|
DUHOVI
Kada god neko razmišlja o životu
posle smrti, jedna stvar mu odmah pada na pamet - DUHOVI. Mogućnost
da nadživimo smrt najbolje bi mogla da se demonstrira pričama gde se spektri
ljudi koji su nekada živeli vide nakon što su „preši" na onaj svet.
Ako nešto dokazuje da nastavljamo da živimo u nekom obliku, onda je to
ova tvrdnja.
Naravno,
stvari nisu nikada tako jednostavne, postoje tri vrste duhova
koje treba da se razmotre. To su aveti u tradicionalnom
smislu, ljudi koji su nekada bih živi, a vide se kada su neosporno mrtvi.
Potom su „krizni duhovi" - prikazi nekoga ko se
nalazi na samrti i još nije mrtav kada se prividja. Ali, najmanje očekivano
od svega, postoje „duhovi koji žive" - duhovi koji
uprkos težnjama i namerama da se drugačije predstave nisu drugačiji od
ostalih fantoma iako je osoba čijem „duhu" se prisustvuje vrlo živa
i zdrava.
Postojanje ove dve potonje kategorije suočavanja sa duhom otvara ovu raspravu.
Jednom je pretpostavljeno da ako ljudi ne lažu ili ne bivaju očigledno
zavedeni tada se pouzdano suočavanje sa duhovima može pripisati samo duhu
koji opstaje na svom putu ka zagrobnom životu ih je uhvaćen u jednom svetu
Pakla i prebačen na mesto koje večno „posećuje".
Ostale mogućnosti sada se razmatraju i istraživači paranormalnog prihvataju
da duhovi mogu da budu „pravi", a da ih ne predstavljaju kao duše
mrtvih koje opstaju.
KAKO IZGLEDAJU DUHOVI
Popularan je mit da su duhovi poluprozračna bića, bele siluete koje
lete po vazduhu, te ih deca oponašaju stavljajući na sebe bele čaršave.
Mada je ovo jedno od tipičnih shvatanja, daleko više duhova opisuje se
pomoću njihove trodimenzionalne „stvarnosti". Mnogi svedoci tvrde
da je taj spektar koji su vide u početku bio pogrešno smatran nekom običnom
osobom ih samo prepoznat kao ono što je predstavljao kada je učinio nešto
„natprirodno", kao što je nestajanje ih je kasnije bio poistovećen
sa nekim za koga se zna da je umro.
Jedna interesantna priča ove vrste odnosila se na izvesnog H. Vajtinga
koji vodi jedan hotel u Vest Kantriju u Americi. Početkom 1981. godine
njegova žena je umrla od jedne stomačne bolesti. Tada se u septembru iste
godine desilo sledeće. Gospodin Vajting sedeo je zureći u pod dok su mu
misli lutale što je, kao što ćemo videti, veoma važno. Iznenada je shvatio
da neko stoji ispred njega. Kada je podigao pogled video je da je to njegova
pokojna supruga. Njen oblik bio je „savršen" ali je nosila odeću
u kojoj je on nije nikada video za njenog života, činila se nekako uznemirenom.
Ni manje ni više, obišla je oko njega, stavila ruku na njegovo rame i
- poljubila ga u čelo. Osetio je i ruku i njene usne. Sve vreme je ćutala,
ali njena „telesnost" počela je da se menja na jedan nesvakidašnji
način. On je ovo slikovito opisao:
„Ušla je u jednu veliku matricu koja se sastojala od delova koji su
oscilovali. Činilo se da postoje tri veličine. Najmanji delovi postepeno
su isčezli, zatim veći i, konačno, oni najveći. Ovo se nije dešavalo brzo,
već su samo lagano odstrujali i konačno se prostor ponovo izbistrio. Njena
pojava je bila neprovidna, tako da nisam bio u stanju da gledam kroz ijedan
njen deo".
VIDJANJE STVARI KOJIH NEMA
U ovakvim slučajevima najčešće tumačenje skeptika je da se duhovi dešavaju
na ivici sna. Detaljno istraživanje o kome je pisao Norman Het iz Grupe
za istraživanje fenomena iz Redhila i Rejgejta u Sariju, navodi sledeći
slučaj. Desilo se to krajem 1986. godine u jednoj staroj viktorijanskoj
kući u Rejgejtu. Dvadeset i pet godina žitelji ove kuće proveli su bez
trzavica. Jedne noći ženu je iz sna trglo „glasno truckanje" kao
u teških farmerskih kola, zatim rezak zvuk kao pri kucanju čaša.
