Specijalni događaji predstavljaju moćan alat odnosa sa javnošću
(Public Relations - PR) koji, kao i ostale alate, treba koristiti
isključivo uz pravi povod i jasno utvrđene ciljeve, jer se u suprotnom
može postići kontra efekat od željenog. A šta je dobar povod i kako se
utvrđuju ciljevi, treba da utvrde osobe koje se bave odnosima sa javnošću.
Specijalni događaji predstavljaju jedan od vrlo efikasnih PR alata,
čijom se primenom ostvaruje neposredna komunikacija s ciljnom javošću.
Poruke koje šalju kompanija, organizacija ili pojedinac, prenose se
direktno, a na isti način mogu se dobiti i povratne informacije od ciljne
javnosti. Zbog toga organizacija specijalnih događaja ima poseban značaj
u oblasti odnosa s javnošću, a u zavisnosti od prilike ona može biti
nezamenjiv PR alat. Ono čega se treba čuvati, jeste njegova neodgovarajuća
upotreba, tj. primena bez odgovarajućeg povoda ili jasno utvrđenog cilja,
kao i previše česta ili neblagovremena primena, što je uostalom slučaj
i kod većine drugih PR alata.
Povod za organizaciju događaja može biti predstavljanje kompanije ili
organizacije ili određenog proizvoda ili usluge ili, recimo, saopštavanje
poslovnih rezultata i planova, ali to može biti i obeležavanje godišnjice,
jubileja, zatim nastupi na sajmovima, itd. U specijalne događaje spadaju
i konferencije, okrugli stolovi, simpozijum, kongresi, konferencije
za novinare, ali specijalni događaji mogu imati i dobrotvorni, kulturno-zabavni
i sportski karakter.
U zavisnosti od vrste i povoda na specijalne događaje pozivaju se poslovni
partneri, kupci i potencijalni kupci, dobavljači, predstavnici državne
uprave, predstavnici medija, itd, odvojeno ili zajedno, prema konceptu
i proceni organizatora. U svakom slučaju, važno je imati meru u učestalosti
organizovanja ovakvih događaja, tj. u učestalosti pozivanja. Upravo
u tome se dosta greši, pogotovo kada je reč o medijima, koji se kod
nas pozivaju previše često, čime organizacija narušava svoj kredibilitet.
2. Organizacija specijalnih događaja
Organizacija konferencija i specijalnih događaja je mogućnost direktne
komunikacije sa svojim ciljnim grupama, razmenjivanje ideja i planiranja
i iznalaženje načina za unapređenje ove saradnje. Ovi događaji se organizuju
jednom ili nekoliko puta godišnje zahtevaju višemesečnu pripremu, kako
zbog planiranja agende tako i svih drugih elemenata od sastavljanje
liste zvanica, upućivanja poziva, informisanja medija, obezbeđivanja
prostora, pripreme materijala i drugo.
Ciljevi organizacije specijalnih događaja:
• Poboljšanje imidža organizacije;
• Uspostavljanje kontakta među određenim grupama ljudi
• Upoznavanje šire javnosti sa nečim što je u vezi sa radom organizacije
• Namera da se učesnici specijalnog događaja angažuju na nekom projektu
• Stvaranje pozitivnog odjeka u medijima i dr.
Neprofitabilna udruženja ili asocijacije obuhvataju čitav spektar organizacija
i udruženja koja postoje sa ciljem da promovišu i štite interese svojih
članova, a ne da ostvaruju profit. Ovaj segment kupaca čine privredna
udruženja, udruženja pripadnika različitih profesija, humanitarne organizacije,
dobrotvorne ustanove, verske organizacije, političke partije. Na prostoru
Severne Amerike sa ponekad koristi akronim SMERF (Social, Military,
Educational, Religious and Fraternal – u prevodu „društvena, vojna,
obrazovna, religiozna i bratska udruženja“), kojim se označavaju sva
udruženja koja nisu vezana za određenu profesiju.
Udruženja svojim članovima, zbog kojih su i osnovana, donose čitav
niz koristi, među kojima su: učestvovanje na godišnjoj konferenciji,
stalno profesionalno usavršavanje i programi edukacije, mogućnosti za
međusobne kontakte i saradnju među članovima, istraživanja i statistički
podaci, popusti na grupna putovanja i hotelski smeštaj, uticaj na zakonodavstvo
i lobiranje.
