usne šupljine. Osim toga, zubi mnogih guja nemaju šuplji kanal unutar
otrovnih zuba već su njihovi zubi duboko užlebljeni. Otrovni zubi su povezani
sa otrovnim žlezdama koje proizvode otrov. Kada ovakva zmija ugrize, iz
žlezde poteče otrov kroz zub (ili žleb) u ranu. Specijalnu prilagođenost
poseduju neke africke i azijske kobre. One zbog posebne građe otrovnih
zuba mogu prskati otrov na udaljenost i do 3 metara i tako se braniti
od napadača. Otrov ima jako nadražujuce dejstvo na oči i, ako se odmah
ne ispere, može dovesti do trajnog slepila. Po toj osobini posebno su
poznate četiri vrste africkih kobri. To su crnovrata kobra (Naja nigricollis),
mozambička kobra (Naja mossambica), crvena kobra (Naja pallida) i ringhal
(Hemachatus haemachatus). I neke vrste azijskih kobri takođe mogu prskati
otrov.
Ljutice
i jamičarke imaju najrazvijeniji otrovni aparat i zube. Kod njih su zubi
takođe smešteni u prednjem delu gornje čeljusti i izgledaju kao injekcijske
igle, ali su pokretni. Kada nisu u upotrebi, zubi su u ustima savijeni
unazad i prekriveni su zaštitnim kožnim naborom. Prilikom ugriza, zubi
se uspravljaju i otrov iz otrovne žlezde poteče kroz zubni kanal u ranu.
Jamičarke poseduju i specijalne organe smeštene u jamice između nosnih
otvora i očiju. Ti organi su termoreceptori i zmija ih koristi da u mraku
pronađe toplokrvni plen. Ovi organi spadaju među najosetljivije receptore
u životinjskom svetu i mogu registrovarati temperaturnu razliku od 0,001C.
Još uvek se ne zna kako mozak zmije rekonstruiše termosliku koju stvaraju
ovi organi.
Osim gore navedenih porodica, otrovne su i neke zmije iz porodice Colubridae.
Ova porodica obuhvata 60% svih zmija i u nju su razvrstane mnoge neotrovne
zmije (sve naše neotrovnice spadaju u ovu porodicu). U toj porodici ,
međutim, ima nekoliko vrsta zmija koje imaju užlebljene otrovne zube koji
su smešteni otpozadi u gornjoj vilici i ne mogu se savijati kao kod ljutica
ili jamičarki. Prilikom ugriza, zmija mora čvrsto zagristi plen i pri
tome čeljustima praviti pokrete kao da žvaće kako bi zadnjim otrovnim
zubima prinela plen i unela otrov u telo žrtve. Većina otrovnih zmija
ove porodice nije opasna za čoveka, ali postoji nekoliko vrsta koje svojim
ugrizom mogu nauditi. Ugrizi boomslanga (Dyspholidus
typus) i tzv. ptičjih zmija (rod Thelotornis) su smrtonosni
za čoveka. Od ugriza boomslanga umro je poznati američki herpetolog Karl
P. Schmidt, a od ugriza zmije Thelotornis kirtlandii nemački herpetolog
Robert Mertens.
Često ljudi postavljaju pitanje: "Koja
zmija je najotrovnija?". Ovo pitanje bi možda trebalo da glasi: "Koja zmija godišnje ugrize najveći broj ljudi?"
Naime, postoje vrlo otrovne zmije koje žive u predelima gde živi mali
broj ljudi, tako da gotovo i ne dolaze u dodir sa njima. Dobar primer
za to je zmija pustinjski
taipan (Oxyuranus microlepidota) koja zivi
u pustinjskim područjima Australije.
Ova zmija ima najtoksičniji otrov od svih poznatih zmija.
Međutim, ona živi u udaljenim pustinjskim predelima i nije agresivna,
tako da gotovo i nema ljudskih žrtava izazvanih ugrizom ove zmije.
Mnogo više ljudi ugrizu zmije u područima koja su gusto naseljena ili
tamo gde zmije prilaze kućama ili stajama privučene velikim brojem
glodara koji su većini zmija glavna hrana. Osim toga, smrt od posledica
zmijskog ugriza zavisi i od pravilne medicinske pomoći i nege nakon
što se ugriz dogodio. Mnoga područja Afrike i Azije gde ljudi i zmije
otrovnice žive jedni blizu drugih udaljena su od većih medicinskih
centara, pa nema kvalitetne medicinske pomoći. Vrlo je teško tačno
odrediti koliko godišnje ljudi umre od posledica ugriza, jer su mnoga
mesta gde se oni najčesce događaju udaljena i podaci o ugrizu nikad
ne dospevaju u u javnost. Opšte govoreći, smrtnost od ujeda zmija je
vrlo mala u područjima sa dobro razvijenom medicinskom pomoći (na primer,
u SAD, Australiji i u Evropi), a velika u nerazvijenim područjima Afrike, Azije i Juzne Amerike. Iako je teško reći od kojih zmija ljudi najčešće
stradaju, moguće je naznačiti koje su zmije najopasnije u pojedinim
podučjima sveta.
