|
EKOLOGIJA, KONCEPT ODRIVOSTI RAZVOJA
1. UVODNA RAZMATRANJA
Covecanstvo je danas konfrotirano sa mnoštvom egzistencijalnih kriza,
medu kojima ekološka kriza zauzima posebno mesto. Do sada covek nije
bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne
krizna stanja tog sistema. Ekološka svest predstavlja neophodnu osnovu
daljeg, odrivog razvoja zaštite ivotne sredine. Zajedno
sa znanjima i veštinama obezbeduje osnovu za pomeranje u vece sisteme,
šire ciljeve i sofisticiranije razumevanje uzroka, veza i posledica
koji vladaju u ivotnoj sredini.Zaštita i unapredenje covekove
sredine znacajan je globalni problem savremenog društva.Njegovo rešavanje
inicira, izmedu ostalog i pronalazak nacina za racionalno i kompleksno
korišcenje prirodnih resursa, te nacina za vodenje aktivne demografske
politike i razvijenje i unapredenje medunarodne saradnje u oblasti naucnih
istraivanja. Novi odnos prema ivotnoj sredini, kao i preobraaj
duha savremene sfere rada postaje imperativ.Koncepcija odrivog razvoja
nudi mogucnost harmonicnog razvoja.
Zagadenost i zaštita ivotne sredine vec više decenija
predstavljaju veoma znacajan problem covecanstva, bez obzira na trenutni
stepen razvoja društva i proizvodnih snaga u pojedinim delovima naše
planete. Postojeci problemi se namecu nauci i operativi naglašenom
aktuelnošcu i akutnošcu, te sve jasnije dolazi do zakljucka
da zdrave ivotne sredine nema previše, da su brojni elementi
u njoj ugroeni, da je stepen samoregulacije nekih objekata neznatan
i da jednom poremeceni ekološki odnosi gotovo nicim i nikada ne mogu
biti dovedeni u prvobitno stanje. Bez obzira na znacajne regionalne razlike
u stepenu ugroenosti ivotne sredine, posebno njene prirodne
komponente, planovi, programi i akcije njene zaštite i unapredenja
su globalni problem. Savremeno društvo mora bre i bolje shvatiti
upozorenje naucnika i strucnjaka o stanju ivotne sredine, tj. cinjenice
da slobodne, izvorne i nezagadene ivotne sredine ima sve manje,
a ugroene, degradirane i devastirane sve više. Druga se širi
na racun prve bre nego što se mnogima cini, bre nego
što je nauka sa kraja našeg veka to mogla da utvrdi i prognozira.
Narušavanje ekološke ravnotee nastaje kao posledica covekove
radne delatnosti, kojom covek „prisvaja“ prirodu, i stvara
proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremecaja ekološke ravnotee
i ekosistema, vec i do ugroavanja integriteta coveka i njegovog
opstanka. U ovom, XXI veku, društvo se suocava sa sledecim globalnim
problemima: - oštecenjem biosfere i njenim ekosistemima, - ogromnim
brojem stanovnika – preko 6 milijardi sa prognozom udvostrucavanja
do 2020.godine, - iscrpljivanjem i umanjenim kolicinama mnogih izvora
mineralnih i energetskih sirovina, - zagadenjima i degradaciom medijuma
vazduha, vode, zemljišta, - globalnim promenama klime, - uništenim
vrstama biljnog i ivotinjskog sveta i daljim ugroavanjem biodiverziteta,
- beskucništvom ¼ svetskog stanovništva, - oštecenjima
ljudskog zdravlja i ugroavanjima ivota, - velikim kolicinama
otpada u sva tri agregatna stanja i sl. Opstanak ljudskih zajednica je
u prošlosti veoma cesto bio ugroen prirodnim katastrofama,
epidemijama, ratovima, oskudicom hrane i drugim uticajima koji su, medutim,
uvek bili prostorno ograniceni. Za razliku od egzistencijalnih kriza prošlosti,
krize današnjice ne poticu od prirodnih nepogoda koje su prostrorno
ogranicene, vec od globalnog nesklada u idejno-materijalnom smislu citave
industrijske civilizacije. Do sada covek nije bio u stanju da stvori jedan
idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja tog sistema. Pristupi
rešavanju ovog problema se razlikuju u nauci. Neki od pristupa mogu
bit u : - prelasku privrednih sistema iz permanentnog rasta u stacionirano
stanje, - izgradnji ekološke svesti kod ljudi, - uvodenje socijalnih
programa, - primeni tehnickih mera (npr.filteri, elektricni automobili
i sl.), - samoregulacionoj sposobnosti prirode i inventivnoj snazi coveka,
koji ce svaki problem blagovremeno naci i adekvatno rešiti .Za sada
nema integralnih sistemskih studija koji bi razjasnili prave dimenzije
ovih problema kao i realne mogucnosti njihovog rešenja. Ideje potrošackog
društva da proizvode što je jeftinije i što više,
bez obzira na primenjene tehnologije, odnosno štetne posledice koje
one imaju na ivotnu sredinu i koje dovode do veceg zagadivanja.
