|
UTICAJ TELEVIZIJE
Nesumnjivo
je da televizija ima veliki uticaj na decu iz i da će to uticati na njihov
kognitivni i socijalni razvoj. Uloga koju televizija ima u procesu socijalizacije
dece je veoma velika. Televizija moze biti obrazovna i korisna, međutim
postoji i onaj negativni aspekt...
1. Privlačnost televizije
Televizija kao informacija i zabava prisutna je pola veka u našim domovima.
Vremenski uz nju svi članovi porodice provode u proseku 3 sata svakog
dana i ovo vreme se statistički sve više produžava.
Mehanizam privlačnosti televizije:
Dakle šta je to što nas drži zakovane uz TV ekran? Privlačno dejstvo
televizije je zasnovano je na sledećim elementima:
1. TV svodi fizičku aktivnost čoveka na minimum (jer
se posmatra uglavnom sedeći ili ležeći). Fizički izmoren čovek ovo se
doživljava kao fizičko olakšanje trenutnih tegoba.
2. Audio - vizuelni signal je najefikasnija kombinacija nadražaja
čula koju najveći broj ljudi najbolje zapaža i pamti. Druge vrste
nadražaja: miris, nepokretne slike, samostalan zvuk i drugo mnogo se manje
zapažaju.
3. Brza izmenljivost slika (jedna scena traje prosečno
oko 3,5 sekunde) i nemogućnost čoveka da kontroliše ove slike
ili da fizički reaguje dovode psihičku aktivnost čoveka na minimum i prevodi
njegov mozak u alfa-stanje. Frustriran i psihički izmoren čovek
ovo doživljava kao značajno olašanje.
4. Televizija ima privlačno dejstvo zbog pobude čula,
tj smenjivosti raznovrsnih ili dramatičnih scena koje ne dopuštaju dosadu.
Čovek je sklon traženju novih čulnih stimulansa a televizija mu to vrlo
efikasno obezbeđuje.
5. Gledanje televizije ne zahteva značajan utrošak energije.
Svaka alternativna aktivnost koja bi mogla da uzrokuje sličan efekat (ako
postoji) bila bi daleko napornija nego sedenje ili ležanje ispred televizora.
6. Nakon gledanja televizije možete pričati o onome što ste upravo
videli i sa potpunim stranicma jer televizija služi kao veštačka
zajednička kultura koja pruža zajedničke teme za razgovor čak i sa potpuno
nepoznatim ljudima. Na ovaj način televizijska realnost, iako vrlo daleka
od objektivne istine i objektivne realnost, POSTAJE VEŠTAČKA REALNOST
i egzistira u psihološkom tkivu društva.
7. Televizija stvara privid boravka među ljudima prikazujući
lokalne događaje u informativnim emisijama što dovodi do lažnog zadovoljenja
potrebe čoveka da se oseća delom zajednice iako nikakav društveni kontakt
nije ostvario gledanjem TV programa.
Odavde se naslućuje zašto se gledalac vraća televiziji tj. odakle nastaje
polazni impuls za gledanje televizije svakog dana: čovek povezuje svoj
fizički i psihički odmor sa televizijom po Pavlovljevom zakonu, a isto
tako i zadovoljava nagonske potrebe za društvenošću i stimulacijom čula.
Tako je televizija gledaocu postala isto što i droga narkomanu. TV stvara
psiho-fizičku zavisnost. Zato se čovek uvek iznova vraća gledanju televizije.
Odluka za gledanje televizije je impulsivna i refleksna. Ovo je zato što
je ona po principu Pavlovljevog zakona potsvesno ugrađena u mozak. Hipnotičko
dejstvo alfa-stanja u televiziji se koristi kao psihološka ulazna vrata
za reklamiranje, što i jeste jedina svrha modernog televizijskog programa.
Tvrdnje o takozvanom lošem kvalitetu televizijskog programa su besmislica,
jer televizija i nema nikakvu drugu namenu osim reklamiranja pa kvalitet
prikazanog razmišljanja ovde nema nikakvu ulogu.