Zvuci nisu imali očigledan uzrok, mada se ne može isključiti ni zvuk klokotanja
mleka. Kada su zvuci utihnuli, žena je jasno čula jecanje u uglu spavaće
sobe. Otimajući se utisku dali je u pitanju san, ona je morala da se uspravi
u krevetu kako bi videla taj deo polumračne sobe. U uglu je sedela jedna
„pojava" šesnaestogodišnje devojke odevene u sivu haljinu naboranih
rukava i sa staromodnom kapom na glavi. Izgleda da je bila u odeći kuhinjske
spremačice i da je bila potpuno telesna. Prikaza je bila tako uverljiva
da su se gole divojačke ruke upadljivo isticale. Lice joj je bilo skrušeno
kao da je upravo bila strogo ukorena i oterana.
Zanimljivo, u poređenju sa većinom drugih sučajeva, ovaj svedok nije osetio
strah, kao da je ova normalna reakcija bila potisnuta. Umesto straha osetila
je sažaljenje i želju da pomogne toj utučenoj osobi. Začudo, opet kao
i u mnogim slučajevima, žena nije doživela ovu devojku kao uljeza, već
je instinktivno osetila da je ona duh. Pojava je nestala kada je primetila
svedoka tako što se pod uglom od četrdeset i pet stepeni podigla i zatim
„utopila" u zid i tavanicu. Ne sumnjivo, kuća je bila velika i moguće
je da je u početku imala poslugu, ali zašto bi takav duh bio „uhvaćen"
ovde? Norman Het rekao je da je zainteresovan za primenu teorije prikazivanja
u snu na ovaj slučaj kao moguće rešenje.
Da li je to samo iluzija? U slučaju kuhinjske spremačice
u kući Rejgejt, Normana Heta zaintrigirala je stara slika
jedne žene u staromodnoj haljini koja se nalazila skoro na istom
mestu gde je „duh" sedeo. Mada nije bio ubedjen da se radi o duhu,
pitao se nije li slika izazvala optičku varku.
Sa sigurnošću znamo da postoji jedan broj slučajeva gde su iskreni svedoci
prijavljivali da su snimili „vilenjake" u krošnji drveta. Ispitivanja
su pokazala da je splet senki podsećao na mala strana bića. Izgleda da
ljudska mašta i želja da se uoči red u haosu u podsvesti onog ko zapaža
rezultira preobražavanjem ovozemaljskih draži u mnogo egzotičnije utiske.
U stvari, samim ovim procesom, svi mi vidimo neke oblike u oblacima, posebno
kada nam misli lutaju. Ovo je nešto što se dogadja u domenu paranormalnog
direktno preko raznih vrsta fenomena.
PRED SMRT
Tradicionalan pogled na priče o duhovima je da oni predstavlaju
duše mrtvih, nekako uhvaćenih u našem svetu, kao što je objašnjeno
na početku. Medjutim, duhovi se takodje mogu pojaviti u vreme
kada smrt još nije nastupila. U jednom slučaju u Volziju na Viralu,
1970. čovek i žena upravo su legli u krevet i ugasili svetlo kada su oboje
videli „lebdenje neke glave, tela, bez lica kraj njihovih uzglavlja".
Žena je vrisnula, ali njen muž ju je umirio govoreći joj da i on isto
vidi. Čim su upalili svetlo prikaza je nestala. Ovaj slučaj desio se u
ponedeljak uveče. Tog utorka žena je usnila da je njena baka umrla. Ona
je to primila samo kao san, ali u sredu raznosač pošte uručio im je pismo
koje je javilo da je njena baka zaista preminula - u isto vreme kada
su primetili duha, kako se kasnije ispostavilo. Većina ljudi koji
veruju u zagrobni život rekla
bi da se radi o „kriznom duhu" koji pokazuje
pokušaj bakinog duha da se pozdravi sa svojom unukom. Da li je to
baš tako neposredno? Poznati medijum Rozalind Hejvud ispričala je jednu
fascinantnu priču o tome kako je 1918. boravilana Egejskom moru dok je
njen ljubavnik tada bio u Parizu. Jedne noći videla ga je kako se pojavio,
u prirodnoj veličini u njenom šatoru, tačno u istom trenutku kada ju je
on „video" u svojoj sobi. Nijedno nije ni pomišljalo sa se radi o
duhu, u prvi mah verujući da je osoba doputovala da bude sa svojim partnerom.
Kada su shvatih da se ne radi o tome, oboje su se pitali da im se nije
prividalo zbog silne želje da se ponovo vide što pre. Ipak, kako i zašto
su delili takvo „prividjenje" u jednom posebnom momentu empatije?
