|
SR Jugoslavija (Srbija) u zapadnim medijima
tokom devedesetih godina XX veka
„U beznadežnoj situaciji na Kosovu polju, tako prenosi legenda, knez
Lazar odbija pregovore sa nadmoćnim protivnikom. Umesto da se preda, srpski
vođa bira carstvo nebesko“
Jugoslovenska kriza, i sukobi
koje je sa sobom nosila tokom poslednje decenije XX veka, njena dinamika
i rasplet, privukli su pažnju društveno-političkih elita iz gotovo svih
zemalja sveta, a naročito zapadnih. Međutim, način na koji su svi oni izveštavali
i promišljali o toj krizi je doveo do toga da ni skoro dve decenije posle
nje, niko ne zna zapravo pravu sliku ratnog vihora i posledice koje je sa
sobom doneo. Zapravo, javnost je u takvoj situaciji, da još uvek ne znaja
prave uzroke, učesnike, žrtve, a što je najtužnije od svega, ni njihov tačan
broj. Bilo je s druge strane i vrlo objektivnih izveštaja o jugoslovenskim
sukobima, mada se njihov uticaj ni danas ne oseća kao uticaj jednostranih
i pristrasnih medijskih i svakih drugih izveštaja. Određeni ljudi, redakcije
i medijski radnici u suštini su imali jedan zadatak-da u skladu sa interesima
svojih država, nalogodavcima i vladajućim kulturnim i kognitivnim kodom,
prikažu rat na području bivše Jugoslavije.
Tu dolazimo do ključne teme koja će se provlačiti kroz čitavu analizu-u
kojoj su meri zapadne vlade ohrabrivale, pomogle i upravljale ratnim dešavanjima
pomoću svojih propagandnih mašina, koliko je pisanje njihovih medija bilo
pod uticajem moćnih establišmenta, kao i koliko su uticaja u svemu tome
imale SAD, Nemačka i Vatikan kao predvodnici rušenja velikosrpskog projekta
Slobodana Miloševića, ali i sa njim ugleda srpske države i ukorenjivanja
etnički čistih država na području bivše Jugoslavije, pre svega Slovenije
i Hrvatske. Ova analiza kao osnovnu tezu proučavanja postavlja izveštavanje
medija zemalja zapadne Evrope i SAD, (ne)istinitost stigmatizacije Srba
kao glavnog uzroka svih ratnih dešavanja, ne samo devedesetih godina, već
tokom cele istorije evropskog kontinenta, ali i način na koji je ona izvedena.
Posebno će biti zanimljiva analiza diplomatskih napora zapadnih državnika
na razbijanju Jugoslavije i njihova podudarnost sa nastupima pojedinih medija.
Nemački i austrijski mediji i njihov odnos prema krizi u Jugoslaviji
Srbi kao fašisti, komunisti, teroristi...
„U svom grubom antisrpskom izražavanju razlika je samo u nijansama
između poslednjeg nemačkog cara i poslednjeg šefa diplomatije Helmuta
Kola.”
U ovom delu analize pažnja se posvećuje pre svega kontinuitetu negativne
medijske propagande Nemačke i Austrije u odnosu na Srbe, ne samo tokom
ratova na tlu bivše Jugoslavije, već i tokom istorije. Naime, Nemačka
i Austrija su posle jednog perioda medijskog, političkog i vojnog primirja
prema Srbima, koje je trajalo skoro 50 godina, otpočele sada, jednom novom
žestinom i drugačijom lepezom medijskih mogućnosti, novi sukob sa srpskim
etničkim korpusom. U tu svrhu, pomaganje cepanja Jugoslavije jeste bilo
cilj samo po sebi, a priznavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske je
bilo samo sredstvo zarad ostvarenja tog višeg cilja. Politička elita,
a pod tim se podrazumeva i elita na vlasti i elita u opoziciji, kao i
cela društvena javnost, bili su u ove dve zemlje na istoj strani i sa
jednim zadatkom-smrviti konačno maštanja i ideje srpskog odnosno jugoslovenskog
rukovodstva. Analizom izveštavanja nemačke štampe nameće se zaključak
da su u upotrebi bili obrasci koji su podsticali na ukorenjivanje stereotipa,
čije tragove možemo naći i u vilhelmovskoj eri. Osnov čitave nemačke i
austrijske antisprske medijske kampanje i linča, nalazi se zapravo u hrvatskom
političkom i društvenom diskursu. Pitanje fašizma, kako vidimo ne samo
da nije bilo rešeno u hrvatskoj javnosti jednom za sva vremena, i odnos
prema njemu, nego je toliko dugo bilo dozvoljeno da plamičak profašističkog
promišljanja neprestano tinja. Kada je došlo do najezde bombi i sudara
sa susednim narodima, taj plamičak je postao buktinja. Nemačka i Austrija
međutim, nikada nisu javno opravdavale fašistička dela kao što su to činili
pojedini hrvatski državnici, ali je uvek bilo razumevanja za takve njihove
medijske istupe.