Zmije Evrope
U Evropi relativno mali broj ljudi strada od ugriza zmija. Razlog
je što u Evropi nema tako opasnih i otrovnih zmija kao na primer
u Africi
ili Aziji. Osim toga, medicinska pomoć i nega su u gotovo svim delovima
Evrope lako dostupni, pa je moguće započeti lečenje ugriza pre nego
što se razviju po život opasni simptomi.
U Evropi žive samo opasne zmije otrovnice iz porodice
ljutica. Većina evropskih ljutica je vrlo mala (mnoge su manje od 60
cm), pa ako i dođe do napada i ujeda, količina ubrizganog otrova je
vrlo mala. Sve evropske ljutice imaju otrov u kom preovlađuju hematotoksične
materije. One izazivaju poremećaje u broju krvnih ćelija, poremećaje
u mehanizmu zgrušavanja krvi, i trenutno razaraju tkiva. Nakon ujeda
javlja se bol i otok koji se brzo širi od mesta ujeda. Na mestu ujeda
i u njegovoj okolini javljaju se i plikovi ispunjeni bistrom tečnošću.
Ako je ubrizgana veća količina otrova, a ujed se ne leči, kao jedna
od komplikacija (iako vrlo retko) može da se javi i pojava gangrene.
Najčešći su ujedi na prstima ruku ili nogu. Posebno opasni su ujedi
u glavu, vrat ili u krvne žile.
U Evropi ljudi najčešće stradaju od poskoka (Vipera ammodytes), riđovke
(Vipera berus), italijanske (Vipera aspis) i španske ljutice (Vipera
latastei). Od svih njih najopasniji je poskok.
Poskok
je ujedno i najveća evropska otrovnica. Ženke narastu do oko 60 cm, ali
mužjaci mogu porasti i do 1 m. Kod nekih populacija primetna je razlika
u boji izmjeđu mužjaka i ženki. Mužjaci su pepeljasto sivi, a ženke su
najčešće smeđe, sivosmeđe ili crvenosmeđe.
Na leđima se nalazi karakteristična "cik - cak"
linija koja je kod nekih primeraka izlomljena, i cini rombove. Na vrhu
poskokove njuške nalazi se mali rog. Poskok se hrani gušterima, malim
glodarima i pticama. Pari se u proleće, a u jesen ženka okoti 3 - 10 (ponekad
i vise) živih mladunaca. Nije agresivan i ako se uznemirava neće odmah
napasti nego će samo siktati i pokušati da pobegne. Često je potrebno
jako ga isprovocirati da bi ugrizao. Ako, međutim, dođe do napada, potrebno
je potražiti lekarsku pomoć, jer je ujed poskoka jako otrovan. Prvi simptomi
trovanja su bol i(ili) oticanje ugrizenog dela tela. Otok se javlja 2
- 3 minuta nakon ugriza i brzo se širi. Kod velikih primeraka zubi mogu
biti po čitav centimetar dugi, pa otrov može biti unesen dupoko pod kožu
ili čak i u mišić što ubrzava razvoj simptoma trovanja. Pošto se poskoci
lako održavaju i razmnožavaju u zatočeništvu, oni se često koriste kao
izvor otrova za proizvodnju antiseruma.
Riđovka
(Vipera berus) je najrasprostranjenija zmija Evrope i najrasprostranjenija
zmija uopšte. Prostire se preko čitave Evrope, kroz Rusiju sve do obale
Tihog okeana.U Švedskoj se može naći i u Arktičkom pojasu. Nema je u južnoj
Španiji, južnoj Italiji na jugu Balkanskog poluostrva i na nekin većim
Mediteranskim ostrvima. To je jedna od retkih zmija čija je biologija
dobro proučena. Voli vlažnija staništa od poskoka. Za razliku od poskoka,
češće se nalazi u nizijama, u blizini bara ili močvara. U Alpima se može
naći i preko 2000 metara n/m. U jesen na svet donosi žive mladunce. Otrov
riđovke nije tako jak kao otrov poskoka, iako kod nekih osoba može doći
do jačih oštećenja tkiva. Simptomi trovanja su bol i oticanje. Ujed riđovke
uglavnom nije smrtonosan za zdravog, odraslog čoveka. Ipak, preporučuje
se pomoc lekara.
Zmije Azije
U
Aziji verovatno najviše ljudi strada od pešćane efe i od Russell-ove
ljutice (Daboia russelli). Ona je česta blizu
sela, a aktivna je noću. Tada se i događa najveći broj napada, jer mnogi
ljudi u Indiji hodaju bosi. Otrov razara tkiva i krvne ćelije, a nelečeni
ujed najčešće ima fatalan ishod.