Cini se da jedna emocionalna veza ima veliki značaj za ovakve slučajeve
i možda predstavlja i glavni uslov da bi se duh poajvljivao. Ako je duh
neznanac, nepoznata voljena osoba, da li onaj koji oseća treba da se „ubaci"
na talasnu dužinu emocija nekog stvarnog objektivnog bića?
Ako postoji neki mehanizam u našoj podsvesti koji je kadar da otkrije
neki psihički „signal" od nekoga drugoga, i mora da prodje kroz svesni
um koji je budan, kako bi se to onda ostvarilo? Da li to znači da duhovi
predstavljaju samo ekstremne oblike živog prividjenja - „poruke"
uzete iz podsvesti i pretvorene u vidljive forme u trenutku kada je potreban
jedan brzi „trzaj" da se probudimo? S druge strane, krizni duhovi
mogu pokazati da smo zaista sposobni da napuštamo svoja tela i prelazimo
ogromne daljine.
POSLEDNJE ZBOGOM
Šila Mendoza je glavna sestra na odeljenju za intenzivnu negu u jednoj
velikoj bolnici u Teksasu. Posmatrala je mnoge ljude kako umiru i priznaje
da je prilično ogrubela na takve stvari. Medjutim, nije bila spremna jedne
večeri 1982. godine kada se desio najizuzetniji dogadjaj kome je ikada
prisustvovala.
Šila je radila u noćnoj smeni, posebno obraćajuči pažnju na jednog čoveka
koji je bio u bolnici već nekoliko dana. Iako pod bunom pažnjom i negom,
nije se smatralo da je bio u bilo kakvoj opasnosti niti da je ozbiljno
oboleo. Oko osam sati uveče počeo je da govori veoma suvislo o jednoj
voljenoj osobi koju je jako želeo da vidi. Šila nije mogla da kaže o kojoj
se osobi radilo, ali bilo je očigledno da je nije video mnoge godine i
nije očekivao da se to još zadugo desi.
Čovek je potom iz mrmljanja utonuo u nemiran san. Oko pala deset ponovo
je počeo da mrmlja o ovoj osobi, a njegove vitalne funkcije počele su
da padaju. Bojeći se najgoreg, doveli su još medicinskog osoblja; ali
čovek je pao u komu. Onda je zapao u stanje obamrlosti kako to izgleda
kod nekih ljudi koji su vrlo blizu kraja. Pogledao je u stranu zureći
u prazan prostor. Kako je vreme proticalo postalo je jasno da on gleda
nekoga u sobi samo njemu vidljivom. Odjednom mu se lice ozarilo kao svetionik.
Gledao je i smešio se na ono što se jasno moglo prepoznati kao dugo odsutni
prijatelj, očima punih ljubavi i nežnosti, da je prisutnima bilo teško
da se suzdrže od suza. Šila kaže:
„Nije bila greška. Neko je došao da mu konačno pokaže put".
Nekoliko minuta kasnije čovek je umro, sa izrazom sreće i mira na licu.
Od tada Šila gleda na završetak života svojih pacijenata sa više pažnje
i ponosa. Kao i mnogi drugi koji brinu o neizlečivo obolelim, bila je
svedok onog dragocenog trenutaka kada se život oslobadja okova usahlog
i ruiniranog tela i odlazi ko zna kuda. Bez obzira da li smrt znači odlazak
ih prelazak, glavna sestra Mendoza videla je na iskustvu ovoga čoveka
da smrt ne predstavlja zastrašujući ili žalostan dogadjaj, nego izuzetno
putovanje koje se dogadja sa puno smirenosti i skoro zarazne radosti.
DUHOVI KOJI PREDSKAZUJU
Nije teško prihvatiti da duhove možemo objašnjavati ovozemaljskim pojmovima
u nekim prilikama, posebno ako svedok samo vidi jednu neobičnu figuru
u zamračenoj sobi kada se pojavljuje u jednom promenjenom stanju
svesti obično u stanju sna ili dremljivosti. Malo teže je prihvatiti
situacije kada duh očigledno poseduje znanje kome svedok nije imao nikakvog
logičnog pristupa. Ovo se ilustruje jednim stvarno uvrnutim slučajem koji
se desio u Folkstounu u grofoviji Kent 1964. godine. Gospodin Milton i
još jedan maloletnik stupili su u trgovačku mornaricu u isto vreme. Dok
je njegov prijatelj ostao na brodu, Milcon je otišao kući na odsustvo.
