O inflaciji se zna jako mnogo, ali ipak nedovoljno da bi se mogla „izlečiti“.
Po svom ponašanju podseća na opasne viruse poput ebole, jer ne bira
ni mesto ni vreme gde će se pojaviti. To mogu da budu nerazvijene, ali
i razvijene zemlje, svejedno da li im je površina velika ili mala. Druga
specifičnost koja joj je zajednička sa gorepomenutim virusom je to što
se nikada ne javlja dva puta u istom obliku.
Inflacija je prvi put upotrebljena u SAD,
kao oznaka skoka cena i novčanog opticaja u vreme građanskog rata koji
je vođen od 1861-65, kada je vlada bila prisiljena da izdaje papirni
novac, tzv. greenbacks, ali je gotovo sigurno da su raznovrsne inflatorne
situacije i problemi bili poznati i ranije.
Čitava istorija novčanih jedinica jeste istorija njihovog progresivnog
obezvređivaja sve do dana kada ih zamene druge.
Razdoblje velikih inflacija počinje tek sa upotrebom nekonvertibilnih
novčanica.
Njihovim začetnikom smatra se J. Law, koji je u periodu 1716. do 1720.
izdao 2700 miliona livri u novčanicama uz metalno pokriće svega 48 miliona.
Ipak su to bili povremeni ekscesi, koji su dolazili do izražaja za vreme
većih istorijskih događaja i nakon dužih perioda. Tek nakon prvog svetskog
rata inflacija postaje gotovo stalna pojava i s drastičnim posledicama.
Od 1960-ih, inflacija je proglašena kritičnim problemom i nastale su
koncepcije zamene „inflacija za nezaposlenost“.
Inflacija je veoma istraživan ekonomski fenomen koji pogađa sve zemlje
bez obzira na nivo razvijenosti njihove ekonomije. One se sa tim problemom
bore na različite načine, u nastojanju da inflaciju stave pod kontrolu
. Ti načini (mere) su uobličeni kroz dugi niz godina borbe sa ekonomskim
problemima, dakle rezultat su iskustva ali i ekonomske teorije.
1. POJAM INFLACIJE
Reč inflacija potiče iz latinskog jezika, i u bukvalnom prevodu znači
„naduvati se“ – „nateći“.
Nema opšte prihvaćene definicije inflacije, niti se stručnjaci mogu
usaglasiti oko objašnjenja njenih uzroka i posledica. „Starija monetaristička
shvatanja definišu inflaciju kao stanje u kome zbog povećanja količine
novca u opticaju dolazi do pada vrednosti nacionalne valute što se posledično
manifestuje opštim povećanjem cena. Ona je posledica povećanja količine
novca u opticaju, bez odgovarajućih promena na strani ponude (proizvodnje).
Novija shvatanja suštinu inflacije objašnjavaju poremećajima robnonovčanih
odnosa, kao stanje u kojem efektivna novčana tražnja vidljivo nadmašuje
ponudu robe i usluga, bez obzira na to da li se takvo stanje, i koliko
odražava na povećanje opšteg nivoa cena“.
Inflacija je povećanje agregatnog nivoa cena u odnosu na vrednost novca“
ili još jednostavnije „to je pad vrednosti novca, a time i pad kupovne
moći.
Kupovna moć novčane jedinice ogleda se u određenoj kolićini robe i vrsta
usluga koje se može dobiti njemom zamenom.
Inflacija predstavlja porast opšteg nivoa cena. Inflacija je prisutna
u celoj privredi i prevashodno se odnosi na vrednost koju ima sredstvo
razmen u ekonomiji.
Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena i meri se na sledeći
način:
Gde je IS - Inflaciona stopa
NSt - Nivo cena u tekućoj godini
NSt-1 – Nivo cena u perthodnoj godini
Inflacija se može dogoditi preko noći, ali uvek postoje nagoveštaji
njenog dolaska, a to su receflacija (recesija + inflacija) i stagflacija
(stagnacija + inflacija). Recesija je blagi ekonomski poremećaj, a stagnacija
je vreme mirovanja ekonomskih promena. Dakle, pojavom blagih ekonomskih
poremećaja, ukoliko postanu mnogobrojni i veći, možemo biti sigurni
kako će se na kraju dogoditi inflacija kao najteži oblik ekonomskog
poremećaja.
