|
Analiza javnih govora:
A. Hitlera, V. Čerčila, J. Staljina i D. Ibaruri
Drugi svetski rat je rat najvećih razmera do sada, sudeći po učešću zemalja,
po žrtvama koje je doneo, kao i posledicama koje su ga pratile. To je
rat koji je promenio svetski poredak, zaslužan je za različite društvene
promene, ali ono što je takođe karakteritično je da je pored tenkova,
oružje za rat bio i jezik. Liderske sposobnosti vođa koje su učestvovale
u Drugom svetskom ratu svakako su neosporne, a veoma važan deo tih sposobnosti
odnosio se na negovanje govorničkih veština koje su im omogućavale da
svojim govorima ne samo mobilišu mase, već i da direktno utiču na tokove
rata. Mnogi od njih ostali su upamćeni kao veliki govornici, svaki na
svoj način.
Upravo
ovaj fenomen osnovna je tema našeg rada. Pokušale smo da otkrijemo na
koje su sve načine, kojim lingvističkim sredstvima, retoričkim tehnikama
i neverbalnim metodama četiri velika svetska lidera uspevali da pridobiju
podršku i bezrezervno poverenje miliona ljudi. Analizu ćemo sprovesti
nad Vinstonom Čerčilom (Winston Churchill),
Adolfom Hitlerom (Adolf Hitler), Josifom
Staljinom (Ио́сиф Виссарио́нович Ста́лин) i Dolores
Ibaruri – La Pasionaria (Dolores Ibárruri Gómez), liderima
čiji govori i danas pobuđuju pažnju ne samo stručnjaka i teoretičara
iz različitih oblasti, već i šire publike. Ovo su svakako ličnosti
koje su obeležile Drugi svetski rat, ali i period pre njega, i dva od
četiri govora kojima smo se bavile – Vinstona Čerčila i Josifa
Staljina – datiraju iz samih ratnih godina. Dolores Ibaruri,
iako je učestvovala u Španskom građanskom ratu koji je prethodio Drugom
svetskom ratu, izabrale smo zbog njenih retoričkih sposobnosti po kojima
je i dan danas poznata, kao i zbog toga što je bila jedna od najuticajnijih
žena u tom periodu i čuvena po svojoj borbi protiv fašizma. Govor Adolfa
Hitlera, jednog od najistaknutijih lidera Drugog svetskog rata, datira
iz 1933. godine, godine u kojoj je on izabran za kancelara u Nemačkoj,
i iako se radi o govoru koji nije nastao tokom samog rata, izabrale smo
ga zbog toga što smatramo da se u njemu jasno vide najvažniji elementi
Hitlerove retorike, kao i tehnike koje je koristio u svim svojim kasnijim
govorima, pa i onima nastalim tokom ratnih godina.
Sva četiri lidera poznavala su važnost jezika koji se koristi u političkim
govorima. Zbog toga je Hitler satima vežbao svoje govore pred ogledalom,
Čerčil nedeljama pisao govore koje bi preko radija emitovao svom narodu,
a La Pasionarija je i danas čuvena po antifašističkom sloganu “No
pasarán!”. Ono što smo mi pokušale da otkrijemo kroz analizu delova
njihovih govora je kolike su razlike postojale u njihovom obraćanju narodu,
budući da su neki od njih bili sledbenici različitih ideologija.
2. Adolf Hitler
Što
se tiče Adolfa Hitlera (1889-1945) verovatno je sa savremene
tačke gledišta teško shvatiti ogromnu podršku koju je uživao u svoje vreme,
kako u Nemačkoj, tako i van nje. Suština načina na koji je uspeo da milione
ljudi uveri u svoje ideološke stavove leži upravo u njegovim govorničkim
sposobnostima. Analizirali smo početak govora koji je Hitler održao u
Berlinu 1. februara 1933. Radi se, zapravo, o proklamaciji upućenoj nemačkoj
naciji u kojoj Hitler obećava promene i mir, ukoliko narod prihvati njegove
nacional-socijalističke ideje. Na početku svog govora Hitler kaže:
„Prošlo je više od četrnaest godina od onog nesrećnog dana kada je
narod Nemačke, zaslepljen obećanjima stranih i domaćih neprijatelja, izgubio
dodir sa čašću i slobodom, i tako izgubio sve. Od toga dana izdaje Svemogući
je našem narodu uskratio svoj blagoslov. Obuzeli su nas razdor i mržnja.
Sa dubokom žalošću milioni najboljih nemačkih muškaraca i žena svih zanimanja
videli su kako jedinstvo nacije nestaje, gubeći se u konfuziji političkih
i ličnih mišljenja, ekonomskih interesa i ideoloških razlika. Od tog dana,
kao i mnogo puta ranije, Nemačka je oslikavala neslogu koja slama srce.