Vrlo opasne zmije su i kraitovi (rod Bungarus). Kraitovi
uglavnom nisu duži od 1 m, ali imaju izuzetno toksičan otrov koji deluje
na nervni sistem. Kontrastno su obojeni: najčešće su crni ili tamno smeđi
sa žutim, belim ili crvenkastim poprečnim prugama. Zanimljivo je ponašanje
prugastog kraita (Bungarus fasciatus).
Prugasti
krait je po danu potpuno bezopasan. Možete ga uzeti i u ruku
a on neće ni pokušati da vas ugrize već će nalik na bespomoćnu životinjicu
samo uvući glavu u već sklupčano i savijeno telo. Međutim, nocu je to
sasvim druga zmija. Vrlo je agresivan i odmah se brani ugrizom. Slično
se ponašaju i neke druge vrste kraitova. Veliki broj ljudi u Juznoj Aziji
strada od kraitova na spavanju. U tim krajevima, ljudi na selu najčešće
spavaju na podu kraj otvorenih vrata i prozora.
Noću su kraitovi vrlo aktivni i često uđu u kuce u potrazi
za miševima, pa prilaze ljudima koji spavaju. Pošto se ljudi u snu nesvesno
okreću, često se desi da prignječe zmiju koja zatim ima odbrambenu reakciju
i dolazi do napada ugrizom. Sherman A. Minton Jr. u svojoj knjizi "Venomous
Reptiles" navodi slučaj koji je opisao holandski lekar F. Kopstein
1932. godine: Otac i sin zajedno su spavali u kolibi. Odjednom je mladić
osetio kako mu preko ruke gmiže zmija. Brzo je povukao ruku i odbacio
zmiju od sebe pri cemu ga je ona ugrizla za jagodicu prsta. Zmija je pala
pola metra dalje na njegovog oca kog je ugrizla za nogu. Oba čoveka su
ubrzo umrla. Zmija je bila krait.
Iako
ljudi umiru i od ujeda Indijske kobre (Naja
naja) broj ujedenih ljudi je relativno mali u odnosu na
brojnost populacije kobri i ljudske populacije. Razlog je to što se kobra
smatra utelovljenjem nekih indijskih božanstava, pa mnogi ljudi paze da
kobrama ne smetaju i ne naude. Čak se negde (na primer, u mestu Šigali)
održavaju festivali sa zmijama. Ljudi pre takvih događaja sakupljaju kobre
i nakon festivala brižljivo ih vracaju na mesto na kom su ih našli.
U
području južne i jugoistočne Azije živi i kraljevska kobra
(Ophiophagus hannah) koja je najveća otrovnica
na svetu. Nisu retki primerci dužine 4,5 m. Pošto živi isključivo u šumskim
područjima, retko dolazi u dodir sa čovekom, pa je broj ujeda ove zmije
vrlo mali. Najčešće bivaju ugriženi krotitelji zmija u Burmi i na Tajlandu
koji za svoje predstave koriste ove zmije. Ujed je vrlo opasan, jer kobra
ugrizom izluči veliku količinu jakog otrova. Zabeležen je slučaj kada
je kraljevska kobra ugrizla slona u kožni nabor na vrhu surle, pa je slon
za nekoliko sati uginuo.
Zmije Afrike
Pretpostavlja
se da veoma veliki broj ljudi strada od ujeda siktavice
(Bitis arietans). Siktavica je prilično troma
i nespretna zmija, ali ima veoma brz napad. Najčešće prilazi ljudskim
naseljima jer su tamo brojni glodari kojima se hrani. Često odaje svoju
prisutnost glasnim siktanjem po čemu je i dobila ime. Veoma je rasprostranjena
u Africi južno od Sahare i česta je u blizini ljudskih naselja. Otrov
je vrlo toksičan i kod velikog broja nelečenih slučajeva izaziva smrt.
Međutim,
najopasnija otrovnica i verovatno najveći ubica među svim zmijama je jedna
mala zmija koja se zove peščana efa (Echis carinatus).
Peščana efa je rasprosranjena po čitavoj Africi, na Bliskom i Srednjem
Istoku, i u Aziji sve do Indije. Često živi u blizini ljudskih naselja
i to u kolonijama, tako da gde se nađe jedna verovatno ima i mnogo drugih.
Tony Phelps u svojoj knjizi "Poisonous Snakes" navodi da ova
zmija verovatno ubije najviše ljudi od svih zmija. To je posledica njenog
velikog područja rasprostranjenosti, čestog života u blizini ljudi, i
činjenice da, iako mala (najveći primerci dostižu jedva 60 cm), ima vrlo
toksičan otrov. Zabeleženi su smrtni slučajevi od ugriza efe duge oko
20 cm. Efa nije plašljiva i ne beži nego zauzima karakterističan odbrambeni
stav. Ona brzo počinje da uvija svoje telo tako da joj ljuske struzu jedna
o drugu. Pošto se na svakoj ljuski nalazi mali greben, struganje stvara
poseban zvuk, karakterističan za ovu zmiju. Otrov je izuzetno toksičan
za čoveka. Izaziva krvarenja iz svih sluznica i sprečava zgrušavanje krvi
tako da je moguće iskrvariti i iz, na primer, ranica koje nastaju pri
brijanju. Osim ovoga, otrov izaziva i jaka oštećenja tkiva. Uprkos pravilnom
lečenju vrlo su česte i naknadne komplikacije delovanja otrova, tako da
smrt moze nastupiti i 15 dana nakon ujeda.
