Makroekonomska teorija predstavlja logično povezan naučni sistem o ekonomskim
procesima, koji, kada se njime ovlada, ali ne jednom za svagda, zbog
promenljivosti, dinamike i kriza, omogućava možda uspešno upravljanje.
Postojanje izvesnih kriza u ekonomskoj teoriji, pokazuje da se taj sistem
teorijskih postavki, smanjuje a ne povećava. Prema tome, svaka koncepcija,
svaka teorema, svaka metodologija postala je danas u ekonomiji predmet
kontraverzi.
Većina značajnih grešaka koje su nastale u makroekonomskoj politici,
proističu iz propusta da se uzmu u obzir sekundarni i rezidualni efekti
u makroekonomskoj politici. Teorijska osnova makroekonomske politike
nalazi se u istraživanju međusobnih odnosa subjekata na tržištu. Zato,
da bi smo imali makroekonomsku teoriju, odnosno ekonomsku politiku,
neophodna nam je tržišna ekonomija.
Razvoj i evoluciju makroekonomske misli obeležile su česte promene dominantnih
ideja.
Pod savremenom makroekonomskom mišlju podrazumevamo ideje najvažnijih
škola makroekonomske misli od 30-tih godina do današnjih dana.
2. MAKROEKONOMSKE PROMENE
2.1. Promene vrednosti novca
Savremeni novac
je moguće posmatrati sa dva osnovna aspekta:
1. Sa njegovog vrednosnog aspekta
-Novac se javlja u svom apstraktnom smislu,
2. Sa njegovog pojavnog aspekta
-Novac se javlja u svom konkretnom smislu.
U pogledu određivanja domaće vrednosti novca može se govoriti o njegovoj
materijalnoj (robnoj), kao i o njegovoj funkcionalnoj (nominalnoj) vrednosti.
Ako kao novac služi neka roba, onda ne postoji nikakva razlika između
ove dve vrednosti novca. Takva situacija je bila sa primitivnim robnim
novcem, a delimično i kasnije sa metalnim novcem. Međutim, u savremenim
novčanim sistemima u kojima funkcionišu papirni i sitan metalni novac
materijalna i funkcionalna vrednost novca se ne poklapaju, već je novac
zadržao samo svoju funkcionalnu vrednost i to ne samo u domaćem već
i u međunarodnom prometu. Savremeni novac svoju funkcionalnu vrednost
dobija svojim odnosom sa robama koje cirkulišu u prometu tako da se
njegova kupovna snaga procenjuje po većoj ili manjoj masi roba i usluga
koje se mogu dobiti za datu količinu novca.
U prometu funkcionišu različite robe sa različitim cenama pa se taj
odnos tj. kupovna snaga novca ne može meriti jednostavnim mehaničkim
obimom količine novca i količine različitih roba, već odnosom količine
novca i sume cena tih roba u nekom vremenskom periodu. Dovodeći u vezu
raspoloživu količinu novca za nabavku takvih roba i usluga sa njihovom
vrednošću ili sa troškovim života, može se dobiti funkcionalna vrednost
tj. kupovna snaga današnjeg novca koja se javlja kao recipročna vrednost
cena, odnosno troškova života.
Veličina cene, odnosno kupovne snage novca zavisi od delovanja zakona
vrednosti tj. zakona ponude i tražnje. Kod datih veličina robe i usluga
(robnih fondova) na jednoj strani i kupovnih (novčanih) fondova na drugoj
strani, dolazi do formiranja određenog odnosa između ova dva faktora,
a taj odnos je određen cenama robnih fondova, odnosno kupovnom snagom
novca. Kada se jednom stvoreni odnos između između kupovnih i robnih
fondova na izvestan način poremeti onda nastaju poremećaji i u cenama,
odnosno u kupovnoj snazi novca. Kao posledica toga, obavezno dolazi
do porasta cena i pada kupovne snage novca ili do smanjenja cena i povećanja
kupovne snage novca.Jedna ista novčana jedinica može u datom vremenu
obaviti nekoliko puta svoju funkciju, pa otuda ne mora količina novca
u opticaju biti jednaka vrednosti kupovnog fonda izraženog u novcu.
Zbog toga je količina potrebnog novca u opticaju znatno manja. Pri
tome, ona se smanjuje upravo onoliko puta koliko je puta ista novčana
jedinica u datom vremenu obavila svoju funkciju. Broj koji pokazuje
koliko je puta ista novčana jedinica obavila funkciju u određenom vremenu
(obično jedna godina) naziva se brzina opticaja. Količina potrebnog
novca (potreban opticaj) može se izračunati.