2. Zašto se uopšte veruje u televiziju?
Gledaoci televizije zastupaju neobičnu pretpostavku da je ono što vide
u medijima istina jer to svi gledaju/čitaju/čuju. Televizija nije izuzetak
od ovog pravila. Prikaz zemlje u kojoj će vam komentator sa lica mesta
prikazati "ekskluzivni intervju sa žrtvom etničkog čišćenja"
često ima isto toliko veze sa realnošću kao i priča da će Patak Dača i
Duško Dugouško ove godine rešiti problem gladi u svetu. U suštini naivnost
televizijskih gledalaca zasnovana je na neverici da bi neko smeo da laže
tako veliki broj ljudi. Za ove naivne ljude još je manje verovatno da
bi ovakva laž mogla da dođe od neke "zvanične" institucije.
3. Informativne emisije
U pokušaju pravdanja korisnosti televizijskog programa informativne emisije
mogu izgledati kao jedno od spasonosnih utočišta. Na žalost, informativne
emisije su praktično isto toliko manipulativne koliko i reklame. Ovim
emisijama nedostaje bar jedna ali i najvažnija osobina: objektivna kritičnost.
Čak i da zamislimo idealnu najobjektivniju informativnu emisiju tipa dnevnika,
jasno je da svaki dnevnik svoju strukturu nekritički određuje po događajima
koje su odredile interesne grupe u društvu. Primeri za ovo su dovoljno
brojni.
Na primer blok političkih vesti daje onu sliku koju su javnosti prikazali
političari koji se uvijaju u zastave, ljube bebe i sa lažnim osmesima
rukuju sa drugima praveći pozorišnu predstavu u sopstvenoj režiji. Ogromna
industrija sporta diktira da u sportskim emisijama morate imati prikaz
događaja sportske industrije onako kako su je organizovale sportske interesne
grupe. Prikaz katastrofalnih poplava i prirodnih pojava skoro nikad ne
prolazi bez odgovarajuće šablonske interpretacije koju će izložiti neka
društvena interesna grupa kroz reči lokalnog političara ili televizijskog
spikera.
U svim slučajevima svaka televizijska vest je praćena ili ispričana kroz
komentare koje piše interesna grupa kojoj pripada dotični televizijski
kanal. Interesne grupe koje poseduju televizijske kanale su iste one koje
određuju društvene događaje koji se opisuju u informativnoj emisiji.
Crtani filmovi obiluju karikaturnim likovima životinjskog carstva. Psi,
medvedi, lavovi, mačke, miševi, patke i verovatno sve druge životinje
našle su mesta u crtanim filmovima za decu. Ljudski likovi su vrlo retki.
Umesto da se uče ljudskosti i borbi za lični identitet, stvaralaštvo i
humanost, deca se identifikuju sa životinjama. Nakazna prasica Mis Pigi
iz Mapet šou lutkarskog serijala služi kao ideal novim generacijama devojčica
koje se ne vaspitavaju kao nekad na baletu, kulturi, knjigama i uopšte
ličnim vrednostima, nego na nakazama proizišlih iz radionica deformisanih
medijskih manipulatora.
Igrani filmovi takođe imaju životinje kao glavne junake, koji su pametniji
od ljudi, pobeđuju loše ljude, i štite decu. Ponovo je cilj isti: da se
deca identifikuju sa životinjama.
Filmovi dokumentarnog tipa iz životinjskog carstva veličaju i naglašavaju
da živa bića ubijaju da ne bi bila ubijena. Ubistvo je uslov preživljavanja.
Onaj ko je opasniji i ubojitiji preživljava. Prikazuju se čak i specijalizovani
dokumentarci o metodama koje životinje koriste da bi ubijale druge životinje!
Robotizovani junaci tipa Transformersa i mnogih drugih prikazuju robote
u međusobnim borbama na život i smrt. Cilj je isključiti emocionalnost
i poistovetiti se sa robotima.
Nakaze u crtanim i drugim filmovima postoje u izobilju. Zombiji iz kojih
mile crvi bezrazložno jure i ubijaju ljude. Vampiri i vukodlaci, umesto
da su nestali u prohujalim vekovima nikad nisu više prisutni nego danas.
Za kakvo nas to društvo pripremaju medijski magnati kroz vaspitavanje
dece?
Ubijanje ljudi na televiziji se prikazuje pojedinačno, grupno i masovno.
Detalji ubijanja mogu se videti sa najvećom preciznošću, pa se negde čak
prikazuje i unutrašnjost tkiva žrtve koga razdire metak pri ulasku u telo.
Ubistvo se mehanizuje, prikazuje kao ritual, kao zadovoljstvo, kao prekraćivanje
vremena, kao običaj, kao tradicija, ili prosto kao potpuno besmislen gest.