Osnovni model koji je korišćen u medijskoj propagandi je uistinu bio model
prijatelja-neprijatelja, koji predviđa da se onaj drugi uništi ružnom
slikom, i ne samo to, nego i podsticanjem ružnih osećaja i neprijatnosti
prilikom same pomisli na tog drugog, koga označavamo neprijateljem. Do
koje mere je išla takva bezobzirna kampanja, pokazuje i podatak da opravdanja
ustaškog režima, kao istorijskih težnji hrvatskog naroda za nezavisnošću,
od strane Franje Tuđmana, nisu ni na koji način sankcionisana, a da su
zločini koje su srpski vojnici počinili desetostruko uvećavani i ponekad
lažno predstavljeni. Istovremeno, o zločinima prijatelja, u ovom slučaju
hrvatske strane, nije se moglo gotovo ništa doznati u medijima. S druge
strane, sama negativna slika Srba nije bila dovoljna. Bilo je neophodno
podstaći negativna osećanja pri samoj pomisli na termin “Srbin”. Zato
su Srbi bili okarakterisani kao zli, prljavi, divlji, genocidni, nacionalistički
i komunistički bastioni, dok su se prijatelji Zapada prikazivali kao jedine
žrtve i kao neko kome treba pomoći uvek u borbi sa moralnim Zlom koje
dolazi iz Beograda. Upravo, da bi se javnost konačno pridobila, političko-medijski
establišment je povezivao Srbe, suprotno istorijskoj tradiciji, sa fašizmom,
dok su se prijatelji u ratu prikazivali kao narodi koji su oduvek baštinili
antifašizam. Srbi su predstavljeni i kao ohola, dominantna rasa sposobna
samo da ubija druge narode, koji ne žele da ostanu u zajedničkoj državi.
Čak je i srpska manjina u Hrvatskoj prikazivana kao „najveći hendikep”
na putu za samostalnost Hrvatske, što je ustvari služilo opravdanju borbenih
dejstava sa ciljem njihovog proterivanja. Sva suprotna mišljenja, simpatije
prema srpskom rukovodstu “krnje” Jugoslavije, JNA kao počiniocu mnogih
zločina naručenih iz Beograda, ali i srpskim žrtvama koje su posle muslimanskih
bile najbrojnije, jednostavno se nisu mogla čuti u javnosti, jer za njih
nije bilo prostora. One nisu gušene silom, već nisu propagirane, jer nisu
bile u interesu ovih zemalja, odnosno interesu kakvim su ga političke
elite Nemačke i Austrije smatrale. Možemo zapravo sa pravom reći da su
ove dve zemlje bile začetnici negativne medijske kampanje, koja se kao
kuga proširila Zapadom.
Redukcija i uprošćavanje sukoba dihotomijom dobri momci-loši momci i stigmatizacijom
jedne strane, odnosno Srba bili su još jedan od puteva kojim se polazilo
u toj konstrukciji u nemačkim i austrijskim medijima tokom devedesetih
godina prošlog veka. Ekstremno razlikovanje dobre i loše strane započeto
je polarizacijom u predratnom periodu, tokom osamdesetih godina, naročito
1988. godine za vreme “Gazimestanske euforije u Srbiji”. Ona se najbolje
uočava kroz uprošćeno predstavljanje nacionalnih osobina, odnosno sklonosti
jednog naroda ka demokratskom sistemu, a drugih ka autoritarnom sistemu.
Srbima se tako pripisuje prirodna sklonost autoritarnim i totalitarnim
društvima, a Slovencima i Hrvatima demokratskim društvima.
Ako pogledamo kosovski sukob, nemački izveštači i intelektualci su uveliko
koristili već oprobanu dihotomiju dobrih i loših momaka. Jedan od primera
je i članak Renate Flotau “Spremni na herojsku smrt” koji sadrži elemente
epskog narativa i svodi se na veličanje OVK, od strogog etičkog kodeksa
njenih članova do priča o članu OVK i njegovoj ženi kao prikladnoj matrici
za konstruisanje ideala hrabrog ratnika korišćenjem motiva žene koja prati
u smrt svoga muža.
Vođe javnog mnjenja međutim, nisu delovale na svoju ruku u ostvarenju
zadatka rušenja slike rukovodstva Srbije i Jugoslavije, i celog srpskog
naroda, već je taj animozitet pojačavan negativnim osećanjima nemačkog
i austrijskog mnjenja u odnosu na istorijska iskustva tih zemalja sa Srbijom
kao vekovnom preprekom na Balkanu. Svi duhovi prošlosti, sada su se vratili
iz svojih grobova. Obnovljena je slika divljeg naroda sa Balkana, naročito
u svetlu poraza dve zemlje u proteklim ratovima, i želje za revanšizmom
i poništavanjem rezultata Drugog svetskog rata na Balkanu, a osnovno sredstvo
je bila velikosrpska ideologija, čijom opravdanošću ili neopravdanošću
se ovde nećemo baviti. Zašto je to bilo tako dramatično? Odgovor je jednostavan-ove
dve zemlje, a naročito Nemačka, morale su se vratiti na evropsku i svetsku
političku scenu posle pada Berlinskog zida, a najbolja prilika za to jeste
upravo neka krizna situacija, poput one u Jugoslaviji. Sva upozorenja
na negativne posledice takvih činjenja, koja su dolazila bilo iz Beograda,
bilo iz nekih evropskih prestonica, okarakterisana su kao deo velikosrpske
propagande. S druge strane, svesrdno su plasirani navodi koji govore o
ispravnosti onoga što će se Srbima desiti. Tako, Süddeutsche Zeutung,
tradicionalno socijalistički usmeren, je na primer, pisao o tome kako
Norbet Ginzel, zastupnik SDP-a u Bundestagu, poziva na oštre sankcije
protiv Srba kako bi se kaznili zbog bezobzirne i netačne kampanje u medijima
o uspostavljanju “četvrtog rajha” i revanšizma Nemačke. Die Welt, s druge
strane, želi da diskvalifikuje srpske medije, a naročito novine, nazivajući
ih ratno-huškačkim, što u osnovi tada i nije bilo potpuno netačno.
