Inflacija (inflatio-naduvavanje)
predstavlja disproporciju novčanih i robnih fondova u jednoj privredi
tj. njenih rashoda i prihoda,pri čemu su rashodi veći od prihoda.To
je monetarna pojava kod koje se pokriće većih rashoda vrš iz nove emisije
novca,šo izaziva porast novčne tražnje koja je bez robnog pokrića,pri
čemu najčešće dolazi do porasta cena. Inflacija predstavlja porast opšteg
nivoa cena. Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena i meri
se na sledeći način:
Inflaciona stopa=(nivo cena(godina-t)–nivo cena (godina t-1))
/ nivo cena(godina t-1)
Nivo cena se meri kao ponderisani prosek za robe i usluge u nekoj privredi.
U praksi, ukupni nivo cena meri se izradom indeksa cena, koji predstavljaju
proseke potrošačkih i proizvođačkih cena.
Primer:
2003. godine u Srbiji, potrošačke cene
su porasle za 10,5%. Te godine su porasle cene
mnogih proizvodnih grupa, kao što su: hrana,
piće, stanovanje, odeća, saobraćajne usluge,
medicinske usluge itd. Taj opšti uzlazni trend
nazivamo inflacijom.
Deflacija predstavlja suprotnu pojavu od inflacije. Odražava se kao
opšti pad nivoa cena. Deflacije su retke pojave povezane s krizama,
kao što je to bio slučaj 1930-tih i 1989. godine. Država deluje aktivnom
stabilizacionom politikom i uklanja duboke krize u većini industrijskih
razvijenih zemalja.
Dezinflacija je smanjivanje stope inflacije. U Srbiji, poslednje razdoblje
dezinflacije bilo je početkom 1993. godine, kada je visoka stopa inflacije,
koja je beležila višecifreni nivo, smanjena uz pomoć restriktivne monetarne
politike i ostalih instrumenata ekonomske politike.
2. Klasifikacija inflacije:
UMERENA INFLACIJA –cene su relativno stabilne,ljudi
imaju poverenja u novac.Podrazumeva lagani rast cena. Ljudi rezonuju:
novac je jednako vredan danas i gotovo isto vredan za godinu dana, pa
se isplati držati ga.Poslovni ljudi i običan (potrošač) svet sklapaju
dugoročne ugovore u domicilnoj valuti, zato što veruju da cene neće
značajnije otići izvan postojećih okvira za robu koju kupuju ili prodaju.Ljudi
jednostavno veruju da će njihova novčana sredstva zadržati svoju relativnu
vrednost.
GALOPIRAJUĆA INFLACIJA predstavlja dvo ili trocifrenu
inflaciju,u rasponu od 20,100 ili 200% na godinu dana. Ovakvu vrstu
inflacije mogu imati i razvijene industrijske zemlje. Tako su, na primer,
Argentina, Brazil i druge latinoameričke zemlje, imale stope inflacije
od 50-700% na godinu dana 1970-ih i 1980-ih godina.Kada se galopirajuća
inflacija jednom ukoreni u privredno tkivo, nastaju ozbiljni ekonomski
poremećaji.
HIPERINFLACIJA Mnoge privrede prežive galopirajuću
inflaciju, ali veoma teško hiperinflaciju. To je vreme smrti, kao kad
kancer uništava ljudsko telo. Teško je i poverovati da se hiperinflacija
od milion ili čak milijardu posto na godinu dana može izdržati.
Inflacija iskrivljuje relatvne cene i smanjuje ekonomsku efikasnost.
Težina inflacije meri se i time da li je bila očekivana ili nije. U
tom smislu razlikuje se:
1. uravnotežena inflacija;
2. neuravnotežena inflacija
3. neočekivana (nepredviđena) inflacija
1. Uravnotežena inflacija podrazumeva godišnji rast
od, na primer 10%. Promena cena nikog ne iznenađuje. Sve se povećava
na 10% (hrana, odeća, obuća, plate, kamate) itd. U ovoj situaciji gotovo
niko ne bi bio zabrinut. Efikasnost upotrebe resursa veličine BDP-a
ostale bi neporomenjene veličine. Jednostavno rečeno, troškovi rastu
10%, ali i dohodak 10% brže. Nema ni zarade ni gubitka.