Međunarodno udruženje kongresnih biroa(nekada International Association
of Convention and Visitor Bureaus – IACVB, a danas Destination
Marketing Association International - DMAI) ima preko 500 članica,
koje organizuju bar jedan događaj na godišnjem nivou, a tome treba dodati
regionalna predstavništva udruženja koja, takođe, organizuju događaje
(Golden-Romero, 2007). Tržište neprofitabilnih udruženja obuhvata veliki
broj događaja različitih tipova i iz različitih sektora privrede i društva,
od kojih najveći segment čine događaji iz sektora medicine, zatim naučni
skupovi, događaji različitih profesionalnih udruženja i socijalnih grupa.
Obično su to organizacije lokalnog, regionalnog, nacionalnog ili, pak,
međunarodnog karaktera, koje organizuju različite događaje, od kojih
su svakako najznačajnije godišnje konferencije, koje okupljaju, u zavisnosti
od veličine udruženja, od nekoliko stotina do nekoliko hiljada učesnika.
Abbey i Astroff (2006) razlikuju sledeće događaje koje organizuju udruženja:
• sastanci upravnih odbora, koji okupljaju 20 do 40 članova, traju
jedan ili dva dana i često se organizuju u odmaralištima, na atraktivnim
destinacijama,
• seminari i radionice edukativnog karaktera, sa 100 do 130 učesnika,
traju dva do tri dana i za mnoge predstavljaju najznačajnije i najbrojnije
događaje udruženja,
• stručni sastanci, koji traju dva do tri dana i organizuju se radi
predstavljanja novih dostignuća u oblasti relevantnoj za članove udruženja,
• regionalne konferencije i konferencije koje organizuju predstavništva
udruženja
• godišnje konferencije, koje imaju najviše učesnika i često se organizuju
u saradnji sa sajmovima.
Za članove udruženja, učestvovanje na konferencijama nije obavezno,
većina članova samostalno snosi troškove učestvovanja, osetljivi su
na cene prevoza, hotelskog smeštaja i registracije za konferencije i
očekuju sticanje određenih koristi od učestvovanja na konferenciji (na
primer sticanje novih znanja). Za udruženja je karakteristično da godišnjim
konferencijama obično prisustvuju supružnici ili članovi porodice, za
koje se u vreme trajanja konferencije organizuju posebni programi, poput
razgledanja destinacije. Konferencije udruženja traju duže u odnosu
na korporativne i zahtevaju duži vremenski period za planiranje i organizovanje
konferencije, što je svakako uslovljeno veličinom udruženja, koja može
imati i po nekoliko hiljada članova. Udruženja planiraju godišnje konferencije
najčešće dve do četiri godine unapred, a ređe pet i više godina. Godišnje
konferencije udruženja najčešće okupe između 100 do 200 učesnika, dok
su konferencije sa manje od 100 i više od 200 učesnika ređe. Najpopularniji
meseci za organizovanje konferencija udruženja su april, maj, jun, septembar
i oktobar, jer je reč o mesecima koji su u klimatskom pogledu povoljni
za putovanja, a istovremeno ne predstavljaju periode godišnjih odmora.
Najpopularniji dani su od ponedeljka do četvrtka, jer se na taj način
izbegava upotreba vikenda, odnosno dana u nedelji koji su predviđeni
za odmor i aktivnosti u slobodno vreme, za organizovanje događaja udruženja
i istovremeno se omogućava članovima udruženja kratak odmor ili prekid
od uobičajenih radnih aktivnosti. Organizovanje konferencija, uz članarine,
za udruženja predstavlja primarni izvor prihoda.
Osim korporacija i neprofitabilnih udruženja, izdvaja se javni sektor
i vladine institucije, kao značajne kupce na tržištu kongresa, konferencija
i konvencija. Ovaj segment tražnje čine vladine institucije i agencije,
lokalna uprava, obrazovne i zdravstvene institucije. Kako su u pitanju
institucije neprofitnog karaktera, ovaj segment tražnje je po svojim
karakteristikama veoma blizak udruženjima i stoga se često konferencije
javnih i državnih institucija svrstavaju upravo u sektor neprofitabilnih
udruženja. Ipak, ono što ovaj segment tražnje izdvaja u odnosu na udruženja,
jeste da učesnici konferencija državnih i javnih institucija obično
ne snose troškove putovanja i učestvovanja na konferenciji.