Jedne noći, dok je sedio u poljskom toaletu od cigle na samo jard od kuće,
odjednom ga je zaslepio blesak svetlosti i pojava figure Zulu ratnika
u punoj ratničkoj odori! Prestravljeni mornar pobegao je u kuću gde ga
je dočekala majka koja ga je optužila da je pijan, što za mornare nije
ni čudo. Medutim, kasnije kada je otišao na spavanje, blesak se vratio
i ratnik se ponovo pojavio." Gospodin Milcon je prestravljeno kriknuo
i pitao fantomsku pojavu šta hoće od njega i odmah upalio svetlo. U sobi
nije bilo ničega.
Nekoliko dana kasnije stiglo je pismo u kome je Milcon saznao da je njegov
prijatelj poginuo kada je pao sa palube broda u more blizu obala Afrike.
Pitanje koje se ovde postavlja je sledeće: šta je tačno predstavljala
pojava ovog duha? Možemo da pretpostavimo da je duh Zulu ratnika došao
da upozori Miltona na moguću tragediju ili da je ona možda već u toku.
Ili da to postavimo na malo posredniji način - da je Milton zamislio sliku
svog prijatelja koji se davio blizu afričke obale i u svojoj svesti je
povezao sa nečim što je jasno u vezi sa ovim kontinentom.
Naravno, skeptički prilaz je da se radi o prividjenju čiji oblik ne stoji
u vezi sa smrću mladića. Bilo da se radi o slučajnosti ili kasnijem oblikovanju
sećanja na nesvestan i nehotičan način, to pojavu „duha" čini važnijom.
DUHOVI KOJI ŽIVE
Teorije koje pokušavaju da objasne pojave sablasti kao projekcije
svesti izgleda da su zaista potrebne prilikom razjašnjavanja zamršenijih
slučajeva. Na primer, Leonard Tuhil seća se fascinantnog iskustva koje
je doživeo 1976. godine. Sa jednom prijateljicom pokušavao je da razgovara
o poslu, ali je jasno uviđao daje ona rastrojena. Upoznao ju je na plesu,
uputio kompliment za plavu haljinu koju je nosila, ali je primetio:
„Izgledala je neobično kao da se samo fizički nalazi ovde, a njena duša
miljama daleko".
Sledećeg dana dok je prolazio pored mesta gde je radila, Leonarda je proželo
snažno osećanje -"kao da je bio u dodiru sa večnošću". Potisnuvši
ovaj osećaj, vratio se kući, ali umesto da udje ostao je pred vratima
razmišljajući i gledajući u nebo. Ponovo je bio u tom stanju dremljivosti
koje je, čini se, od fundamentalnog značaja za izvesna paranormalna
iskustva. Tada se desilo.
„Spustio sam pogled i na moje zaprepašćenje, pojavila se poluprovidna
prilika ove žene koje je išla stazom pored moje kuće. Odmah mi je bilo
jasno da gledam u duha, mada nikada u životu tako nešto msam video. Sa
sigurnošću sam je prepoznao. Jasno sam video haljinu koju je juče nosila,
ali zapravo to nije mogla biti ona ne samo zato što nije znala gde živim,
već i stoga što sam kroz nju mogao da vidim ostale kuće."
Leonard je osetio jezu, ali ne i strah, bio je zabrinut zbog njenog stanja
jer je video kako je jednostavno nestala. Dva dana kasnije, oko ponoći,
baš kada je razgledao neki časopis na čijoj naslovnoj strani se nalazilo
lice jedne žene, slika je iznenada poprimila „izlomljenu" formu u
Pikasovom stilu. Podigao je pogled, zatim ga spustio, ali je slika i dalje
bila ista. Uveravao je sebe da je to samo privid ali bezuspešno. Sutradan
je pozvao jednog zajedničkog prijatelja i saznao da je žena imala jedan
težak nervni
slom tokom koga je počela da prima mentalne poruke. To se desilo upravo
onoga dana kada je video njenog duha, a odvedena je u bolnicu u ono vreme
kada je časopis objavio ovaj događaj. Žena nije umrla, već se zaista oporavila.
„Duh koji živi" u ovom slučaju možda je predstavljao jedno
telepatsko zamišljanje koje je Leonard imao kada je otkrio njeno stanje
ili je pod pritiskom izašla iz svoga tela.
POJAVA DUHA U SPAVAĆOJ SOBI
Izgleda da se većina susreta sa duhovima dešava u stanju promenjene
svesti, najčešće kada se neko nalazi u stanju pospanosti.