Nikada nismo dobili jednakost i bratstvo koje nam je bilo obećano, i u
ratu smo izgubili slobodu. A kada je naša nacija izgubila svoje političko
mesto u svetu, ubrzo je izgubila i jedinstvo duha i volje.”
Na samom početku govora, budući svestan kolika je važnost uvoda u izlaganje
u smislu pridobijanja publike, Hitler postavlja tri bitna elementa na
kojima će izgraditi čitav svoj govor. Jedan od tih elemenata, koji se
javlja u svakom njegovom govoru je ideja zajedničkog neprijatelja, simbola
zla protiv koga se narod ujedinjuje. On svesno koristi ovaj element već
u prvoj rečenici, a pridobijanje publike pojačava time što je uverava
u njenu vrednost i dobrotu (milioni najboljih nemačkih muškaraca i žena
svih zanimanja). Ovde ujedno vidimo i drugi važan element njegove retorike,
a to je obraćanje narodu u celini, ali tako da se svaki deo naroda oseća
podjednako vrednim, što je svakako jedno od najjačih oružja u smislu pridobijanja
velikog broja pristalica. Treći, ali nikako najmanje važan element je
izazivanje emocionalne reakcije kod publike. Hitler ovo postiže na različite
načine: koristeći sintagme tipa od ovog nesrećnog dana, duboka žalost,
nesloga koja slama srce, itd, ali takođe i aludirajući na osećanja nacionalnog
ponosa, slobode i jedinstva. Izazivanje emocionalne reakcije kod publike
ima veliki značaj i jedna je od najkorišćenijih retoričkih tehnika. Novija
istraživanja kažu da se čak 80% komunikacije odvija na emocionalnoj ravni,
a samo 20% na racionalnoj. Takođe je bitno spomenuti da je važno izazvati
kako pozitivne, tako i negativne emocionalne reakcije, a određivanje njihovog
odnosa i redosleda igra bitnu ulogu, u čemu je Hitler bio vrlo vešt. On
se trudi da na početku svog govora kod slušalaca izazove pretežno negativne
emocionalne reakcije, da bi se u nastavku kod njih formirala pozitivna
osećanja, u trenucima u kojima on predlaže rešenje problema. Na ovaj način
on u svojim slušaocima suptilno razvija mržnju prema neprijatelju, a to
može da postigne i bez ikakve prave argumentacije, što je kod Hitlera
zapravo čest slučaj. U nastavku govora on kaže:
„Čvrsto smo uvereni da je nemačka nacija ušla u rat 1914. bez i najmanjeg
osećaja krivice sa svoje strane i ispunjena samo željom da odbrani svoju
otadžbinu koja je bila napadnuta, i da sačuva ne samo slobodu, već i sam
opstanak nemačkog naroda. Budući da je tako, možemo videti u strašnoj
sudbini koja nas je zadesila od tih novembarskih dana 1918. rezultat naše
propasti. Ali i ostatak sveta je od tada takođe patio, i to ne manje,
od teške krize. Balans moći koji je evoluirao tokom istorije i koji je
ranije igrao ne malu ulogu u uspostavljanju razumevanja potrebe za unutrašnjom
solidarnošću nacija, sa svim njenim prednostima u trgovini i tržištu,
narušio se u korist samo jedne strane. Nerazumna koncepcija pobednika
i poraženih uništila je poverenje koje je postojalo među narodima, i u
isto vreme uništila industriju u celom svetu.”
U ovom delu govora Hitler ponavlja neke od stavova iz prethodnog dela
i u tom smislu možemo govoriti o retoričkom postupku koji se naziva tautologija.
Tautologija predstavlja ponavljanje određenog stava ili tvrdnje, iskazivanje
istog pojma drugim rečima sa ciljem da se slušalac ubedi u istinitost
tvrdnje, ponekad i bez stvarnih argumenata. Hitler pokušava da ubedi svoje
slušaoce u to da ne bi trebalo da osećaju krivicu zbog Prvog svetskog
rata, a želeći da u njima probudi ponos on osigurava sebi podršku, budući
da je to jedan od temelja na kojima je izgrađena nemačka nacija, po njihovom
sopstvenom mišljenju. U ovom delu govora on takođe želi da ojača kod publike
negativan stav prema zajedničkom neprijatelju i navede ih da misle da
je svu krivicu za rat zapravo snose te neprijateljske zemlje. U nastavku
se jasno vidi još jedan bitan činilac njegovog retoričkog korpusa:
„Užasno je gledati siromaštvo našeg naroda! Milioni pripadnika industrijskog
proleterijata su nezaposleni i gladuju. Čitava srednja klasa i zanatlije
- osiromašeni su. Kada ovaj krah konačno stigne i nemačke seljake suočićemo
se sa nemerljivom katastrofom. Tada će propasti ne samo nacija, već i
dve hiljade godina staro nasleđe, neke od najznačajnijih tvorevina ljudske
kulture i civilizacije.”