Još dva pojma idu uz inflaciju, a to su deflacija- predstavlja suprotnu
pojavu od inflacije. Odražava se kao opšti pad nivoa cena. Deflacije
su retke pojave povezane s krizama, kao što je to bio slučaj 1930-tih
i 1989. godine. Država deluje aktivnom stabilizacionom politikom i uklanja
duboke krize u većini industrijskih razvijenih zemalja i i dezinflacija-je
smanjivanje stope inflacije. U Srbiji, poslednje razdoblje dezinflacije
bilo je početkom 1993. godine, kada je visoka stopa inflacije, koja
je beležila višecifreni nivo, smanjena uz pomoć restriktivne monetarne
politike i ostalih instrumenata ekonomske politike.
2. VRSTE INFLACIJE
Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrano na duži rok,
cene rastu. Međutim, ne znači da inflacija nužno prati pad realnog dohotka.
Istorija pokazuje da cene rastu u vreme ratova i ekonomskih kriza, ali
se više ne vraćaju posle ratova i kriza na prvobitni nivo.
Poput bolesti koja razara tkivo ljudskog organizma, tako i inflacija
razara privredu. Da bi se inflacija sanirala, potrebno je prethodno
izvršiti klasifikaciju u tri kategorije:
1. umerena inflacija;
2. galopirajuća inflacija;
3. hiperinflacija.
Umerena inflacija podrazumeva lagan rast cena. To su jednocifrene godišnje
stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenje
u novac. Ljudi rezonuju: novac je jednako vredan danas i gotovo isto
vredan za godinu dana, pa se isplati držati ga.Poslovni ljudi i običan
(potrošač) svet sklapaju dugoročne ugovore u domicilnoj valuti, zato
što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećih okvira za
robu koju kupuju ili prodaju. Ljudi jednostavno veruju da će njihova
novčana sredstva zadržati svoju vrednost.
U galopirajućoj inflaciji, novac gubi na vrednosti pa ljudi kod sebe
zadržavaju minimalne količine novca potrebne za transakcije. Cene se
izražavaju u stabilnijim valutama, dok ugovori dobijaju deviznu klauzulu.
Ovo je dvocifrena ili trocifrena inflacija, u rasponu od 20, 100 ili
200% na godinu dana.
Tako su na primer Argentina, Brazil i druge latinoameričke zemlje, imale
stope inflacije od 50-700% na godinu dana 1970-ih i 1980-ih godina.
Kada se galopirajuća inflacija jednom ukoreni u privredno telo, nastaji
ozbiljni ekonomski poremećaji.
3. STOPA INFLACIJE
„Inflacija je prekomerno povećanje novčane mase u opticaju što
dovodi do smanjenja vrednosti novca i opšteg rasta cena.” ”Dakle,
suprotno deflaciji, inflacija je neravnoteža u robno-novčanim odnosima
izazvana povećanjem novčane mase u opticaju i mase odobrenih kredita
u poređenju s veličinom raspoloživog robnog fonda izraženog ukupnim
cenama.” Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena.
Mnogi u finansijskim krugovima smatraju da je "skriveni rizik"
od inflacije esencijalan podsticaj da se raspoloživi kapital investira,
kroz dužničke, vlasničke papire, ili direktno, umesto jednostavne, i
neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija je tržišni
izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima, ako je (zato
što ekonomija funkcioniše, i novac se može korisno investirati) jedan
dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu dana kasnije,
onda bi i u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust za "novac
u budućnosti". Na taj način, iz ove perspektive, inflacija predstavlja/kvantifikuje
neizvesnost u pogledu vrednost novca u budućnosti.