Na osnovu podataka, čiji je broj zaista sveden i ograničen, možemo zaključiti
da se koreni medijskog linča srpske države u nemačkoj i austrijskoj medijskoj
mašineriji mogu naći u bližoj istoriji. Da bismo imali jasniju sliku o
čemu se tu zapravo radi, trebalo bi uspostaviti direktnu vezu između nemačkih
i austrijskih zvaničnika od pre 80 godina, i onih od pre 20 godina, tj.
iz vremena Prvog i Drugog svetskog rata i rata u Jugoslaviji. Naime, možemo
otkriti u tim analizama, brojne neodgovorne izjave pojedinih zvaničnika
obe zemlje koje su išle u pravcu rasbuktavanja ratnih sukoba na tlu bivše
Jugoslavije i okretanja balkanskih naroda jednih na druge. Jedna od tih
izjava bila je ona koju je dao nemački ministar odbrane 1991. godine,
Rupert Šolc, pozivajući Nemačku da omogući stvaranje novog poretka na
Balkanu, koji bi bio započet priznavanjem Slovenije i Hrvatske, kako bi
se internacionalizovala situacija u Jugoslaviji, zemlji koja ne bi trebalo
da postoji, jer je navodno veštačka tvorevina. Bečki gradonačelnik je
takođe izjavljivao da austrijski vojnici treba da se bore protiv Srba
u Bosni, što je išlo u prilog pozivu učesnika jedne emisije na nemačkoj
državnoj televiziji, da se protiv Srbije povede kaznena ekspedicija, što
je moglo biti dovedeno u direktnu vezu sa austrijskim i nemačkim planovima
u Prvom svetskom ratu kada je korišćena slična retorika. Možemo zaključiti
da su nemačka i austrijska politika prema Srbiji ostale konstantne, a
da se samo promenio oblik izražavanja obrisa tih politika, zavisno od
međunarodnih okolnosti.
Žestina optužbi i neistina koje su plasirane u nemačkim i austrijskim
medijima može se najbolje sagledati kroz slike Srba kao naroda, koje su
nuđene javnosti. Te slike se mogu analizirati i u kontekstu rata na Kosovu.
Naime, nemački Frankfurter Rundschau je iznosio u javnost potpune neistine
o trovanju albanskih đaka u Podujevu, za šta su optuženi Srbi, koji su
navodno koristili nacističke metode ubijanja, poput otrovnog gasa, što
je bio klasičan primer laži. Daleko uticajniji Frakfurter Allgemeine Zeutung
je o istoj vesti izneo niz optužbi na račun Srba kao naroda, bez ikakve
osnove, navodeći da srpski lekari preuzimaju bolnice na Kosovu, a da se
otpuštaju albanski lekari i osoblje, ne bi li se izvodili eksperimenti
nad albanskom decom (a situacija je bila upravo suprotna, što je i potvrđeno
u izveštaju Dika Martija usvojenim u Savetu Evrope). Naravno, situacija
na Kosovu jeste bila veoma teška, i ne možemo prećutati činjenicu da su
u sferi ekonomije albanski radnici bili zaista diksriminisani od strane
režima Slobodana Miloševića, ne bi li se iselili iz zemlje. Međutim, to
ne opravdava težinu besmislenih optužbi u zapadnim medijima o celokupnom
srpskom narodu.
Antisrpska propaganda je dakle, od samog početka rata, zasnivana na davno
formiranim stereotipima i produbljivanju tradicionalno formirane slike
među Nemcima i Austrijancima o Srbima kao istorijskim neprijateljima.
Die Zeit je na primer, posle priznanja Slovenije i Hrvatske, pisao o Srbima
kao narodu koji podseća na razbojnike i batinaše. Upravo ta slika potiče
iz vremena pre Prvog svetskog rata, i to u časopisima Kladeradatsch i
Ulk. Čak i osamdeset godina nakon užasa koji su proizvele austrijske i
nemačke jedinice, o Srbima, ali i drugim balkanskim narodima, stalno su
se pojavljivali tekstovi sa pogrdnim karikaturama i opisima, poput onih
da su Srbi svinje, da je Beograd mešavina azijatskog mentaliteta i evropske
megalomanije, i da su Srbi narod koji osim ubijanja nema šta da radi,
pa se u mirnodopskim situacijama dosađuje... Frakfurter Allgemeine Zeutung
je devedesetih godina, prateći liniju izveštavanja nemačkih medija tokom
Drugog svetskog rata, uporno gradio sliku o Srbima na temi uništenja njihove
zemlje, koja nema šta da radi u civilizovanom svetu. Takođe, moramo imati
na umu da su svi nemački listovi, a najviše Franfurter Allgemeine Zeutung,
pisali o Jugoslaviji kao mrtvorođenčetu predodređenom da ne postoji, što
predstavlja paralelu sa Hitlerovom izjavom o Jugoslaviji kao mrtvorođenčetu.
Naravno, svega toga ne bi bilo da nisu stizali pogrešni potezi iz tog
istog Beograda, koji su na neki način opravdavali negativna osećanja u
odnosu prema Srbima. Pozivi na rat, nazivanje pogrdnim imenima pripadnika
etničkih manjina, ali i negativna medijska kampanja naručena iz kabineta
pravih krivaca ratova, samo su doprineli antisrpskoj propagandi…Rat je
unapred bio izgubljen, da li opravdano ili neopravdano, to ostaje istoriji
da jednog dana prosudi.