Iako
gore navedene vrste ubiju najviše ljudi, stanovnici africkih sela najviše
se boje crne mambe (Dendroaspis polylepis).
Crnu mambu smatraju najopasnijom zmijom na svetu. Ona naraste
do 3 m dužine (neki izuzetno veliki primerci i do 4 m!), a vrlo je brza
i agresivna. Iako postoje priče da mamba može prestici auto u brzoj vožnji,
precizna merenja su pokazala da mamba ne može da se kreće brže od 20 -
tak km/sat, iako je i to vrlo velika brzina za zmiju. Iako se pojedini
primerci razlikuju po svojoj agresivnosti, najagresivniji su mužjaci u
proleće kada brane teritorij od drugih mužjaka. Tada i samo približavanje
mambi na 10 - tak metara može imati kobne posledice.
Naime, mamba se razlikuje od ostalih zmija po tome što često ima običaj
da prva napadne bez ikakvog povoda. Pri napadu, mamba često izdigne prednji
deo tela visoko iznad zemlje tako da kod čoveka nisu retki ujedi na glavi
i vratu. Pri tome se pribilžava žrtvi velikom brzinom, poluotvorenih usta
i duboko šišteći. Iskusni lovci na zmije kažu da se tada treba odmah baciti
u stranu, jer mamba prilikom napada ne skreće i (najčešće) ne ponavlja
neuspeli napad. Zbog toga je najbolje ne približavati se crnoj mambi na
prostoru koji nije otvoren (na primer, u šumi). Završetak napada ponekad
može biti tako brz da žrtva bude ugrižena 5 - 6 puta u roku od 3 - 4 sekunde,
a da i ne primeti na koja mesta je ugrižena. Pošto je mamba vrlo velika,
ona ubrizga veliku količinu vrlo toksičnog otrova koji deluje na nervni
sistem - zaustavlja disanje i sprečava gutanje. Otrov ima brzo delovanje
tako da lečenje zmijskim antiserumom treba započeti u roku od nekoliko
minuta nakon nastanka ujeda. Nelečeni slučajevi imaju smrtnost od 100%.
U Africi žive i tri vrste zelenih mambi. One su najčešće
u šumskim predelima koji nisu gusto naseljeni tako da verovatno ugrizu
manji broj ljudi. Osim toga, za razliku od crne mambe, one nisu toliko
agresivne i brze.
Zmije Severne Amerike
U Severnoj Americi živi 19 vrsta zmija otrovnica: 15 vrsta
zvečarki, vodena mokasina, rusoglavka, i dve vrste koralnih zmija.
Zvečarke, rusoglavka i vodena mokasina su jamičarke, a koralne zmije
spadaju u porodicu Elapidae. Od svih njih najpoznatije su zvečarke.
Značajne su po tome sto na vrhu repa imaju tzv. zvečku
koju nema ni jedna druga vrsta zmija. Čegrtaljka se sastoji od labavo
spojenih suvih
segmenata kože koje zmija ne odbacuje pri presvlačenju. Pri pokretanju,
segmenti stvaraju poseban zvuk, karakteristican za zvečarke. Novorođena
zvečarka nema čegrtaljku, ali je nakon 3 - 4 presvlačenja već može
koristiti. Najglasnije su čegrtaljke koje imaju 8 - 11 segmenata.
Po broju segmenata ne može se ustanoviti koliko se puta zmija u životu
presvukla, jer segmenti sa vrha čegrtaljke često otpadaju, pa čegrtaljke
mogu biti kraće ili duže nezavisno od broja presvlačenja.
Zvečarke
mogu biti različite dužine. Najveća vrsta može biti duga preko 2 m, a
najmanja oko 60 cm. One žive i na najrazličitijim staništima, od pustinja
do suptropskih močvara. Najveća od svih je istočna dijamantska
zvečarka (Crotalus adamanteus).
Najveći ulovljeni primerak bio je
dug oko 2,4 m. Ona živi na Floridi i u nekoliko susednih država.
Naziv dijamantna dobila je po tome sto na leđima ima mnogobrojne
četvrtaste šare koje po obliku podsećaju na dijamante. Ako joj
priđete, počeće glasno da sikće i koristiti čegrtaljku, ali pri tome
uvek
pokušava da pobegne u bilo kakvo sklonište. Njen otrov nije jako
toksičan, ali je ubrizgana količina vrlo velika i, ako se ujed
ne leči, najčešće dolazi do smrti. Ne voli prisustvo ljudi i izbegava
boravak u njihovoj blizini, ali zbog velike melioracije i kultivacije
velikih područja Floride sve je češće primorana na to, i ljudi
su
sve više izloženi napadima ove zmije. Zato je u Americi pokrenuta
akcija za očuvanje ove ugrožene vrste zmije.
