NEVERBALNA KOMUNIKACIJA U POSLOVNOM SVETU

Neverbalne komunikacije u poslovnom svijetu

Prema načinu ostvarivanja interakcije (veze) komuniciranje se može klasifikovati na verbalno i neverbalno.
Neverbalna komunikacija (govor ličnosti i tela) - nesvesno i automatsko slanje informacija putem signala o osećanjima, stavovima, mišljenju -omogućava ljudima da komuniciraju bez upotrebe reći. Može se ostvarivati na različite načine: vizuelnim putem (preko čula vida), taktilnim putem (dodirom i drugim fizičkim kontaktima), putem mirisa (na primer, hrane, pića, ljudskog tela, ambijenta) i dr. Komunikator koji u komunikaciji koristi čulne neverbalne podsti-caje, treba da zna da različite osobe - saglasno svojim opredeljenim preferencijama - na njih mogu različito da reaguju.
Svi ljudi koriste neverbalnu komunikaciju. lako se misli da svoje želje i namere najbolje iskazujemo rečima, neverbalno sporazumevanje ima čak značajniju ulogu, jer je više od 50 % komuniciranja licem u lice neverbalnog tipa. Engleski komunikolog Albert Mehrabijan /Albert Mehrabian/ je otkrio da se pri komuniciranju celokupni uticaj poruke sastoji od sledećih delova: verbalnog dela - sadržaj poruke (7%), vokalnog dela - ton glasa i njegove promene (38%) i neverbalnog dela (55%).
Mada je još 1872. godine bila objavljena knjiga Čarlsa Darvina /Charles Darwin/ Izrazi osećanja kod ljudi i životinja, u kojoj je pisano o govoru tela, ovaj vid komuniciranja počeo se proučavati tek od šezdesetih godina XX veka, i od tada do danas sprovedena su brojna istraživanja. Mnogi psiholozi, sociolozi, antropolozi, lingvisti i pregaoci iz drugih naučnih disciplina, proučavali su različite aspekte ljudskog ponašanja koji obavljaju funkciju pri komunikaciji.
Zanimljivo je da su i pre ovih istraživanja primere veštine govora tela pružali mnogi glumci nemog filma u prvim decenijama XX veka (među kojima je najpoznatiji bio Čarli Čaplin), jer je tada to bio jedini način komuniciranja sa filmskog platna. Zavisno od toga u kojoj su meri mogli uspešno komunicirati gestovima i ostalim znakovima tela, glumci su smatrani dobrim ili lošim. Kada se pojavio zvučni film (krajem dvadesetih godina) i kada je neverbalni deo glume postao manje naglašen, mnogi glumci nemog filma pali su u zaborav. Održali su se samo oni koji su se uspešno koristili i verbalnim veštinama.
Pri proučavanju neverbalne komunikacije glavno pitanje koje su naučnici postavljali odnosilo se na to da li su neverbalni signali urođeni, naučeni, genets¬ki uslovljeni ili stečeni na neki drugi način. Do dokaza se dolazilo na osnovu promatranja gluvih i slepih osoba koje elemente govora tela nisu mogle usvajati putem auditivnih i vizuelnih kanala, proučavanjem neverbalnog izražavanja u različitim kulturama širom sveta i na druge načine. Rezultati su pokazali da je većina našeg osnovnog neverbalnog ponašanja naučena, a da određeni elementi spadaju u posebnu, urođenu kategoriju. Na primer, niko ne uči bebu da plače ili da se smeje, a ipak ove forme samoizražavanja su skoro univerzalne. Austrijski etnolog Irenojs Ajbl-Ajbesfeld /Irenaus Eibl-Eibesfeldt/je otkrio da se i kod dece koja su rođena slepa ili gluva osmeh javlja nezavisno od učenja i oponašanja. Drugi tipovi neverbalnog komuniciranja, kakvo je na primer značenje boja ili izvesni gestovi, razlikuju se od kulture do kulture.
Utvrđeno je da naučeno neverbalno ponašanje nastaje kao posledica tri vida usvajanja: samootkrivanja, nesvesnog kopiranja i smišljenog ponavl¬janja. Na primer, u težnji da zauzmu položaje koji su im udobni ljudi izražavaju modele samootkrivanja na način na koji prekrštaju ruke ili noge. Zahvaljujući nesvesnom kopiranju značajnih osoba iz svog ličnog okruženja ili kulture, ljudi usvajaju načine na koje govore, gestikuliraju, stoje, hodaju i sl. Takođe, grupa radnji koja se uči svesnom vežbom, kao što su rukovanje, dodirivanje, kontakt očima, gestovi i dr, predstavljaja smišljeno ponavljanje.
Neverbalna komunikacija se fundamentalno razlikuje od verbalne. Najpre, manje je struktuirana, tako da ju je teže proučavati. Takođe, razlike su očigledne i u smislu nameravanosti i spontanosti. Reči se uglavnom planiraju, dok se neverbalna komunikacija odvija nesvesno. Uglavnom niko ne planira da, na primer, podigne obrvu ili da pocrveni. Takve reakcije dolaze spontano. Bez našeg pristanka emocije nam se ispisuju na licima.
Neme poruke tela često otkrivaju mnogo više nego što prenose reči dok opisuju istinska osećanja ili stavove. Ove poruke su od neprocenjivog značaja, jer utiču na stvaranje prvog utiska ili građenje slike o sebi koju želimo da pružimo drugima. Ljudi se mnogo lakše mogu prevariti rečima, nego govorom tela, pošto konstantno, svesno i nesvesno, reaguju na ono što telo "saopštava". Reči se relativno lako mogu kontrolisati, za razliku od izraza lica, pokreta, gestova, stava i dr. Obraćanjem pažnje na ove signale, mogu se otkriti neiskrenosti ili potvrditi istinitosti izgovorenih reči.
Zbog toga što je neverbalna komunikacija tako pouzdana, ljudi uopšteno više veruju neverbalnim znacima nego verbalnim porukama. Ukoliko osoba iskaže misao, a neverbalno "odašilje" suprotnu poruku, slušaoci skoro u potpunosti veruju neverbalnom signalu. Ako govor tela nije sinhronizovan s porukom, govornik gubi kredibilitet.
Kada se za nekoga kaže da dobro zapaža ili da je "intuitivan", misli se na njegovu sposobnost da tumači neverbalne signale druge osobe i da ih upoređuje s verbalnim. Drugim rečima, kada se kaže da se "sluti" ili "da se čini" da je neko, na primer, rekao laž, ustvari se misli da se njegov govor tela ne podudara sa izgovorenim rečima.
Žene uopšteno imaju znatnu veću sposobnost percepcije od muškaraca i ta je činjenica dovela do pojma "ženske intuicije". Žene poseduju urođenu sposobnost da uoče i odgonetnu neverbalne znakove, isto kao što i imaju "oštro oko" za sitne detalje. Ta ženska intuicija posebno dolazi do izražaja kod žena koje su odgajale malu decu. Tokom prvih godina u komunikaciji s detetom majka se isključivo oslanja na neverbalne signale i smatra se da je upravo to razlog zbog koga žene obično postaju perceptivniji sagovomici od muškaraca.
Pri proučavanju neverbalne komunikacije uvek treba voditi računa o nekoliko značajnih aspekata: o odnosu među osobama koje komuniciraju, okolnostima u kojima se odvija komunikacija, kulturama iz kojih potiču učesnici u komuniciraju, kao i principima tj. pravilima po kojima se odvija komunikacija. Na primer, pri susretu sa dobrim prijateljem ili stranom osobom razmenjuju se različiti neverbalni signali, a takođe isti neverbalni znaci mogu imati savim drugačije značenje.
Mada se u literaturi može pronaći da postoji preko 700.000 formi neverbalne komunikacije, one se mogu grupisati u nekoliko generalnih kategorija. Jedna od mogućih podela je na: kontakt pogledom, izražajnost lica, pokrete glavom, gestove i pokrete tela, držanje tela, razdaljinu i orijentaciju, ponašanje dodirom, pojavu i građu, korišćenje vremena i neverbalne aspekte govora.