Iznad ovih, generalno relativno niskih nivoa, međutim, inflacija se
smatra sve štetnijom po ekonomiju, kroz efekat "diskontovanja"
(smanjivanja tekuće realne vrednosti) prethodno obavljenih ekonomskih
aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat akcija Vlade usmerenih
na povećanje količine novca u opticaju, Vladin doprinos je inflatornom
okruženju (u smisli gore već objašnjene negativne realne kamatne stope)
postaje de fakto porez na držanje novca, štednju. Kako inflacija raste,
ovaj "porez" na štednju raste i ohrabruje trošenje i pozajmljivanje,
što povećava brzinu kruženja novca i kamatne stope, što samo utvrđuje
i dodatno podiže inflatorni pritisak, i konačno stvara začarani krug.
U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći jedino veoma odgovornom
i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom.
“U ekonomiji u kojoj su neki od sektora indeksirani inflacijom (tj.
sposobni su da prate njen rast) a drugi nisu, inflacija vrši preraspodelu
bogatstva sa neindeksiranih sektora ovima prvima. U malim količinama
dakle, inflacija se može smatrati izborom monetarne, fiskalne, ili recimo
razvojne politike, obeshrabrujući čuvanje i gomilanje likvidnog kapitala
i podstičući investicije. Preko tog nivoa, međutim, efekat postaje preuveličan,
i investitori se najednom nalaze u situaciji u kojoj "investiraju
u inflaciju", što samo dalje podstiče inflaciju. Iz svih ovih razloga,
i potrebe za ograničavanjem inflacije preko malenih stopa koje diskontuju
prošlu ekonomsku aktivnost i dekuražiraju gomilanje gotovine, najveći
broj Centralnih Banaka formulišu za osnovni cilj stabilnost cena, uz
osetnu, ali malu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj. Nezavisne
monetarne institucije, međutim, uglavnom mogu reagovati elastično i
prilagođavati kako svoje ciljeve, tako i poteze kojima se oni postižu,
opštim ekonomskim kretanjima, te nivou postignutog i ciljnim pravcima
razvoja.”
4. IZVORI INFLACIJE
Novi talas inflacije u savremenoj privredi koji se pojavio od sredine
1960-ih, izazvao je nove diskusije, oje su se i inače odvijale kroz
dve odvojene faze. Do 1960-ih naglasak je bio na uzrocima inflacije
u oblasti tražnje ( demand-pull inflation ), odnosno na monetarnim uzrocima.
Inflacija je posledica prevelike efektivne tražnje u potrazi za premalo
roba i usluga, odnosno takozvani sindrom tražnje.
Teorija inflacije tražnje razvile su se na osnovi teorije koja prolazi
predodređujuće uloge količine novca, s tim da je tek postepeno dolazilo
do modifikacije polaznog modela. One rastu i kada je 30% neiskorišćenih
kapaciteta, a stopa nezaposlenosti 10%. Inflaciju koja potiče od porasta
troškova u razdobljima relativno visoke nezaposlenosti i nedovoljene
iskorišćenosti kapaciteta, nazivamo inflacijom troškova ili inflacijom
“šoka ponude”.Troškovni šokovi su se često javljali od 1970-ih, izazvani
velikim promenama cene sirove nafte i hrane, kao i kretanjem deviznih
kurseva. U 1973., 1978. i 1990. došlo je do poremećaja u snabdevanju
naftom i nestašica je dovela do rasta cena nafte,a troškovi proizvodnje
su osetno rasli. Kada je 1982. stopa nezaposlenosti isnosila 9,7% u
SAD kao i posledica velike recesije, plate su povećane za 5%. Iako su
neki optuživali sindikate zbog pritiska za povećanjem nadnica, one su
porasle i za sindikalno organizovane radnike izvan sindikata, uprkos
visokom nivou nezaposlenosti.
Troškovne teorije čine nekoliko varijanti koje polaze sa aspekta troškova:
Spirala lični dohodci – cene,
Vanprivredna potrošnja,
Uvozni troškovi
Sektorska inflacija
Tabela 1. Kretanje inflacije u naprednim ekonomijama
u %- Izvor: WIIW baze podataka
5. ULOGA INFLACIJE U EKONOMIJI
Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje obeshrabruje
spuštanje cena roba i usluga, i posebno nadoknade za radnu snagu; tako
da postaje lakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda
imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom, tako da napori
da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte inflacije (konstantnog
nivoa indeksa cena) imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena,
prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti,na druge privredne grane.