Ovakav pristup namece razvoj ekološke svesti u svetlu koncepcije
zaštite ivotne sredine, ciji su ciljevi racionalno trošenje
prirodnih dobara, nalazišta i uvodenje mera zaštite, što
u krajnjoj liniji samo prividno poskupljuju i ogranicavaju proizvodnju,
odnosno dovodi do umanjenja profita.
2. IVOTNA SREDINA KAO SISTEM
ivotna sredina kao oblast istraivanja na pocetku XXI veka,
privlaci panju naucnika i prakticara razlicitih struka. Oni cesto
do detalja istrauju razlicite prostorne podsisteme ivotne
sredine, koje odslikavaju i konkretizuju razmere i ciljeve njihovog proucavanja.
ivotna sredina se razmatra cesto kao sistem uzajamno povezanih sistema:
prirodna sredina, socijalna sredina, stambena sredina, kulturna sredina,
informativna sredina. U zavisnosti od razmera i ciljeva istraivanja,
moguce je posmatrati ivotnu sredinu pojedinog coveka (npr. kabine
kosmonauta), porodice (npr. stan, kuca sa pripadajucim placem), grupe
ljude (npr.stanovništvo urbanog kvarta), celokupnog covecanstva.
Prakticna potreba da se posmatraju i konkretizuju razmere i ciljeve njihovog
proucavanja: Antropogenu sredinu, koja se posmatra kao prirodna sredina
sa promenama uslovljenim ljudskim aktivnostima, - Kvaziprirodnu sredinu
kao sistem preureden od strane coveka (kulturni), prirodni pejza
koje je stvorio covek, ukljucujuci i zasade parkovskog tipa, - Urbanu
sredinu kao kombinaciju prirodnih uslova i gradevinsko arhitektonskih
formi, koja stvara pretpostavke za privrednu i ivotnu aktivnost
coveka i zajedno sa njom uticu na socijalno organizovanje coveka, - Stambenu
sredinu koju cine uslovi ivota u stambenim prostorijama, kompleksni,
koji ukljucuje fizicke, hemijske, biološke, socijalne i psihološke
faktore. Ona se formira spoljnim uticajem, u odnosu na prostoriju (saobracajna
buka, hemijski fon i sl.), uticaja gradevinskih konstrukcija i njihove
zaštitne obrade, faktora ivotne aktivnosti i socijalnih faktora
(odnosiodnosi u porodici, izmedu suseda,stanara i sl.), - Kulturnu sredinu
koju cine uslovi za postojanje materijano-duhovne sfere ivota ljudi,
koja obuhvata predmetne razultate ljudske aktivnosti, nacionalne i etnicke
osobine formirane vekovima, kao i ljudske snage i sposobnosti , koja se
ispoljava kroz ljudsku aktivnost, - Sredinu naseljenih mesta, urbanu sredinu,
gradsku i seosku, kao kombinaciju veštackih stvorenih ivotnih
uslova: putevi, trotoari, kuce, sanitarna infrakstruktura, mezoklima grada
i sl., - Radnu sredinu koju cine fizicki, hemijski i biološki uslovi
u proizvodnim prostorijama. Formiraju je spoljni prirodni i antropogeni
uticaji, uticaji celokupne industrijske zone, saobracaja i sl., uslovi
na radnom mestu, uslovi u zajednici sa socijalnom i psihološkom sredinom
u kolektivu, - Socijalno-psihološku sredinu koju cine odnosi izmedu
ljudi, koji obuhvataju i stepen panje jedan prema drugima, uzajamno
poštovanje ili, obrnuto, nepoštovanje, interes ili ravnodušnost
u odnosu na zajednicku stvar i prema uspesima svakog clana kolektiva,
jedinstvo ili razlicitost ukusa, tenji, prioriteta, - Socijalno-
ekonomsku sredinu koju cine odnosi medu ljudi (i njihovih grupa), izmedu
njih i od njih stvorenih materijalnih i kulturnih vrednosti, koji uticu
na coveka. Ona obuhvata socijalne, psihološke, sociološke, demografske,
kulturne, etnicke, ekonomske faktore i dr.