2. Neuravnotežena inflacija pogađa relativne cene,
troškove i poreska opterećenja. Npr. imamo neefikasnost kao posledicu
neuravnotežene inflacije kad se cene ne prilagođavaju inflacionim trendovima,
kao što je slučaj s novcem i porezom. Ako stopa inflacije poraste 10%
na godinu dana, tada realna kamata na novac pada od 0 na -10% na godinu
dana. Vlada ne može ispraviti ovaj poremećaj.Negativna kamata na gotovinu
ili druge vrste novca uslovljava neefikasnost.Ljudi izbegavaju ulaganje
novca u banke,a preduzeća uspostavljaju razradjene šeme u korišćenju
resursa.
3. Neočekivana inflacija podrazumeva velika iznenađenja.
Ona značajno deluje na raspodelu dohotka i bogatstva. Neočekivani skok
cena neke će osiromašiti, a druge obogatiti, a malo uticati na efikasnost
upravljanja u fabrikama. Efekti nepredviđene inflacije izaziva socijalne
probleme.
3. Poslovanje u vreme inflacije
U prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka,usled upravo ogromnih
poremećaja u domaćoj privredi,zabeležena je najveća hiperinflacija koja
se ikada desila.Prema nekim podacima,oko 68% za jedan čas.Da li će biti
hiperinflacije,to zavisi od politike i njenih odluka,a kakve će odluke
biti,to ne znaju ni oni koji će ih doneti,što najbolje ilustruje stanje
u srpskoj ekonomiji.Tri specifična činioca doprinela su ubrzanju naše
inflacije i njenom prelasku u hiperinflaciju u proleće 1993.god.
I došlo je do masovne ekspanzije novčane mase usled
drastičnog pojeftinjenja cene kredita u aprilu 1993.Pojeftinjenje je
bilo posledica odluke Narodne banke Jugoslavije da snizi svoju eskontnu
stopu.Tempo inflacije je bio preko 100 odsto mesečno,dok je eskontna
stopa bila snižena na 34 odsto godišnje.
II Trebalo je doneti odluku o finansiranju žetve 1993.Svaka
nova žetva u Jugoslaviji predstavlja traumatično iskustvo sa gledišta
finansiranja.Obično se čeka do poslednjeg momenta sa odredjivanjem zaštitne
cene koju će država obezbediti svojim kupovinama za Direkviju robnih
rezervi.
III Duboko impresionirane brzinom porasta cena koji
se odigravao maja i početkom juna 1993. i haosom koji je nastupio na
robnom tržištu usled akumulacije zaliha,vlasti su povukle pogrešan potez
deklarišući opsežno zamrzavanje cena u skoro celoj trgovniskoj mreži.Zamrzavanje
cena 19.juna 1993.,umesto da zaustavi špekulaciju zalihama,samo ju je
potenciralo.
Negativni ekonomski efekti inflacije ogledaju se najpre u procesu redistriburcije
dohotka i imovine.Svi se orijentišu na kratkoročne ciljeve,interese
i odluke,nastojeći da se tako zaštite od gubitka ili da prisvoje višak
koji nisu zaradili.Težeći da u primarnoj raspodeli ostvare što povoljniji
položaj zaposleni sve svoje potencijale usmeravaju umesto na proizvodnju,na
proces raspodele i kretanja cena,koje se postepeno pretvara u trku bez
cilja,a to dovodi do opadanja produktivnosti rada i efikasnosti privredjivanja.Stalno
obezvredjivanje domaće valute i ugroženi unutrašnji valutni integritet,dovodi
u pitanje mogućnost funkcionisanja čitavog privrednog i društvenog sistema.Posebnu
pažnju privlači odnos nominalne i realne plate.Ako se posmatra suma
novca koju radnik primi kao cenu za svoju radnu snagu,onda govorimo
o nominalnoj plati.Ako se posmatra količina roba i usluga koju radnik
može da kupi za dobijenu sumu novca,onda govorimo o realnoj plati.Visoka
hiperinflacija dovodila je do toga da radnik često samo nekoliko sati
nakon primanje plate ne može da kupi za nju ni jedno jedino jaje,ili
veknu hleba.