S toga mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije
„podmazuje točkove privrede“. Mere kojima se održava potpun nivo stabilnosti
cena mogu takođe voditi do deflacije,koja može biti izuzetno destruktivna,
i dovesti do bankrota i recesije, čak i depresije.
Na primer Velika Depresija 1929. u SAD bila je velikim delom izazvana
krutom federalnom monetarnom politikom. Mnogi u finansijskim krugovima
smatraju da je „skriveni rizik“ od inflacije podsticaj da se raspoloživi
kapital investira, kroz dužničke, vlasničke papire, ili direktno, umesto
jednostavne, i neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija
je tržišni izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima,
ako je jedan dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu
dana kasnije, onda bi u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust
za „novac u budućnosti“. Na taj način, iz ove perspektive, inflacija
predstavlja neizvesnost u pogledu vrednosti novca u budućnosti.
Iznad ovih, generalno relativno niskih nivoa, međutim, inflacija se
smatra sve štenijom po ekonomiju, kroz efekat „diskontovanja“ prethodno
obavljenih ekonomskih aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat
akcija Vlade usmerenih na povećanje količine novca u opticaju, Vladin
doprinos inflatornom okruženju postaje de fakto porez na držanje novca,
štednju. Kako inflacija raste, ovaj „porez“ na štednju raste i ohrabruje
trošenje i pozajmljivanje, što povećava brzinu kruženja novca i kamatne
stope, što samo utvrđuje i dodatno podiže inflatorni pritisak, i konačno
stvara začarani krug. U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći
jedino veoma odgovornom i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom.
6. POSLEDICE INFLACIJE
Povećana nesigurnost obeshrabruje investicije i štednju. Dolazi do pre-raspodele
prihoda i bogatstva. Kao prvo, prihodi će biti preraspoređeni od učesnika
u ekonomiji koji zavise od fiksnih prihoda (npr. korisnici penzija,
socijalnih davanja, dečijih dodataka itd.), ka onima koji zavise od
operativnih prihoda ili plata, koji mogu držati korak sa inflacijom.
Drugo, na sličan način, ako poverioci iz raznih razloga nisu u stanju
da se prilagode inflaciji, bogatstvo će biti preraspoređeno od poverilaca
fiksiranih obligacija ka dužnicima. Tipičan primer, kada je Vlada neto
dužnik, kao što je obično slučaj, na ovaj način se ovaj dug smanjuje
preraspodelom realnog novca ka Vladi. Ovo je poznato kao „inflatorni
porez“ i uzrok je mnogih palih ekonomija u hiperinflacijama zbog neodgovornih
Vlada.
Dolazi do spoljnotrgovinskog rizika, tj. ako je domaći nivo inflacije
viši od spoljnog, ovo će oslabiti spoljnotrgovinski balans, a time zatim
i valutni kurs.
„Troškovi izlizanih đonova“. Kako inflacija obezvređuje
gotov novac, učesnici u privredi će generalno težiti tome da u svakom
trenutku drže što manje efektivnog novca, što će doneti dodatne realne
transakcione troškove. (Ovaj naziv se odnosi, u suptilnoj šali, na troškove
zamene đonova na cipelama koje se izližu zbog čestih odlazaka do banke
(http://en.wikipedia.org).
„Troškovi menija“ Cene koje se često menjaju takođe
imaju svoje realne troškove, kao na primer restorani koji često moraju
da menjaju menije (http://en.wikipedia.org). Tokom hiperinflacije u
SRJ 1993. ovakvim se troškovima, samo donekle stalo na put uvođenjem
„bodova“ kao nezvanične valute, čija je vrednost bila obično vezana
za kurs nemačke marke na crnom tržištu.