2. NEVERBALNE PORUKE U POSLOVNOJ KOMUNIKACIJI

2.1. KONTAKT POGLEDOM

To je izuzetno moćno sredstvo komunikacije koje se koristi kada:
- tražimo informaciju
- pokazujemo pažnju i interesovanje,
- tražimo i kontrolišemo interakciju,
- dominiramo, pretimo ili utičemo na druge,
- pružamo priliku za reakciju onih koji slušaju dok govorimo,
- otkrivamo stavove.

Ljudi su od vajkada bili zaokupljeni očima i njihovim delovanjem na ljudsko ponašanje. Često se koriste fraze poput: "Prostrelio ga pogledom", "Ima velike dečje oči", "Sjaj u njegovim očima", "Opako me pogledao" i sl. Kada se koriste ovakve fraze, ustvari se nesvesno misli na izraz očiju druge osobe i na veličinu njenih zenica. Zenice se, na primer, sužavaju ili šire zavisno od toga kako se menja stav i raspoloženje pojedinca, i to od pozitivnog ka negativnom i obrnuto. Veća širina ženica pokazuje da gledamo nešto što nam je privlačno.
U vezi sa usmeravanjem pogleda, u stručnoj literaturi se razlikuje nekoliko pojmova:
- kratkotrajno usmeravanje (traje sekundu ili manje); obično se za nečiji takav pogled kaže: "bacio je pogled"; mogla bi se upotrebiti i reč "pogledanje";
- fiksiranje (traje više sekundi); koristi se i reč "zagledanje";
- uzajamno gledanje "oči u oči" (traje duže).

Informacije koje dobijamo kroz kontakt očima odnose se na to da li naš sagovornik govori istinu, da li obraća pažnju na ono što govorimo, da li nas razume, da li nas prepoznaje i dr. Takođe, ovaj vid komunikacije ima vitalnu ulogu u pokazivanju pažnje i interesa. Kada pogledamo nekoga mi ga pozivamo da komunicira sa nama. Ukoliko dođe do interakcije, kontakt očima je presudan u kontrolisanju njene prirode i trajanja. U sagovornika mnogo više gledamo dok ga slušamo, nego dok mu govorimo, a kontakt očima takođe daje znak osobi koja sluša da je govornik završio i da mu predaje reč.
Pojedinci koji žele da dominiraju, prete ili na neki drugi način utiču na druge koriste duge, neisprekidane poglede. Mnogi ljudi ne vole osećaj da neko dominira nad njima ili da im preti, tako da ukoliko se ovakvo ponašanje ispolji u toku poslovne komunikacije ono može biti pogubno po njen ishod. Povratna reakcija sagovornika je od izuzetne važnosti u razgovoru. Govorniku treba staviti do znanja da ga ostali slušaju, a slušaocima treba pokazati da se njihova pažnja ceni. Takođe, kroz voljno pružanje prilike za kontakt očima mogu se otkriti stavovi, raspoloženja i emocije.
Poznato je da ljudi dok slušaju više gledaju one koje vole. Istraživanja su pokazala da dominantne osobe govore više, te da tako manje gledaju, ali i da pritom manje prekidaju pogled, kao i da ekstravertni pojedinci češće gledaju, posebno dok govore.
Dokazano je da čak i kada ljudi razgovaraju preko telefona - pa se stoga ne mogu videti - da pokreti očima imaju mnogo sličnosti sa onima iz komunikacije licem u lice.
O značaju kontakta očima sa drugom osobom govore i mnoga zanimljiva iskustva. Stari kineski trgovci draguljima su, na primer, posmatrali širenje zenica kod svojih kupaca pri ugovaranju cena. Grčki milioner Aristotel Onazis /Aristotel Onassis/ je bio poznat po tome što je nosio tamne naočare pri poslovnim pregovorima, kako mu oči ne bi odavale misli itd. Stoga, kada komunicirate ili pregovarate s nekom osobom, ili ukoliko komunicirate s većom grupom ljudi, gledajte ih u oči i dopustite da vam one kažu njihova prava osećanja.
Za izgrađivanje dobrog odnosa sa sagovomikom od velike važnosti je i dužina kontakta očima. Da bi se ostavio pozitivan utisak engleski psiholog Majki Argajl /Michael Argyle/je procenio da bi se u toku razgovora pogledi morali sretati barem 60 do 70% vremena. Čak i ako im svojim rečima upućuje pozitivnu poruku, slušaoci je mogu doživeti kao negativnu ukoliko govornik sreće pogled dok im govori.
Pored vremenskog trajanja od značaja je i deo lica ili tela koji se posmatra, jer i to utiče na ishod pregovora. Australijski ekspert za neverbalnu komunikaciju Alan Piz /Allan Pease/ predlaže da se pri vođenju poslovnog razgovora zamisli trougao na sagovornikovom čelu. Usmeravanjem pogleda na to područje stvara se atmosfera ozbiljnosti i ističe poslovni duh. Ukoliko se pogled uspe zadržati iznad linije sagovornikovih očiju, održaće se kontrola u međusobnom odnosu.
Pri društvenim susretima, kada se pogled spusti ispod linije sagovornikovih očiju, stvara se prisnija atmosfera. Istraživanja su pokazala da osoba i tada gleda u trougao, ali u onaj koji na sagovornikovom licu čine oči i usta.