U ovom delu svog izlaganja Hitler paralelno postiže dve stvari: alegorijski
navodeći posledice rata u slušaocima izaziva neku vrstu straha, ali istovremeno
ove rečenice predstavljaju poziv na akciju, reagovanje. Drugi važan element,
a koji se javlja u većini njegovih govora, odnosi se na njegovo obraćanje
„prosečnom Nemcu”, čime se on svakako približava širokim narodnim masama.
Smatramo da bi trebalo reći nešto i o paraverbalnim i neverbalnim aspektima
Hitlerovog načina izlaganja, odnosno o upotrebi glasa, artikulaciji, tempu
govora, držanju tela, gestikulaciji. Pored samog verbalnog dela ovo su
jako bitni elementi govora, po mnogim teoretičarima čak i bitniji od samog
izbora reči i rečeničnih konstrukcija. Hitler je bio jako svestan ove
činjenice i stoga je dosta pažnje obraćao na držanje koje je uvek bilo
uspravno, sa pažljivo odabranim pokretima ruku (prekrštene na grudima,
skupljene šake, prava ruka podignuta u vis) koji su odavali sigurnost
u ono što govori, a samim tim mu je i publika više verovala. Poverenje
i emocionalne reakcije izazivao je i načinom na koji je koristio svoj
glas, glasnim govorom, isprekidanim, jasno naglašavajući ono što mu je
bilo bitno da publici ostane urezano u pamćenje.
3. Vinston Čerčil
Jedan
od lidera koji su obeležili Drugi svetski rat je sigurno i Vinston
Čerčil. Ono što ga je razlikovalo od drugih političkih lidera
bio je način na koji je prezentovao svoje stavove, ideje, uverenja. Svojim
govorima, Čerčil je nastojao da ubedi publiku da nikada neće biti postignut
nikakav dogovor sa Nemcima, a ono što ga je činilo posebnim bio je način
na koji je to radio. Ričard Langvort je jednom rekao da Čerčil
“čini ponosnom svaku osobu koja pripada plemenu čiji je zajednički jezik
engleski”.
Jedan od najpoznatijih, i često citiranih, govora održao je 18. juna 1940.
godine, neposredno pred početak sukoba između britanske i nemačke vojske,
i u njemu izražava nadu da će upravo taj period postati najslavniji za
Britaniju. Ovde je predstavljen samo odlomak tog govora.
“Ono što je general Vejgand nazivao bitka za Francusku je završeno.
Očekujem da će bitka za Britaniju tek početi. Od ishoda ove bitke zavisi
opstanak hrišćanske civilizacije. Od ishoda ove bitke zavisi život Britanaca,
dugovečnost naših institucija i naše Imperije. Vrlo brzo će sav bes i
sva snaga neprijatelja biti usmerena ka nama. Hitler zna da će morati
da nas slomi na ovom ostrvu ili će izgubiti rat. Ako uspemo da mu se suprotstavimo,
cela Evropa može biti slobodna i život sveta može napredovati ka prostranim,
osunčanim uzvišenjima. Ali ako ne uspemo, onda će se ceo svet, uključujući
Sjedinjene Američke Države, uključujući sve sto smo znali i do čega nam
je stalo, survati u ambis novog, zloslutnijeg i možda dugotrajnijeg mračnog
perioda, prouzrokovanog tom izopačenom mašinerijom. Zato prionimo na naše
obaveze, učinimo krajnji napor kako bi, ukoliko Britanska Imperija i Komonvelt
potraju hiljadu godina, ljudi bez razmišljanja govorili: “To je bio njihov
najslavniji čas.” ”
Deo snage Čerčilovog govora dolazi iz same njegove strukture koja je dosta
kompleksna. U svom govoru, jasno objašnjava trenutnu situaciju i ono što
joj je prethodilo (bitka za Francusku je završena,bitka za britaniju tek
treba da počne), ono što sledi (neprijateljske sile će se okrenuti ka
Britancima), kao i krajnje posledice (biće ili slomljeni ili slavljeni
od strane budućih generacija). Poruka koju je želeo da prenese bila je:
“Bićemo napadnuti. Za naše i svačije dobro, moramo opstati”.
Za njegove slušaoce ovo nije bilo ohrabrujuće, zapravo više je uznemiravajuće.
Ono što je primetno u ovom govoru su kontrasti koje Čerčil koristi. Njih
ima nekoliko. Prvi je onaj koji se odnosi na prošlo Mračno doba koje bi
moglo ponovo da nastupi ukoliko izgube rat. Zatim daje kontrast između
cele Evrope i Sjedinjenih Američkih Država sa jedne strane i ovog ostrva
sa druge. Poslednji kontrast u ovom odlomku odnosi se na broj ljudi koji
su pogođeni ovom situacijom kako u svetu, tako i u samoj Britaniji.