Pošto se ovo obično dogadja u spavaćoj sobi, duhove koji dolaze u pohode
nazvaćemo „posetiocima spavaćih soba". U ovakvim stanjima
naša čula se normalno opuštaju iz prethodnog stanja napetosti. Ovo može
da omogući posetiocima da se prikazuju našim čulima ili to možda znači
da se radi samo o subjektivnom doživljaju. To se odnosilo i na one slučajeve
kada je više osoba prisustvovalo ovom fenomenu.
Često se dešavalo da se čovek probudi i ugleda figuru kako stoji pored
kreveta. Uprkos činjenici da se on ili ona nalaze u gustom mraku, u stanju
su da detaljno opišu kako izgleda duh. Čest je slučaj da osoba ne može
da probudi svog usnulog partnera dok se sve to dogadja. Evo tipičnog iskustva
sa sobnim posetiocem.
DA LI JE TO DUHOVNO ISCELENJE?
Tomi Stil je poznati pevač, plesač i glumac, nadaren i omiljen kod dece
već nekoliko decenija. Pre mnogo vremena on je doživeo jedno iskustvo
koje zbunjuje sve one koji se u ovo razumeju. U petnaestoj godini Tomi
je pobegao na more i stupio u trgovačku mornaricu. Medjutim, nije dugo
služio na brodu. Toliko se razboleo da su morali odmah da ga prebace avionom
u Englesku. U bolnici u Londonu utvrdili su da boluje od meningitisa kičmene
moždine. Izgledalo je da neće još dugo moći da živi i pozvali su njegovu
porodicu da bude uz njegovu postelju.
Pred zoru, oduzet od struka nadole, još se borio za život. Doktori su
predložili da ga ostave samog. Navukli su zavese oko njegovog kreveta
i dopustili mu da se na miru odmara. Dok je ležao u polusvesnom stanju
mladić je čuo odjek glasnog smeha nekog dečaka. Jedna svetla lopta doletela
je preko zavesa i spustila se na njegov čaršav van domašaja ruke. Dete
u Tomiju, ne želeći da se odrekne svoje igračke, skupilo je svu energiju
i pružilo ruku da je ščepa i ponovo baci preko zavesa. Za nekoliko trenutaka
lopta se sama prebacila preko zastora i opet vratila, ali još dalje, van
dohvata njegove ruke. Potpuno izmoren sa glavom na jastucima, učinio je
još jedan napor da dohvati lopticu i baci je preko zavese. Odmah zatim
sve se ponovilo, u stvari, dešavalo se to nekoliko puta tokom jednog sata,
a možda i duže. Svaki put bilo je potrebna velika snaga volje i energija
da se loptica dobaci nevidljivom detetu. Tomiju je uvek to polazilo za
rukom, skoro da toga nije bio svestan, ipak je osetio kako mu se vraća
snaga i kako se sve bolje oseća. Sada je mogao da pokreće svoje noge.
Medicnsko osoblje i Tomijeva porodica bili su zaprepašćeni: groznica se
povlačila, a paraliza je slabila. Oporavljao se i osećao se sve bolje.
Pošto su doktori pokušavali da shvate skoro čudesno izlečenje, Tomi je
objasnio da treba zahvaliti dečaku koji mu je pravio društvo u sobi -
da mu nije stalno dobacivao lopticu na krevet nikada ne bi smogao snage
da se pokrene i to mu je spaslo život.
„Koji mladić?", pitali su ga.
Zavese su sklonjene i, naravno, dečaka nije bilo u sobi, niti se ikada
tamo nalazio. Zbunjen, Tomi je opisao lopticu. Oči njegovih roditelja
odavale su iznenadno prisećanje.
„Zar se ne sećaš", pitali su ga.
Loptica je bila ista kao ona koju je Tomi dao svom mladjem bratu Rodniju
kao božićni poklon. Dečaku se ona svidela, ali to je bio i poslednji Tomijev
poklon bratu. Kasnije je Rodni tragično izgubio život kada je imao samo
tri godine. Sta se ovde dogodilo?
Da li je Tomijeva podsvest prizvala prikazanje da bi mu ono dalo volju
da se izbori do potpunog oporavka? Ovo je jedan od mogućih pravilnih tumačenja
ove priče. Naravno, druga mogućnost je da je Rodnijev duh uzvraćao bratovljevu
ljubav jednim dragocenim poklonom - zdravljem.