Zapadna dijamantna zvečarka (Crotalus atrox) naraste do
2 m, a nastanjuje velika područja Teksasa, Novog Meksika, Arizone i
Arkanzasa. Slična je istočnoj dijamantnoj zvečarki, ali je manja od
nje i manje intenzivno obojena. Osim toga, ona izbegava močvarna stanista
i živi u suvim stepama i polupustinjskim područjima. Za razliku od
istočne srodnice, ova zvečarka ne beži nego se suočava sa napadačem.
Zbog velike agresivnosti i područja na kom živi (visoka gustina naseljenosti),
zapadna dijamantna zvečarka se smatra za jednu od najopasnijih zmija
SAD.
Šumska zvečarka (Crotalus horridus) je jedina vrsta zvečarke
koja živi na gusto naseljenom severoistoku SAD. To je verovatno prva
vrsta zvečarke sa kojom su se susreli prvi američki doseljenici. Živi
u šumskim predelima, ali i u blizini reka i jezera.
Nije nešto naročito
agresivna i potrebno je dosta je isporovocirati da bi napala. I ova
vrsta zvečarke je ugrožena, jer su njena staništa u protekloj deceniji
mnogo uništavana. Ovu vrstu zvečarke u svojim obredima koriste sledbenici
Crkve gospodina Isusa Hrista. Ujedi u krugovima sledbenika ove sekte
su vrlo česti, ali oni najčeste ne traže nikakvu medicinsku pomoć,
pa je broj povređenih osoba vrlo veliki.
Sve severnoamericke zvečarke (osim jedne) imaju otrov
u kom preovlađuju hemotoksične materije. Otrov ima jako razarajuće
dejstvo na tkiva i može izazvati gangrenu. Glavni simptomi su bol i
brzo oticanje ugriženog dela tela. Ponekad se javljaju i simptomi koji
su povezani sa neurotoksinima u otrovu (promena u percepciji boja,
promjenjen ukus i miris, itd). Česta je i pojava plikova na koži koji
su ispunjeni bistrim i/ili krvavim sadržajem.
U južnim delovima SAD uz reke i jezera živi vodena mokasina
(Agkistrodon piscivorus).
Ona raste do 1,5 m, a na nekim mestima može
biti vrlo česta. Na primer, floridske močvare su pune vodenih mokasina.
Hrani se uglavnom žabama i ribama, ali lovi i male glodare. Često
se može zameniti sa vodenim zmijama. Najlakse se raspoznaje po karakterističnom
ponašanju. Kada se čovek približi obali, sve neotrovne zmije beže
u
vodu. Vodena mokasina, međutim, ne beži pred ljudima. Ujedi ove zmije
vrlo su česti u južnim državama SAD. Otrov ima jako proteolitičko
dejstvo i može da izazove jaka oštećenja tkiva. Ipak, smrtni slučajevi
danas
su vrlo retki. Rusoglavka (Agkistrodon contortrix) je rasprostranjena preko istoka
SAD sve do Teksasa.
Najčešće naseljava brdovita šumska područja na
severu, ali je na jugu česta i u močvarnim nizijama. Na istoku
SAD često se može naći u vrtovima i baštama oko kuća gde dolazi
iz susednih
šuma. Pošto je rusoglavka zaštitno obojena, vrlo teško se prapoznaje
na šumskom tlu, pa je broj ujedenih osoba na istoku SAD veoma velik.
Posebno česti su ujedi za vreme vikenda, kada mnoge porodice odlaze
u prirodu. Simptomi ujeda su bol i otok. Ujed rusoglavke nije opasan
za zdravog, odraslog čoveka. Ipak, preporučuje se odlazak kod lekara,
jer otrov može da ima i jako proteoliticko dejstvo.
Vodena mokasina i rusoglavka imaju hemotoksične otrove,
pa je i njihovo delovanje slično delovanju otrova zvečarki ovog podneblja.
Zmije Australije
U Australiji broj vrsta zmija otrovnica prilično nadmašuje
broj neotrovnih vrsta zmija. u Australiji žive zmije sa najtoksičnijim
otrovom ali te zmije ne zive blizu naseljenih mesta tako da ljudskih
žrtava gotovo da i nema. Na ovom kontinentu žive isključivo zmije otrovnice
iz porodice Elapidae. Tu živi i nekoliko vrsta vrlo opasnih zmija koje
često dolaze u dodir sa ljudima.
Jedna od najopasnijih australskih otrovnica je taipan
(Oxyuranus scuttelatus) koji naraste do 3 m. Rasprostranjen je u severnim
i severoistočnim područjima Australije, u području tropske klime.