2.2. IZRAŽAJNOST LICA

Izražajnost lica je u govoru tela druga na lestvici važnosti i ima velikog uticaja na kontrolu i količinu komunikacije koja se odvija među ljudima. Smatra se da je najkritičniji period prilikom susreta dvoje ljudi prvih pet minuta i da se utisci koji se tada formiraju (a koji ne moraju biti objektivni već u svetlu prvih trenutaka susreta) zadržavaju i pojačavaju kroz kasniju komunikaciju. U tih nekoliko minuta sudi se o karakteru, ličnosti, inteligenciji, naravi, afinitetima, navikama i sl., sagovornika. Sve se to čini na osnovu veoma malo informacija o drugoj osobi, a opet ljudi su češće u pravu nego što greše. Pošto je lice prva stvar koja se uočava pri komunikaciji, jasno je da ima presudnu ulogu u uspostavljanju odnosa sa drugima.
Glavna uloga lica u neverbalnoj komunikaciji je izražavanje emocija i stepena njihove jačine. Ipak ne treba zaboraviti da se mnogi izrazi lica, kao uostalom i drugi signali u neverbalnoj komunikaciji, različito tumače od kulture do kulture. Stoga je i broj emocija koje se pouzdano mogu prepoznati iz izraza lica ograničen Utvrđeno je da postoji samo šest osnovnih izraza lica koji se razumeju svuda u svetu. Proučavajući izraze lica osoba koje potiču iz pet bitno različitih kultura, američki naučnici Pol Ekman /Paul Eckman/ i Volas Frisen /VVallace Friesen/ otkrili su da su to izrazi koji se koriste da pokažu radost, tugu, gađenje, ljutnju, strah i iznenađenje.

Osmeh je najpozitivniji izraz lica i verovatno najuniverzalnija kategorija neverbalnog komuniciranja. Koristi se širom sveta da bi pokazao zadovoljstvo, sreću, ohrabrenje, razuveravanje i sl. (uzeli smo u obzir samo pozitivne fukcije osmeha).
U mnogim američkim kancelarijama i na mestima gde se radi sa ljudima često se može videti jedan humoristički natpis koji glasi: "Budite naporni, ako morate, ali smešite se, makar vas to ubilo." Ove reči u suštini dokazuju jednu veoma važnu stvar, a to je da se može tolerisati mnogo neprijatnog ponašanja, ako osoba koja na taj način komunicira licem pokazuje da ne bi bila takva da nema dobar razlog. Drugim rečima, ako ljudi licem pokazuju da se trude najviše što mogu da budu prijatni prema drugima, dozvoliće im se mnogo više neprijatnog ponašanja, nego osobama koje su neprijatne i postupcima i izgledom.
Izražajnost lica se tokom komunikacije neprestano menja. Među tim promenama uočavaju se i veoma kratki, tj. mikrotrenutni izrazi lica. Kao što im i samo ime kaže, traju samo delić sekunde i često ukazuju na prava osećanja. Na primer, osoba može tvrditi da joj je milo što nekoga vidi, može se čak i smešiti, ali svoj prvi, pravi stav može otkriti mikrotrenutnim izrazom nezadovoljstva. Takvi izrazi lica su veoma kratki da bi ih većina ljudi mogla zapaziti, ali sa svešću da oni postoje i sa proširivanjem znanja iz ove oblasti, može se i u tom pogledu postati ekspert.

2.3. POKRET GLAVOM

Pokreti glavom - koji veoma doprinose raznovrsnosti i suptilnosti u izražavanju - imaju veliki značaj i u toku govora i pri slušanju, i od uspešnosti njihovog korišćenja može da zavisi i ishod komunikacije. Koriste se u raznorazne svrhe: za pokazivanje stavova, za obeležavanje određenih reči i fraza u govoru, kao zamena govoru u znak podrške onome što je rečeno itd. Mogu čak i da protivreče izrečenom i u tom slučaju, kao i u drugim formama neverbalne komunikacije, više će se verovati onome što prenosi govor tela, nego onome što se pokušava preneti rečima.
Dva najučestalija pokreta glavom su klimanje i odmahivanje. Klimanje glavom u skoro celom svetu označava slaganje, odobravanje, prihvatanje, neprekidnu pažnju i razumevanje, i u situacijama kada verbalne jezičke barijere otežavaju sporazumevanje može biti veoma korisno. To je izuzetno moćno sredstvo komunikacije kojim pokazujemo da smo svesni onoga što druga osoba govori. Istraživanja vršena s ljudima koji su od samog rođenja bili gluvi, nemi ili slepi, pokazuju da i oni koriste ovaj pokret kako bi dali do znanja da se slažu, što je uticalo na prihvatanje teorije da bi ovaj pokret mogao biti urođen.
Jedan od najdelotvornijih efekata klimanja glavom je izražavanje neprekidne pažnje. Relativno često korišćenje ovih pokreta (ali ne i neprekidno) dok slušamo sagovornika, ohrabruje ga da govori duže i da kaže više. Istraživanja su otkrila da se na taj način nečiji govor može uvećati za tri do četiri puta. Ova saznanja imaju suštinsku važnost za procese intervjuisanja i rasprava, koji na taj način mogu postati efektniji i produktivniji.
Odmahivanje glavom, koje uglavom u celom svetu znači "ne", određeni naučnici takođe smatraju urođenim, mada postoje i mišljenja da je to ustvari prvi signal neverbalnog komuniciranja koji čovek nauči u životu. Zagovornici ovog stava smatraju da novorođenče - pošto se dovoljno nahrani mlekom - odmahuje glavom s jedne na drugu stranu kako bi odbilo majčinu dojku. Takođe, malo dete koje pojede dovoljno hrane, koristi pokret odmahivanja glavom kako bi osujetilo pokušaje roditelja da ga i dalje hrani.
Pored pokreta, važno je pomenuti i osnovne položaje glave, koji imaju veliki značaj pri izražavanju svesnog ili nesvesnog stava određene osobe:
1. uzdignuta glava - uspravan položaj glave ne samo da utiče na dobro držanje već odaje da je osoba samosvesna i sigurna u sebe. Pri komunikaciji ovaj položaj obično zauzima osoba koja ima neutralan stav popitanju onoga što je čula. Glava obično ostaje mirna uz povremene sitne
pokrete klimanja. Ali ukoliko se glava drži visoko i ukoliko je malo nagnuta unazad, to se može protumačiti kao gord, preziran i možda čak i agresivan stav (ako ga prati i izraz lica koji odaje agresiju - oštar pogled, izvijene usne i sl).
2. glava nagnuta na jednu stranu - pokazuje da osobu nešto zanima. Ukoliko želite da sagovornik oseti naklonost prema vama zauzmite ovaj položaj glave i klimnite.
3. spuštena glava - označava negativan stav ili čak osuđivanje. Sagovornika u tom slučaju treba podstaći da iznese svoje mišljenje i da promeni položaj glave, u suprotnom mogu nastati problemi u komu-nikaciji. Ali pognuta glava može ukazivati i na poniznost, pokornost ili čak i depresiju (ako se pojave i faktori kao što su: opšta pognutost u držanju, tih, spor i isprekidan govor, izbegavanje kontakta očima).