Kada se govori o vrednosti novca moramo imati u vidu da se može govoriti
o vrednosti novca u zemlji i vrednosti novca u inostranstvu. U prvom
slučaju reč je o domaćoj vrednosti novca odnosno o njegovoj kupovnoj
snazi a u drugom slučaju reč je o međunarodnoj ili intervalutarnoj vrednosti.
U oba slučaja vrednost je promenljiva što znači da ona može da raste
ili opada a to znači da je prisutna apresijacija i depresijacija novca.
2.1.1. Depresijacija novca
Pod depresijacijom novca podrazumeva se svako opadanje vrednosti novca
bilo da je smanjena intervalutarna vrednost bilo njegova kupovna snaga
na unutrašnjem tržištu.
Kupovna snaga novca na tržištu opada u uslovima porasta cena roba a
to znači da je prisutna inflacija. U slučaju prisustva inflacije preduzimaju
se mere za zaustavljanje daljeg širenja procesa inflacije i to mere
dezinflacije i devalvacije.
Dezinflacija predstavlja skup mera koje se preduzimaju u cilju smanjenja
inflatornih pritisaka u privredi i to su sledeće mere. Smanjenje pojedinih
vidova potrošnje kroz smanjenje ili ograničavanje budžetske investicione
ili lične potrošnje.
Devalvacija je zakonsko smanjenje vrednosti domaće valute u odnosu
na druge valute ili u odnosu na zlato. Njome se dakle smanjuje intervalutarna
vrednost domaćeg novca i to smanjenje vrši sama zemlja tako što utvrđuje
nižu vrednost svoje valute u odnosu na strane valute.
Devalvaciji se obično pribegava posle jednog dužeg procesa porasta cena
na domaćem tržištu kako bi se uravnotežio domaći nivo cena sa inostranim
i to se radi isključivo onda kada postoji režim fiksnih kurseva tj,
kada se intervalutarna vrednost utvrđuje zakonskim propisima. Ako se
kursevi slobodno formiraju onda se automatski i svakodnevno menja intervalutarna
vrednost domaćeg novca. Drugim rečima to znači da ukoliko se u nekoj
zemlji primenjuje režim fiksnih kurseva pri čemu su prisutne inflatorn
tendencije, to znači da cene robe stalno rastu kao i deficit bilansa
plaćanja.
S obzirom da je inostrana roba jeftinija od domaće da bi se uravnotežio
odnos domaćih i inostranih cena, neophodno je izvršiti devalvaciju novca
čiji zadatak jeste da poveća iznos domaće robe na strano tržište a smanji
uvoz strane robe na domaće tržište čime bi se smanjio i veliki deficit
bilansa plaćanja. Može se reći da je to polsedica tražnje jer je logično
da u situaciji kada je strana roba jeftinija u odnosu na domaću velika
je potražnja za devizama zato se devalvacijom povećava vrednost stranog
novca što znači da je prilikom otkupa deviza uvoznicima tada potrebno
više domaćeg novca pa shodno tome strana roba postaje skuplja za domaćeg
uvoznika čime se destimuliše uvoz, obrnuto i izvoznici tada dobijaju
više domaćeg novca u zamenu za isti iznos stranog novca pa je i logično
da su više zainteresovani za izvoz. To znači da je osnovni zadatak devalvacije
da destimuliše uvoz a stimuliše izvoz robe.
Ukoliko se devalvacijom suviše preceni strani novac a potceni domaći
sa ciljem da se domaća roba učini konkurentnom onda takvu devalvaciju
nazivamo nekorektnom ili konkurentnom devalvacijom. Na to mogu da reaguju
i ostale države tako što će izvršiti devalvaciju svoje valute i time
poništiti željena očekivanja jedne zemlje. Da bi se ova nelojalna konkurencija
izbegla zemlje članice MMF-a su dužne da konsultuju svoj fond pre nego
što pristupe devalvaciji svoje valute.
2.1.2. Apresijacija novca
Pod apresijacijom novca podrazumeva se svako povećanje vrednosti novca
bilo da je povećana njegova kupovna snaga u zemlji bilo njegova intervalutarna
vrednost. Ovo povećanje takođe može biti zakonsko i faktičko, namerno
i nenamerno.
Ukoliko u privredi dolazi do opadanja cena robe, smanjenja novčane
tražnje, opadanja proizvodnje i zaposlenosti onda su prisutni deflatorini
pritisci odnosno deflacija. Da bi se deflatorne tendencije smanjile
primenjuju se mere reflacije. Mere reflacije se obično sastoje u snižavanju
kamatnih stopa, politici jeftinog novca, liberalizaciji bankarskog kredita
sve sa ciljem da se poveća opšta tražnja i zaustavi opadanje cena i
proizvodnje.