Ima li boljeg poziva na ubijanje nego što je ovaj? Po ovoj osobini televizija
ima isto dejstvo kao i satanističke sekte.
Serije o policijskim forenzičarima i otvaranju ljudskih leševa mogu se
često videti na televiziji. Tu deca gledaju kako se ljudski leš seče i
analizira uz redovno ispijanje kafe u mrtvačnici.
U sceni iz američkog "The Buckbrier Trail" serijala mladi gledaoci
mogu da uživaju u tuči pesnicama dvojice ljudi okruženih posmatračima.
Jedan od posmatrača prilazi i s leđa i udara jednog od dvojice protivnika
koji pada onesvešćen na zemlju. Potom drugi protivnik uzima pištolj od
posmatrača i sa velikim zadovoljstvom sa nekoliko metaka ubija onesvešćenog
čoveka. U ovim starim serijalima nigde se ne vidi krv, pošto je cilj da
gledalac što neosetnije dobije svoju "poduku" i prihvati ubistvo
kao deo svog života. U istoj seriji jedan od aktera uzima kao taoca nekog
čoveka držeći ga ispred sebe kao štit. Protivnik međutim, puca svesno
i hladnokrvno ubijajući zajedno i svog druga i kidnapera.
U modernim filmskim "kreacijama" kao što je film "Ubij
Bila" seku se mačem delovi ljudskog tela tokom beskrajnih borbi na
život i smrt, a gledalac može da uživa u mlazevima krvi koji šikljaju
iz presečenih ljudskih vratova, ruku i nogu. Čitav film posvećen je sumanutoj
osveti.
U japanskom filmu pljačkaš banke upada u banku gde uzima kao taoce sve
prisutne klijente i radnike banke. Opkoljen u banci, on naočigled svih
siluje jednu od žena koje su se tu zatekle držeći joj nož pod grlom, tuče
je a potom urinira po njoj. Svi od prisutnih su do krajnjosti pokorni
i ponizni prema pljačkašu.
4. Reklamna svrha televizije
Reklama je ono zbog čega je televizija razvijana. Reklama
je osnova stvaranja i održavanja potrošačkog društva sa televizijom
kao glavnim sredstvom da se ovo postigne. Vrste reklame na televiziji:
reklame proizvoda, reklame društvenih interesnih grupa, organizacija,
institucija, političke reklame, globalističke reklame. Intelektualni sadržaji
su oni u kojima se potencira nezavisno i kritičko ljudsko individualno
mišljenje. Ovakvi sadržaji ne postoje samostalno na televiziji, tj. tako
su retki da je sporadična pojava ovakvog sadržaja na televiziji potpuno
zanemarljiva i svodi se na statističku grešku kod pravljenja TV programa.
Reklame se prikazuju u udarnim terminima prekidajući filmove, serije,
utakmice koje i deca gledaju. Mnoge firme reklamiraju proizvode koji nisu
namenjeni najmlađima, a za to angažuju upravo decu. (To je, doduše, u
pojedinim zemljama zakonom zabranjeno.) Način na koji se emituju reklame
takođe može imati negativan uticaj na pažnju deteta, a ako već postoji
problem, onda će ga još povećati. Uticaj reklama na psihu i psihofizički
razvoj deteta tema je mnogih istraživanja svetskih udruženja psihologa.
O tome koliko je to važna tema, kojom bi se ozbiljnije trebalo baviti
ne samo u porodici već i u celom društvu, pokazuju rezultati njihovih
istraživanja. Evropska iskustva govore da 63 odsto trogodišnjaka poznaje
imena vodećih restorana brze hrane, a deca od četiri godine još ne znaju
tačno svoje ime. Dok starija deca (osmogodišnjaci) i odrasli razumeju
većinu reklamnih poruka, mlađa deca ih ne razumeju, pa pokušavaju da interpretiraju
komercijalne tvrdnje i pozive kao stvarnu I istinitu informaciju. To je
ozbiljan problem, jer je, po najnovijem trendu, jedna od glavnih ciljnih
grupa reklamnih firmi upravo najmlađa populacija. Najčešći artikli koji
se reklamiraju za decu jesu zaslađeni proizvodi od žitarica, gazirana
pića, slatkiši i brza hrana, što stvara lošu naviku u ishrani, koja može
trajati celog života i uzrokovati povećanu gojaznost i pojavu mnogih bolesti.