U svom govoru Čerčil jasno stavlja do znanja kome je on namenjen - narodu
od koga zavisi šta će se dalje dešavati. U poslednjoj rečenici (To je
bio njihov najslavniji čas), on vešto prvo lice množine menja trećim licem
možine, pokazujući da je upravo narod taj koji treba nešto značajno da
uradi kako bi drugi imali priliku o njemu da sude i kako bi dobili zasluženo
mesto ne samo kod budućih generacija, već i u čitavoj istoriji čovečanstva.
Retorička ponavljanja uspeva da izbegne korišćenjem dodataka kao što su
‘možda’ (i možda dugotrajnijeg mračnog perioda) i ‘ukoliko’ (ukoliko Britanska
Imperija i Komonvelt potraju hiljadu godina). Oba ova prekida su upotrebljena
spontano i doprinose da govor ne postane suviše formalan, ozbiljan.
Tokom celog govora, trudi se da podigne moral svom narodu. Poseban akcenat
stavlja na činjenicu da se ne radi o bilo kojoj evropskoj državi, već
o čitavoj Imperiji, i da će od ishoda rata zavisiti sudbina celog sveta.
Ostavlja mesta alternativi, a na taj način opstaje i nada (ako možemo
da mu se suprotstavimo, cela Evropa može biti slobodna ).
Još jedna od stvari koja bi se mogla navesti kao karakteristika Čerčilovog
govora, jeste stvaranje istorije pre nego što se nešto istorijsko i dogodilo.
On ovu bitku svrstava u nezaboravne pre nego što se uopšte odigrala, davajući
joj tako neopisivu vrednost. Svojim govorom ne pokušava da predstavi istinu,
već da ubedi. Učestvovanje u borbi je bio izbor na koji su svi imali pravo.
Forma i sadržina ovog govora postali su toliko prepoznatljivi, da ne ostavljaju
mogućnost da se on pomeša sa nečijim drugim. Njegova originalnost u izražavanju
predstavljala je očigledan napredak na polju retorike tog vremena.
Simon Elms, urednik jednog engleskog radio programa, smatra da
su na Čečilov način izlaganja najviše uticaja izvršili klasici i romantičarski
pogledi na Englesku . Takođe, za njegov akcenat je govorio da je aristokratski,
a kako je bio osoba koja je volela muziku i imala smisla da zabavlja ljude,
uz korišćenje jezika koji su svi razumeli, i muškarci i žene, mogao je
lako da utiče na mišljenje svoje publike.
Čerčil je sam pisao govore, čvrsto verujuči da samo on može biti odgovoran
za reči koje izgovori. Pisao ih je, učio napamet, vežbao od samog početka
svoje političke karijere, a za uzvrat dobio poštovanje čitavog Britanskog
Komonvelta i velikog dela Amerike.
4. Josif Staljin
Josif
Visarionovič Džugašvili Staljin (1878 – 1953) se kao govornik
u mnogo čemu razlikuje od svoja dva prethodno opisana savremenika. Predstavnik
i lider Komunističke partije Sovjetskog Saveza nam pruža primer kako ideologija
utiče na jezik i pretvara ga u svoje najmoćnije propagandno sredstvo.
Komunizam, koji je prezreo buržoaziju i socijalne nejednakosti, dovođenjem
„običnih“ ljudi (radnika, seljaka i poštene inteligencije – prema poznatoj
krilatici) na najviše državne pozicije, uzrokovao je promene i u jeziku,
odnosno u njegovom ostvarenju – govoru. Tako je stvoreno ono što Bugarski
naziva „politički ili ideološki žargon“ čiju manifestaciju analiziramo
u odlomku govora koji je Staljin održao na Crvenom trgu u Moskvi, a koji
je emitovan i preko radija, 7. novembra 1941. u jeku II svetskog rata,
a povodom 24. godišnjice Oktobarske revolucije.
„Drugovi, borci Crvene Armije i Crvene Mornarice, komandiri i politički
savetnici, radnici i radnice, zadrugari i zadrugarke, radnici koji obavljate
intelektualne poslove, braćo i sestre koji se borite protiv našeg neprijatelja
a koji ste privremeno pali pod jaram nemačkih razbojnika, i naši hrabri
gerilci i gerilke koji uništavate zadnje redove nemačkih okupatora!
U ime Sovjetske Vlade i naše Boljševičke partije pozdravljam vas i čestitam
vam 24. godišnjicu Velike Oktobarske Socijalističke Revolucije.