2.4. GESTOVI I POKRETI TELA

Gestovi i pokreti tela mogu da iskažu široku skalu emocija, stavova i drugih poruka znatno izražajnije i suptilnije nego ostali aspekti neverbalne komu-nikacije. Mada su izuzetno značajni - kontakt očima, izrazi lica i pokreti glavom imaju određena ograničenja. Majki Argajl navodi pet različitih funkcija gestova:
- ilustrovanje i ostali signali povezani sa govorom;
- običajni znaci i znakovni jezici;
- pokreti koji mogu da izraze emocije;
- pokreti koji izražavaju ličnost;
- pokreti koji se koriste pri raznim religijskim i drugim ritualima.

Pol Ekman i Volas Frisen predlažu sledeće grupe:
- amblemi (pokreti koji zamenjuju reči);
- ilustratori (pokreti koji prate govor);
- regulatori (pokreti koji zadržavaju ili signalizuju pramenu u ulozi govornika ili slušaoca);
- adapteri (pokreti kao što su na primer trljanje ruku ili igranje sa nekim predmetima koji mogu da ukažu na emocionalno stanje osobe);
- pokazivači afekata (pokreti koji direktnije izražavaju emocije, kao izrazi lica).

Postoji veliki broj konvencionalnih gestova koji imaju skoro univerzalna značenja: tapšanje u znak odobravanja, podizanje šake kako bi se zadobila pažnja, mahanje pesnicom da se pokaže ljutnja, zevanje iz dosade, trljanje stomaka da se ukaže na glad itd. Druge vrste telesnih pokreta su nenameme i izražavaju opštije poruke. Na primer, nespretnost, naginjanje napred, vrpoljenje, živahan hod i sl, predstavljaju nesvesne signale koji otkrivaju da li se osoba oseća samopouzdano ili nervozno, snažno ili bespomoćno, preduzimljivo ili pasivno, da li je nastrojena prijateljski ili ne, itd.
Istraživanja su dokazala da se aktivne osobe, koje koriste mnogo neverbalnih pokreta, ocenjuju kao prijatne, tople, energične, a kada su ti isti ljudi mirni i prave samo nekoliko pokreta, pripisuje im se da su analitični, logični i hladni.
Ali pri povećanom korišćenju gestova i pokreta tela, veoma je važno koji se upotrebljavaju. Pošto njihovo značenje može da bude veoma snažno, da bi se ta snaga u potpunosti iskoristila potrebno je izbegavati sve nepotrebne gestove i pokrete, one koji ne pomažu u saopštavanju željene poruke - na primer: navike igranja olovkom, dobovanja o sto, kršenja prstiju, uvrtanja kose, zveckanja sitninom ili ključevima u džepu, mahanja rukama, ljuljanja i sl. Uspešnosti komunikacije doprinose svrsishodni gestovi i pokreti, koji su spontani, izražajni i jasni.
Takođe, da bi se povećao kvalitet neverbalne komunikacije treba izbegavati "zatvorene" gestove - isprekrštane i zatvorene udove koji pružaju "sigurnost". Poreklo ovih gestova u ljudskom ponašanju potiče iz detinjstva kada je sakrivanje iza neke ograde (čvrstih predmeta kao što su stolovi, stolice, nameštaj ili majčina suknja) bila uobičajena reakcija koju je dete naučilo da preduzima kada se nađe u situaciji koja ga plaši. U toku odrastanja to ponašanje postaje sve istančanije i već oko šeste godine, kada postaje neprimereno sakrivati se iza čvrstih predmeta, dete u takvim situacijama počinje da čvrsto preklapa ruke preko grudi. U pubertetu osoba nauči da primenjuje ovaj gest, a da on ne bude jako učljiv, naime preklopljene ruke se malo opuste i uz to se prekste noge.
Kada se primene ovakvi zatvoreni gestovi, stvara se ograda koja u suštini predstavlja pokušaj da se zaustavi opasnost koja preti i da se spreče neželjene okolnosti. Mnogi ljudi iz navike zauzimaju ove položaje, jer se u njima prijatno osećaju. Pošto se osobe prijatno osećaju kada gestovi koje koriste prate odgovarajuće stavove koje poseduju, položaj zatvorenih udova i "ukočenog" držanja pojedinac će zauzimati ukoliko ima negativan stav, ukoliko se brani ili je nervozan.
Ne treba zaboraviti da u neverbalnoj komunikaciji tumačenje poruke zavisi takođe i od primaoca, a ne samo od osobe koja je upućuje. Osoba se može "prijatno" osećati u položaju s preklopljenim rukama, prekrštenim nogama ili s ukočenim leđima i vratom, ali istraživanja su pokazala da takvi signali neverbalne komunikacije negativno utiču na sagovornike.

"Otvoreni" gestovi kao što su neprekrštene noge i ruke, pokreti sa dlanovima na gore i sl, kao i opušteno držanje tela, predstavljaju odlična sredst¬va za prenošenje toplote, poverenja i prijateljstva. Posebno mogu biti korisni kada se neko želi ubediti da promeni mišljenje ili da uradi nešto što inače ne bi. Reči mogu biti primarni faktor ubeđivanja ako se navedu činjenice, ali i ulogu govora tela u ovom kontekstu ne treba potcenjivati.
Značajni efekti pri komuniciranju mogu se postići i korišćenjem istih pokreta i položaja tela kao i sagovornik. Ovakvo "kopiranje" predstavlja način da jedna osoba poruči drugoj kako se slaže sa njenim idejama i stavovima. Istraživanja su otkrila da ljudi koji nemaju ništa zajedničko, pažljivo izbegavaju da zauzmu istu pozu.
Zahvaljujući ovim saznanjima - ukoliko se oponašaju sagovornikovi pozitivni pokreti i položaji tela - može se ostvariti bolji kvalitet interpersonalne komunikacije. Na taj način sagovornik će se osećati opuštenije i lakše će prihvatiti vaše stavove, s obzirom da je uvideo da vi razumete njegove.

2.5. DRŽANJE TELA

Držanje tela je najfundamentalnija "izjava" koju pojedinac pruža svojim telom. Usko je povezano sa gestovima i može u mnogome ukazivati na ličnost i karakter osobe. Skladno, uspravno držanje svedoči o posedovanju samopouzdanja i integriteta, o tome da je osoba "pribrana" i "na nivou". Pojedinac koji uglavnom ima takvo držanje poseduje prilično različit temperament od osobe koja je stalno povijena. lako se na osnovu posmatranja držanja ne mogu pogoditi misli ljudi, moguće je otkriti puno toga o njihovom stanju svesti, da li su samouvereni ili stidljivi, dominantni ili pokorni, puni nade ili depresivni i sl.
Stoga je veoma korisno posmatrati držanje ljudi i to posebno pre samog susreta sa njima, jer to može poslužiti kao pokazatelj pri odlučivanju za najproduktivniji pristup u komunikaciji. Držanje ima tu prednost da se može precizno sagledati iz daljine, za razliku od, na primer, izraza lica, gde je veća blizina neophodna. Držanje odslikava našu ideju o tome kako nam telo izgleda i ima važnu ulogu u samoprezentaciji.
Gordon R. Veinrajt /Gordon R. VVainright/ ističe da su pozitivni stavovi prema drugima najčešće praćeni naginjanjem unapred i to posebno kada se sedi. Negativne ili neprijateljske stavove signalizira naginjanje unazad. Kao što je već bilo pomenuto, ruke prekrštene na grudima takođe mogu odavati negativan stav prema drugoj osobi. Ukoliko se ruke drže labavo pored tela, to se obično tumači kao otvorenost, pristupačnost i spremnost za interakciju.
Takođe, držanje ima važnu ulogu i pri signaliziranju statusa. Najjednostavnije posmatrano, visok status može biti signaliziran uspravnim držanjem, a nizak status povijanjem i sleganjem ramena.