Međutim, sve bi ovo bilo podnošljivo, da nemački i austrijski mediji nisu
upotrebili jednu skandaloznu optužbu na račun srpskog naroda, a to je
da on baštini fašizam. Bečki Der Standard, navodeći izjave ustaškog ambasadora
u Berlinu tokom Drugog svetskog rata, da Srbi žele da vladaju Jugoslavijom
po principu „jedan narod-jedan firer“. Der Spiegel takođe navodi da je
na delu srpski fašistički ekspanzionizam.
Austrijski mediji nisu zaostajali ništa za nemačkim, s tim da moramo napomenuti
da su oni bili u nekim slučajevima mnogo neodgovorniji i nastrojeni veoma
neprijateljski prema celokupnom srpskom narodu. Tako, Neue Kronen Zeutung
piše o upiranju sablje statue Bana Jelačića u Zagrebu, prema Srbiji.
Istovremeno, Srbi su bili opisivani ne samo u nemačkim i austrijskim medijima,
već i u ostalim zapadnim medijima, kao istorijski remetilački faktor u
Evropi, što opet prati liniju izjava nemačkih i austrijskih zvaničnika
za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. O Jugoslaviji se govorilo kao o
neuspelom versajskom eksperimentu, insinuirajući da je neophodna revizija
versajskog mirovnog ugovora, koji je uneo 20 godina mira na evropski kontinent.
Te iste formulacije korišćene su, primera radi, i u ustaškoj i nemačkoj
štampi tokom nacističkog perioda, ne bi li se dokazalo da versajski sistem
ne funkcioniše i ne bi li se opravdao novi rat u Evropi.
Veza zapadnih zvaničnika i medija i paradigma nacionalnih interesa
Kriza u Jugoslaviji je bila odličan povod da se pojedine zemlje zapadne
Evrope, i uopšte zapadnog dela planete, nametnu kao odlučujući faktor u
periodu globalizacije. Kada govorimo o sprezi medija i zvaničnika pojedinih
zemalja, moramo imati na umu da su brojne neodgovorne izjave pojedinih osoba,
koje su se nalazile na veoma odgovornim pozicijama, samo rasplamsavale buktinju
rata, što je imalo veći efekat kada istu izjavu u različitim oblicima daju
različite osobe preko medija masovnog komuniciranja. Glavnu ulogu do priznanja
otcepljenih jugoslovenskih republika, u ovom smislu imali su zvaničnici
Nemačke, Austrije i SAD. Zvaničnici su, možemo s pravom reći, činili ono
što se od njih i očekivalo u ratnim vremenima, odnosno, maksimalno su koristili
nove tehnologije u korist svojih zemalja, kako bi dobili rat. Ali ono što
se nikako ne sme zaobići je neistinito i iskrivljeno izveštavanje sa lica
mesta od strane pojedinih uticajnih medijskih kuća, kao i slepo prenošenje
vrlo zapaljivih izjava pojedinih zvaničnika, bez trunke kritičnosti i bez
sagledavanja priča svih strana ravnopravno.
Ako krenemo od početka, možemo se prisetiti zapaljivih izjava Helmuta Kola,
koji je stalno pozivao na uništenje poslednje oaze komunizma u Evropi (iako
su poslednje oaze komunizma Moldavija i Belorusija). Brojni ministri spoljnih
poslova Nemačke su tokom ratnih dešavanja pozivali na bacanje Srbije na
kolena, što se može tumačiti nedovoljnim poznavanjem istorije, i opasnosti
koje mogu iz toga proisteći, budući da su i Hitler i austrougarski vojni
zvaničnici pozivali na upravo istu stvar-bacanje Srbije na kolena i njeno
cepanje. S druge strane, mediji su bili kanali kroz koje su svakodnevno
proticale neke vrlo neozbiljne izjave, od toga da je Srbija izvršila genocid
nad Bošnjacima i Hrvatima, (iako se genocidna namera nikada u istoriji nije
dokazala ni protiv jedne države, i iako bi po tom ključu neke druge države
imale više izgleda za osuđujuću presudu na nekom od međunarodnih sudova)
naravno ne umanjujući užase koje je JNA počinila na ratom zahvaćenim područjima,
do toga da se egzodus Srba iz Krajine, kada više nije mogao biti sakriven,
nazivao samo „nedobrovoljnim isterivanjem“ . Takođe, Madlen Olbrajt, državni
sekretar SAD, Bil Klinton, predsednik SAD i ostali zvaničnici su u jeku
propagandnog rata protiv Srbije, iznosili niz neistina o ratnim dešavanjima,
od toga da je 800 000 Albanaca pobijeno, do toga da Srbi otvaraju masovne
koncentracione logore, i da je najveći u Prištini (iako se zna da u tim
trenucima Srba nije više bilo u Prištini, niti njihove vojske). Sve to,
i više, iznošeno je javno, u nekim vrlo gledanim televizijskim emisijama,
u udarnim terminima, tako da bi se i javnost pridobila i kako bi se od nje
dobila saglasnost za ono što će uslediti, a što je Vesli Klark, komandant
NATO-a za Evropu, slikovito predstavio, kao „pretvaranje Srbije u prah i
pepeo“. Istovremeno, ne umanjujući patnje bilo kog naroda, ovde se moramo
osvrnuti na krivotvorenje nekih vrlo osetljivih podataka, poput onog da
je u BiH poginulo 250 000 civila, što je čak Marti Ahtisari, kao nezavisni
pregovarač, uvećao na 300 000, a što se kasnije potvrdilo kao poptuno neistinita
informacija, budući da je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju
u Hagu identifikovao 96 000 žrtava rata, od kojih je 70% vojnih lica.