Nezdrave proizvode često reklamiraju vrhunski sportisti, zbog čega deca
zaključuju da je konzumiranje tih proizvoda izuzetno zdravo. Utvrđeno
je da je deci nakon jednog gledanja reklame dovoljno da je zapamte i da
traže reklamirani proizvod. Industrija propagande, i pored toga, ne miruje.
Iz dana u dan proširuje tržišni prostor. Novi brend je reklamiranje u
školama. Mnoge škole na taj način ostvaruju određeni prihod, za njih u
sadašnjoj oskudici vrlo značajan, a deca, ne znajući ništa o tome, smatraju
da su ti proizvodi dobri pošto je njihovo reklamiranje dozvoljeno u školama.
Najveću odgovornost za ovakvu vrstu manipulacije snose psiholozi koji
rade u reklamnoj industriji, koji znanje i umeće koriste da bi povećali
profit pojedinih firmi, jer su za taj posao izuzetno dobro plaćeni. Poštujući
niz u svetu priznatih etičkih pravila u oblasti ekonomske propagande,
mediji će izbegavati ponude svojih klijenata oglašivača u čijim se porukama
deca instrumentalizuju a njihove potrebe, motivi i stavovi pojednostavljuju,
iskrivljuju do devijantnog (npr. kada se radi o novcu, finansijskim transakcijama,
akcionarstvu male dece koja ne razumeju o čemu je reč, o prenaglašenoj
motivisanosti za igre na sreću.)Nije nepoznato da reklame i brendovi imaju
veliki uticaj, a jedno nedavno sprovedeno istraživanje pokazalo je neke
posledice toga na mališane. Postavlja se pitanje šta tu roditelji mogu
da učine i kako da i sami ne potpadnu pod uticaj reklama. U istraživanju
je učestvovalo 63. američkih predškolaca kojima je poslužena hrana iz
"Mekdonaldsa". Deo te hrane bio je u "Mekdonaldsovoj"
ambalaži, a deo u običnom papiru. Sva deca dala su manje-više iste odgovore:
ono što im je posluženo u "Mekdonaldsovoj" ambalaži ima bolji
ukus od onoga u običnom papiru ili običnim čašama, čak i mleko, šargarepe
i sok od jabuke. To je bio slučaj čak i kod one dece koja su rekla da
u životu nisu bila u "Mekdonalds" restoranu (naravno, čuli su
za njega). Čak jedna trećina ispitane dece izjavila je da u "Meku"
jedu bar jednom nedeljno. Mada je za ovo istraživanje upotrebljena "Mekdonaldsova"
ambalaža, zajedno s njihovim proizvodima, može se pretpostaviti da je
sličan uticaj i drugih popularnih brendova - da će hrana umotana u ambalažu
tih brendova prevariti čak i dečja nepca, da će odeća omiljenog brenda
biti udobnija od odeće istog kvaliteta bez poznate etikete... Sličan uticaj
biće i na mnoge odrasle - ne sve, jer su oni ipak sposobniji za kritičko
razmišljanje, ali na mnoge.
5 Psihologija prodaje i reklame, smisao i uticaj
Zavrsna faza proizvodnje bilo kojeg proizvoda u savremenom drustvu nije
niti pakovanje niti distribucija do polica, vec marketing, odnosno reklama.
Psihologija prodaje i reklame fokusirana je na motiv i percepciju potrosaca
kako bi se povecao procenat prodaje. Prodaja sa svim svojim modusima stoji
na jednoj strani, dok kupovina ostaje na drugoj; kao dvije priče ukoričene
u jednu knjigu, a koje će se formom prstena naći na središtu uveza. Ponašanje
prodavca i donošenje odluke o kupovini medjusobno su čvrsto povezani procesi.