3. Izborna kampanja – politička marketing kampanja
Kada govorimo o pojmu izborne kampanje, moguće je prepoznati pristupe
koji definišu dva opšta tipa kampanje. U prvom pristupu, koji se može
označiti kao dijaloški, definiše se predizborna kampanja kao „vežbe
u komunikaciji“. One su u osnovi, „pokušaji kandidata da dopru do publike,
biračkog tela, sa svojim imenima, porukama, temama kampanje, stavovima
o problemima i drugim sličnim pitanjima“.
Drugi pristup može se odrediti kao utilitarističko-propagandni, a karakteriše
ga naglašavanje koristi od kampanje. S tim u vezi, predizborne kampanje
obeležava „uveravanje glasača da glasuju za određenog kandidata“. Vezano
uz takvu definiciju, predizborna kampanja se promatra kao aktivnost,
koja bi trebalo da ostvariti neposrednu korist za pretendente na ponašanje
vlasti koji tu aktivnost planiraju i provode.
William H. Flanigan definiša predizbornu kampanju kao aktivnost s tri
cilja. To su:
• povećanje odaziva na izbore;
• objavljivanje atraktivnih kvaliteta kandidata, njihovih programa i
realizacija programa;
• prikupljanje novca i regrutovanje aktivista kampanje(volontera).
Kampanje omogućavaju da vođe budu izabrane, ali, pored toga, one nam
takođe govore ko smo kao narod, gde smo bili i kuda idemo. Po svojoj
veličini i trajanju one odvajaju našu kulturu od svih drugih, uče nas
o političkom životu, postavljaju naše individualne i kolektivne prioritete,
zabavljaju nas i stvaraju osnovu za društvenu interakciju.
Dr. Nail Kurtić kampanju (izbornu) definiše kao „skup dve ili više,
vremenski, tematski i ciljno povezanih aktivnosti političkih subjekata,
odnosno posebno angažovanoh profesionalnih institucija u cilju promovisanja
kandidata, stranke ili ideje radi pridobivanja podrške političke javnosti“.
Da bi se postigli politički ciljevi na političkom tržištu, izbore mora
pratiti primeren marketinški plan i potpuna kampanja. Kampanja je „svaki
planirani, koordinirani program postizanja određenih ciljnih rezultata.
Svaka kampanja podrazumeva plan, koordinaciju i menadžment“.
Izbornu kampanju mogli bismo odrediti i kao sredstvo političkog marketinga.
Izborna kampanja je komunikacija s potencijalnim biračima. Komunikacija
teče između političke stranke, kandidata i birača. Stranka svojim programom
nastoji uticati na birače. Kandidat stranke u predizbornoj kampanji
personificira stranku i predstavlja njen program s ciljem da postigne
što bolji rezultat na izborima. Birači svojim glasovima na izborima
potvrđuju ili ne potvrđuju uspešnost stranke u predizbornoj kampanji.
Ukoliko posmatramo različite izborne zakona, predizborna kampanja mogla
bi se definisati i kao politička aktivnost koja uključuje skupove, govore,
demonstracije, konvencije i drugo, kao i uporebu medija, kojima je namera
upoznavanje biračkog tela s programom određenog kandidata ili političke
stranke i pridobivanje podrške.
Izborna kampanja je aktivnost političkih stranaka i kandidata u vreme
(pred)izborne kampanje. Uz primenu integrirasane marketinške komunikacije
svrha je kampanje predstaviti kandidate i program, izgraditi pozitivan
stranački i lični imidž, a zatim pridobiti birače za postizanje planiranog
izbornog cilja.
Dakle, izborna kampanja je:
1. aktivnost (planirana i organizovana),
2. političkih stranaka i kandidata (grupe građana, liste nezavisnih
kandidata i dr.),
3. u (pred)izborno vreme (pre i za vreme službene kampanje),
4. kroz primenu integrirasane (marketinške) komunikacije (kombinacija
komunikacijskih kanala i izbornih tehnika),
5. predstaviti kandidate i program (izloženost +pripravnost),
6. izgraditi stranački i lični image (povjrenje u stranku, kompetentnost,
poštenje i ugled kandidata itd.),
7. zatim pridobiti birače za postizanje planiranog izbornog cilja (ostati
na vlasti, osvojiti vlast, participirati u vlasti itd.).
Svaka moderna izborna kampanja mora proći kroz proces planiranja i
organizacije kampanje. To je proces u kojem su uključeni savetnici u
kampanjama, kao i stranačko osoblje koje ima višegodišnje stranačko
iskustvo. Od planiranja će zavisiti ne samo uspešna realizacija, već
i rezultati izbora.