Revalvacija je monetarno politička mera koja znači zakonsko povećanje
intervalutarne vrednosti domaće valute u odnosu na strane valute. Suprotno
devalvaciji revalvacijom se poskupljuje domaća roba na stranom tržištu
i time smanjuje izvoz a pojeftinjuje strana roba što stimuliše uvoznike
na uvoz strane robe.
Ove mere su primenjivale samo one zemlje koje su se borile protiv suficita
u bilansu plaćanja a to je bio mali broj zemalja u svetu primera radi
Zapadna Nemačka, Švedska, Kanada i druge.
2.1.3. Sistem utvrđivanja intervalutarne vrednosti
Od osnivanja MMF-a 1944.god. pa sve do 70-tih godina u svetu je preovladavao
sistem fiksnih pariteta. Sve zemlje članice MMF-a preuzele su obavezu
da utvrde i održe paritet svoje valute izražen zlatom i američkim dolarima
i da obavezno konsultuju MMF pre nego što pristupe izmeni pariteta svoje
valute koji su zakonski utvrdile.
Odlukom MMF-a dolar je priznat za osnovnu svetsku valutu prema kojoj
se moraju ravnati sve ostale valute. Ovaj sistem se održao prilično
dugo tačnije do 1971.god. kada je zbog velikog deficita u bilansu plaćanja
SAD naglo počeo da opada njihov novčani kurs naročito u odnosu na zapadnonemačku
marku tako da je vlada SAD bila primorana da u avgustu 1971.god. donese
odluku da neće više kupovati ili prodavati zlato za obavljanje međunarodnog
prometa i to saopštenje je odmah i usledilo. Shodno tome SAD su prestale
da poštuju svoju obavezu u pogledu konvertibilnosti dolara za zlato
što predstavlja kraj zlatnog deviznog standarda.
Od marta 1973.god. fluktuirajući, plivajući ili fleksibilni kursevi
postali su pravilo u utvrđivanju intervalutarne vrednosti valute sa
jednom razlikom što neke valute fluktuiraju individualno a neke zajednički
u odnosu na dolar. Ovo fluktuiranje nije ograničeno niti definisano
nekim međunarnodnim sprazumima mada su se povremeno održavali sastanci
grupa nekih zemalja na kojim se pokušavalo naći neko rešenje za novi
međunarodni sistem.
Na sastanku u Jamajci 1966.god. izvršena je legalizacija fluktuirajućih
kurseva a to znači da je svakoj zemlji ostavljena sloboda da usvaja
onaj režim za koji smatra da joj najbolje odgovara s tim da zlato ne
služi kao osnova za utvrđivanje intervalutarne vrednosti nacionalne
valute. Posledica uvođenja ovog sistema bila je vidljiva kod zemalja
koje su imale deficit u platnom bilansu. Ove zemlje su vršile preteranu
depresijaciju deviznog kursa domaće valute kako bi pospešile izvoz domaće
robe a to se negativno odrazilo na nivo domaćih cena koje su stalno
rasle što je povećalo inflatorne pritiske. Iz tog razloga se u mnogim
malim i otvorenim ekonomijama ponovo počeo primenjivati fiksno devizni
kurs.
Ekonomska nauka poznaje 3 tipa fiksnog deviznog kursa koje danas sprovode
pojedine zemlje:
1. Male i otvorene ekonomije mogu svoj devizni kurs da vežu za
čvrstu valutu. Neke ekonomski jake zemlje npr. naša zemlja je od 1994.god.
svoju valutu vezala za zapadnonemačku marku.
2. Mala i otvorena ekonomija može da vodi politiku stabilnog kursa
domaće valute koja je izražena u valutnoj korpi određenoj na bazi valutne
strukture svoje spoljnotrgovinske razmene
3. Fiksni devizni kurs nacionalne valute može se odrediti dogovorom
u okviru regionalnog monetarnog sistema sa određenim brojem zemalja
članica.
2.1.4. Porast vrednosti novca - DEFLACIJA
Deflacija predstavlja stanje ili pojavu u privredi koja ime potpune
suprotne efekte od inflacije. Dok se inflacija može definisati kao opadanje
vrednosti nacionalne valute uslijed skoka cijena, dotle je deflacija
porast vrijednosti domaće valute koji nastaje usled opadanja cijena.
Drugim riječima, inflacija je višak novčane tražnje nad ponudom, dok
je deflacija višak ponude nad novčanom tražnjom. Ona ima tendenciju
opšteg pada cena, smanjenja plata i nadnica, smanjenja proizvodnje,
zaposlenosti i nacionalnog dohotka, porasta novčane kupovne snage.