Drugovi, u napornim uslovima danas proslavljamo 24. godišnjicu Oktobarske
Revolucije. Podmukli napad nemačkih razbojnika i rat koji nam je silom
nametnut stvorio je pretnju našoj zemlji. Mi smo privremeno izgubili mnogo
regiona, neprijatelj se pojavio pred kapijama Lenjingrada i Moskve. Neprijatelj
je računao da će već posle prvog udara naša armija biti rasuta, a naša
zemlja prinuđena da bude na kolenima. Ali neprijatelj je ozbiljno pogrešio
u računici. Uprkos privremenim porazima, naša Vojska i Mornarica herojski
odolevaju neprijateljskim napadima duž cele linije fronta i nanose mu
teške gubitke, dok se naša zemlja – naša čitava zemlja – organizovala
u jedan borbeni kamp kako bi, zajedno sa našom Vojskom i Mornaricom, izazvala
poraz nemačkih okupatora[...]
[...]Drugovi, borci Crvene Armije i Crvene Mornarice, komandiri
i politički savetnici, gerilci i gerilke, ceo svet gleda u vas kao u silu
sposobnu da uništi pljačkaške horde nemačkih okupatora. Porobljeni narodi
Evrope koji su pali pod jaram nemačkih okupatora gledaju na vas kao njihove
oslobodioce. Velika oslobodilačka misija je pripala vama. Budite vredni
misije! Rat koji vodite je rat oslobođenja, pravičan rat. Neka vas junačke
slike naših velikih predaka – Aleksandra Nevskog, Dmitrija Donskog, Kuzme
Minina, Dmitrija Požarskog, Aleksandra Suvorova i Mihaila Kutuzova – nadahnu
u ovom ratu! Neka pobednička zastava velikog Lenjina bude vaša zvezda
vodilja!
Za potpuno uništenje nemačkih okupatora!
Smrt nemačkim okupatorima!
Živela naša slavna Domovina, njena sloboda i njena nezavisnost!
Pod Lenjinovom zastavom napred u pobedu!“
Govor počinje možda najprepoznatljivijom „titulom“ komunizma, rečju
’drugovi’ koja spaja i izjednačava sve građane, tj. sve pripadnike ili
pristalice Komunističke partije. U nekoj drugoj prilici ovo adresiranje
bi bilo dovoljno samo po sebi, ali Staljin u nastavku oslovljava građane
klasifikujući ih prema društvenim ulogama, čineći ih da se osećaju podjednako
važnima, i ovim isticanjem on ih pridobija. Već u prvoj rečenici zapažamo
jaku potrebu za izjednačavanjem svih (što je i glavna ideja komunizma),
koja rezultuje jakom birokratizacijom jezika, te se intelektualci ne mogu
više tako nazivati, već i oni moraju biti nekakvi radnici (radnici koji
obavljate intelektualne poslove)!
Još jedna osobina koja nije toliko specifična za Staljina koliko je zajednička
karakteristika jezika u službi narodnih vođa za vreme ratnog stanja, je
upotreba negativnih epiteta i metafora za opis neprijatelja s jedne strane
(razbojnici, okupatori, pljačkaške horde, itd.), i pozitivnih epiteta
i prisvojnih prideva kako bi se istakla pripadnost istoj socio-političkoj
organizaciji (u ovom slučaju državi ili partiji) s druge. Ovom antitezom
se, između ostalog, pospešuje mržnja prema zajedničkom neprijatelju i
kod naroda učvršćuje osećaj nacionalnog jedinstva. Samo u ovom kratkom
odlomku pridev naš,a upotrebljen je 12 puta (koji se borite protiv našeg
neprijatelja, naša Vojska i Mornarica, Živela naša slavna Domovina, itd.).
Upotrebom hiperbola (ceo svet gleda u vas, velika oslobodilačka misija)
njegove reči dobijaju na veličini i značaju, a on na taj način motiviše
vojsku i još jednom stavlja publiku na prvo mesto, u centar pažnje i zbivanja
tog istorijskog momenta.
Iako Staljin, za razliku od Hitlera i Čerčila, nije pridavao mnogo značaja
pažljivom biranju retoričkih sredstava i metoda za ubeđivanje, znao je
kako da pridobije narod. Jedan od proverenih metoda je pozivanje na istorijske
događaje i ličnosti. Povod održavanja govora (godišnjica Oktobarske revolucije)
išao mu je na ruku sam po sebi, a osvrtanjem na znamenite ljude ruske
istorije želeo je da podseti na snagu i bogatstvo nasleđa na koje svi
treba da budu ponosni (Neka vas junačke slike naših velikih predaka ...
nadahnu u ovom ratu! Neka pobednička zastava velikog Lenjina bude vaša
zvezda vodilja!).
Govor završava željama i pokličima koji treba da još jednom uzburkaju
emocije i podignu moral vojsci koja ide u rat. Ključne reči ponavlja zaokružujući
tako celinu govora i ideje koju on nosi (smrt okupatoru, uništenje okupatora,
živela naša domovina, napred u pobedu).