U uvodu ćemo dati samo jedan opšti presjek, kako bismo kasnije mogli detaljno
obrazlagati i prodaju i kupovinu, kao i psihološke motive na kojima su
utemeljene. U ovom povezanom procesu uvijek se postavlja pitanje motivacije;
šta je to što će biti okidač za jednu osobu i što je podstiče na aktivnost,
te odredjuje koje će informacije i poruke osoba primiti i obraditi. Psihologija
marketinga bazira se na proučavanju faktora koji utiču na motivaciju i
percepciju, teži što efikasnijoj prezentaciji proizvoda ili usluga, odnosno
teži ubjedjivanju potencijalnih potrošača da je to što se prezentuje upravo
ono što njima treba. S druge strane, sam potrošač teži da se zadovolji
neka njegova potreba. Medjutim, ovdje je bitno imati na umu da čovjek
jeste društveno biće, i kao takav pripada odredjenoj zajednici, pa se
proizvodjači kroz reklame često oslanjaju na to da se i čovjekovo, individualno
ponašanje može mjeriti stavovima i očekivanjima grupe kojoj pripada; otuda
i marketinški princip važnosti identifikovanja grupe potrošača. Govoriti
o motivu nemoguće je a ne fokusirati se na prirodu tih motiva. Naime,
ponašanje kupca može biti podstaknuto kako korisnošću, potrebom za nekim
proizvodom ili uslugom, tako i hedonizmom. Često pri kupovini razum ne
igra veliku ulogu, već je primaran osećaj zadovoljstva. Ovo saznanje se
koristi pri formiranju cena proizvoda. Ljudi su spremni dati velike novce
ako će ih nešto učiniti zadovoljnim. I upravo znajući za spremnost pojedinca
da zarad svog zadovoljstva izdvoji odredjenu sumu novca, prodavci se nameću
raznim oblicima uvjeravanja. Reklamiranje je, dakle, poseban oblik uvjeravanja
zasnovan na namjernim i osmišljenim pokušajima uticaja na stavove, vrijednosti,
emocije, verovanja te na kraju i ponašanja, a putem masovnih medija.
Ponekad se čini da smo konstantno izvrgnuti nečijem uvjeravanju u nešto
što možemo, ali i ne moramo prihvatiti. Televizijske, radijske, internet
reklame, džambo plakati - razni su oblici uvjeravanja kojima nas zasipaju
svakodnevno. Psihologiju uvjeravanja zanima kako se putem poruka odredjene
vrste može djelovati na naše stavove, vrijednosti, emocije, vjerovanja
i ponašanja.
Kada je reč o stavovima, psiholozi su odavno ustanovili da je reč o kategoriji
koju je vrlo teško menjati, jer pomoću njih oblikujemo znanje, izražavamo
vrednosti i drugima prenosimo sliku o sebi; tako da uspešnost pokušaja
uveravanja zavisi od više faktora, od dobi primaoca informacije preko
njegove motivacije da sasluša onoga koji poruku nameće, do sposobnosti
pojedinca da se misaono angažuje oko sadržaja poruke i procijeni njen
smisao i ulogu u procesu donošenja vlastite odluke.
6 Uticaj TV na razvoj deteta
Prema istraživanjima stručnjaka za uticaj televizije na razvoj deteta,
do 18. godine prosečno dete će provesti veći deo svog života gledajući
televiziju, nego u bilo kojoj drugoj pojedinoj aktivnosti, izuzev spavanja."
A ta zapanjujuća slika isključuje vreme provedeno u gledanju videa kod
kuće i filmova u bioskopima. U područjima gradskog središta, jedna od
tri porodic gleda televiziju kao neprestanu pozadinu većine drugih aktivnosti.
Vrsta televizijskih prikaza koje deca gledaju može veoma različito uticati.
Dokazano je da deca koja su gledaju dečje obrazovne emisije bolje čitaju
i imaju razvijenije jezičke veštine od dece koja gledaju samo crtaće i
programe za odrasle. Stručnjaci takođe, aktivno raspravljaju o negativnim
posledicama gledanja nasilja. Ispitivanja su pokazala da je tinejdžersko
nasilje u 19. godini veće ukoliko je gledanost TV-nasilja u 8. godini
česta. Istraživači su zabeležili nasilje u 85 posto filmova koji se svakodnevno
pokazuju na TV-u. Oni su to nasilje nazvali "psihološki štetnim"
i izdvojili su crtaće i dečje programe koji često "nerealno"
prikazuju nasilje bez posledica ili kazni. Američka doktorska komora okrivljuje
nasilje na ekranima kao delomično odgovorno za veliki porast malolentičkog
nasilja (126 posto) između 1976. i 1992. godine. Smatra se, takođe, da
televizija osiromašuje osećaj zajedništva. Deca koja gledaju televiziju
manje veruju drugim ljudima i manje sudeluju u organizovanim dečjim aktivnostima
izvan kuće. Otuđivanje nije poslednji rizik koji proizlazi iz gledanja
televizije na visini proseka od četiri sata dnevno. Postoji podmukla veza
između ishrane, gojaznosti, sedelačkih navika i gledanja televizije. TV
zavisnici se ne zovu "kauč-krompiri" bez razloga. Detetove kinestetičke
sposobnosti su deo njegove inteligencije, a fizička pasivnost prirođena
gledanju TV-a sigurno je pogubna za vežbanje kinestetičke inteligencije,
da i ne spominjemo telo! Ipak možda najkobniji kvalitet televizije je
sklonost da čak i njene najbolje emisije postiču mentalnu pasivnost -
otupljuju maštovitost i guše aktivnu misao.