Sa gledišta prakse u dalekoj prošlosti deflacija se tretirala kod građanskih
pisaca kao veće zlo od inflacije. Ona je u prošlosti bila česta pojava
pa je često nalazila svoje mjesto i u naučno- teorijskoj obradi. Danas,
su mnogo učestalije pojave inflacije nego deflacije. Deflacije se skoro
i ne pojavljuju u praksi.
Deflacija je dovodila do opadanja stepena nezaposlenosti i predstavljala
stagnaciju u privredi kada je trebalo ubrzano da se razvija. Nezaposlenost
izaziva socijalne nemire. Deflacija se provodila nekad svesno kao instrument
ekonomske politike da bi se preko nje postiglo jačanje domaćeg novca
i izvršila stabilizacija privrednih prilika.
Uzroci deflacije su mnogobrojni, ali su najveći pad cena, koji nije
rezultat povećanja produktivnosti rada. Pad cena nije ravnomerno raspoređen
jer on stvara strukturni rebalans pošto različito pogađa razne grane
privrede.
Mere koje se koriste protiv deflacije: su povećanje monetarne tražnje
putem javnih radova, poboljšanje uslova za dobivanje kredita, potsticaj
izvoza, smanjivanje poreza. Uglavnom isti činioci koji su uzroci inflacije
mogu da budu i uzroci deflacije ako deluju u obrnutom smeru. Zato imamo
najvažniju novčanu deflaciju koja obuhvata sljedeće uzroke:
1. restriktivna kreditna politika
2. blokada dela novčane mase
3. smanjenje opticaja novca koji izdaje Centralna banka
4. opadanje sklonosti za kupovinom
5. budžetski suficit i
6. porezi kao uzrok deflacije.
2.2. Inflacija
2.2.1. Pojam i pojave inflacije
Pojava inflacije je veoma starog porekla,
smatra se da se ona pojavila još u antičkom dobu zatim u Vizantijskom
carstvu kada je došlo do opadanja vrednosti Rimske novčane jedinice.
Tokom 16.veka poznato je slabljenje vrednosti novca i rast cena u celoj
Evropi kao i tokom Napoleonovih ratova za vreme Francuske revolucije.
Potom imamo veliki skok cena i novčanog opticaja u Americi za vreme
građanskog rata od 1861 do 1865.god. kada je prvi put upotrebljena reč
inflacija.
Ove pojave su u tom vremenskog periodu imale privremen karakter a
tek posle I sv. rata postaju stalni pratilac ekonomskog života pa se
sa pravom kaže da je 20.v. vek inflacije i da ona predstavlja opštu
pojavu kako razvijenih tako i nerazvijenih zemalja i opšti svetski problem.
O inflaciji u ekonomskoj literaturi napisano je mnogo pa imamo mnogo
različitih mišljenja o tome šta je to inflacija koji su njeni uzroci
i kakve su njene posledice.
Inflacija je veoma složena i kompleksna pojava koja prožima čitav ekonomski
sistem a s obzirom da svaka zemlja ima specifičnu privredu onda su i
uzroci koji je izazivaju raznovrsni i specifični. To je i jedan od razloga
što danas ne postoji jedna opšte prihvaćena naučna teorija inflacije.
Po jednoj definiciji
o Inflacija je povećanje novčanog opticaja preko one količine koja
održava opšti nivo cena na dosadašnjoj visini. Iz ove definicije proizilazi
da povećanje novčanog opticaja ne mora da izazove povećanje cena odnosno
inflaciju. U njoj se ističe da ako postoje neiskorišćeni faktori proizvodnje
porast novčanog opticaja neće izazvati porast opšteg nivoa cena jer
će se dopunski kupovna snaga iskoristiti za angažovanje slobodnih kapaciteta
koji će povećati ponudu robe na tržištu tako da će se održati ravnoteža
između ponude i tražnje.Oni smatraju da je inflacija dinamički stav
jer čim se povećanje opticaja novca zaustavi i cene ustale inflacija
prestaje. Ova definicija je razumljiva jer su zapravo sve velike inflacije
u istoriji započinjala zapravo zbog prekomerne emisije novca.
Druga definicija
o Inflacija je ekonomsko finansijska pojava izazvana poremećajima ravnoteže
u faktorima proizvodnje a njena posledica jeste povećanje novčanog opticaja
emisijom novčanica i kreditnog novca bez odgovarajućeg pokrića u metalu
ili proizvodima. Njoj je posvećena odgovarajuća pažnja jer ističe da
je inflacija pre svega ekonomska pa tek onda finansijska pojava, zatim
uzroke traži u realnim ekonomskim faktorima u proizvodnji, i ističe
se štetno dejstvo na radničku klasu i siromašnije slojeve.