3. RAZVOJ EKOLOŠKE SVESTI
Iako je briga o zaštiti prirode oduvek postojala, do razvoja ekološke
svesti dolazi postavljenjem prvih teorija o ivotnoj sredini koje
se vezuju za drugu polovinu XVIII veka. Od tada do danas izdvajamo sledece
teorije o ivotnoj sredini: teotija bentamista, maltuzijanstva, granice
rasta globalne ravnotee, organskog rasta, preobraaja medunarodnog
poretka, postojanog stanja, nivoa ivota, postindustrijskog doba,
decentralizacije društvenog sistema, globalnog matematickog modela
(konceptualnog modela) biosfere, ekološke politike, teorijske postavke
ekoloških dimenzija i mnoge druge. Teorija bentamista zasnivala se
na tenji za poboljšanjem higijenskih uslova stanovanja u radnickim
naseljima, mahom podignuta u blizini industrijskih pogona i rudarskih
kopova. Nedostatak teorije bentamista ogledao se u pristupu obezbedivanja
samo što efikasnijh uslova rada. Teorija maltuzijanstva skrenula
je panju na problem rasta ljudske populacije. Polazila je od konstatacije
da se ljudska populacija bre povecavala (geometrijska progresija),
od proizvodnje sredstava za ivot (aritimeticka progresija). Teorija
je predlagala kontrolu radanja posebno siromašnih klasa što
je izazvalo brojne polemike prema maltizijanstvima kao krajnje nehumanog
odnosa prema ljudskoj populaciji. Tako se kao protivtea razvio pokret
“neomaltuzijanstvo“ štiteci prava populacije nerazvijenih
i zemalja u razvoju. Decenije posle teorije maltuzijanstva odlikovala
je pojacana instrijalizacija i urbanizacija, pogoršana napretkom
tehnologije i demografskim rastom, koji su dovelo do porasta potrošnje
energije, prirodnih resursa i hrane. Savladivanje prirode rezultiralo
je zagadenjem i degradacijom ivotne sredine.Sredina XX veka odlikuje
se daljim tokom intenzivnog industrijskog razvoja velokog broja zemalja
u svetu, kao i razvoja industrijske i komunalne infrakstrukture. Tako
je R.Karson pokrenula novi pokret za zaštitu ivotne sredine
koji je predstavljao apel covecanstvu da smanji upotrebu pesticida u poljoprivredi.
Medutim, R.Karson nije uocila da globalni ekološki problemi na koje
su ukazivale teorije sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka,
doivele kolminaciju u razvijenim zemljama sveta .Teorija granice
rasta globalne ravnotee zasnivala se na stanovništu da rast
populacije nuno vodi porastu proizvodnje i potrošnje što
rezultira uvecanom potrošnjom prirodnih resursa, povecanjem zagadenosti
i degradaciji ivotne sredine.
Prva konferencija Ujedinjenih Nacija o ivotnoj sredini odrana
je u Stohlomu 1972.godine i predstavljala je prekretnicu u odnosu na covecanstvo
prema ivotnoj sredini. Doneta je Štohlomska deklaracija koja
je ukazala na alarmantno stanje kvaliteta ivotne sredine i istaknuta
nunost pracenja njenog kvaliteta, trošenja resursa, posledica
zagadenosti na ljudsko zdravlje, prirodu, biljni i ivotinjski svet.