Izbegava
pustinjska i polupustinjska područja. Taipan ujedom izluči malu količinu
vrlo toksičnog otrova. Otrov taipana je dva puta jači od otrova kraljevske
kobre, a deluje na nervni sistem: izaziva paralizu, poremećaje u
zgrušavanju krvi i oštećuje mišićna vlakna. Ogledima je utvrđeno da
otrov dobijen
jednim ujedom moze usmrtiti nekoliko miliona miševa. Nakon ujeda,
potrebno je što pre započeti lečenje posebnim zmijskim antiserumom,
jer se vrlo
brzo javlja trajna paraliza i oštećenje mišića. Srecom, u tim područjima
ne živi veliki broj ljudi tako da su napadi i ujedi relativno retki.
Smrtnost od nelečenih ugriza je oko 80%.
Zmija tigar (Notechis scutatus) živi u južnim i jugoistočnim
područjima Australije.
Pošto su to delovi Australije koji su najgušće
naseljeni, ova zmija često u kontaktu sa čovekom. U prigrađima Sidneja
i Melburna često se nađe i u baštama. Naraste do 1,5 m, a ima vrlo
neurotoksican otrov koji izaziva oštećenja mišića i poremećaje u
krvotoku. Smrtnost od nelečenih ujeda je oko 45%. Srodna zmija Notechis
ater
živi na istom području i u Tasmaniji i okolnim ostrvima. Otrov ima
istu toksičnost i sličan hemijski sastav.
Australijska smeđa zmija (Pseudonaja textilis) živi u
celoj Australiji. Iako je količina otrova koji se izluči pri ugrizu
vrlo mala, otrov je vrlo toksičan i izaziva jake poremećaje u zgrušanju
krvi, blokira rad nervnog sistema, i jako oštećuje bubrege.
Ova zmija
usmrti više ljudi u Australiji nego sve ostale zmije zajedno. Srodnici
smeđe zmije su gvadir (Pseudonaja nuchalis) i dugit (Pseudonaja affinis).
I njihov otrov deluje na isti način, ali im je područje rasprostranjenosti
manje od smeđe zmije, pa ljudi retko dolaze u kontakt sa njima.
Zmija Acanthophis antarcticus živi po čitavoj Australiji,
ali izbegava pustinjska područja.
Iako je po izgledu i ponašanju slicna
evropskim i američkim ljuticama, ona nije ljutica nego pripada porodici
guja. Njen otrov je neurotoksičan i izaziva paralizu koja, na sreću,
nije ireverzibilna kao kod trovanja otrovom taipana. Međutim, nelečeni
ugrizi su gotovo u 100% slučajeva smrtonosni, jer je otrov ove zmije
četiri puta jači od otrova kraljevske kobre. Engleski naziv za ovu
zmiju je Death adder i iz toga možete zaključiti sve o njenoj otrovnosti.
Zmijski ujed i njegovo lečenje
Ukupan broj ljudi koje ugrizu zmije (otrovnice i neotrovnice)
je prilično veliki. Iako se u razvijenim zemljama Evrope, Afrike, Azije,
Amerike i Australije trovanje usled zmijskog ujeda uspešno leči, u
mnogim nerazvijenim zemljama posledice ujeda zmije otrovnice su fatalne
u velikom broju slučajeva.
Osim mogućih fizioloških posledica delovanja zmijskog otrova, kod ljudi
je vrlo važan i psihološki učinak ujeda. Naime, kod većine ljudi zmije
izazivaju jake negativne reakcije i strah tako da i ujedi neotrovnih
zmija kod ljudi mogu izazvati nepredvidive, ponekad histerične, reakcije.
Mislili biste da se ovakve reakcije javljaju samo kod ljudi koji se
povremeno ili slucajno susreću sa zmijama. Međutim, psihološka istrazivanja
su pokazala da nepredvidive reakcije nisu nimalo retke kod osoba koje
su stalno u dodiru sa zmijama (na primer, kustosi u zoološkim vrtovima).
Zmijski otrovi su složene mešavine biološki aktivnih supstanci čiji
je zadatak paralizovati ili usmrtiti plen. Otrov se, međutim, moze
koristiti i u samoobrani. Biohemijskom analizom zmijskih otrova utvrđeno
je da oni sadrže mnogobrojne enzime. Do danas je utvrđeno najmanje
26 enzima od kojih su najvažniji proteoliticki enzimi, hidrolaze argininskih
estara, enzimi slični trombinu, kolagenaze, hijaluronidaze, fosfolipaze,
fosfoesteraze, acetilholin esteraze, ribonukleaze, deoksiribokukleaze,
NAD nukleotidaze, laktat dehidrogenaze, L - aminooksidaze i adenozin
trifosfataze. U otrovima se mogu naći i biloški aktivne supstance niske
molekulske mase. One nemaju enzimsku aktivnost, ali je njihovo delovanje
u otrovu vrlo važno. Često su one odgovorne za toksicno delovanje otrova.