Istraživači J. L. i D. G. Singer s Univerziteta Yale ispitivali su kako
televizija utiče na spontanu i kreativnu igru kod predškolaca. Trima grupama
dece pokazivali su tokom dve nedelje kulturno najodobravanije emisije
na mrežnoj televiziji. Ti obrazovni programi su kod dece s najmanje aktivnom
maštom postakli blagi stupanj kreativne igre, ali su potisnuli kreativnu
igru u sve druge dece koja su od početka imala življu imaginaciju. Istraživači
su zapazili sličan uzorak potiskivanja kreativnosti kod osnovaca IV. i
V. razreda, posebno kada su gledali programe koji sadrže fantastiku ili
nasilje. Jedna porodica zabrinula se gledajući svoju decu od dve i pet
godina i njihovog praćenja televizije kada se mlađe dete jednoga dana
probudilo i odmah upitalo: "Mogu li gledati Barneya?" Tako su
na mesec dana isključili televizor da vide šta će se dogoditi. Roditelji
su bili toliko impresionirani povećanom kreativnošću svojih devojčica,
povećanom nezavisnošću i voljnošću da rade kućne poslove, da je isključivanje
postalo trajno. Dopuštali bi samo povremeno neki program ili iznajmljivali
video kao porodičnu aktivnost vikendom. "Poput većine stvari",
napisala je ta majka u časopisu Parents, "televizija nije ni sasvim
dobra ni sasvim loša. Ne morate je ubiti samo je pripitomite." Sa
stanovišta obogaćivanja razvoja dece, kod televizije se u stvari radi
o vremenu: kao što se preporučuje da naše dnevne namirnice uključuju samo
male količine šećera, masti, mesa i mlečnih proizvoda kao dopunu ishrani
od voća, povrća i žitarica, mi vidimo televiziju kao "začin"
koji se u malim količinama treba dodati zdravoj ishrani mentalno i fizički
aktivnijih zanimanja. Malo pasivne zabave neće naškoditi detetu (ili odraslom)
i može umanjiti stres. Ali najtipičniji osnovci koji gledaju televiziju
svako veče i svaku subotu, satima bez prekida, dobijaju mentalni ekvivalent
ishrane prezasićene šećerom i mastima koja vezuje imaginaciju, guši um
i teži biti popraćena gojaznošću, apatijom i manjkavostima u pismenosti.
Četiri sata dnevno provedena u pasivnoj razonodi su četiri sata koja nisu
posvećena aktivnijim, energičnijim bavljenjima: to je jednostavna računica.
Statistiku, koja svedoči da 63% dece predškolskog uzrasta ima probleme
u govorno-jezičkom razvoju, u velikoj meri „kroji” činjenica da prosečno
dete predškolskog uzrasta provede po tri sata dnevno ispred malih ekrana
i dodatnih dva-tri sata u igri sa video-zanimacijama, a to uzrokuje lepezu
lingvističkih, psihomotornih i lokomotornih poremećaja. Pre svega, zato
što su televizija i video-igrice primeri jednostrane komunikacije u kojoj
deca satima ćute, a vokabular kojim govore junaci crtanih filmova zadovoljava
govorni nivo dece od dve godine. Ako oslušnemo komunikaciju ovih mališana,
videćemo da je ona puna neartikulisanih glasova i ratničkih pokliča kojima
govore junaci crtanih filmova.
LITERATURA
- Nermin Sarajlić, Reklama ili jedna bolesna mašta, Časopis za društvenu
fenomenologiju i kulturnu dijalogiku, str. 193-214.
- Lidija Ristić, Uticaj medija na donošenje odluke o kupovini, Stetoskop
- Dinka Čorkalo Biruški, Umijeće uvjeravanja, Filozofski fakultet Zagreb
"stvarnost je stvarnija ako joj dodas nestvarnog..."
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|