I, konačno, hiperinflacija, koja se dešava kada se
porast inflacije potpuno otrgne kontroli, i na veoma brutalan način
ometa normalno funkcionisanje ekonomije i njene sposobnosti da proizvodi.
„Dobar“ primer hiperinflacije je druga najveća i druga najduža hiper-inflacija
na svetu, a baš ta se odigrala ovde. Počela je 1992. i trajala 24 meseca,
dostignuvši vrhunac u januaru 1994. godine kada su cene porasle za 313,000,000
% za mesec dana. Tokom hiperinflacije bilo je 14 maksi-devalvacija,
od kojih su poslednje tri u novembru 93., decembru 93. i januaru 94.
od 99,99% potpuno izbrisale vrednost dinara. Samo je Mađarska imala
snažniju hiperinflaciju, a Sovjetski savez dužu. Čak se smatra da je
Vajmarska inflacija bila slabija od ove koja je obezvredila dinar u
Srbiji. Štamparija u Topčideru nije više imala kapaciteta, inflacija
bi pretvorila 500 biliona dinara u sitniš, a da se ni mastilo nije osušilo.
ZAKLJUČAK
Visoke stope inflacije negativno utiču na privredni rast u srednjem
i dugom roku. Ni jedna zemlja ne može da održi stabilnost i normalno
finkcionisanje sa visokim stopama inflacije. Negativna dugoročna uzročnost
proizlazi iz distorzivnih efekata visoke inflacije i rezultirajućih
promena relativnih cena. Niži rast može da rezultira zbog smanjenja
ukupne produktivnosti, negativnog uticaja neizvesnosti na investicije
ili zbog smanjenja efikasnosti alokacije kredita. Pomenuti distorzivni
efekti dominiraju pri visokim stopama inflacije, koje se zadržavaju
u dovoljno dugom periodu.
Međutim, pri nižim nivoima inflacije veza između inflacije i rasta nije
tako jasna. Udari na strani ponude, pozitivni i negativni, mogu istovremeno
uticati na rast i inflaciju u suprotnim pravcima. Iskustva mnogih zemalja
pokazuju da je rast bio najbrži onda kada su cene bile stabilne ili
blago rastuće. Svako ubrzanje inflacije postavlja pred ekonomsku politiku
posebne zadatke. Međutim stopu inflacije nije lako oboriti a da se ne
izazove recesija i rast nezaposlenosti, tako da se nosioci makroekonomske
politike nalaze pred dilemom izbora odgovarajućeg cilja, jer obično
ostvarivanje jednog bitno ometa realizaciju nekog drugog. Inflacija
je ekonomski poremećaj protiv koga država mora da se bori. Kao i kod
svakog problema, otklanja se uzrok.
Ako inflaciju posmatramo kao višak tražjne nad ponudom, jasno je da
država utiče na smanjenje tražnje na razne načine (utiče na onemogućavanje
štampanja dodatne količine papirnog novca, na razne načine utiče da
se smanje svi vidovi potrošnje itd). Ali pravo i jedino rešenje je uvođenje
antiinflatorne politike, koja obuhvata restriktivnu monetarnu politiku
i restriktivnu fiskalnu politiku u odgovarajućoj kombinaciji.
Kada inflacija uzme maha i kada “kvarenjem” novca pogubno deluje i kada
se čini da nema tih para i vrednosti koje ona ne može obezvrediti do
apsurda, kada deluje da nema efikasne zaštitite, pogotovo za najsiromašniji
delovi društva, država stupa na snagu i bori se jer je neophodno pokazati
građanima da svi u državi podjednako nose breme oporavka, time se postiže
i preko potrebni socijalni mir koji je neophodan za oporavak jedne države
od inflacije
LITERATURA
1. Milanović M.: Osnovi ekonomije, Megatrend univerzitet, Beograd,
2007.
2. Savić, J. i dr.: Bankarstvo, PEP, Aranđelovac, 2009.
3. Ristić, Ž.: Monetarne i javne finansije, VPŠ,Čačak, 2007.
4. http://sr.wikipedia.org/sr/inflacija
(datum pristupa: 24.11.2010)
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|