Peti jun, kao prvi dan odravanja Konferencije u Štohlomu, proglašen
je Svetskim danom zaštite ivotne sredine . U periodu od 1972.godine
do devedesetih godina XX veka pojavilo se veci boj teorija i pokreta o
zaštiti ivotne sredine koje nisu prešle okvir teorije
granice rasta i štohlomske deklaracije.Navedimo neke teorije: teorija
organskog rasta, teorija preobraaja medunarodnog poretka, teorija
postojanog stanja, teorija nivoa ivota, teorija postindustrijskog
doba, teorija decentralizacije društvenog sistema.
Svetska komisija za ivotnu sredinu je 1987.godine prezentovala javnosti
izveštaj ”Naša zajednicka buducnost” zasnovan na
inergeneracijskoj i intrageneracijskoj pravdi koji zadovoljava potrebe
i obezbeduje dobre uslove ivota zemljama u razvoju. Izveštaj
se zasnivao na novoj koncepciji svetske ekonomske i ekološke politike
i ciji je jedan od najznacajnih rezultata, doneta “Poslovna povelja
za odrivi razvoj“ koja industrijskim preduzecima daje upustva
o osnovnim komponentama ekološkog upravljanja. Godine 1992. odrzana
je Konferencija u Rio de aneiru, na kome je po prvi put ukazano
na povezanost razvoja i zaštite ivotne sredine. Ovde je svakako,
vano pomenuti i akcioni program „Agenda 21” koja daje
preporuke za jacanje preduzeca u zaštiti ivotne sredine i razvojnoj
politici, te “Uredbu Saveta Evropske zajednice“ broj 1836/93
o dobrovoljnom ucešcu industrijskih preduzeca u sistemu Evropske
zajednice za ekološko upravljanje i ekološku proveru.
Napomenimo da je u Kjotou 1997. godine oko 50 zemalja potpisalo Okvirnu
konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, ciji je cilj sprecavanje
i smanjivanje emisije otrovnih gasova, pre svega ugljen-dioksida, koji
se smatraju glavnim uzrocnicima porasta temperatura na Zemlji, odnosno
stvaranja efekta “staklene bašte”. Do sada su protokol
ratifikovale Austrija, Belgija, Danska, Finska, Nemacka, Grcka, Irska,
Italija, Luksemburg, Španija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo
Velike Britanije, Severne Irske, Norveška, Malta, Rumunija i Slovacka.
Jedan od svakako znacajnih koraka je i taj što je protokol ratifikovao
i Japan, jedan od velikih svetskih zagadivaca .
4. UPRAVLJANJE PRIRODNIM RESURSIMA
U savremenoj literaturi opšte je prihvacena klasifikacija resursa
na ljudske, fizicke i prirodne.Prirodni resursi su geološke i biološke
vrednosti koje se direktno ili indirektno mogu koristiti ili upotrebiti
a imaju realnu ili potencijalnu vrednost. Upravljanje prirodnim resursima
znaci i prilagodavanje sistemskim merama i trišnim uslovima
na nivou drave, uvaavanje prioriteta u vodenju investicione
politike, brigu o usavršavanju kadrova i organizaciji rada, uvodenju
u praksu najnovijih naucnih saznanja, primenu novih tehnologija i konacno,
dugorocno planiranje razvoja tako da se poštuju postulati odrivog
razvoja u skladu sa gore navedenom definicijom Bruntlendove komisije.
Postoje dve kategorije resursa:
- Neobnovljivi resursi: geološki resursi (mineralni resursi -rude
metala, nemetala i
energetski resursi - ugalj, nafta i gas); zemljište
- Obnovljivi resursi: ivi svet; voda, vazduh, suncevo zracenje,
energija vetra i
energija plime.
Obnovljivi resursi imaju moc regeneracije, ali ukoliko intenzitet obnavljanja
neprevazilazi tempo korišcenja, upotreba ovih resursa moe biti
vremenski ogranicena. Neobnovljivi resursi formirani su u davnoj geološkoj
prošlosti i za njihovo stvaranje bili su petrbni milioni godina.