4. Inflacija tražnje
Inflacija tražnje nastaje kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnog
potencijala ekonomije,pomerajući cene naviše da bi se izjednačila ponuda
i tražnja.Zaista,dinari tražnje takmiče se sa ograničenom količinom
roba i usluga,licitirajući cene.Tada nezaposlenost opada,plate rastu,a
inflatorni talas se ubrzava.
4.1. Inflacija troškova
Poznato je da se cene kreću ulaznom linijom,posebno u uslovima recesije
i buma.Suština današnje inflacije je da se cene i plate počinju da rastu
pre nego što se dostigne relativna zaposlenost.One rastu i kada je 30%
neiskorišćenih kapaciteta,a stopa nezaposlenosti 10%.To je inflacija
troškova,ili inflacija šoka ponude.Znači inflaciju koja potiče od porasta
troškova u razdobljima relativno visoke nezaposlenosti i nedovoljne
iskorišćenosti kapaciteta,zovemo je inflacijom troškova ili inflacijom
šoka ponude.
4.2. Monetarna neutralnost
Promena ponude novca utiče na nominalne,ali ne i realne varijable.Kada
centralna banka dvostruko povećava ponudu novca,nivo cena se dvostruko
povećava,povećavaju se i plate,a i sve ostale novčane vrednosti.Ali
realne varijable kao što su:proizvodnja, zaposlenost ,realne nadnice,realne
kamatne stope ostaju nepromenjene.Takva irelevantnost monetarnih promena
u odnosu na realne varijable nazivamo monetarna neutralnost.
5. Neizvesnost od inflacije
Neizvesnost inflacije može isto da utiče da ljudi promene svoju potrošnju,uštedjevinu
ili ponašanje pri investiranju.Kada se prosečne cene menjaju brzo,ekonomske
odluke postaju sve teže.Neizvesnost promene nivoa cene utiče isto tako
na proizvodne odluke.Recimo,neka firma koja se bavi izgradnjom stanova.Planiranje
izgradnje stanova iziskuje dve ili više godina,uključujući planiranje,odabir
mesta i stvarnu izgradnju.Ako se troškovi gradnje brzo menjaju,možda
firma tada neće moći da dovrši stanove ili da doprinese profitabilnost..
5.1. Merenje inflacije
Sa svim tim patnjama koje zadaje inflacija,nije čudno što su stope
inflacije osnovni barometar makroekonomskog zdravlja.Da bi procenila
dimenzije blagostanja,vlada izračunava nekoliko indeksa cena.Ovim indeksima
je zajednički potrošački indeks cene (Consumer Price Index - CPI).CPI
je mehanizam merenja promena u prosečnoj ceni potrošačkih dobara i usluga.Pod
CPI se ne podrazumeva cena nekog odredjenog dobra,već prosečna cena
svih potrošačkih dobara.Posmatrajući kako se cene menjaju.možemo izračunati
stopu inflacije,koja je godišnji procenat rasta opšteg nivoa cena.
6. Inflacioni porez
Inflacioni porez je rezultat uticaja inflacije na rast realnog prihoda,tako
što se smanjuje realna vrednost vladinog nominalnog duga.Npr,Centralna
banka emituje više novca nego što je porasla tražnja za realnim novcem,i
tada prisvajanje emisione dobiti ima karakter uvodjenja inflacionog
poreza.Rast nominalnog novca mora,kad tad,da se odrazi na cene.Drugačije,inflacija
se može posmatrati kao porez na realnu količinu novca,koju ljudi drže
kod sebe.Poreska stopa je stopa inflacije,koja smanjuje realnu vrednost
novca.Ljudi koji raspolažu novcem kupuju robe i usluge,a inflacija smanjuje
kupovnu moć novca,odnosno država uvodi inflacioni porez-smanjivanje
vrednosti novca sa kojim raspolaže javnost.Npr,ako je inflaciona stopa
5% onda će za godinu dana dinar/evro kupiti robe i usluge koje danas
vrede 0.95 dinara/evra.Ova poreska stopa od 5% se odnoi na celokupnu
vrednost novca koju drži javnost.Tako je veličina inflacionog poreza
za dati period jednaka stopi inflacije pomnožena sa nominalnom ponudom
novca,ili:
inflacioni porez = stopa inflacije x (nominalna)
ponuda novca
Inflacioni porez kako smo izračunali ne može biti dobar indikator realne
sume izvora sredstava držan od strane vlade,zato što je to nominalno
merenje.Realni inflacioni porez jednak je stopi inflacije pomnožena
realnom ponudom novca,ili:
realni inflacioni porez = stopa inflacije x realna ponuda novca,ili
realni prihod od inflacije = π x M / P
Zbog ovoga podešavanja promene nivoa cena,realni inflacioni porez meri
realnu vrednost roba i usluga koje je izgubila javnost zbog inflacionog
poreza.