Planiranjem izborne kampanje se definiše sadašnja pozicija kandidata
ili stranke, njegova orijentacija i izvori sredstava iz kojih će se
aktivnost obavljati. U planiranju kampanje značajno je da planiranje
bude zasnovano na činjenicama i valjanim i stvarnim pretpostavkama,
izraženo na jednostavan način; dakle jasno i konkretno. Plan treba da
bude potpun, tako da vodi računa o svim elementima izborne kampanje,
a posebno o upravljanju vremenom. Plan izborne kampanje treba da omogući
kontrolu uspeha kampanje, odnosno, poređenje postignutih rezultata s
planiranim, kako bi se eventualno omogućila potrebna korekcija planova
za budućnost.
U većini kampanje ljudi ne razumeju da je raspored vremena političara
jedan od najvažnijih činioca uspeha. Tokom pripreme vremenskog plana
u izbornoj kampanji važno je znati pravilo da je moguće nadoknaditi
sve osim vremena. Zbog toga je vreme glavni suparnik u kampanji, a ne
drugi kandidati.
Kada se pak govori o terminskom planu kampanje, politički savetnici
u osnovi dele kampanju na tri segmenta, odnosno tri faze:
1. informisanje kandidata i članova stranke o planovima, obilasci
mesnih odbora(ogranaka) - počinje šest do osam meseci pre izbora;
2. iznošenje tema u javnost ciljnoj grupi birača - obuhvata vremenski
period od šest meseci do zadnjih mesec dana;
3. „vruća faza“ ili „crvena vremenska zona“ - poslednjih mesec dana
ili posljednje tri nedelje, u kojima se kampanja koncentriše na medije.
Planiranje je važan i vrlo složen proces. Dobar plan kampanje je jedan
od važnih uslova i pretpostavki izborne pobede. Zbog toga plan kampanje
rade politički savetnici ili stručni i iskusni stranački stratezi.
Najvažnija funkcija izborne kampanje je osiguranje uslova za predstavljanje
i propagandu političkih kandidata, stranaka, programa i ideja, a u cilju
osiguravanja podrške birača. To je funkcija mobiliziranja podrške birača.
U demokratskim društvima bez izbornih kampanja nema ni demokratskih
izbora. Stoga su izborne kampanje deo izbornog i političkog procesa
koje prethode prenosu vlasti s naroda, birača na kandidate, odnosno
predstavnike u zakonodavnim telima.
Svaka bi izborna kampanja mora da ima svoj cilj. Političke stranke
i kandidati utvrđuju svoje ciljeve u fazi prvobitne pripreme kampanje.
Niko se neće kandidovati bez nekog cilja. Taj cilj kampanje je deo opšte
strategije političkih aktera. Od ciljeva zavisi i sama organizacija,
ljudstvo, kao i troškovi kampanje. Cilj bi trebalo uskladiti realnom
okviru u kojem se nadmeću politički akteri.
Sam izborni proces postavlja jedinstvene zahteve za kandidate i kampanje.
U većini kampanja direktan kontakt s većim delom birača je nemoguć.
Na nacionalnom nivou, izbori postaju individualizirano nadmetanje koje
zahteva profesionalnu pomoć i analizu. Međutim, najveća potreba za konsultantima
je uloga masovnih medija u društvu. Svaki zahtev i karakteristika masovnih
medija ima uticaj na prirodu vođenja političkih kampanja. Rast i potreba
za političkim savetnicima i profesionalnim političarima direktno su
vezane za rast masovnih medija i komunikacijskih tehnologija.
Politički se savetnici se bave s pet opštih područja kampanje:
1. vođenjem kampanje,
2. planiranjem kampanje,
3. strategijom kampanje,
4. istraživanjem u kampanji,
5. imidžom kandidata.
„Pokušavamo poslati poruku da ne treba
glasati za protivnika, jer će ionako izgubiti“
Karl Rove – politički savetnik Džordža Buša.
Većina američkih stranačkih i političkih savetnika, na osnovu pozitivnih
i dugogodišnjih izbornih iskustava, drži kako postoje četiri osnovna
resursa u svakoj izbornoj kampanji:
1. Ljudi
2. Vreme
3. Novac
4. Ideje
3.1 Stil izborne kampanje
Pitanje stila kampanje pre svega je pitanje senzibiliteta u slanju
i prijemu političke poruke. Svaka kampanja treba imati svoj određeni
stil. To zahtevaju primarno izborne jedinice, odnosno izborna područja,
komunikacija u kampanji, izborna propaganda i druga sredstva kampanje.