2.6. RAZDALJINA I ORIJENTACIJA

Razdaljina i orijentacija su takođe značajni elementi neverbalnog komuniciranja. Koliko smo blizu sagovornicima, da li smo okrenuti prema njima ili od njih, gde sedimo za stolom u različitim situacijama i sl, ima uticaja pri ostvarivanju interakcije.
Američki antropolog dr Edvard T. Hol /Edvvard T. Hall/ bio je jedan od pionira u proučavanju čovekovih prostornih potreba i početkom šezdesetih godina XX veka u nauku je uveo novi pojam: proksemika ("proxemics" - od reči "proximity", tj. blizina). Njegova istraživanja u ovoj oblasti dovela su do novih saznanja o međuljudskim odnosima.
U Holovom istraživanju značajno mesto je zauzimao pojam teritorije, koji je definisao kao područje ili prostor u "vlasništvu" određene osobe, koji ona doživljava kao proširenje svog tela. Svaki čovek poseduje ličnu teritoriju koja uključuje prostor oko njegovog vlasništva (u koje npr. spadaju kuća, automobil, spavaća soba pojedinca ili njegova stolica i sl.) i - kao što je ovaj naučnik otkrio - određeni vazdušni prostor oko njegovog tela. Taj pokretni lični "vazdušni omotač" kreće se zajedno sa njim i njegova veličina zavisi od gustoće stanovništva na prostoru gde je odrastao. Stoga su i zonske udaljenosti kulturološki određene. Dok su ljudi iz određenih kultura (kakva je npr. japanska) naučeni na prenatrpanost, u drugima se preferiraju široki, otvoreni prostori i radije održavaju veće zonske udaljenosti.
Posmatrajući ljude koji su odrasli u zapadnim kulturama, Hol je definisao četiri zone korišćenja prostora:
1. Intimna zona (između 0 i 45 cm) - osobe se dodiruju ili im je lako da se dodirnu. Od svih zonskih udaljenosti ova je najznačajnija, jer nju osoba čuva kao da je njeno lično vlasništvo. U tu zonu dozvoljen je pristup samo onima koji su joj emocionalno bliski.
2. Lična zona (između 46 cm i 1,22 m) - osobe su u stanju da se rukuju ili su udaljene u dužini ruku. To je udaljenost među ljudima na službenim prijemima, društvenim susretima, zabavama, koktelima, prijateljskim okupljanjima i sl.
3. Društvena zona (između 1,22 i 3,6 m) - najčešće se koristi pri svakodnevnim susretima društvenog ili poslovnog tipa. To je obično udaljenost koju osoba uspostavlja sa, na primer, strancem, poštarom, prodavcem, majstorom koji obavlja popravke u kući, novim kolegom na poslu i sl.
4. Javna ili opšta zona (više od 3,6 m). Pri obraćanju velikoj grupi ljudi, to je pogodna udaljenost na kojoj se najčešće stoji.

Tolerancija narušavanja ličnog prostora zavisi i od okolnosti u kojima se osoba nalazi. Na primer, u autobusima, na utakmicama ili prilikom drugih velikih gužvi, visok je stepen te tolerancije, koji se kompenzira izbegavanjem pogleda i doživljavanjem ljudi kao objekata, bez subjektivizacije.
Pored razdaljine, na interakciju među ljudima značajno utiče i ugao njihovog usmerenja. Ugao pod kojim ljudi okreću svoja tela u odnosu na druge, pruža niz neverbalnih nagoveštaja o njihovim stavovima i međuljudskim odnosima. Što je ugao direktniji, pruža se i dobija više pažnje, jer direktno usmerenje poziva na interakciju. Indirektna orijentacija uglavnom uslovljava manje učestvovanje u razgovoru. U takvom slučaju, povremeni okreti glave u pravcu razgovora, na primer, mogu pokazati da se osoba nije sasvim isključila.
"Lice sagovornika može biti okrenuto ka nama, uz osmeh i klimanje glavom, ali o njegovom pravom interesovanju za komunikacijom i željenom pravcu kretanja, svedoči smer u kome su okrenuti njegovo telo i stopala!"

Ukoliko se nekome okrenu leđa, to sasvim prekida razgovor. Kada se razgovor odvija licem u lice gledanjem preko ramena sagovornika ili okretanjem glave postiže se isti efekat, mada za to treba više vremena.
Takođe, i gde ljudi izaberu da sednu u različitim situacijama, može otkriti određene predvidive forme ponašanja. Strateški izbor mesta sedenja za stolom u odnosu na druge, jedan je od preduslova za ostvarivanje uspešne saradnje.
"Mesto sedenja za stolom koje drugi ljudi odaberu u odnosu na nas, najbolji je pokazatelj njihovog stava prema nama!"
Na primer, ukoliko se razmatra sedenje oko pravougaonog stola pri obavljanju poslovnih aktivnosti, osoba B u odnosu na osobu A može zauzeti četri položaja:

Ugaoni položaj obično zauzimaju ljudi koji vode prijateljski i neobavezan razgovor. Ovakav položaj omogućava neograničene kontakte očima, daje priliku za mnoštvo pokreta, kao i za opažanje sagovomikovih pokreta. Ukoliko je u pitanju, na primer, obavljanje kupoprodajnih aktivnosti, najbolji strateški položaj za davanje ponude novom kupcu jeste položaj B1, uz pretpostavku da je kupac na položaju A. Jednostavnim primicanjem stolice prema položaju sagovornika, može se smanjiti napetost i povećati izgledi za uspešne pregovore.
Sarađujući položaj obično zauzimaju osobe koje su sličnih nazora, tj. koje imaju sličan način razmišljanja ili zajednički rade na istom zadatku. Ovo je najbolji položaj za predstavljanje i u isto vreme za prihvatanje neke ponude, ali treba voditi računa da se pri zauzimanju ovakve pozicije sagovornik ne oseti da je njegov prostor ugrožen.
Takmičarsko-odbrambeni položaj, u kome osobe sede jedna nasuprot druge - kao što i sam naziv kaže - može stvoriti odbrambenu i takmičarsku atmosferu pri razgovoru. To svaku od strana navodi da zauzme čvrsto gledište, jer se sto simbolički pretvara u ogradu između njih. Na ovaj način sede pojedin-ci među kojima postoji suparnički odnos, ukoliko jedan od njih ima primedbe u odnosu na drugog, ukoliko je u pitanju odnos nadređeni-podređeni itd. Pri ovakvom položaju razgovori su kraći nego pri drugim položajima i teme sažetije. Ukoliko je cilj pridobijanja sagovornika, ovakav vid sedenja može smanjiti izglede za uspešne pregovore, osim ako to nije deo unapred planirane strategije.
Nezavisni položaj se zauzima kada neko ne želi da komunicira s drugima. Na ovaj način se vrlo često sedi u bibliotekama, u restoranima, na klupama u parkovima itd. Time se prenosi poruka nezainteresovanosti, a ovaj položaj se čak može smatrati i neprijateljskim, ukoliko se njime ugrožavaju nečije prostorne granice. Ukoliko se želi voditi iskren i otvoren razgovor, ovakav vid sedenja trebalo bi izbegavati.
Ovakvi položaji se ne zauzimaju samo u navedenim slučajevima, već se i tendenciozno koriste kako bi podstakli željeno ponašanje. To je veoma značajno pri dodeljivanju sedišta ljudima na sastancima i skupovima.
Pri poslovnim razgovorima, kakvi su na primer intervjui za posao, savetovanja ili procene učinka - ukoliko postoje samo dva učesnika - poželjno je zauzeti ugaoni položaj. Takođe, bolje je zauzeti neformalan položaj nego formalan. Na primer, sedenje u udobnim stolicama za niskim stolom podstiče mnogo veću razmenu informacija, nego razgovor kada ispitivač sedi za kancelarijskim stolom, a ispitanik na stolici ispred njega.
Pored mesta za stolom, posebnu važnost ima i oblik stola za kojim se sedi. Za kvadratnim i pravougaonim stolovima uglavnom se sedi pri formalnoj komunikaciji, i ukoliko učesnici sede jedan nasuprot drugog postoji mogućnost stvaranja takmičarske ili odbrambene atmosfere. Korišćenje okruglog stola implicira opušteniju, neformalnu atmosferu.
Takođe, sedenje za stolom može izraziti i status pojedinca. Čelo stola je veoma jasno povezano sa višim statusom. Zanimljivo je da su vitezovi kralja Artura sedeli za okruglim stolom, kako bi svaki od njih uživao isti autoritet i moć."Davanjem jednakosti svim učesnicima u razgovoru, okrugli sto kralja Artura anticipirao je savremena istraživanja na temu neverbalne komunikacije!"
Ali nažalost, kralj Artur nije uzeo u obzir da se - ako je položaj samo jedne osobe za ovakvim stolom viši od položaja drugih - menja moć i autoritet svakog pojedinog učesnika. Kralj je imao najveći autoritet, što je značilo da su vitezovi koji su sedeli do njega neverbalno smatrani prvima do njega, s tom razlikom što je osoba s desne strane doživljavana nešto moćnijom od osobe s leve strane. Uostalom, osoba koja u bilo kojoj vrsti pregovora zauzme desno mesto u odnosu na izabranog predvodnika, ima za njega poseban značaj. Stoga i sam termin "desna ruka" znači mnogo više od metafore!
Moć svakog od vitezova kralja Artura opadala je zavisno od sve veće udaljenosti od njega za stolom. Kao posledica toga, pojedinac koji je sedeo naj-dalje od kralja, preko puta njega, nalazio se u takmičarsko-odbrambenom položaju, i verovatno je bio onaj koji mu je i stvarao najviše problema.

2.7. PONAŠANJE DODIROM

"Dodirivanje može da utiče na pozitivne reakcije drugih ljudi i na njihovo prosuđivanje i delovanje!"
Dodir za ljudsku jedinku postaje značajan još od samog njenog rođenja. To je najvažnije čulo putem koga beba ostvaruje svoja najranija iskustva u komunikaciji sa drugima. Dokazano je da se emocionalni i fizički razvoj beba koje nisu dodirivane odvija usporeno.
Mada su kontakt telom i dodir slični pojmovi, među njima postoji razlika. Kontakt telom se uglavnom odnosi na slučajne dodire, nesvesne i učinjene bilo kojim delom tela. Dodirivanje je namerna i svesna akcija, ostvarena primetno šakama u cilju izražavanja različitih namera: ohrabrenja, izražavanja nežnosti ili saosećanja, pružanja podrške itd. Možda zbog toga što podrazumeva intimnost, ponašanje dodirom je regulisano striktnim normama, koje određuju ko može koga dodirnuti i na koji način u različitim situacijama. Prihvaćene norme variraju zavisno od pola, starosti, statusa i kulturne pozadine uključenih osoba.
Ovaj oblik neverbalne komunikacije češće je vezan za određene situacije nego za druge. Ljudi će radije dodirivati kada pružaju neke informacije ili savete nego kada ih primaju; kada pokušavaju da ubede radije nego dok su ubeđivani; kada naređuju pre nego kada ispunjavaju naređenja; kada mole za uslugu radije nego kada je nekom čine; kada izražavaju uzbuđenje radije nego dok prisustvuju tuđem; kada slušaju nečije brige pre nego kada izražavaju svoje; pre na proslavama nego na poslu itd. U poslovnim situacijama, dodir upućuje na dominiranje, tako da je verovatnije da će osoba višeg statusa dodirnuti osobu nižeg statusa, nego obrnuto.
Pri sastanku i rastanku telesni kontakt je normalni deo procedure. Posebno uobičajeno je rukovanje, koje može da poprimi mnoge oblike - od veoma slabašnog i kratkog, do veoma jakog, živahnog, pa čak i bolnog. Većina ljudi voli čvrsta rukovanja, dok se slabašna mogu povezati sa feminiziranim muškarcima ili generalno sa neodlučnim i nepreduzimljivim ličnostima. Ženama se ovakav vid rukovanja može tolerisati, ali kada je preslab takve osobe mogu biti shvaćene kao neiskrene i nevoljne.
"Pošto je svrha rukovanja pozdravljanje, potvrđivanje dogovora, željenje dobrodošlice ili ispraćanje nekoga, da bi ispunilo svoju funkciju ono treba da bude pozitivno, toplo i prijateljsko!"
Šake se upotrebljavaju i za duža držanja nego pri rukovanju. Pored držanja za ruke, različitih vrsta zagrljaja, tapšanja (pri kome se osoba tapše po ruci, ramenu ili leđima), uz pomoć blagog pritiska šake na leđima osoba se može uputiti u željenom pravcu, dodirom se može privući pažnja osobe koja je očigledno usmerena na nešto drugo itd.
"Najbolji način da odobrovoljite nekoga je da ga potapšete po ramenu ili po leđima. To je gest ohrabrenja ili podrške."
Šake se mogu koristiti i za samododirivanje, koje na određeni način predstavlja vrstu komunikacije sa samim sobom. Uobičajene oblike ovog "unutrašnjeg dijaloga" predstavljaju, na primer: trljanje brade, glađenje kose, češanje glave, trljanje nosa itd. Dodirivanje sopstvenog tela nema intenciju komunikacije, ali pruža značajne informacije o osobi koja ga sprovodi. Na primer, trljanje brade označava da osoba donosi odluku, dodirivanje nosa da govornik nastoji da prikrije izgovorene laži ili da slušalac sumnja u govornikove reči, glađenje kose da osoba gaji afinitete prema svom sagovorniku itd.
Važno je znati da postoje osobe koje uživaju u telesnom kontaktu i spremno na njega odgovaraju, kao i one koje mu pristupaju nevoljno i kolebljivo, ili ga se klone. Na osnovu toga mogu se definisati dve opšte kategorije ljudi: dodirivači i antidodirivači. Neki istraživači smatraju da postoji veza između ove podele i gestova, tj. da su dodirivači skloniji otvorenim gestovima, a antidodirivači zatvorenim.
"Zagrljaj rukom oko ramena je gest kojim pokazujemo ljudima da smo na njihovoj strani."