7. Uloga inflacije u ekonomiji
Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje obeshrabruje
spuštanje cena roba i usluga i posebno nadoknada za radnu snagu, tako
da postaje lakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda
imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom, tako da napori
da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte inflacije (konstantnog
nivoa indeksa cena) imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena,
prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti, na druge privredne grane.
Stoga mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije
"podmazuje točkove privrede". Mere kojima se održava potpun
nivo stabilnosti cena mogu takođe voditi do deflacije (konstantnog pada
cena), koja može biti izuzetno destruktivna i dovesti do bankrota i
recesije, čak i depresije. Npr, Velika Depresija 1929. u Sjedinjenim
Državama bila je velikim delom izazvana krutom federalnom monetarnom
politikom.Mnogi u finansijskim krugovima smatraju da je "skriveni
rizik" od inflacije esencijalan podsticaj da se raspoloživi kapital
investira kroz dužničke, vlasničke papire ili direktno, umesto jednostavne
i neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija je tržišni
izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima, ako je jedan
dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu dana kasnije,
onda bi i u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust za "novac
u budućnosti". Na taj način, iz ove perspektive, inflacija predstavlja
neizvesnost u pogledu vrednost novca u budućnosti.Iznad ovih, generalno
relativno niskih nivoa, inflacija se smatra sve štetnijom po ekonomiju,
kroz efekat *diskontovanja prethodno obavljenih ekonomskih aktivnosti.
Posebno, kako je inflacija često rezultat akcija Vlade usmerenih na
povećanje količine novca u opticaju, Vladin doprinos je inflatornom
okruženju postaje de fakto porez na držanje novca, štednju. Kako inflacija
raste, ovaj porez na štednju raste i ohrabruje trošenje i pozajmljivanje
što povećava brzinu kruženja novca i kamatne stope, što samo utvrđuje
i dodatno podiže inflatorni pritisak i konačno stvara začarani krug.
U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći jedino veoma odgovornom
i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom.
* smanjivanja tekuće realne vrednosti
Posledice su brojne:
• Povećana nesigurnost obeshrabruje investicije i štednju.
• Preraspodela prihoda i bogatstva.
1. Prihodi će biti preraspoređeni od učesnika u ekonomiji koji zavise
od fiksnih prihoda, ka onima koji zavise od operativnih prihoda ili
plata koji mogu držati korak sa inflacijom.
2. Ako poverioci iz raznih razloga nisu u stanju da se prilagode inflaciji,
bogatstvo će biti preraspoređeno od poverilaca fiksiranih obligacija
ka dužnicima. Npr, kada je Vlada neto dužnik, kao što je obično slučaj,
na ovaj način se ovaj dug smanjuje preraspodelom realnog novca ka Vladi.
Ovo je poznato pod nazivom "inflatorni porez", i uzrok je
mnogih ekonomija palih u hiperinflacijama zbog neodgovornih Vlada.
• Spoljnotrgovinski rizik: ako je domaći nivo inflacije
viši od spoljnjeg, ovo će oslabiti spoljnotrgovinski balans, a time
zatim i valutni kurs.
• "Troškovi izlizanih đonova": Kako inflacija
obezvređuje gotov novac, učesnici u privredi će generalno težiti tome
da u svakom trenutku drže što manje efektivnog ili lako dostupnog likvidnog
novca, što donosi dodatne realne transakcione troškove.