Većina savremenih pisaca građanske teorije smatra da je inflacija takvo
stanje u kojem efektivna novčana tražnja preovladava nad ponudom roba
i usluga bez obzira da li se takvo stanje odražava ili ne na povećanje
opšteg nivoa cena.
Dakle postoje mnogobrojne različite teorije inflacije ali njihova zajednička
karakteristika jeste njihov stav da se inflacija dovodi u vezu sa porastom
visine cena i opadanjem kupovne moći stanovništva. Međutim ovde se dalje
mogu postavljati pitanja različitog intenziteta pojedinih inflacija
različitih vremena trajanja, različitih uzroka i posledica. Shodno tome
veoma je teško dati jednu preciznu definiciju inflacije koja bi važila
za sve slučajeve inflacija poznitih u istoriji.
Ako bi inflaciju posmatrali nezavisno od ostalih ekonomskih kretanja
onda bi ona predstavljala čist monetarni poremećaj i njen uzrok bi bila
prekomerna količina novca. Međutim mora se prihvatiti da inflacija predstavlja
poremećaj celokupne ekonomije i da su uzroci koji je izazivaju veoma
različiti.
2.2.2. Vrste inflacije
Razlikujemo više vrsta inflacije zavisno od stanovišta od kog se polazi
poput porekla, intenziteta, vremena trajanja i stepena državne intervencije
za njeno suzbijanje.
Ako za kriterijum uzmemo poreklo onda razlikujemo dve vrste:
1. Domaća inflacija
2. Inostrana (uvozna) inflacija
Poznato je da se inflacija može preneti iz inostranstva a koliko će
uticaj biti zavisi od stepena razvijenih ekonomskih odnosa određene
zemlje sa inostranstvom kao i zavisnosti od uvoza reprodukcionog materijala
itd.
Ukoliko se inflacija posmatra sa aspekta intenziteta razlikujemo:
1. Latentne (puzajuće)
o Latentne ili puzajuće postoje onda kada se nivo cena dužeg vremenskog
perioda lagano ali neprekidno kreće naviše i iznosi od 5% godišnje.
Smatra se da ova inflacija ima pozitivno dejstvo na porast proizvodnje
i na celokupnu privrednu aktivnost zemlje. Međutim praksa većine zemalja
je pokazala da je teško gotovo nemoguće držati rast cena u rasponu od
5-10% godišnje.
2. Srednje
o Kod srednjih inflacija cene se povećavaju od 11-30% godišnje. Njih
je moguće obuzdavati primenom različitih kontrolnih mera. U današnjim
uslovima ih smatramo podnošljivim.
3. Galopirajuće (hiperinflacija)
o Galopirajuće ili hiperinflacije se razvijaju veoma brzo pri čemu je
porast nivoa cena prešao granicu od 30% godišnje sa stalnom tendencijom
daljeg porasta pri čemu kontrolne mere države ne uspevaju da održe ovaj
rast tako da dolazi do raspada novčanog sistema. One su obično počinjale
sa ratovima, dobijale određeno ubrzanje za vreme ratnog stanja i završavale
se sa raspadom novčanog sistema neposredno posle rata. Primeri su: Nemačka
posle I sv. rata a Jugoslavija u vreme krize u poslednjoj deceniji 20.veka.
Sa stanovišta dužine delimo ih na:
1. Sekularne
o Sekularne imaju najslabiju intenzitet ali najduže traju.
2. Jednokratne
o Jenokratne traju relativno kratko vreme odnosno zaustavljaju se čim
prestane dejstvo uzroka koje ih je izazvalo na primer povećanje plata,
elementarne nepogode itd.
3. Hronične
o Hronične traju dugo i imaju jak intenzitet.
Prema stepenu državne intervencije inflacije delimo na:
1. Slobodne (otvorene)
o Kod slobodnih ili otvorenih država ne preduzima nikakve mere za njihovo
suzbijanje
2. Prigušene (kontrolisane)
o Kod prigušenih ili kontrolisanih inflacija preduzima niz mera u cilju
suzbijanja.
Danas gotovo da ne postoji ni jedna država koja ne preduzima ni jedan
niz mera u cilju suzbijanja inflacije.