Čitajući i analizirajući ovaj ali i druge Staljinove govore, zaključile
smo da je, iz perspektive retoričke veštine, bio daleko od dobrog govornika.
Njegov govornički stil je bio siromašan, a jezik prepun opštih mesta,
nepotrebnog ponavljanja, birokratski obojenih rečenica, zamene teza i
više ili manje latentnih tautologija za koje nalazimo primer i ovde (gledaju
na vas kao njihove oslobodioce → Velika oslobodilačka misija je pripala
vama → Rat koji vodite je rat oslobođenja).
Bio je sklon monotonom gomilanju semantički istorodnih elemenata. Tokom
vremena Staljinov idiolekt nije napredovao, čak je postajao sve oskudniji
a to je, prema mišljenju Viktora Klemperera predodređeno prirodom totalitarizma
koji gravitira ka tautologijama i oskudnom žargonu. Njegov ograničen fond
reči se vremenom pretvorio u zgodno sredstvo manipulacije koje je upravo
zbog monotonih rečenica davalo hipnotišući efekat njegovim govorima.
5. Dolores Ibaruri
„Osećaj tuge i beskrajnog bola steže nam grlo... Tuge za onima koji
odlaze, za vojnicima najvećeg ideala ljudskog spasenja, za izgnanima iz
svojih zemalja, za onima koje tirani progone.
Bol je golem za onima koji zauvek ostaju na našem tlu...
I Harama, i Gvadalahara, i Brunete, i Belćite, i Levante, i Ebro, opevaju
besmrtnim stihovima hrabrost, samopregor, junaštvo i disciplinu svih boraca
internacionalnih brigada.
Prvi put u istoriji borbe naroda zabeleženo je veličanstveno delo stvaranja
Internacionalnih brigada da bi se spasle sloboda i nezavisnost jedne ugrožene
zemlje, naše Španije.
Komunisti, socijalisti, anarhisti, republikanci, ljudi različitih boja
i ideologija, različitih religija, ljudi koji iskreno vole slobodu i pravdu,
nesebično su nam prišli.
Dali su nam sve: svoju mladost i svoju zrelost, svoje znanje i svoje iskustvo,
svoju krv i svoj život, svoje nade i svoje čežnje... I ništa nam nisu
tražili. Ili, bolje rečeno, tražili su, tražili su mesto u borbi, želeli
su da im pripadne čast da umru za našu stvar.
Majke! Žene! Kada prođu godine, i kada ratne rane zarastu, kada sećanje
na teške i krvave dane izbledi pred trenutkom slobode, mira i blagostanja;
kada zloba počne da jenjava i kada svi Španci budu jednako osećali ponos
zbog slobodne domovine, pričajte vašoj deci, pričajte im o ovim ljudima
iz Internacionalnih brigada.
I kada procvale grančice mira budu uplete u venac pobede Španske republike,
vratite nam se! Vratite se među nas. Tu ćete naći domovinu svi koji je
nemate, naći ćete prijatelje svi vi koji ste lišeni prijateljstva, svi,
svi vi naći ćete ljubav i zahvalnost čitavog španskog naroda koji će i
danas i sutra oduševljeno klicati: Živeli heroji Internacionalnih brigada!”
Ovo
je deo govora održanog u Barseloni 1938. godine u kojem se Dolores
Ibaruri, "La Pasionarija"
(1895-1989), jedna od osnivača Komunističe partije u Španiji i najistaknutijih
ličnosti ne samo republikanske strane, već i samog Španskog građanskog
rata, obraća Internacionalnim brigadama. Povod je povlačenje Internacionalnih
brigada i oproštaj sa njima, ali se može primetiti da se u isto vreme
obraća i španskom narodu podsećajući ih na zasluge brigada, i da to obraćanje
koristi za podizanje morala svojoj, republikanskoj strani (Narodni front).
Priča o vedroj budućnosti, o slobodnoj Republici, o časti koja pripada
onima koji se bore za njihovu stvar, o sigurnoj pobedi, o ujedinjenom
španskom narodu. Zanimljivo je to da je ona pričala o pobedi baš u trenutku
kada je postajalo jasno da se rat gubi, što se i dogodilo pola godine
kasnije. Govor je upućen brigadistima i narodu, ali i internacionalnoj
zajednici, kao još jedan poziv na učešće i pomoć.
Ono što je karakteristično za Dolores Ibaruri, a po čemu je i
dobila svoj nadimak , su vatrenost i emotivnost njenih govora. Emocija
u njenom glasu se može osetiti čak iako se ne razume jezik kojim govori.