• "Troškovi menija": Cene koje se često menjaju
takođe imaju svoje realne troškove, kao na primer restorani koji moraju
često ponovo štampati menije. Tokom hiperinflacije u SRJ 1993, ovakvim
troškovima se, samo donekle, stalo na put uvođenjem ad hok "bodova"
kao nezvanične valute, čija je vrednost bila obično vezana za kurs nemačke
marke na crnom tržištu ili drugo relativno realno merilo nivoa inflacije.
• Hiperinflacija, koja se dešava kada se porast inflacije
potpuno otrgne kontroli, na veoma brutalan način ometa normalno funkcionisanje
ekonomije i njene sposobnosti da proizvodi.
U ekonomiji u kojoj su neki od sektora * indeksirani inflacijom a drugi
nisu, inflacija vrši preraspodelu bogatstva sa neindeksiranih sektora
ovima prvima. U malim količinama dakle, inflacija se može smatrati izborom
monetarne, fiskalne, ili recimo razvojne politike, obeshrabrujući čuvanje
i gomilanje likvidnog kapitala i podstičući investicije. Preko tog nivoa,
međutim, efekat postaje preuveličan, i investitori se najednom nalaze
u situaciji u kojoj "investiraju u inflaciju", što samo dalje
podstiče inflaciju. Iz svih ovih razloga, i potrebe za ograničavanjem
inflacije preko malenih stopa koje diskontuju prošlu ekonomsku aktivnost
i dekuražiraju gomilanje gotovine, najveći broj Centralnih Banaka formulišu
za osnovni cilj stabilnost cena, uz osetnu, ali malu i kontrolisanu
stopu inflacije kao cilj. Nezavisne monetarne institucije, međutim,
uglavnom mogu reagovati elastično i prilagođavati kako svoje ciljeve,
tako i poteze kojima se oni postižu, opštim ekonomskim kretanjima, te
nivou postignutog i ciljnim pravcima razvoja.
* sposobni su da prate njen rast
8. Hiperinflacija u Saveznoj Republici Jugoslaviji 1993. g.
U toku 1992. godine inflacija u Saveznoj Republici Jugoslaviji je iznosila
19810,2% i postigla je svetski rekord. Inflacija se nastavila i u 1993.
godini.
Ovo se dešava kada inflacija izmakne kontroli:
Taj
broj je 500.000.000.000
Poštanske
marke iz istog perioda, par dana ranije. 400.000.000 svaka
9. Hiperinflacija
Međunarodni računovodstveni standard opisuje četiri znaka da je u ekonomiji
možda došlo do hiperinflacije:
1. Stanovništvo uglavnom nastoji da svoju imovinu čuva u ne-valutnom
obliku ili u relativno stabilnoj stranoj valuti. Sav novac u lokalnoj
valuti se odmah troši dok mu nije pala njegova kupovna moć.
2. Stanovništvo cene uglavnom preračunava, iako izražene u domaćoj
valuti, u odnosu na stranu stabilniju valutu. Cene se ponekad čak
i izražavaju u stranoj stabilnijoj valuti, iako se roba naplaćuje
u njenoj protivrednosti u domaćoj valuti.
3. Prodaje i kupovine na kredit postaju sve omiljeniji zato što inflacija
umanjuje vrednost rata.
4. Kamate, plate i cene se vezuju za cenovni indeks, i kumulaciona
stopa inflacije, u roku od tri godine, dostiže ili prelazi 100%.
Stope inflacije od nekoliko stotina procenata mesečno su se više puta
mogle videti. Neki od ekstremnih slučajeva su:
• Nemačka 1926. godine, kada je stopa inflacije bila 3.25 × 10(6)
procenata mesečno (cene su se duplirale svakih 49 sati).
• Grčka tokom nacističke okupacije (1941-1944) sa 8.55 × 10(9) procenata
mesečno (cene su se duplirale svakih 28 sati).
• Najozbiljniji poznati incident inflacije se desio u Mađarskoj nakon
završetka Drugog svetskog rata (1945) sa 4.19 × 10(16) procenata mesečno
(cene su se duplirale svakih 15 sati).