Naravno, kod ove vrste resursa pre se moe govoriti o najracionalnojem
eksploatisanju nego o odrivom korišcenju.
Odrivo korišcenje prirodnih resursa podrazumeva strogo planiranje
i upravljanje postojecim rezervama u smislu potreba privrednog razvoja.
Odrivo korišcenje obnovljivih resursa je obavezno i njime se
mora strogo upravljati i kontrolisati, dok je za neobnovljive resurse
veoma vaan savremen pristup u oblasti njihovog odrivogkorišcenja
a uglavnom se smatra da je njihovo odrivo korišcenje nemoguce.
Osnovni koncepti u procenjivanju rezervi prirodnih resursa su:
Dokazane rezerve koja obuhvataju leišta koja su vec otkrivena
i koja se
eksploatišu
Uslovne rezerve su leišta koja su vec otkrivena ali njihova
eksploatacija nije
ekonomicna
Hipoteticke rezerve su one za koje se moe pretpostaviti da ce u
buducnosti biti
pronadene u podrucjima koja su danas samo delimicno ispitana i aktivirana
Spekulativne rezerve se nalaze u dosad još neistaenim oblastima
a za koje postoji pretpostavka da imaju povoljne geološke uslove
Kvalitet procenjenih dokazanih rezervi zavisi od veceg broja faktora:
o Ekonomski faktori
o Raspoloiva tehnika i tehnologija
o Tranja za resursima
o Troškovi proizvodnje i prerade
o Cena resursa i proizvoda koji se iz njih dobijaju
o Politicki faktori
»Pre nešto više od deset godina, Svetska komisija za
ivotnu sredinu i razvoj poznatija kao Bruntlendova komisija objavila
je izveštaj ''Nasa zajednicka buducnost'' kojim se ukazuje na opasnost,
po coveka i planetu, od politike ekonomskog rasta bez uzimanja u obzir
mogucnosti regeneracije Zemlje. Ova komisija definiše odrivi
razvoj kao ''Razvoj kojim se ispunjavaju potrebe sadašnjosti, bez
uskracivanja mogucnosti buducim generacijma da zadovolje svoje potrebe''.
Svetski lideri su na Samitu o Zemlji u Rio de aneiru 1992. godine
usvojili preporuke Bruntlendove komisije, a jedan od rezultata samita
bila je Agenda 21 kojom se daju preporuke za odrivo upravljanje
zemljišnim, vodnim i šumskim resursima.
Upravljanje znaci i prilagodavanje sistemskim merama i trišnim
uslovima na nivou drave, uvaavanje prioriteta u vodenju investicione
politike, brigu o usavršavanju kadrova i organizaciji rada, uvodenju
u praksu najnovijih naucnih saznanja, primenu novih tehnologija i konacno,
dugorocno planiranje razvoja tako da se poštuju postulatiodrivog
razvoja u skladu sa gore navedenom definicijom Bruntlendove komisije.
Planiranje predstavlja jedan od najznacajnijih i najsveobuhvatnijih po
spektru problemakoje treba rešavati. U vremenskom smislu, na jednom
polu su operativni planovi koji se bave pitanjima šta treba raditi
u narednih nekoliko dana, a na drugom polu mogu biti strateški planovi
za planske horizonte od 100 i više godina. U prostornom smislu, poslovi
planiranja i odlucivanja ogranicavaju se na lokalne prostore od samo nekoliko
hektara, ali i na ogromne prostore od nekoliko stotina hiljada hektara.
Konacno, u organizacionom smislu, donosioci planerskih odluka mogu biti
od najviše rangiranih izvršnih rukovodilaca, do niskokvalifikovanih
radnika neposredno na terenu.« (Bojan Srdevic )
Sve mere namenjene ocuvanju obnovljivih resursa moemo svrstati
u:
o pravne mere –sprecavanje slobodnog pristupa i nekontrolisanog
korišcenja resursa,
o kvantitativna ogranicenja – ogranicenja napora (npr.ogranicenja
tehnickih karakteristika camaca, velicine mree itd.) i
o ogranicenja kolicine eksploatisanih resursa (npr. propisi o maksimalnoj
kolicini ulova, dozvoljenom vremenu lova itd.)
o ekonomske mere – fiskalne mere (porezi i subvencije) i sistem
individualnih transferabilnih kvota (na osnovu procene stanja populacije
resursa drava propisuje maksimalnu godišnju etvu za pojedine
vrste a po tome se korisnicima resursa dodeljuju godišnje kvote.