Tu emociju potkrepljuje i sadržajem, što se može primetiti kroz korišćenje
reči iz semantičkog polja koje se odnosi na emocije: tuga, beskrajni bol,
golem bol, koji iskreno vole, svoje nade, svoje čežnje, ratne rane, zloba,
ponos, ljubav, zahvalnost, oduševljenje. Kako bi pojačala uticaj svojih
reči upotrebljava poznate retoričke tehnike kao što je trostruko nabrajanje
(slobode, mira i blagostanja, Tu ćete naći domovinu... naći ćete prijatelje...
naći ćete ljubav i zahvalnost), i stilske figure kao što su polisindet
(u opisu vojnika, u nabrajanju gradova), metafore (zauvek ostaju na našem
tlu), personifikacije (gradovi koji opevaju besmrtnim stihovima), niže
sinonime (hrabrost, junaštvo), antitezu (svoju mladost i svoju zrelost),
alegoriju (procvale grančice mira budu uplete u venac pobede Španske republike).
Koristi apostrofu (vratite se među nas) kako bi učinila svoj govor još
življim i neposrednijim.
La Pasionarija govori o doprinosu brigadista, ali istovremeno reafirmiše
borbu svoje strane, opisujući važnost i svetost te borbe kako svom narodu
tako i internacionalnoj zajednici. U nameri da podigne moral svom narodu,
ona nabraja ko je sve stao uz njih da se bori, kao i ideale za koje se
bore i dajući im viziju lepe budućnosti uliva im više poverenja. Korišćenjem
imperativa pričajte (svojoj deci) umesto, na primer, futura pričaćete,
ona dodatno pojačava svoju nameru da prikaže da je pobeda izvesna i da
se za nju vredi boriti. Čak i kada govori o smrti vojnika, bira poetičnu
formu (zauvek ostaju na našem tlu) i time označava kako su oni svojom
pogibijom postali deo te borbe a i same Španije.
Jezik, sudeći po njegovoj izražajnosti, zvuči gotovo književno, ali je
zapravo vrlo jednostavan. Ne javljaju se komplikovane reči, konstrukcije,
aluzije niti citati što ga čini razumljivim i bliskim narodu. Govori u
trećem licu množine i time postiže da ta osećanja o kojima priča uvek
budu predstavljana kao osećanja svih njih.
Zaključak
Analiza političkih ideologija i jezika je jedna vrlo kompleksna tema
i iziskuje mnogo više prostora i istraživanja nego što forma ovog rada
dozoljava. Mi smo pokušale da analiziramo javne govore kao medijume za
prenošenje ideja, kao i da istražimo kako strategije govornika rukovode
odabirom lingvističkih formi pomoću kojih se te poruke razumeju. Ipak,
svesne smo da u ovom relativno kratkom izlaganju nije moguće sagledati
sve aspekte njihovih govora i dalekosežnost njihovih efekata.
Sva četiri lidera kojima smo se bavile imala su slične ciljeve prilikom
držanja svojih govora, bilo da je trebalo privući što više pristalica
i uveriti ih u svoje ideje ili bodriti svoj narod u važnim i teškim istorijskim
trenucima. Istorija je pokazala da su svi u tome i uspeli, a neosporna
je činjenica da su neki od njih imali potpuno različite stavove i vizije
sveta, te samim tim i drugačije pristupe i tehnike za realizcaiju tih
vizija.
Nacizam i Staljinizam, dva sistema koja počivaju na kombinaciji nasilja,
specifičnog žargona i pažljivo skovane propagande za širenje svojih dogmi
i pravdanje svojih svireposti ogledaju se i u sociolingstičkom ugnjetavanju
koje su praktikovali njihovi diktatori.
Osiromašen i ponižen nemački narod posle Prvog svetskog rata bilo je lako
pridobiti idejama o jedinstvenoj i nadmoćnoj nemačkoj (arijevskoj) rasi.
Hitleru nije bilo teško da vešto implementira ideje nacizma u narod jer
je prethodno stekao njihovo poverenje obećavši svakoj od društvenih grupa
ono što je želela (poljoprivrednicima više cene za njihove proizvode,
nezaposlenima zaposlenje na javnim radovima – izgradnji puteva i gradova,
a srednjoj klasi obnovu njihovih privatnih preduzeća ).
Staljin je na početku svoje vladavine uživao veliko poverenje i podršku
svojih partijskih drugova, ali vremenom je izgradio kult ličnosti i, uprkos
tome što je bio najmanje dobar govornik od ovde analiziranih, ostao je
na čelu države zahvaljujući zavedenoj strahovladi.
Za razliku od Hitlera i Staljina, totalitarista koji su pravili ili koristili
revolucije kako bi zaveli diktaturu, Čerčil je bio pravi demokrata. On
je svoju popularnost i naklonost naroda sticao iz govora u govor. Smirenim,
slikovitim, a ponekad i duhoviitm, izlaganjima on je ulivao poverenje
i suptilno navodio slušaoce da se slože sa njim.