NEVINO DETE
Porodicu Nila Andersona snašla je nesreća 1972. kadaje njegova petogodišnja
sestra umrla od iznenadne bolesti. Svi su bih utučeni zbog gubitka jednog
mladog nevinog života, pritom je lokalni sveštenik zbog verskih nesuglasica
sa porodicom odbio da izvrši ceremoniju sahrane koja je trebalo da se
obavi u Bedfordširu. Ovo je čak i produbilo razdor u porodici koji se
nije stišao tokom sledećih deset godna. Godne 1982. umrla je Nilova baka
po ocu.
Zbog toga što nikada mje mogao da oprosti njenom mužu koji je u svadji
iskoristio detetovu smrt, odbio je da ide na sahranu, ali se posle kajao.
Nekoliko večeri kasnije, još osećajući krivicu, Nil se probudio iz dubokog
sna i video prikazu svoje bake. Izgledala je zdravo i dobro i smešila
mu se. Rekla mu je da ima razumevanja za njegove postupke i da mu prašta,
te ne treba da brine o ovom incidentu. Nimalo ne čudi što je Nil ubedjivao
sam sebe da je to samo san koji je ušao u njegovu svest da bi odagnao
njegovo osećanje krivice. Medjutim, ovo je izgledalo mnogo stvarnije i
životnije od bilo kakvog drugog sna i potpuno ga je rasteretilo briga
zbog incidenta.
Ipak, još je ostala sumnja da je sve to bio samo rezultat njegove preterane
mašte. Tada mu je majka otkrila nešto što mu nikada do tada nije rekla.
Godine 1972, samo nekoliko nedelja pošto je njegova sestra umrla, Nilov
brat je došao kući iz škole sa jednom ozbiljnom tvrdnjom. Rekao je da
je video „Trišu".
Kada su ga pitali da objasni na koju Trišu misli, odgovorio je: „Našu
Trišu."
Igrali su se neko vreme. Njegova majka je s nevericom buljila u dečaka
nemoćna da shvati šta je dečak govorio, ali bilo je očigledno da za ovog
šestogodišnjaka igranje sa vlastitom sestrom nije predstavljalo ništa
posebno. Znao je da mu je sestra „otišla" na „nebo", ali verovatno
nije uspeo da shvati da ovo znači da je više nikada ne može videti.
Stvar je raspravljena sa lokalnim sveštenikom. On je potvrdio očiglednu
iskrenost dečaka i savetujući roditeljima da to prihvate, jer niko ne
može dokazati da se to nije dogodilo. Dvadesetak godina kasnije, Nilov
sada odrasli brat još uporno tvrdi da ga je posetila njihova sestra odmah
posle smrti.
HIPNAGOSKO PRIKAZANJE - PRIKAZIVANJE DUHA U STANJU DREMLJIVOSTI
Postoji jedna faza kroz koju svi prolazimo kada tonemo u san i kada
se budimo. Tokom ove faze mogu da se dožive razni oblici prikazanja koji
ne čine deo bilo
kakvog sna, ali imaju slab uticaj te brzo padaju u zaborav kada se
vrati puna svest. Prikazanje može da izgleda kao rasplinuta figura
i, prema jednom istraživanju psihologa, oko pet posto stanovništva opisuje
ga veoma realistično. Ovakve faze označavaju se kao „hipnagoška"
padanje u san i „hipnopompska" prikazanja budjenja. Um niti spava
niti je budan, nego se odmara u neutralnom stanju. Neki istraživači sna
misle da um može da dopusti nagomilavanje prikazanja duboko u podsvesti
i da ga tada prenese u spavaću sobu gde se pojavljuje na veoma živopisan
način. Tada nam se može učiniti da se stvara neko „biće".
Hipnagoško prikazanje - ovaj termin primenjuje se na obe vrste stanja
- je više od halucinacije. Takodje se razlikuje od snova tokom
spavanja. Prikazanje se nikada ne deli sa drugima u istoj sobi. Istraživač
gda F. E. Lining dala je tabelarni prikaz nalaza iz 1925. godine. Skoro
dve trećine ispitanih percipijenata nije znalo šta je to hipnagoško prikazanje
u stanju dremeža. Svaki svedok je naglasio životnost prikazanja.
Mnoga prikazanja odnosila su se na figure, prirodne pejzaže i izazvana
osećanja. Mnogi percipijenti nisu imali kontrolu nad prikazanjem, mada
je mali postotak izjavio obrnuto, i to pod uticajem manipulacija lucidnih
sanjalica.