2.2.3. Uzorci inflacije
Dugo vremena se smatralo da je monetarna ekspanzija odnosno povećanje
količine novca u opticaju osnovni uzrok inflacije pa se iz tog razloga
najveća pažnja i poklanja kreditnoj politici i stanju bilansa plaćanja.
Danas se sve više ističe uticaj novčane tražnje na inflaciju i analiziraju
uzroci koji utiču na njeno plaćanje. Tako se i počeo širiti krug uticaja
koji utiču na inflatorna kretanja pa se shodno tome i razvila teorija
koja uzroke inflacije vidi u prekomernoj tražnji.
Danas je opšte prihvaćena podela na 4 osnovne grupe uzroka inflacije
i to:
1. Inflacija izazvana efektivnom novčanom tražnjom
o Inflacija izazvana efektivnom novčanom tražnjom nastaje usled prekomernog
kreiranja bankarskog kredita i politike otvorenog tržišta. Do porasta
kredita najviše dolazi zbog zaduživanja države kod Centralne banke radi
finansiranja ratnih potreba, posleratne obnove i izgradnje države. Danas
je zaduživanje države kod Centralne banke kao i finansiranje deficita
iz ovih izvora nešto smanjeno. Država nastoji da se zaduži kod stanovništva
emitovanjem hartija od vrednosti odnosno raspisivanjem raznih zajmova.
Jedan od uzroka inflacije jeste i prekomerno odobravanje kratkoročnih
kredita.
2. Inflacija izazvana nesrazmernim rasporedom nacionalnog dohodka
o Inflacija izazvana nesrazmernim rasporedom nacionalnog dohodka nije
redak slučaj. Prva raspodela na tržištu vrši se preko cena roba i usluga
a druga raspodela odnosno preraspodela nacionalnog dohodka vrši se između
privrednih jedinica i društveno političkih zajednica i to preko lične,
opšte i investicione potrošnje. Ukoliko bi se na primer povećala investiciona
potrošnja onda bi se smanjili delovi koji se izdvajaju za ličnu i opštu
potrošnju. U tom slučaju povećana potrošnja jedne agregatne veličine
izazvaće povećanje cena a shodno tome se smanjuje kupovna moć novca
odnosno smanjuje se realna potrošnja ostalih kategorija.
Međutim ne treba shvatiti da će svako povećanje jedne agregatne veličine
na primer budžetske i lične izazvati inflaciju. Primera radi ako dođe
do novčanog povećanja ličnih dohodaka paralelno sa povećanjem produktivnosti
rada, onda sasvim sigurno neće doći do povećanja inflacije. Isti je
slučaj ako lični dohoci porastu a srazmerno sa njima se smanji opšta
ili lična potrošnja.
Kada je reč o opštoj ili budžetskoj potrošnji smatra se da njeno povećanje
može ali i nemora biti uzrok inflacije. Primera radi ako je to povećanje
srazmerno povećanju dohodka ne mora doći do inflacije. Smatra se da
povećano oporezivanje može čak i smanjiti inflatorne pritiske ali samo
u slučaju ako se ovi prihodi dezaktiviraju ili kako se to u paksi vrlo
često kaže da se budžetski viškovi zamrzavaju. Međutim problem je što
se vrlo često sa povećanjem oporezivanja povećavaju i troškovi proizvodnje
što dovodi do povećanja cena roba što po pravilu pada na teret potrošača.
Postoji shvatanje da investicije ne mogu biti uzrok inflacije. Smatra
se da čim se izdvoje određena novčana sredstva za finansiranje neke
nove investicije znači da će se angažovati i određeni faktori proizvodnje
pre svega radna snaga i kapitalna dobra. Ukoliko ove nove investicije
povećaju proizvodnju, količinu robe kao i ponudu robe na tržištu onda
će inflatorni pritisci biti manji. Ukoliko tržištu ne daju traženu robu
i predstavljaju promašaj onda su inflatorni pritisci veći.
3. Inflacija izazvana smanjivanjem robnih rezervi
o Jedan od uzroka inflacije svakako jeste i smanjenje robnog fonda
usled na primer smanjenja poljoprivredne proizvodnje, energetskih izvora,
neophodnih sirovina, prirodnih nepogoda itd. Poznato je da će izvoz
robe sa jedne strane smanjiti ponudu robe ali isto tako uvoz sa jedne
strane će povećati ukupnu ponudu ali u tom slučaju on može biti uzrok
inflacije. To je tzv. uvozna inflacija koja se javlja usled povećanja
cena reprodukcionog materijala na inostranom tržištu pa će uvoz te robe
povećati troškove proizvodnje što će inflatorno delovati na opšti nivo
cena u zemlji.