Kako je rat odmicao, bilo je neophodno pojačati negativne predstave o Srbima
kao narodu, ne bi li se zaista opravdalo njihovo ubijanje, bili oni civili
ili vojna lica. Tako su tekle kroz medije brojne izjave Ričarda Holbruka,
Madlen Olbrajt i Žaka Širaka o Srbima kao teroristima, svinjama, odvratnom
narodu, narodu bez vere i morala, narodu koji se treba udaviti u sopstvenom
smradu itd. Bilo je i nekih vrlo nacistički obojenih izjava, poput onih
Vorena Kristofera, bivšeg državnog sekretara SAD, koji je Srbe nazvao nemoralnom
rasom, ili Džozefa Bajdena koji Srbe naziva ubicama beba.
Jedan od svakako najstrašnijih primera uplitanja proklamovanih nacionalnih
interesa pojedinih zapadnih zemalja, interesa političkih lidera i medija,
odnosno sagledavanje uticaja takvog delovanja na izveštavanja medija, možemo
analizirati na slučaju bombardovanja zgrade Radio-televizije Srbije 1999.
Da zgrada RTS-a nije bila bombardovana greškom ili zbog toga što je širila
laži i pozivala na masovna ubistva pripadnika drugih naroda, protivnika
u ratu, svedoče i brojne izjave i pozivi RTS-u od strane zapadnih zvaničnika
da obustavi emitovanje svog propagandnog programa, i da odvoji bar šest
sati za emitovanje vesti iz zapadnih izvora, ili bi u suprotnom mogla biti
pogođena granatama kao legitimni vojni cilj. Čak su i kasniji izveštaji
Međunarodne federacije novinara potvrdili gnušanje većine svetske javnosti
zbog bombardovanja jednog de facto civilnog cilja, zgrade jedne televizije,
ma koliko ona bila u službi diktatora ili njegovog režima. Tu dolazimo do
skrivenih tehnika pritiska na medije. Naravno, rušenje zgrade RTS-a je primer
upotrebe gole sile, ali ono što se krije kao reakcija na tu vest, ustvari
otkriva kakav uticaj pojedinih struktura može biti na medijska izveštavanja,
kako bi se ona kretala u okviru nacionalnih interesa. Na proslavi posle
bombardovanja zgrade, Ričard Holbruk je zapravo čestitao svima na rušenju
zgrade RTS-a, ujedno ih podsećajući da su upravo zahvaljujući podršci novinara
zapadnih zemalja vojne strukture prikazale i opravdale taj čin kao legitimni
vojni cilj, i da su oni zapravo u službi svojih domovina i nacionalnih interesa,
onakvih kakvim su ih proklamovali zvaničnici tih zemalja. Naravno, bilo
im je predočeno, da ako se i dalje ne kreću u tom pravcu, sva državna pomoć,
naročito ako govorimo o medijima u SAD, može izostati, ili da se čak država
može obrušti i tužbama i zabranama pojedinih medijskih kuća, a da bi veliki
vojni, ekonomski i svaki drugi vidovi finansijskih korporacija mogli da
povuku svoje donacije i oglašavanja. „ Bilo je odmetnika od poznate
linije izveštavanja, ali su oni vrlo brzo bili napadnuti i marginalizovani,
na poznate načine. Čišćenje medija je dozvolilo trijumf prljavog novinarstva“
Zaključak je da pored velikih i moćnih državnih struktura, presudan uticaj
na izveštavanje medija, naročito u kriznim situacijama, vrše i veliki lobiji,
vojni i industrijski kompleksi i pojedinci. Sve u svemu, možemo reći da
su se mediji i zvaničnici u medijima utrkivali ko će više ocrniti Srbe kao
narod iz nekoliko razloga: Ideoloških zabluda, starih i novih predrasuda,
stereotipa, lakšeg napredovanja kroz podržavanje onih koji su moćniji, ali
i što je najbitnije iz razloga zamagljivanja svih tragova učešća pojedinih
zapadnih vlada u masovnih i strašnim zločinima na području bivše Jugoslavije.
Međutim, ono što je isto veoma važno, jeste i poštovanje proklamovanih nacionalnih
ciljeva, i njihova zaštita u medijima, nebitno da li su oni stvarni, ili
ih je neko postavio kao ciljeve, vodeći se ličnim interesima.
Medijska izveštavanja i prelomni trenuci u ratu
„Novinari su vrlo brzo bili ubeđeni da se dobro bori protiv zla,
ili da je bilo obavezujuće ili manje rizično uzeti to zdravo za gotovo,
pa su se pridružili paketu i postali advokati pretpostavljene dobre strane
i njenih žrtava“.
Kada govorimo o pojedinim istorijskim događajima, koji su se zaista dogodili
tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, moramo imati u vidu i profesionalno prilagođavanje
izveštaja sa terena, njihovo menjanje, dopunjavanje i preuveličavanje,
kao i lažiranje podataka, u skladu sa trenutnim potrebama naručilaca takvih
radnji. Kao što je i ranije navedeno, sve te radnje su imale za cilj samo
jedno-opravdati kasnije napade i gađanja civilnih ciljeva, i opravdavanje
moralno i pravno sumnjivih akcija koje su dugo pipremane i planirane.
Zarad takve političke igre između medija i zvaničnika, korišćena su i
sredstva izmišljanja događaja, pripisivanje zločina samo jednoj strani,
u ovom slučaju srpskoj, i to baš u trenucima prelomnih dešavanja i upotrebe
vojnih sredstava protiv Srbije.