Tako, na primer, čisti krotoksin izolovan iz otrova zvečarki, ima 15
puta jače toksicno dejstvo nego sirovi otrov. On je izgrađen od 18
aminokiselina, a denaturira hemoglobin, izaziva hemolizu, aktivira
fibrinogen, oslobađa bradikinin, i izaziva
poremećaje u disanju i smrt. U otrovima se mogu naci i supstance koje
izazivaju zgrušavanje krvi, ali i one koje sprecavaju zgrušavanje.
Pošto su otrovi uglavnom proteinskog sastava, oni kod ujedenih mogu
izazvati reakcije brze preosetljivosti (tzv. anafilaktički šok). Međutim,
ove reakcije na zmijske otrove su vrlo retke i javljaju se kod vrlo
malog broja ujedenih osoba.
Podela zmijskih otrova: Postoji više podela zmijskih otrova, ali je
najčešća na hemotoksične i neurotoksične otrove. Hemotoksini razaraju
tkivo na mestu ugriza i dalje od njega, razaraju krvne ćelije (eritrocite
i leukocite), utiču na zgrušavanje krvi, a mogu oštetiti i srce, skeletne
mišice, bubrege i pluća. Neurotoksini ne izazivaju jaka razaranja tkiva
ali utiču na nervni sistem izazivajući ozbiljne promene u senzitivnim
i motoričkim centrima, i ometaju ili potpuno zaustavljaju disanje i
rad srca.
Mišljenje da neka zmija ima hemotoksičan ili neurotoksičan otrov je
pogrešno. Ovde je reč samo o kolicini pojedinih supstanci koje provlađuju
u nekom otrovu. Kod otrovnica preovlađuju uglavnom hemotoksične supstance,
ali ima i neurotoksičnih. Isto tako, u otrovu zmija porodice Elapidae
(guje) najzastupljenije su neurotoksične supstance, ali to nikako ne
znači da u otrovu nema i hemotoksina.
Simptomi i posledice delovanja otrova: Pojava znakova trovanja zmijskim
otrovom, i razvoj kasnijih posledica zavisi od velikog broja činilaca:
starosti i mase žrtve, mestu i dubini ujeda, broju ugriza, dužini
trajanja ugriza (količini ubrizganog otrova), količini straha zmije
(što je zmija uplašenija količina i koncentracija otrova su veći),
vrsti i veličini zmije, stanju otrovnog sistema zmije (otrovnih žlezda
i zuba), osetljivosti osobe na otrov, patogenim mikroorganizmima
prisutnim u ustima zmije u trenutku ugriza, i o brzini prve pomoći
i kvalitetu kasnije medicinske pomoći u zdravstvenoj ustanovi.
Ujed otrovnice se može prepoznati po tragovima otrovnih zuba na mestu
ujeda. U većini slučajeva, u roku od deset minuta nakon ujeda, javlja
se otok koji se brzo širi od mesta ugriza i može u roku od jednog sata,
ako se ne započne lečenje, brzo zahvatiti čitav ujedeni deo tela (na
primer, ruku ili nogu). U mnogim slučajevima, uz otok javljaju se još
i lokalna krvarenja u površinskim delovima. Zbog otoka, koža je vrlo
napeta, sjajna i osetljiva na dodir.Limfni cvorovi u ujedenom delu
tela ubrzo se povećaju i postaju bolni na dodir. U roku od tri sata
nakon ujeda, na ujedenom delu tela, na površini kože ponekad se javljaju
mehurići ispunjeni seroznom tečnošću koja je, u nekim slucajevima,
pomešana sa krvlju. Ovakav razvoj simptoma cesto prati jak bol koji
se sa ujedenog dela širi u ostale delove tela. Od ostalih simptoma
često se javljaju slabost, povraćanje, obilno znojenje, grčevi u crevima,
a ponekad i gubitak svesti. Neki se bolesnici žale i na utrnulost zahvaćenog
dela tela odnosno na pojavu utrnuća usta ili
usana. Neke otrovice u svom otrovu imaju i supstance koje sprečavaju
grušanje krvi i izazivaju krvarenje iz sluznica. Simptomi delovanja
ovih supstanci su široka unutrasnja i spoljašnja krvarenja. Od posebnog
značaja su krvarenja sluzokože usta.
Simptomi ugriza kobre su lagani lokalni otok i, ponekad, bol koji se
razvija desetak minuta nakon ujeda. Nakon ovih simptoma, javljaju se
slabost, umor, pojačano lučenje slina, otok kapaka, i paraliza mišića
lica, usana, jezika i ždrela. Puls je oslabljen, krvni pritisak nizak,
a disanje otežano. Može da se javi i paraliza skeletnih mišica. Vid
je jako oslabljen i javljaju se dvostruke slike. Ponekad se javlja
i glavobolja. Česta i veoma rasprostranjema su i odumiranja tkiva (nekroze)
na mestu ujeda. Svi ovi simptomi se veoma brzo razvijaju i znaci jakog
trovanja su vidljivi već nakon 30 minuta. Većina ovih simptoma je karakteristična
za trovanje otrovom u kom preovlađuju neurotoksične supstance. Pojava
nekroze je siguran pokazatelj postojanja hemotoksičnih supstanci u
otrovu.