2.2.4. Izvori Inflacije (teorija tražnje,troškovne troškovne i strukovne
teorije
Novi talas inflacije u savremenoj privredi koji se pojavio od sredine
1960-ih, izazvao je nove diskusije, oje su se i inače odvijale kroz
dve odvojene faze. Do 1960-ih naglasak je bio na uzrocima inflacije
u oblasti tražnje ( demand-pull inflation ), odnosno na monetarnim uzrocima.
Inflacija je posledica prevelike efektivne tražnje u potrazi za premalo
roba i usluga, odnosno takozvani sindrom tražnje.
Teorija inflacije tražnje razvile su se na osnovi teorije koja prolazi
predodređujuće uloge količine novca, s tim da je tek postepeno dolazilo
do modifikacije polaznog modela. One rastu i kada je 30% neiskorišćenih
kapaciteta, a stopa nezaposlenosti 10%. Inflaciju koja potiče od porasta
troškova u razdobljima relativno visoke nezaposlenosti i nedovoljene
iskorišćenosti kapaciteta, nazivamo inflacijom troškova ili inflacijom
“šoka ponude”. Troškovni šokovi su se često javljali od 1970-ih, izazvani
velikim promenama cene sirove nafte i hrane, kao i kretanjem deviznih
kurseva. U 1973., 1978. i 1990. došlo je do poremećaja u snabdevanju
naftom i nestašica je dovela do rasta cena nafte,a troškovi proizvodnje
su osetno rasli. Kada je 1982. stopa nezaposlenosti isnosila 9,7% u
SAD kao i posledica velike recesije, plate su povećane za 5%. Iako su
neki optuživali sindikate zbog pritiska za povećanjem nadnica, one su
porasle i za sindikalno organizovane radnike izvan sindikata, uprkos
visokom nivou nezaposlenosti.
Troškovne teorije čine nekoliko varijanti koje polaze sa aspekta troškova:
o Spirala lični dohodci – cene
o Vanprivredna potrošnja
o Uvozni troškovi
o Sektorska inflacija
Kretanje inflacije u naprednim ekonomijama u
%
2.2.5. Uloga inflacije u Ekonomiji
Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje
obeshrabruje spuštanje cena roba i usluga, i posebno nadoknade za radnu
snagu; tako da postaje lakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene
mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom,
tako da napori da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte
inflacije (konstantnog nivoa indeksa cena) imaju veoma negativan efekat,
u smislu pada cena, prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti,na
druge privredne grane. S toga mnogi ekonomisti i privrednici smatraju
da umeren nivo inflacije „podmazuje točkove privrede“. Mere kojima se
održava potpun nivo stabilnosti cena mogu takođe voditi do deflacije,koja
može biti izuzetno destruktivna, i dovesti do bankrota i recesije, čak
i depresije.
Na primer Velika Depresija 1929. u SAD bila je velikim delom izazvana
krutom federalnom monetarnom politikom. Mnogi u finansijskim krugovima
smatraju da je „skriveni rizik“ od inflacije podsticaj da se raspoloživi
kapital investira, kroz dužničke, vlasničke papire, ili direktno, umesto
jednostavne, i neproduktivne, akumulacije. Sa ove tačke gledišta, inflacija
je tržišni izraz takozvane vremenske vrednosti novca. Drugim rečima,
ako je jedan dinar danas nekome vredniji nego isti taj dinar godinu
dana kasnije, onda bi u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust
za „novac u budućnosti“. Na taj način, iz ove perspektive, inflacija
predstavlja neizvesnost u pogledu vrednosti novca u budućnosti.
Iznad ovih, generalno relativno niskih nivoa, međutim, inflacija se
smatra sve štenijom po ekonomiju, kroz efekat „diskontovanja“ prethodno
obavljenih ekonomskih aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat
akcija Vlade usmerenih na povećanje količine novca u opticaju, Vladin
doprinos inflatornom okruženju postaje de fakto porez na držanje novca,
štednju. Kako inflacija raste, ovaj „porez“ na štednju raste i ohrabruje
trošenje i pozajmljivanje, što povećava brzinu kruženja novca i kamatne
stope, što samo utvrđuje i dodatno podiže inflatorni pritisak, i konačno
stvara začarani krug. U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći
jedino veoma odgovornom i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom
2.2.6. Posledice inflacije
Posledice su brojne!
Povećana nesigurnost obeshrabruje investicije i štednju. Dolazi do pre-raspodele
prihoda i bogatstva. Kao prvo, prihodi će biti preraspoređeni od učesnika
u ekonomiji koji zavise od fiksnih prihoda (npr. korisnici penzija,
socijalnih davanja, dečijih dodataka itd.), ka onima koji zavise od
operativnih prihoda ili plata, koji mogu držati korak sa inflacijom.