Međutim, da ne bi bilo zabune, sva ta preuveličavanja, upotrebe strašnih
događaja u propagandne svrhe, izmišljanje događaja i lažiranje podataka,
su bila poznata zapadnim zvaničnicima koji se možda i nisu slagali sa
svim tim, ali koji su o tome ćutali, kako ne bi njihove zemlje izgledale
neozbiljno i sumnjivo prilikom ključnih napada. Jedan primer je sasvim
dovoljan-Republikanska istražna komisija SAD je sasvim dobro znala, što
se i pokazalo u njenim izveštajima, ko stoji iza pojedinih masakara u
BiH. Naime, jasno su optužili u tim dokumentima Iran za širenje uticaja
u Evropi preko mudžahedina angažovanih u BiH. Pored toga, bili su svesni
da su muslimanske snage često napadale svoje položaje sa srpskih linija,
preobučeni u srpske uniforme kako bi se za napade optužile srpske snage.
Bilo je poznato i da se muslimanske snage naoružavaju upravo iz Irana,
i manjim delom iz Zagreba, dok su odnosi između BiH i Hrvatske bili dobri.
Naravno, svi ti izveštaji su bili tajni dok je rat trajao, kako se ne
bi naškodilo tadašnjih pozicijama određenih zemalja.
Još dva karakteristična primera spinovanja i nameštanja događaja, bila
su granatiranja civila u ulici Vase Miskina i na groblju u Sarajevu, kada
su poginula dva američka novinara, baš u vreme posete jednog američkog
zvaničnika BiH. Za napade je optužena srpska strana, iako srpske snage
nisu bile ni blizu tih dešavanja. Granatiranje pijace Markale u Sarajevu
1994. je iskorišćeno, takođe, za opravdanje kasnijih akcija američkih
snaga protiv snaga bosanskih Srba. Iako su brojne nezavisne komisije,
UN i pojedini zvaničnici, tvrdili da nema pouzdanih dokaza ko je organizovao
masakr na pijaci, i iako su srpski zvaničnici tražili slanje još nezavisnih
komisija, zvaničnici SAD su tvrdili da je to tipičan izgovor od strane
pravih krivaca. S druge strane postojali su izveštaji UNPROFOR-a, nažalost
tajni, o tome da su napade izvršile muslimanske snage, što potvrđuje i
njihova strategija i način borbe podmetanjem eksplozivnih sredstava. Dok
svi ti izveštaji nisu postali javni, nažalost, svi zapadni mediji, koji
su bili pod strašnim pritiscima opisanim u prethodnoj glavi, objavili
su vest o tome da su srpske snage još jednom šokirale javnost svojom brutalnošću
i napadima na mirne civile na pijaci. “Bila je uobičajena praksa da mediji
progutaju i prenesu bez provere navode o ubistvima u mnogim borbenim zonama.
Iako je to bilo skoro uvek potpuno pogrešno, mediji su se odlučili na
to, i čak kada su posle uvideli da nisu u pravu, apsolutno ništa nisu
činili da to isprave”.
Kada govorimo o slučaju „Račak“ na Kosovu, situacija je bila potpuno ista.
U njegovoj proizvodnji je učestvovao američki diplomata i ekspert za spinovanje
i američke geostrateške interese, Vilijem Voker, američka državna sekretarka
Madlen Olbrajt, pa čak i OEBS na čelu sa svojim timom patologa. Izveštaj
koji je usledio posle događaja u Račku, navodno je pokazao da su stradali
nevini civili, što je išlo u prilog ranijim izjavama Madlen Olbrajt i
Vilijema Vokera o surovosti jugoslovenske vojske prema civilima u Račku,
iako nije bilo tragova krvi, i iako se broj poginulih stalno menjao. Zapadni
mediji su naravno ovu vest preneli gotovo brzinom svetlosti. Bilo je i
svetlih primera profesionalnog novinarstva, poput novinara Berliner Zeutung-a,
Le Monde-a, i Le Figaro-a, koji su izveštavali o tome da su navodi iz
izveštaja veoma sumnjivi, i da tu jednostavno ima dosta neslaganja sa
relanošću.
Kao zaključak se nameće i činjenica da događaj u Račku nosi isti politički
predznak kao i slučaj pijace Markale, odnosno, da je bio u službi opravdanja
kasnijih događaja, odnosno u ovom slučaju bombardovanja SR Jugoslavije,
sa jedno malom, ali važnom razlikom-slučaj u Račku je u medijima zapadnih
zemalja ipak podelio makar na momenat zapadnu javnost, budući da su izveštači
izvukli pouke iz ranijih događaja u Hrvatskoj i BiH. Naročito je podeljena
bila francuska javnost, poput nemačke javnosti, dok je američka javnost
i ovog puta nekritički gledala na takve vesti i izveštaje. Međutim, prevagu
je i u ovom slučaju odneo drugi deo javnosti, koji je zdušno podržavao
novu akciju protiv Jugoslavije.
Američki i britanski mediji o jugoslovenskoj krizi
“Za vreme profesorskog staža, mnogi liberali i zastupnici progresivizma
bili su ubeđeni da je ovog puta administracija SAD vodila pravednu borbu.”
Sjedinjene države su imale veoma važnu ulogu u ratovima na prostoru bivše
Jugoslavije. One su sa kratkim prekidima, bile prisutne gotovo u svim
dešavanjima tokom sukoba, a na kraju su praktično iscrtale ono što će
se kasnije zvati Zapadni Balkan. Američka administracija je, možemo slobodno
reći, delovala na momente nesnalažljivo i uplašeno na početku sukoba,
pa se stoga zalagala za održavanje postojećeg stanja i granica Jugoslavije.