Ujed kraita izaziva iste simptome kao i ujed kobre, ali nema nikavog
oticanja niti bola na mjestu ujeda.
Nakon razvoja simptoma ujeda kobre ili kraita ubrzo se javlja opštii
šok, koma i prestanak disanja. Zato je, u slucajevima trovanja ovakvim
otrovom, potrebno vrlo brzo reagovati.
Za trovanje mambinim otrovom znacajna je opšta slabost, mučnina, povraćanje,
slabljenje vida, pojačano lucenje pljuvačke, glavobolja i jaki bolovi
u trupnom delu. Nakon ovakvih početnih simptoma, razvija se jaka hipotenzija
i šok respiratornih organa.
Nakon ujeda australijskih otrovnica javlja se umor, mučnina i povraćanje,
bolovi u trbuhu, glavobolja, otežan govor, opšta slabost mišića i paraliza
koja u nekim slucajevima moze biti i trajna (na primer, u slucaju ujeda
taipana). Često se javlja i oštećenje ćelija mišićnog tkiva, a u mokraći
se pojavljuje hemoglobin.
Za ujed morskih zmija karakterističan bol u skeletnim mišićima, posebno
u vratnim mišićima. Bol se pojačava pokretanjem glave. Oticanje se
uopšte ne javlja. Oko usta se često javljaju trnci, a usta postaju
suva. Ponekad se ujedene osobe žale na bol pri gutanju. Zenice su gotovo
uvek prosirene. U slučajevima jakog trovanja javlja se respiratorni
šok.
Iako većina zmija iz porodice Colubridae nije otrovna, postoji nekoliko
vrsta koje u zadnjem delu gornje čeljusti imaju udubljene zube. Ti
zubi su povezani sa posebnom žlezdom (tzv. Duvernoy - ovom žlezdom)
koja proizvodi otrov. Većina ovih vrsta nije opasna za čoveka, ali
ujedi nekih mogu izazvati trovanja opasna po život. Zmije porodice
Colubridae za koje se zna da mogu biti opasne za čoveka su boomslang
(Dispholidus typus), ptičje zmije (Thelotornis kirtlandi i T. capensis),
mangrovska zmija (Boiga dendrophila), Psammophylax rhombeatus i Rhabdophis
tigrinus.
Ujed zmajura (Malpolon monspessulanus) koji zivi i kod nas može izazvati
glavobolju, mučninu, povraćanje i groznicu. Međutim, ovi simptomi najčešće
traju samo nekoliko sati nakon čega sledi potpuni oporavak.
Kod nas najviše ujeda ima u proleće i leto kada su zmije najaktivnije.
Gotovo svi ujedi potiču od riđovke ili poskoka.
ZAKLJUČAK
Iako se danas trovanje zmijskim otrovom uspešno leči, i smrtnost usled posledica
trovanja je znatno smanjena, ljudi se i dalje panično plaše zmija. Nije važno
da li su otrovne ili ne, svakodnevno ulivaju strah ljudima koji dolaze u
kontakt sa njima.
U Evropi ljudi najviše stradaju od ujeda poskoka. Najopasnije
zmije sveta kao što su pustinjski taipan, crna mamba i kraljevska kobra
ne predstavljaju opasnost za evropljane. Toksičnost otrova ovih zmija
je ogromna. Crna mamba poseduje neurotoksičan otrov koji paralizuje
telo, i veoma brzo potom ubija žrtvu. Otrov koji mamba ubrizga jednim
ujedom u stanju je da usmrti čoveka za samo pola sata.
Veliki broj neotrovnih zmija izgleda veoma slično otrovnim
zmijama pa im je to odličan sistem za odbranu od grabljivaca. Tipičan
primer su koralne zmije. Otrovnice su prepoznatljive po prugastim šarama
jarkih boja, a veliki broj neotrovnica ima slične šarene pruge pa ih
samo najveći stručnjaci mogu razlikovati.
Ljudi su se uvek plašili, i dalje se plaše zmija, ponekad sa razlogom,
ponekad bez; ali bez obzira na strahove koje zmije pobudjuju u nama mi
i dalje težimo da saznamo što više o njima. Neki na to gledaju kao na
upoznavanje neprijatelja. Bilo kako bilo zmije su uvek bile velika misterija
koju je čovek težio i teži da otkrije. I svakim danom o njima saznajemo
nešto novo, ali uvek ostaju pitanja na koja naučnici još uvek nisu našli
odgovor.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
|
|