LUCIDAN SAN ILI SAN KOJI ŽIVI
Jedna tinejdžerka ispričala je fascinantno iskustvo istraživačima parapsiholoških
laboratorija u Oksfordu. Sanjala je da se probudila i otišla u školu jednoga
jutra. Pošto je događaj jednostavan, bila je potpuno sigurna da je stvaran.
Medjutim, „čulo" se glasno lupanje na krovu školskog autobusa koje
ju je odjednom „probudilo". Videla je da se nalazi opet u krevetu
kod kuće. Umirena time, devojka je ustala i ponovila uobičajeni postupak
spremanja za školu, konačno doputovala do nje i stigla do školskog dvorišta.
Tada je neko bacio knjigu na nju onako iz šale. Udarac ju je iznenada
vratio nazad u krevet i ponovo se budila! Ovakva iskustva nazivaju se
„lažnim budenjima", i približno 35 odsto stanovništva
prijavljuje da ih je imalo u nekoliko navrata.
U stvari, ona čine uobičajene forme koje se nazivaju lucidnim
snovima koje je u svom najčistijem obliku prijavilo samo deset
posto ljudi, žene malo više nego muškarci. U lucidnom snu tok
dogadjanja je tako živ i realističan tako da ga osoba shvata kao stvarnost.
Obično mirisi i taktilni utisci i sva normalna čulna iskustva idu uz ovu
vrstu sna, što ga čini još uverljivijim. Ipak, na momente sanjalac oseća
da se radi o nekom snu i u takvom stanju biva šokiran budjenjem. Međutim,
ako se osoba odmah ne probudi, lucidni san se normalno nastavlja i sanjalac
se nalazi bukvalno izgubljen u slikovitom svetu sna. Mogu da kontrolišu
dogadjanja i da se učine da lete.
To zaista liči na igranje glavne uloge u nekom filmu po vlastitom scenariju
uz mnoštvo specijalnih efekata. Živopisna stvarnost ostaje kao glavna
osobina kada se prolazi kroz ovakva iskustva. Ovo da granica izmedju snova
i budjenja biva oštra manje nego što se nekada zamišljalo, moglo bi da
predstavlja ključ rešenja misterije iskustava sa posetiocima u sobi. Medjutim,
može li to uvek da bude tako? Mogu da se nadju slučajevi gde se, bez obzira
na stanje svesti te osobe, informacija prenosila iskustvom koje je postojalo
van bilo kog očiglednog sredstva komunikacije. Tada se dešava nešto očigledno
natprirodno.
Lucidan san o vraćanje kući
Jedno upečatljivo iskustvo Dženi Rendls upućuje da duhovi ne predstavljaju
uvek mrtve ljude. Dogodilo se to jednog zimskog jutra 1978. kada je njen
prijatelj morao rano da krene od Irlama u Lankaširu do Čestera gde je
radio. Putevi su bili opasni za vožnju motorom i pošto ga je Dženi ispratila,
bila je vidno zabrinuta. Nakon njegovog odlaska Dženi je sela na naslanjaču
pored kamina. Malo zatim uznemirio ju je neki zvuk. Prenuvši se iz misli
shvatila je da se njen prijatelj vratio. Da li je poslušao njena upozorenja
da je opasno ići na dugu vožnju motorom po poledici? Da li je nešto zaboravio
i onda se po to vratio? Pre nego što je stigla da to ispita, Dženi je
shvatila da je on već otišao. Pogledala je okolo, ali njega više nije
bilo. U stvari, nikada ga nije ni bilo. Kako se kasnije utvrdilo, on je
otišao pravo na posao bez vraćanja i Dženino iskustvo nije bilo ništa
drugo nego jedna veoma živopisna halucinacija koja je ipak bila veoma
stvarna. Toliko je bila ubedljiva da je zaista mislila da se on vratio
kući.
U stvarnosti ona mora da je malo zadremala u toploj sobi i sa strahom
za ishod njegovog putovanja u svojoj svesti, imala je prividjenje jedne
stvari koju je najviše želela -njegov bezbedan povratak. Proučavanja lucidnih
snova pokazala su da se OUT odigravaju u jednoj sredini koja je toliko
slična onoj u stvarnom svetu da osoba za njih poveruje da se dogadjaju
u momentu budjenja. Kada ih nešto u snu podseti da to nije stvarno oni
se bude prestrašeni iskustvom koje su u tom snu upravo preživeh ili nastavljaju
sa snom svesni da zaista spavaju. U takvom stanju sposobni su da kontrolišu
šta se dešava u tih nekohko minuta lucidnosti. Oni koji su imali takve
snove kažu da su čarobni i nezaboravni. Naravno kada taj lucidni san reprodukuje
stvarno okruženje tada dodaje i neke prizore poput povratka prijatelja,
kao u Dženinom iskustvu, ali ne pruža nikakav dokaz da ceo dogadjaj predstavlja
jedan san i svedok možda nikako neće prihvatiti ovu činjenicu. Dženi se
probudila ubedena da se povratak stvarno desio i još malo se ubedivala
da se on nije desio kada je kasnije mogla o tome da pita svog prijatelja.