Međutim, od decembra 1991. sve se menja. Nemačka administracija je bila
odlučno protiv takve politike, što je stvorilo na jedan kratak trenutak
prazninu u zapadnom političko-odbrambenom bloku. S jedne strane su bile
Francuska i SAD, a sa druge Nemačka Austrija. Zaokret u američkoj spoljnoj
politici i približavanje nemačkim stavovima, nagovestili su pre svega
nemački i austrijski mediji. Postojala su nagađanja, naročito u bečkom
Kurier-u da je američka administracija ubrzano menjala svoje početne pozicije
zbog opasnosti da sada ujedinjena i snažna Nemačka ne izvrši pritisak
na Evropsku zajednicu i tako stvori evropski vojni savez, nezavisan od
NATO-a. Prateći liniju izveštavanja nemačkih medija, i američki mediji
su išli putem kojim je išla državna mašinerija-putem optuživanja srpskog
rukovodstva, pa na kraju i srpskog naroda krivim za sve ratove ne samo
na prostoru bivše Jugoslavije nego i na većem delu evropskog kontinenta.
Prema tome, nameće se zaključak da je, kako se menjao stav američke administracije
prema dešavanjima u Jugoslaviji, menjan i stav američkih medija, a vrhunac
svega je bila nemilosrdna antisrpska kampanja i neosetljivost za strašne
stvari koje su zadesile Srbiju.
Blaža varijanta antisrpske propagande otpočela je u predvečerje rata,
krajem 1989. godine. The New York Times je Sloveniju i Hrvatsku još tada
svrstao u katoličke i naprednije republike, a Srbiju i ostatak zemlje
u pretežno pravoslavne i neshvatljive. Tačnije, slovenački narod je okarakterisan
kao vredan, katolički narod, koji je oblikovao kulturu pod austrijskim
uticajem, i kojima je „južna Jugoslavija, gde preovladavaju islam
i istočno pravoslavno hrišćanstvo,
strana zemlja, čudna i preteća.“ The Washington times je s druge
strane naglašavao da se vlasti katoličkih republika zalažu sa mirni
raspad zemlje, a da se komunističko-nacionalistička Srbija tome protivi.
Na početku izbijanja sukoba, otpočela je nemilosrdna i nezaustavljiva
kampanja protiv svega što nosi predznak „srpsko“. Prvi od elemenata koji
su tada bili plasirani u medijima, bio je element Velike Srbije, koju
zagovara srpsko četničko rukovodstvo iz redova bivših komunista. Takođe,
bilo je primera brojnih novinara koji lažno izveštavaju sa terena, pa
tako Aleksandra Tutl govori o mirnim, časnim hrvatskim vojnicima, koji
baštine zapadne vrednosti, i o srpskim kukavičkim i banditskim četama,
koje ubijaju čak i kokoške i krave koje su pripadale Hrvatima. The New
York Times tako piše o 600 000 proteranih građana Hrvatske, pri čemu se
broj preuveličava oko tri puta, i pri čemu se zaboravlja napomenuti da
su to mahom bili srpski civili, budući da masovnog egzodusa hrvatskog
naroda iz Hrvatske nije bilo, barem ne u broju od 600 000, ili tri puta
manje ako govorimo o pravom broju. San Francisco Examiner je izdavao brojne
tekstove o izmišljenim događajima, ali na taj način što je prvo plasirana
izmišljena vest, ili pretpostavka novinara, da bi tek na kraju teksta
bilo jasno da je vest nepotvrđena i da verovatno nije istinita. Naime,
tokom rata u SR Jugoslaviji, odnodno na Kosovu i Metohiji, naslov u San
Francisco Examiner-u je glasio „Taktika Srba je organizovano silovanje,
poručuju albanske izbeglice“. Na kraju teksta je bilo napisano da „izveštaji
napisani od strane OEBS-ovih posmatrača nisu pronašli takvu organizovanu
politiku.“ Takođe, The Washington Post, piše o paljenju crkava i sakaćenju
hrvatskih leševa u Zagrebu, iako se zna da srpska pešadijska vojska nije
nikada kročila u Zagreb.
Ako se osvrnemo malo bliže Srbiji, naići ćemo na slično izveštavanje britanskih
medija. Na početku krize je postojala izvesna uzdržanost prema sukobima,
a kako je vreme prolazilo, optužbe na račun Srbije i Srba bile su sve
snažnije. Međutim, u Britaniji su postojali i mnogo češći primeri sudskih
zabrana onih tekstova koji su branili stajalište zvaničnog Beograda, a
oni koji su bili objavljivani, podvrgnuti su oštroj kritici. Jednostavno,
zapadne jugoslovenske republike su viđene kao deo novog poretka, a Srbija
kao deo starog poretka, koji nema šta da traži u civilizovanoj Evropi.
Osnovne slike o Srbiji bile su nacizam, komunizam, dirigovana ekonomija,
šovinizam, istočnjaštvo... Ono što je bila karakteristika britanske štampe
u to vreme, pa i sada, ako se setimo karikatura pojedinih istočnih sveštenika
i istorijskih ličnosti, jeste i pogrdno prikazivanje celog jednog naroda.
Međutim, moramo napomenuti da se u britanskoj javnosti ipak mogla čuti
i neka dobra reč o srpskom narodu, i saosećanje sa žrtvama u Drugom svetskom
ratu. Bilo je i tekstova, doduše veoma retkih, koji su pominjali Jasenovac,
vezu tadašnjeg hrvatskog rukovodstva sa ustaškom imigracijom u Nemačkoj
i pokrštavanje Srba u ratu.