Samo one kolicine za koje postoji dozvola mogu se loviti).
Mere namenjene ocuvanju neobnovljivih resursa su: fiskalne mere –
porezi i subvencije i recikliranje.
5. KONCEPT ODRIVOSTI RAZVOJA
Racionalno s resursima!Suštinu koncepta odrivog razvoja cini
interakcija razvoja ivotne sredine i medusobna uskladenost i komplementarnost
razvojne politike i politicke zaštite ivotne sredine, koje
uvaavaju zakonitosti ekoloških sistema. Koncept odrivog
razvoja usmeren je na ocuvanje prirodnih eko-sistema i ivotne sredine,
kao i na racionalno korišcenje prirodnih resursa.
Za odrivi razvoj vai i dodatni zahtev koji se tice povratnih
sprega iz okruenja, odnosno ivotne sredine i društvenih
okvira. Odriv rast, znaci, podrazumeva da dalji rast nije ugroen
povratnim spregama, bilo iz biofizickog, bilo iz socijalnog okruenja.
Ocuvanost ivotne sredine se mora uzeti kao preduslov da se, uz rast
blagostanja, razvoj karakteriše kao odriv.
Moe se zakljuciti da se karakteristicna tri osnovna nacela odrivog
razvoja temelje na ekološkoj odrivosti, sociokulturnoj odrivosti
i ekonomskoj odrivosti. Ekološka odrivost obezbeduje
razvoj koji je kompatibilan s odravanjem ekoloških procesa,
biodivirziteta i prirodnim resursima.Sociokulturna odrivost obezbeduje
da se poveca nadzor coveka nad sopstvenim ivotom, a ekonomska odrivost
obezbeduje uspešan ekonomski razvoj. Jasno je da se radi o koncepciji
koja ima svoj globalni i medunarodni smisao i sadraj, ali istovremeno
unutrašnji i regionalni karakter. Preplitanje globalnih, regionalnih
i nacionalnih, odnosno lokalnih dimenzija odrivog razvoja jedna
je od glavnih karakteristika u vezi s odrivim razvojem.
6. RACUNARSKI HARDWARE KAO OTPAD BUDUCNOSTI
Stalni razvoj racunarskog hardware-a predstavlja potencijalnu opasnost
po okolinu, prevashodno u vidu cvrstog otpada i emisije štetnih hemikalija.
Menadment IT kompanija, kao i sami korisnici hardware-a,mogu znacajno
uticati na smanjenje ovog otpada.
Potreba za informacijama u savremenom svetu svakim danom sve više
raste. Trenutna dostupnost neke informacije, kao i njena pravovremena
obrada predstavlja tanku nit koja deli dobre i uspešne od loših
firmi.Zahtevi poslovnih ljudi neprestano rastu, pocev od vece brzina rada,
mobilnosti, poboljšanja software-a itd.Industrija nazvana „IT
industrija“ tei da prati nove zahteve i samim u sve kracem
vremenskom periodu izbacuje nove generacije proizvoda, boljih i prilagodljivijih
elektronskih komponenti. Ciklus koji smo sada opisali nema predvidivi
kraj, tei beskonacnosti, a ono što za njim ostaje jesu gomile
otpada ostarelih elektronskih uredaja i njihovih komponenti. Moda
je najbolja ilustracija ovakve tvrdnje da je racunarima bilo potrebno
dvadeset godina da dostignu brzinu od jednog gigaherca, a samo nepunih
godinu dana da je povecaju za isto toliko.Cinjenice upozoravaju na pretnju
koja se polako, ali sigurno nadvija nad našu planetu. Otpad koji
je stvoren u toku 1998. godine iznosio je oko 20 miliona zastarelih personalnih
racunara, 16 miliona monitora i 11 miliona štampaca i skenera. U
svim vodecim svetskim kompanijama za izradu racunarskog hardware-a uspostavljen
je program ekološkog menadmenta, sa prethodno navedenim elementima.