Kod utvrđivanja stila kampanje jasno je kako se kampanja istoga tipa
ne može voditi u ruralnim i gradskim područjima, u centru grada ili
prigradskom naselju. Oblik kampanje i njen intenzitet će se značajno
razlikovati na ovim područjima. Stil kampanje će zavisiti i od oblika
komunikacije.
U pogledu sredstava komunikacije problemi koji postoje, kada govorimo
o ukupnom biračkom telu i njenim razlikama, mogu imati brojne i složene
aspekte. To se odnosi na pravila koja se odnose na izbornu propagandu.
Za vreme zvanične kampanje često je dozvoljena samo zvanična propaganda,
što podrazumeva lepljenje plakata samo na panoima koji su postavljeni
u svrhu kampanje.
Stil podrazumeva metodu ili način komunikacije. On podrazumeva pitanja
senzibiliteta u slanju i primanju poruke. Stil kampanje ogleda se u
tri efekta ili njihovoj kombinaciji: efekt uticaja, efekt moći i efekt
zavođenja.
„Što se mene tiče, nameravam voditi
ovu predsedničku kampanju na osnovu sukoba ideja,
vrednosti i političkih stanovišta, a ne na sukobu ličnosti ili borbi
među političkim grupacijama“
John Kerry: „Poziv na služenje domovini- Moja vizija bolje Amerike“,
2005.
U izbornim kampanjama stil se može objasniti kao mešavina onoga verbalne
komunikacije- u govorima, na konferencijama, intervjuima, reklamama,
brošurama i slično– i njihove neverbalne komunikacije – rukovanje, odevanje,
mahanje masi, poljupci djeci, izraz lica, pokreti.
3.2 Strategija izborne kampanje
Svaka bi izborna kampanja trebala imati i svoju strategiju. Kreiraju
ih politički konsultanti zajedno sa stranačkim vođstvom ili kandidatom.
Strategija kampanje podrazumeva planove za prilagođavanje pravila, kandidata,
biračkog tela, problema i resursa jedni drugima. Ta strategija se zasniva
na uočenim snagama i slabostima pojedinog kandidata (stranke) u očima
potencijalnih glasača u kontekstu primenjivih izbornih pravila.
„U ratu pobednički strateg traži
bitku posle pobede, dok onaj koji je osuđen na poraz prvo ide u bitku,
a onda traga za pobedom. Za rat prvo nacrtaj plan koji će osigurati
pobedu, pa povedi vojsku u bitku.
Ako ne počneš sa strategijom
nego se samo oslanjaš na golu snagu, pobeda ti neće biti osigurana“
„Strategija bez taktike je najsporiji put do pobede. Taktika bez strategije
je buka pre poraza“
Sun Tzu, The Art of War, 1981.
Dugogodišnja izborna praksa, stručni i studiozni pristupi izbornim
kampanjama potvrđuju da se strategija kampanja razlikuje od izbora do
izbora pa i od stranke do stranke i od kandidata do kandidata.
3.3 Organizacija izborne kampanje
Organizacija izborne kampanje obuhvata celokupnu pripremu, organizaciju,
realizaciju i praćenje odvijanja, odnosno korekciju kampanje (scheduling),
kao i obezbeđivanje finansijskih sredstava za kampanju (fund rasing).
Načela i metode organizacije i planiranje jedne izborne kampanje po
svojoj prirodi nisu različiti od onih koji se primenjuju u industrijskim
i trgovačkim poduzećima.
U organizaciji izborne kampanje, jedna od najvažnijih, zapravo osnovnih
aktivnosti jeste organizacija kadrova u izbornom štabu, utvrđivanje
strukture izbornog štaba, zatim materijalna i tehnička sredstva, način
prikupljanja financijskih sredstava i druga organizacijska sredstva.
Cilj je dobre organizacije kampanje osloboditi kandidate svih nepotrebnih
briga, kako bi se posvetili zadacima koji podrazumevaju promišljanja
ili neposredne kontakte na terenu. Od uspešnosti organizacije kampanje
značajno će zavisiti plan sprovođenja kampanje i sami izborni rezultati.
Stoga se organizacija kampanje poverava najstručnijim i najiskusnijim
osobama političkih stranaka ili političkim savetnicima.