• SR Jugoslavija je pretrpela inflaciju od 5 × 10(15) procenata mesečno
(cene su se duplirale svakih 16 sati) u periodu od 1. oktobra 1993.
do 24. januara 1994. godine.
10. Hiperinflacija širom sveta
Države koje su bile pogođene hiperinflacijom:
• Angola - prošla je kroz najgoru hiperinflaciju u periodu od 1991.
do 1995. godine, kada je novčanica sa najvišom denominacijom bila 50.000
kvanzi. Do 1994. godine, novčanica sa najvišom denominacijom je bila
500.000 kvanzi. Tokom valutnih reformi u toj zemlji 1995. godine, 1
kvanza reajustado je menjana za 1.000 starih kvanzi. Najveća novčanica
1995. godine je bila od 5.000.000 kvanzi reajustado. Tokom valutne reforme
1999. godine, za 1 novu kvanzu se moglo dobiti 1.000.000 kvanzi reajustado.
Konačni rezultat hiperinflacije: 1 nova kvanza = 1.000.000.000 (milijardu)
kvanzi od pre 1991. godine.
• Argentina - prolazila je kroz umerenu hiperinflaciju od 1975. do 1991.
godine. Početkom 1975. godine, novčanica sa najvišom denominacijom je
bila ona od 1.000 pezosa. Krajem 1976. godine, najveća novčanica je
bila od 5.000 pezosa. Početkom 1979. godine, najveća novčanica je bila
od 10.000 pezosa. Do kraja 1981. godine, najveća novčanica je bila od
1.000.000 pezosa. Tokom valutnih reformi iz 1983. godine, 1 argentinski
pezos je menjan za 10.000 pezosa. Tokom valutnih reformi iz 1985. godine,
1 austral je menjan za 1.000 pezosa argentino. Tokom valutnih reformi
iz 1992. godine, 1 novi pezos je menjan za 10.000 australosa. Konačni
rezultat inflacije: 1 novi pezos = 100.000.000.000 (sto milijardi) pezosa
od pre 1983. godine.
• Austrija - između 1921. i 1922. godine, inflacija u Austriji je dostigla
134%.
• Belorusija
• Bolivija
• Bosna i Hercegovina
• Brazil
• Gruzija
• Grčka
• Zair
• Zimbabve 2000.
• Izrael
• Jap
• Jugoslavija 1992-1993
• Kina
• Madagaskar
• Mađarska
• Meksiko
• Nemačka
• Nikaragva
• Peru - prošao je kroz najveću inflaciju u periodu 1984-1990. Najveća
novčanica 1984. je bila 50.000 sola. Već 1985. je to bila 500.000.
• Republika Srpska Krajina - prošla je kroz najveću inflaciju 1993.
godine. 1992. je najveća novčanica bila ona od 50.000 (pedeset hiljada)
dinara. Već 1993. godine, najveća novčanica je bila od 50.000.000.000
(50 milijardi) dinara. Ova, nepriznata, zemlja je ponovo pripojena Hrvatskoj
1995. godine.
• Rumunija
• Rusija
• Sjedinjene američke države
• Slobodni grad Danzig
• Tajvan
• Turska
• Ukrajina
• Čile
• Poljska
• Republika Srpska
Zaključak
Monoge zemlje suočavaju se sa inflacijom,uključujuči i Srbiju.Otuda
i pitanje,šta uzrokuje inflaciju-nominalni rast novca.U svakoj zemlji
visoka stopa inflacije je povezana sa visokom nominalnom stopom rasta
novca.A visoka stopa rasta novca je povezana sa proračunatim deficitom
javne potrošnje.Javna potrošnja je rezultat nemogućnosti da država finansira
svoju potrošnju na bilo koji drugi način,osim uz pomoć kreiranja novca.S
obzirom na to,da inflacija uopšte nije neizbežna,neophodno je razmotriti
i troškove koje inflacija nameće društvu.
Literatura:
- Prof.dr. Jovo Jednak i Prof.dr Ćedo Nojković ,,Ekonomija’’, Beogradska
poslovna škola-Visoka škola strukovnih studija,Beograd,2007.g.
- www.sr.wikipedia.org/wiki
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|