Americka kompanija Dell doivela je ogromnu popularnost u trenutku
kada je u prvi plan istakla zaštitu ivotne
sredine i mogucnost recikliranja svojih proizvoda, štiteci pritom
kupce i ivotnu sredinu. Paljivim odabiromkomponenata, koje
odgovaraju standardima za potrošnju energije, pri sklapanju svojih
racunara Dell ucestvuje uuštedi energije. U periodu 2002-2003. godine
ovo smanjenje iznosi 11 procenata.
Dizajn proizvoda za ivotnu sredinu koji Dell razvija u saradnji
sa svojim poslovnim partnerima podrazumevazahteve za:
- ocuvanje ivotne sredine korišcenjem pogodnih materjala
koji ne sadre toksicne materije i gasove štetne za ozon i smanjenju
upotrebe PVC plastike kod mehanickih delova racunara,
- smanjenjem potrošnje energije,
- lakim rastavljanjem i mogucnostima reciklae,
- smanjenim nivoom buke,
- smanjenjem nivoa zracenja.
Na polju pakovanja proizvoda smanjuje se korišcenje plastike i uvode
se materjali bazirani na papiru koji moe da se potpuno reciklira.
Ovim se u naredne tri i po godine smanjuje korišcenje plastike za
oko 360 tona.
ZAKLJUCAK
Do nastanka coveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi, u ivom
svetu vladala je uzajamna i harmonicna povezanost i zavisnost u ekološkoj
ravnotei. Narušavanje ekološke ravnotee nastaje
kao posledica covekove radne delatnosti, kojom covek “prisvaja”
prirodu, i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremecaja ekološke
ravnotee ekosistema, vec i do ugroavanja intengriteta coveka
i njegovog opstanka. Poznavanje ekoloških zakonitosti, procesa i
pojava u prirodi obogacuje coveka da sagleda prirodu u celini. Uredujuci
je prema svojim potrebama on ne sme da dovedi do prekida procesa u njoj,
niti da poremeti funkcionalnu ravnoteu koja postoji izmedu ivih
bica i njihove ivotne sredine. To se moe izbeci samo ako se
dobro poznaju ekološke zakonitosti i ako se ponašaju ljudi uskladu
s njima. Dakle, ekološka svest predstavlja obrazac ivota, koji
poštuje i uskladuje sa prirodnim zakonima kruenje materije,
trošenje energije i obnavljanje ivota, pri cemu podstice da
se od prirode uzima samo onoliko koliko je potrebno za obezbedivanje osnovnih
ljudskih potreba. Zato ekološka
etika predstavlja ekološki odnos coveka prema ivotnoj sredini,
koji se odnosi na moralan odnos izmedu ljudskog/tehnosfere i prirodnog/biosfere.Novi
odnos prema ivotnoj sredini, kao i preobraaj duha savremene
sfere rada postaje imperativ.Koncepcija odrivog razvoja nudu mogucnost
harmonicnog razvoja.
LITERATURA
[1] Petrovic N., Ekološka svest kao osnova odrivog razvoja,
IV skup privrednika i naucnika, Zbornik radova "Menadment,
tehnologije i inovacija", 02-03. novembar, Beograd, 2006, 220-221
[2] www.ekoforum.org.yu [3] Ðukanovic M., ivotna sredina i
odrivi razvoj, Elit, Beograd, 1996, 186 s. [4] Rajovic D.G., Ekološka
svest kao osnova odrivog razvoja ruralnih prostora Crne Gore,
“Ecologica“, Nacno-strucno društvo za zaštitu
ivotne sredine Srbije, No- 49, Beograd, 2007, 63-68 s. [5] Vasovic
V., Biocanin R., Odrivi razvoj, “Ecologica“, Nacno-strucno
društvo za zaštitu [6] www.endemit.org.yu/grupe/
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|