Ali šta bi se desilo da je Dženi videla svoju pokojnu baku kako ulazi
u sobu ili nešto jednako neverovatno kao što su jedan andjeo ili strano
biće? Tada ne bi postojala nikakva mogućnost da ih o tome ispita kasnije
i tako dokaže da se ta poseta koju su joj učinili, u stvari, nikada stvarno
nije ni dogodila.
Nekakav susret sa andjelom bi se mogao prihvatiti kao paranormalan
događaj, zbog toga što bi se, kako to Dženi može da potvrdi, činio
suviše stvarnim da bi mogao da se uzme kao „običan" san. Povratak
prijatelja za nju je bio stvaran baš kao što bi bio svaki drugi stvarni
povratak. Neko bi isto pretpostavio u slučaju posete duha pokojne bake.
Ovakvi slučajevi gone nas da se pitamo koliko su česta stvarno prividjenja
duhova onoj osobi koja ih vidja, više nego da li su stvarna u bilo kom
objektivnom smislu.
Rastanak
Gospoda Dejvis živela je na velškoj obali blizu letovališta Ril i Lendudno.
Te noći 6. avgusta 1982. probudio ju je prodoran vrisak koji je ličio
na zapomaganje malog deteta. Pošto ju je ova larma potpuno rasanila, vrata
spavaće sobe su se s treskom otvorila. Vetar ih nije mogao tako otvoriti,
uporno je tvrdila, a njena mačka nije posedovala toliku snagu. Gospodja
Dejvis ustala je iz kreveta, ali sada je sve bilo tiho. Zidni sat pokazivao
je 00:50 sati po ponoći. Njen muž je i dalje spavao. Potiskujući ovaj
dogadjaj, ponovo je legla u krevet. U šest sati zazvonio je telefon.
Primanje telefonskih poziva u ovo doba nosi sa sobom lako uzbudjenje:
dobra vest može da sačeka, dok to ne važi za loše vesti. Gdja Dejvis sledila
je svoga muža niz stepenice i posmatrala kako odgovara na telefon. Bio
je to poziv iz lokalnog seoskog kampa gde je on radio kao čuvar.
„Oh, bože, ne!", čula ga je kako uzvikuje.
Spustio slušalicu i rekao: „Izbio je strašan požar."
Sat kasnije njen muž se vratio iz kampa u stanju dubokog šoka. Šator jedne
od porodica koje su tamo stanovale bio je tokom noći zahvaćen požarom,
a dvoje male dece je izgorelo u plamenu. Sto je još gore, radilo se o
ljudima koje su poznavali - porodici koja je posećivala grad svake godine,
sa kojom se bračni par sprijateljio. Kako je ta vest polako počela da
dopire do svesti i užasno osećanje praznine koje uz takav gubitak postepeno
raste, gospodji Dejvis palo je na pamet nekoliko stvari. Jasno je čula
vrisak malog deteta u svojoj sobi pre samo nekoliko sati. Nikoga nije
bilo u kući da izazove takvu larmu.
Bilo je, takodje, neobično da su se vrata uz tresak otvorila usred noći.
Kako se to desilo? Odmah pored vrata nalazila se jedna slika na stolu.
Bila je to fotografija gospodina Dejvisa koju je snimio otac u požaru
postradale dece.
„Kada je izbio požar?", pitala je gospodja Dejvis.
Njen muž mogao je da proveri. Bilo je to u 00:50 sati, tačno kada je krik
proparao noćnu tišinu i kada su se vrata s treskom otvorila. Kao da su
deca u momentu rastanka uputila poslednji poziv svojim prijateljima -
možda preko fotografije koju je snimio njihov otac. Čak i kada bismo pokušali
da damo racionalno objašnjenje i kažemo da je gospodja Dejvis imala samo
jedan lucidan san ili je iskusila neki oblik hipnagoškog
prikazanja, svejedno se ne može odgonetnuti ovako visok stepen „slučajnosti".
LITERATURA
- “Život posle smrti” - Džoni Rendels i Piter Haf
- “Parapsihologija” - Bart Huges
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|