Dolores Ibaruri je, iako zagovornica komunizma kao i Staljin, potpuna
suprotnost Sovjetskom dikatatoru. Njene oratorske veštine bile su vrlo
cenjene. Iako je skoro uvek bila obučena u crno, a njena pojava pomalo
gruba (bila je viša od prosečnog muškarca), poetične reči i emocija u
njenom glasu dirnule bi svakoga ko bi je slušao. Za razliku od Staljina
koji je u obraćanju težio da učvrsti rusocentričnu politiku i komunizam
kao ideologiju, ona se nije obraćala komunistima, već svim narodima koji
„vole slobodu“. Cilj je bio bitniji od ideologije.
Imajući u vidu govorničke veštine ovih lidera, kao i istorijske događaje
motivisane možda baš njihovim govorima, ne možemo a da se ne složimo sa
Ciceronovim predvidjanjem da će kroz istoriju uvek biti velikih ratnih
vođa, ali će samo mali broj njih biti i veliki govornici .
LITERATURA
1. Keegan, John, Sir Winston Churchill <http://www.rjgeib.com/thoughts/britain/winston-churchill.html>
2. J. V. Staljin Archive <http://www.marxists.org/reference/archive/stalin/works/decades-index.html>
3. A Handbook of Rhetorical Devices <http://www.virtualsalt.com/rhetoric.html>
4. Speeches audio gallery <http://www.history.com/video.do?name=speeches>
5. Speech Analysis #1: How to Study and Critique a Speech <http://sixminutes.dlugan.com/2008/01/18/speech-evaluation-1-how-to-study-critique-speech>
6. Вайскопф, Михаил, Писателъ Сталин, <http://plexus.org.il/texts/vaiskopf_pisat.html>
7. Hitler's Speeches, <http://www.hitler.org/speeches>
8. A Political Speech Analysis, <http://sixmilevillage.wordpress.com/2006/10/20/a-political-speech-analysis>
9. Psychopathological Analysis of Adolf Hitler's Portrayal in Downfall,
<http://www.associatedcontent.com/article/696009/psychopathological_analysis_of_adolf.html?page=2>
10. Analysis of the historical speeches of Hitler and Goebbels, <http://www.helium.com/items/1240045-hitler-speech?page=3>
11. The Rhetoric of Hitler's "Battle", <http://en.wikipedia.org/wiki/Fascism_and_the_rhetoric_of_unification>
12. BERLIN: PROCLAMATION TO THE GERMAN NATION, <http://www.hitler.org/speeches/02-01-33.html>
13. Methods of Analysis, <http://en.wikipedia.org/wiki/Rhetoric#Methods_of_Analysis>
14. Retorika, <http://www.gom.cg.yu/files/1184065112.ppt.>
15. Petrović, Milo, „Španija u srcu“, VREME, 14. septembar 2006. <http://www.vreme.com/cms/view.php?id=464964>
16. Lourdes Uribe Soto „Dolores Ibarruri, La Pasionaria (1895-1989)“
u Bernstein, Mónica, Las desafiantes, Editorial Lectorum, México, 2007.
pp. 63-151. <http://historiaygenero.files.wordpress.com/2008/04/doloresibarruri-lourdesuribe.pdf>
17. Langworth, Richard “War Speeches 1939-45, by Winston S. Churchill”,
In The Beacon of the Western Way of Life, <http://www.winstonchurchill.org/i4a/pages/index.cfm?pageid=135>
18. Elms, Simon, “Speech defects made Churchill a great orator”, <http://findarticles.com/p/articles/mi_qn4156/is_/ai_n9628016>
19. Bugarski, Ranko, Jezik u društvu, Beograd, Prosveta, 1986.
20. Turning to Orwell to understand Orwell’s problem: A sociolinguistic
view, Luchini, Pedro Luis, <http://www.readingmatrix.com/articles/luchini-garcia/article.pdf>
21. How did Hitler come to power? <http://www.schoolhistory.co.uk/year9links/riseofhitler/Hitlertopower.pdf>
22. De Oratore, <http://en.wikipedia.org/wiki/De_Oratore>
Govori su preuzeti sa sledećih sajtova:
1. Hitler's Speeches, <http://www.hitler.org/speeches>
2. HIS SPEECHES: HOW CHURCHILL DID IT, <http://www.winstonchurchill.org/i4a/pages/index.cfm?pageid=283>
3. Speech at the Red Army Parade on the Red Square, Moscow, <http://www.marx.org/reference/archive/stalin/works/1941/11/07.html>
4. Petrović, Milo, „Španija u srcu“, VREME, 14. septembar 2006. <http://www.vreme.com/cms/view.php?id=464964>
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|