Drugo, na sličan način, ako poverioci iz raznih razloga nisu u stanju
da se prilagode inflaciji, bogatstvo će biti preraspoređeno od poverilaca
fiksiranih obligacija ka dužnicima.
Tipičan primer, kada je Vlada neto dužnik, kao što je obično slučaj,
na ovaj način se ovaj dug smanjuje preraspodelom realnog novca ka Vladi.
Ovo je poznato kao „inflatorni porez“ i uzrok je mnogih palih ekonomija
u hiperinflacijama zbog neodgovornih Vlada.
Dolazi do spoljnotrgovinskog rizika, tj. ako je domaći nivo inflacije
viši od spoljnog, ovo će oslabiti spoljnotrgovinski balans, a time zatim
i valutni kurs.
„Troškovi izlizanih đonova“. Kako inflacija
obezvređuje gotov novac, učesnici u privredi će generalno težiti tome
da u svakom trenutku drže što manje efektivnog novca, što će doneti
dodatne realne transakcione troškove. (Ovaj naziv se odnosi, u suptilnoj
šali, na troškove zamene đonova na cipelama koje se izližu zbog čestih
odlazaka do banke
„Troškovi menija“ Cene koje se često menjaju
takođe imaju svoje realne troškove, kao na primer restorani koji često
moraju da menjaju menije (http://en.wikipedia.org). Tokom hiperinflacije
u SRJ 1993. ovakvim se troškovima, samo donekle stalo na put uvođenjem
„bodova“ kao nezvanične valute, čija je vrednost bila obično vezana
za kurs nemačke marke na crnom tržištu.
I, konačno,hiperinflacija, koja se dešava kada se porast inflacije potpuno
otrgne kontroli, i na veoma brutalan način ometa normalno funkcionisanje
ekonomije i njene sposobnosti da proizvodi.
Dobar primer hiperinflacije je druga najveća i druga najduža hiper-inflacija
na svetu, a baš ta se odigrala ovde. Počela je 1992. i trajala 24 meseca,
dostignuvši vrhunac u januaru 1994. godine kada su cene porasle za 313,000,000
% za mesec dana. Tokom hiperinflacije bilo je 14 maksi-devalvacija,
od kojih su poslednje tri u novembru 93., decembru 93. i januaru 94.
od 99,99% potpuno izbrisale vrednost dinara. Samo je Mađarska imala
snažniju hiperinflaciju, a Sovjetski savez dužu. Čak se smatra da je
Vajmarska inflacija bila slabija od ove koja je obezvredila dinar u
Srbiji. Štamparija u Topčideru nije više imala kapaciteta, inflacija
bi pretvorila 500 biliona dinara u sitniš, a da se ni mastilo nije osušilo.
ZAKLJUČAK
Makroekonomski problemi, problem inflacije, problem nezaposlenosti,
problem deviznog kursa i platnobilansni problem.
Što se tiče naše zemlje,prisutni su gotovo svi navedeni problem.Kreatori
naše ekonomske politike suočili su se sa pitanjima kako obezbediti makroekonomsku
stabilnost, ali i finansijsku stabilnost bankarskog sistema, kao garanta
mnogo šireg okvira funkcionisanja ekonomskog sistema, kojima bi se sprečila
pojava panike, kako kod privrednih subjekata, tako i kod stanovništva.
Zadatak je zahtevan, naročito u uslovima visoke javne potrošnje, nerealizovanog
restrukturiranja privrede, visoke nezaposlenosti i stalnih pretnji inflacije,
a istovremeno se ne mogu osloniti na značajniju ekonomsku podršku iz
inostranstva, kada je prisutna finansijska nelikvidnost u najrazvijenijim
privredama sveta. Iako je jasno da kreatori ekonomske politike u Srbiji
ne mogu primenjivati ekspanzivne mere ekonomske politike slične onima
u razvijenim zemljama, usled inflatornih pritisaka, visoke agregatne
tražnje i lične potrošnje, ipak se postavlja pitanje da li je moguća
promena koncepta ekonomske politike Srbije u skladu sa promenama do
kojih dolazi u ekonomskoj politici zemalja zahvaćenih krizom. S tim
u vezi se postavlja pitanje ima li prostora za aktivniju ulogu države
u funkcionisanju ekonomskog sistema i koje bi posledice takve promene
bile na inače nerazvijen tržišni sistem.
LITERATURA
Uvod u Ekonomiju (Dušan Jarić,Viktor Radun – Novi Sad 2007).
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|