2.8. POJAVA I GRAĐA

Pojava i građa takođe imaju svoju komunikativnu vrednost. Veličina i oblik naših tela i način na koji tela pokrivamo tkaninama raznih vrsta, imaju značajan uticaj na to kako nas ljudi doživljavaju i koliko nam pažnje posvećuju. Prvi utisak u susretu sa drugom osobom ostvaruje se pogledom na njeno telo i tek se nakon toga uspostavlja kontakt očima. To znači da se najpre uoči lični "stil" osobe (njena doteranost, garderoba i detalji) koji određuje njen izgled i na osnovu koga se izvlače određeni zaključci.
Pored svoje primarne funkcije da zaštiti telo čoveka, odeća poseduje složeno simboličko i estetsko značenje. Ona ima značajnu vrednost pri komu-nikaciji, jer odaje informacije o tome kako, u kom vremenu i prostoru se čovek oblači; pruža podatke o raznim dimenzijama ličnosti, njenim interesovanjima, stavovima i shvatanjima, statusu, prihodima, pripadnosti grupi, profesiji itd. Naš izbor odeće govori drugima ko smo, ili im bar govori o tome kako sami sebe vidimo. Ističe našu jedinstvenost, ili - ako nosimo npr. uniformu - našu sličnost sa drugima. Ukazuje na to kako gledamo na svoju ličnost. O tome često svedoče boje odeće koja se nosi, pa introvertniji ljudi biraju tamnije i neupadljivije boje, a ekstrovertni svetle, pa čak i kontrasne.
Postoje različita tumačenja pojedinih boja i njihovih kombinacija, koja se razlikuju od kulture do kulture. Mada je potrebno biti oprezan prilikom interpretacije boja, one imaju svoju simboliku. Na primer, jedno od verovanja je:
- Crvena je boja životne energije. Vole je hrabri, društveni, dobronamerni, radoznali ljudi, jake volje, koji žive punim životom, imaju jaka osećanja i koji su skloni riziku. Ukoliko osete otpor sredine umeju da "buknu" i često donose odluke umesto drugih.
- Žuta je simbol uma i intuicije. Biraju je osobe sigurne u sebe, nezavisne, nestrpljive, optimisti, s visokim zahtevima, koje traže da ih vole i da im se dive. Često teže potpunoj slobodi od obaveza i briga. Vole sve što je novo i brzo se privikavaju.
- Zelena je znak stabilnosti i sigurnosti. Dopada se upornim, urednim, pedantnim, srdačnim i ponekad malo zatvorenim ljudima. U društvu vole da vode glavnu reč, ponekad i da preteruju u tome, ali rado pomažu drugima, čak i na svoju štetu. Preterano kritični, dolaze u sukobe sa svojom okolinom.
- Tamnoplavu vole osobe koje teže sigurnosti i miru, cene sređen život i vode računa o mišljenju sredine; ličnosti koje su osećajne, neodlučne i koje se često plaše teškoća.
- Svetloplava simbolizuje maštanja i snove. Odabiraju je osobe koje teže psihološkoj ravnoteži i harmoniji, koje su privržene i verne, ali koje u trenucima neuspeha lako padaju u depresiju.
- Narandžasta je boja slobodoljubivih i osećajnih pojedinaca koji umeju da se kontrolišu. Vole je racionalni, uspešni i druželjubivi ljudi, spremni da pomognu i željni čulnih senzacija. Razvijene intuicije, skloni su razmišljanju, zaljubljivanju i samoodricanju.
- Ljubičastu boju vole maštovite, delikatne, osećajne osobe, s visokim idealima, ljudi koji povremeno osećaju potrebu da pobegnu od realnosti u svet snova. Oni imaju poseban osećaj za estetsko i neretko stvaraju oko sebe atmosferu harmonije i sloge - mada su sami skloni da u sve sumnjaju.
- Bela je simbol čistote, nevinosti, blagosti, urednosti, ali podseća i na hladnoću, sneg, sjaj. Dopada se onima koji teže slobodi. Ljudi koji žele da naglase čistotu, pedantnost, da izbegnu neprijatnosti i odbace sve prljavo i mračno, vole da se pokažu u društvu u belom. Umeju da budu sitničavi i dosadni. Ponekad bela odeća svedoči o potrebi da se započne "novi život".
- Sivu kao neutralnu, "neemocionalnu" boju, odabiraju oni koji se svesno ograđuju od spoljnih uticaja da bi sačuvali unutrašnji mir i stabilnost. "Ljudi u sivom" su često zatvoreni, razboriti, oprezni, više vole da ostanu u senci i odatle drže situaciju pod kontrolom.
- Braon odabiraju osobe koje teže mirnom životu i čvrsto stoje na svojim nogama. Iznad svega cene dom, porodicu, prijatelje, tradiciju. Neretko braon privlači one koji se nalaze u nekom sukobu ili osećaju fizičku nelagodnost, kao i one kojima je potreban odmor.
- Crna je simbol tajanstvenog, zagonetnog, čak i zlokobnog. Njen izbor pokazuje da čoveku nedostaje nešto što mu je veoma važno. Crnom bojom kao da se ograđuje i štiti od spoljašnjih uticaja. Ljubitelji crne su skloni da pesimistički gledaju na stvarnost i često trpe poraze u "dvoboju" sa sudbinom. Oni imaju povećanu potrebu za nezavisnošću, suprotstavljaju se stranom uticaju i ne priznaju autoritete.