The Financial Times od početka izbijanja krize, otvoreno je stao na stranu
secesionističkih težnji, dok se druga, srpska strana, uopšte nije mogla
čuti niti probiti u njegovim vestima i izveštajima. Ono što je ovaj list
koristio, jeste i glas uglednih analitičara, i političara koji su u narodu
uživali veliko poverenje, poput Margaret Tačer, koja je „impresionirana
demokratskom, slobodnotržišnom orijentacijom Franje Tuđmana.“ Istovremeno,
ovaj list je stalno plasirao tezu o Jugoslaviji kao tamnici naroda, koja
nikada nije bila prihvaćena u zapadnim republikama, već da je nametnuta
od strane velikosrpskog agresora. Isto tako, kada se govori o Srbima,
govori se o komunistima i teroristima, a kada se govori o Hrvatima onda
se govori o mirnom narodu. Jugoslavija je tako prikazana kao srpska centralistička
tvorevina, a hrvatske ideje kao ideje istinskog federalizma.
Na kraju, nameće se pitanje uticaja ovakvog pisanja američkih i britanskih
medija, na javnost pre svega. Propaganda elektronskih i štampanih medija
je definitivno imala ogromnog uticaja na formiranje javnog mnjenja u SAD
i Velikoj Britaniji. Na početku krize, mediji su bili neodlučni, poput
vlada ovih zemalja, tako da se javnost nije preterano uzbunjivala zbog
sitnih sukoba u Jugoslaviji. Javnost istovremeno, nije imala formrian
stav o toj krizi, pa je tako oko 53% ispitanika verovalo da su sve etničke
skupine u Jugoslaviji krive za eskalaciju sukoba. Nakon formiranja zvaničnog
stava američke i britanske administracije, mediji su zauzeli identične
pozicije-trebalo je maksimalno optužiti srpsku stranu i zagovarati priznanje
zapadnih republika, a i ostalih, ako to žele. U javnosti je tako plasirano
dodatnih 700 priloga sa satanizacijom Srba i „Srbojugoslavije“, kako bi
javnost iz korena promenila stav u skladu sa aktuelnim medijskim izveštajima.
Nakon toga, po brojnim izveštajima, oko 60% ispitanika je verovalo da
su Srbi krivi za sva zversva koja su potresala Jugoslaviju, i da ih je
trebalo kazniti. Konačni rat je sada mogao da počne....
Zaključak
Nestankom istočnog bloka, zapadna Evropa postaje sinonim za evropski
kontinent i vrednosno merilo stvari. Oni koji su se našli izvan nje, nisu
mogli ništa da urade. Istorijska pripadnost istočnom delu kontinenta,
i uticaj istočnih civilizacija, bili su dovoljni da se područje jugoistočne
Evrope diskvalifikuje iz imena Evropa, i preimenuje u naziv Zapadni Balkan.
Informaciona tehnologija i savremeni sistemi komunikacija učestvovali
su u oblikovanju konteksta svake informacije, a samim tim i percepcije
realnosti. Pažljivim odabirom tema, strukture analize i cilja poruke,
nastoji se dati određeno značenje činjenicama. To se upravo desilo i u
prikazanoj analizi sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Urušavanjem gvozdene zavese
i nestankom komunističkog Istoka, došlo je do oživljavanja starih demona
geostrateške borbe na evropskom kontinentu, i to na najkrvavijem primeru,
ratu u jedinoj ekonomski naprednoj komunističkoj državi u Evropi. Analiza
zapravo, praveći sponu između nekadašnjih geopolitičkih težnji pojedinih
zemalja, novog rasporeda snaga nakon 1989. godine i stavova zapadnoevropskih
i američkih zvaničnika sa kraja XX veka, kao i medijskih napisa i stavova
političkih vođa iz perioda Prvog i Drugog svetskog rata, prikazuje oživljavanje
starih strahova i želja, koji su bili u stanju hibernacije tokom 60 godina.
Ovim kratkim prikazom medijskih izveštaja u zapadnoj Evropi, zapravo se
čitalac navodi na razmišljanje i davanje odgovora na pitanja poput: Da
li sile koje su izgubile dva rata, ponovo žele da utiču na kreiranje istorije
i ima li revanšizma u njihovom ponašanju? Nisu li mediji zapadnih zemalja
preterali u opisu stanja stvari i ocrnjivanju jednog naroda, slepo prateći
diskurs javne politike zapadnih vlada? Nismo li svedoci prekrajanja istorije
kao posledice medijskog izjednačavanja ustaških zločina i zločina srpskih
jedinica tokom rata u Jugoslaviji?
Literatura:
1) Slobodan Vuković, „Etika zapadnih medija-antisrpska
propaganda devedesetih godina XX veka“, Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića 2009., Sremski Karlovci
2) Slobodan Vuković, Mediji u službi državne politike,
www.comparativelaw.info/spz20091.pdf
3) Ljiljana Glišović, „Jezik, mediji i politika: Tretman
Srbije u nemačkoj štampi pre promene vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine“,
Časopis za upravljanje komuniciranjem, Centar za usmeravanje komunikacija,
Novi Sad i Fakultet političkih nauka, Beograd, 2011.
5) Ljiljana Glišović, „Srbija u ogledalu nemačke štampe
1987-2006“, Službeni glasnik, 2011.
4) Edward S. Herman, „Goog versus evil-how the media
got it wrong in Yugoslavia“, 2006., www.coldtype.net
5) Michael Parenti, „The rational destruction of Yugoslavia“,
2008., http://www.michaelparenti.org/yugoslavia.html
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|