4. Sredstva kampanje i oblici promocije
“Danas, više nego ikada, politika
je komunikacija.
Da biste uspeli, morate biti komunikativniji od drugih.”
Gerhard Schröder, bivši nemački kancelar
Srž svake izborne kampanje predstavlja komunikacija. Komunikacija je
oblast koja povezuje ciljeve i aspiracije kandidata i ponašanje birača,
ona upravo služi kao most između želja i očekivanja birača i aktivnosti
i delovanja kandidata u kampanji. Upravo kroz komunikaciju započinje
kampanja. Kandidati verbalno objavljuju da će se kandidovati, a bilbordi
i posteri nas nevrebalno obaveštavaju da je kampanja počela. Tokom kampanje,
kandidati i njihovi izborni štabovi debatuju, pojavljuju se na televizijama,
odgovaraju na pitanja slušaoca u kontakt emisjima, učestvuju na komvencijama
i skupovima, pristaju na različite intervjue, pišu pisma biračima, obraćaju
se na različitim javnim okupljanjima, ljube malu decu, rukuju se u krugovima
fabrika sa radnicima. Pored toga veći deo vremena pokušavaju da prikupe
novac kako bi zakupili medijski prostor na radiju i televiziji. Sve
ovo radi se sa jednim ciljem, kako bi se komuniciralo sa biračima i
medijima. I na samom kraju komunikacija je ta koja vodi kampanju ka
završetku.
Uprkos tome što nije lako povući jasnu granicu između pojma “sredstva
kampanje” i pojma “oblik promocije”, literatura je zauzela jasan stav
o tome šta se podrazumeva pod ovim definicijama. Naime, sredstva kampanje
predstavljaju različiti mediji kao i tehnička, organizacijska i druga
pomagala koja se koriste da bi se politički kandidati i stranke putem
različitih oblika promocije kao što su, predstavljanje ili sučeljavanje
stranaka i kandidata, javni nastupi, reklame itd. na najbolji način
promovisali. Sredstva predstavljaju samo posrednika u procesu komuniciranja
između onih koji saopštavaju propagandne poruke i onih kojima su te
poruke namenjene.
Izbor sredstava kampanje i oblika promocije predstavljaju najbitniju
fazu pripreme i realizacije izborne kampanje. Od izbora sredstava i
oblika promocije direktno zavisi uspeh kandidata i partije, kao i obezbeđivanje
podrške glasača. Praksa je pokazala da oni koji su u pravom momentu
uspeli da prepoznaju koja su sredstva najbolji transmiteri, na koji
način, i koje poruke na najefikasniji našin mogu preko njih da upute,
uspeli su da uspešno izvrše pregrupisavanje publiciteta u najširem smislu
reči, i realizuju određene strategije odnosa sa javnošću, posebno odnosa
sa masovnim medijima, i da postignu željeni izborni rezultat.
Razlikovanje sredstava kampanje i oblika promocije je veoma važno jer
jedno sredstvo može biti korišćeno za više različitih oblika promocije,
kao što i jedan oblik promocije može biti realizovan pomoću različitih
sredstava kampanje te je pravi izbor kombinacija sredstava i oblika
kampanje presudan za uspeh u korišćenju marketinga u političke svrhe.
Takođe, možemo primetiti i veoma značajnu korelaciju između sredstava
i oblika promocije (što je verovatno jedan od razloga za njihovo ne
razlikovanje od strane mnogih ljudi). Naime, sredstva kampanje utiču
na oblik kampanje i obrnuto tako da jedna ista propagandna poruka će
imati potpuno različit efekat na birače ukoliko se prenese putem televizije
ili putem radija.
Sredstva kampanje i oblici promocije mogu se grupisati na različite
načine. Najopštija podela sredstava kampanje je na masovne medije (u
koje spadaju televizija, radio, štampa), telefon, internet, spoljna
propagandna sredstva i ostala sredstva za prenos propagandnih poruka
.
Oblici promocije mogu se podeliti na besplatne oblike promocije (publicitet
u medijima, odnosi sa javnošću, oficijelni oblici promocije i medijske
debate kandidata i predstavnika stranaka) i na plaćene oblike promocije
(TV spotovi, javni skupovi, slanje pisama na kućne adrese, kućne posete
biračima, plakatiranje i korišćenje različitih promotivnih materijala)(Slika
6.).
Slika Integralne komunikacije