Pored značenja boja, pisane su i brojne psihoanalitičke studije o stilu oblačenja i ličnosti. Na primer, Flugel je otkrio da osobe koje su daleko od kuće, kao i one koje osećaju nedostatak ljubavi, oblače mnogo više odeće nego inače.
Odeća se može kategorisati na više načina, ali je osnovna podela na formalnu i neformalnu. Uopšteno posmatrano, formalna garderoba je zastupljenija na poslu, a neformalna u slobodno vreme, mada ljudi imaju tendenciju da odabiraju odeću na osnovu udobnosti, pristojnosti ili utiska koji žele da ostave na druge.
Oblici tela takođe ima značaja pri prenošenju neverbalnih poruka. Česta je podela na ektomorfe (mršave i koščate), mezomorfe (mišćave) i endomorfe (debele). Argajl navodi da ljudi ektomorfe često smatraju mirnim ili napetim, mezomorfe nezavisnim avanturistima, a endomorfe toplim, pristupačnim i zavisnim.

2.9. KORIŠĆENJE VREMENA

Upotreba vremena je izuzetno moćno sredstvo neverbalne komunikaci¬je koje može da pruži značajne informacije o ličnosti čoveka. Između ostalog, njime se može iskazati autoritet osobe. Na primer, određeni ljudi demonstriraju svoju važnost na taj način što pušaju druge ljude da ih čekaju; drugi pokazuju poštovanje time što dolaze na vreme.
Korišćenje vremena u neverbalnoj komunikaciji razlikuje se i od kulture do kulture. Za zapadnu kulturu, za koju je "vreme novac", od velike je važnosti brzina delovanja i ona svakim danom sve više dobija na značaju. Stvaranje dodatnog vremena postala je neophodna aktivnost za držanje koraka sa svetom, koji se sve više i brže menja.

2.10. NEVERBALNI ASPEKTI GOVORA

Neverbalni aspekti govora (paralingvistika) prate verbalno izražavanje i služe interpretaciji reči u toku govora. Uključuju mnoge elemente: melodiku (visinu glasa), dinamiku (jačinu glasa), tempo (brzinu govora), ritmiku (ritmičnost govornog signala), agogiku (ubrzavanje i usporavanje govora), metriku (naglašavanje određenih reči), tembr (boju glasa), dijalekt, uzvike, jezičke poštapaiice i dr. Paralingvistički signali ukazuju na trenutno raspoloženje govornika, njegove emocije, namere i sl. Na osnovu njih se može suditi o starosnoj dobi, polu, socijalnom statusu, obrazovanju i drugim osobenostima pojedinaca.
Način na koji govornik upotrebljava svoj glas primaran je element komunikacije (pomenutih 38% uticaja poruke pripada ovom aspektu). Glas je dovoljan da se izraze mnoge nijanse značenja - setimo se, na primer, koliko se značajnih informacija može dobiti iz tona prve rečenice izrečene u telefonskom razgovoru.
Kako bi se pri javnim nastupima neverbalnim aspektima govora ostvario maksimalan kvalitet komunikacije, tj. glas učinio prirodnim, izražajnim i jasnim, neophodno je:
1. Pauzirati u govoru
2. Kontrolisati jačinu glasa
3. Negovati živost govora.

Pauziranje je prirodan deo govorenja. Dužina pauza pruža u razgovoru značajne informacije. Kratka oklevanja, na primer, ukoliko su povezana sa greškama u govoru, mogu ukazivati da osoba ne govori istinu ili da je umorna. Da više nema šta da kaže, govornik može izraziti dugom pauzom, koja takođe može upućivati na promišljenost i odbijanje pojedinca da stupi u komunikaciju.
Prilikom javnih govora, snažnom i izražajnom ritmu izlaganja doprinose česte i potpune pauze, tj. pravilnim pauziranjem u govoru iz njega se izvlači maksimum. Pauziranje govorniku pruža priliku da razmisli o onome što će sledeće reći, da čuje ono što je upravo rekao, da se pribere i povrati dah, dok se slušaocima daje vremena da "upiju" poruku i da se osete opuštenije.
"Pauza u pravom trenutku još više privlači pažnju i interesovanje slušalaca!"
Pauze se mogu uspešno koristiti i kako bi se izmamile željene reakcije publike (npr. smeh ili aplauz). Time što naprave pauzu govornici često naznačuju da očekuju aplauz. To posebno dolazi do izražaja prilikom političkih okupljanja, ali je značajno da često samo visoko "kotirani" članovi stranaka mogu ove tehnike uspešno da upotrebe.
Zadovoljavajuća jačina govora omogućava čujnost govorne poruke. Ukoliko izgovorena reč ne dopre do slušalaca, usled ne prenošenja poruke komunikacija se neostvaruje. Takođe, i suvišna glasnost može da ometa proces komunikacije, jer zamara recepijente i oni joj se nesvesno odupiru. Glas je potrebno upotrebljavati sa onoliko snage koliko je neophodno, da se sa najmanje napora dođe do najboljeg utiska.
Živost govora omogućava da se izbegne monotonija izlaganja, održi pažnja slušalaca i postigne ubedljivost i sugestivnost. Komunikator je u prilici da u skladu sa svojim misaonim tokom i raspoloženjem menja dinamiku, tempo, ritmiku, agogiku i metriku glasa, upotrebu pauza, nijansiranost fraza i sl, kako bi ostvario zadovoljavajući kvalitet govora. Značajni rezultati postižu se i zahvaljujući bogatstvu izraza, slikovitosti poruke, podsticanju dijaloga i dr, kao i na osnovu već pomenutih elemenata neverbalne komunikacije (mimike, gestova, itd).

Neverbalna komunikacija stalni je podtekst svega što činimo, ne možemo prestati pokazivati izraze lica ili držanje, ili prikrivati ton kojim nešto govorimo. Ako grešimo u odabiru emocionalnih poruka koje upućujemo bićemo odbacivani. Iz svega navedenog u radu se vidi, da su neverbalne poruke izuzetno značajne, nekada odličujuće u poslovnoj komunikaciji.Iz neverbalnih poruka možemo dobiti veoma verne slike o namerama npr. naših poslovnih partnera ili budućih poslovnih partnera. Takođe možemo da zaključimo da je govor tela, sa svim svojim oblicima, samo jedna od veština komunikacije. Ključ leži u činjenici da neverbalni signali nisu kompletna i završena poruka. Potrebno je potražiti potvrdu i u drugim signalima vezanim za interpersonalnu komunikaciju. Da bi utisak bio potvrđen i kompletan, potrebno je uskladiti značenja govora tela sa verbalnom i ostalom komunikacijom. Takođe, potrebno je da se slika uklapa u kompletnu trenutnu situaciju.
Govor tela tj. neverbalna komunikacija, očigledno, ima svoje granice i specifičnosti u odnosu na količinu informacija koje može da prenese ili pruži. Ali kad ga savladamo, zajedno i sa drugim oblicima interpersonalne poslovne komunikacije shvatamo da smo naučili jednu veoma korisnu veštinu.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI: