OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ OSNOVA
EKONOMIJE: |
|||||||||||||
|
|||||||||||||
Kreditiranje pravnih lica
Nastanak kredita
se veže za pojavu privremenog viška proizvoda, a kasnije novca
kod jednih i potrebu za proizvodima ili novcem kod drugih, uz obavezu
vraćanja. U početku se kredit javlja u naturalnom obliku, kada poverilac
ustupa dužniku svoje proizvode kojih je u tom momentu imao više nego što
mu je bilo potrebno, a ovaj ih je uzimao uz obavezu da iste proizvode
vrati. Naturalni kredit je karakterističan za period naturalne privrede
u nestaje njenim prestankom, odnosno pojavom novca. Funkcija novca kao
sredstva plaćanja predstavlja osnovu za pojavu kreditnog novca – novca
savremene razvijene tržišne privrede.
Uz niži stepen društvenog razvoja, kredit je po obimu bio manji i imao
je privatni karakter – direktan odnos između lica koje je imalo sredstva
bez potrebe za angažovanjem za određeno vreme i lica kome su sredstva
bila potrebna. Da bi došlo do odnosa, bilo je potrebno da se sretnu. Sa
aspekta upotrebe, bio je uglavnom potrošački – za kupovinu potrošnih dobara.
Naime, dužnici su imali neredovno i neravnomerno priticanje prihoda, a
poverioci su uvođenjem kredita povećavali obim prodaje.
Raslojavanjem stanovništva javljaju se zelenaški krediti (kamate) zaduživanjem
kod trgovaca i drugih bogatijih slojeva, pod teškim uslovima, u nadi da
će se popraviti ekonomski položaj. Razvojem društva, nauke i tehnike,
masovne proizvodnje, kredit se traži u većem obimu jer postaje značajan
faktor razvoja nacionalne privrede. Umesto direktnog kontakta, javljaju
se specijalizovane institucije koje prikupljaju sredstva i stavljaju ih
na raspolaganje. Tek razvojem kapitalizma kredit se naglo razvio i značajno
omogućio nagli uspon kapitalizma.
Kredit predstavlja realnu ekonomsko-pravnu kategoriju pod kojom se podrazumeva
određeni dužničko-poverilački odnos u kojem poverilac ustupa dužniku pravo
raspolaganja određenom količinom novca, ili nekim drugim pravom, na izvesno
vreme i pod izvesnim uslovima (rok, kamata, pokriće, način vraćanja).
Kreditom se privremeno razdvaja pravo vlasništva od prava raspolaganja.
Kredit karakterišu i načela povratnosti i poverenja u kreditnim odnosima.
Sve veća koncentracija novčanog kapitala u bankama, i razvijen sistem
bezgotovinskog plaćanja, omogućava bankama da odobravaju kredite i iznad
iznosa kod njih koncentrisanih depozitnih sredstava. Tako dolazi do udvostručavanja
ili utrostručavanja istih depozitnih sredstava. Zato se ukupni depoziti
dele na stvarne i izvedene ili fiktivne, i svi oni čine ukupnu kreditnu
snagu ili kreditni potencijal banke.
1. OBLICI KREDITA KOD KREDITIRANJA PRAVNIH LICA
1.1. Kratkoročni krediti za obrtna sredstva
Ovaj oblik bankarskih zajmova odobrava se u principu za povremene zalihe
ili za pokriće potraživanja od kupaca. U principu bi trebalo da se radi
o povremenim obrtnim sredstvima preduzeća, polazeći od toga da se trajni
obrtni kapital kompanija pokriva iz sopstvenog obrtnog kapitala ili iz
dugoročnih/srednjoročnih kredita koji se otplaćuju na bazi anuitetnih
programa. Na toj osnovi bi kratkoročni krediti dati za povremena obrtna
sredstva bili samolikvidirajući, jer bi mogli da budu otplaćeni u momentu
kada prestanu da postoje povremene zalihe ili viškovi potraživanja od
kupaca.
Polazeći od gornjeg koncepta, banka kod kratkoročnog kreditiranja obrtnih
potreba preduzeća nastoji da ima što precizniju sliku bilansne strukture
preduzeća. U tom smislu banke, naročito kod kreditiranja manjih preduzeća,
nastoje da izvrše pregled zaliha na licu mesta kao i da provere da li
su podaci koji se odnose na potraživanja od kupaca očišćeni od nenaplativih
potraživanja. Na toj osnovi banka ima jasnu situaciju u pogledu bilansne
strukture preduzeća. Kombinacija ovih elemenata sa generalnim kriterijima
u pogledu kreditnih sposobnosti predstavlja dovoljnu analitičku osnovu
za odobravanje kratkoročnih kredita za povremene zalihe i obrtna sredstva
u celini.
Međutim, u uslovima savremenih tržišnih struktura, kratkoročni krediti
se ne koriste samo za finansiranje povremenih obrtnih sredstava. Pre svega
finansijska politika preduzeća raspolaže raznim opcijama u pogledu oblika
finansiranja svojih potreba u obrtnoj aktivi. Ako preduzeće koristi defanzivnu
strategiju finansiranja, ono čak i povremene tekuće aktive delimično finansira
iz sopstvenog kapitala ili eventualno iz dugoročnih zajmova. U tom slučaju,
ako dođe do smanjenja povremenih obrtnih aktiva, preduzeće može da privremeni
višak sredstava pretvori u kratkoročne vrednosne papire. Ali, u praksi
se često primenjuje ofanzivna (agresivna) strategija finansiranja koja
se sastoji u tome da se deo trajnih obrtnih sredstava finansira iz kratkoročnih
bankarskih kredita. U tom slučaju preduzeća traže nove kratkoročne kredite
u momentu kada je istekao rok dotadašnjih kredita. U uslovima povećane
konkurencije za plasman bankarskih resursa, banke mogu da prihvate finansiranje
i dela trajnih obrtnih sredstava putem kratkoročnih kredita, ukoliko procene
da preduzeće ima odgovarajuću kreditnu sposobnost.
U praksi se često koriste kreditne linije (credit lines), što znači da
preduzeća mogu da koriste onaj iznos kredita kod banke koji im je u tom
momentu potreban, ali do određenog limita koji je unapred dogovoren i
u određenom roku trajanja kreditne linije.
1.2. Investicioni krediti (term loans)
Sredstava iz dugoročnih zajmova (term loans) koriste se za finansiranje
fiksnih aktiva kao i trajnog obrtnog kapitala. U zemljama sa razvijenim
tržištem kapitala, jake kompanije mogu da biraju između dva oblika finansiranja:
institucionalnog finansiranja kod banaka i finansiranja putem emisije
vrednosnih papira na otvorenom finansijskom tržištu. To ne važi za manje
kompanije, koje nemaju pristup tržištu kapitala, pa su upućene na korišćenje
kredita banaka.
Otplata investicionih kredita vrši se na osnovu anuitetnih programa u
kojima mogu da budu predviđeni mesečni, kvartalni, polugodišnji ili godišnji
rokovi. Bitno je da se kreditnim aranžmanom ugovore rokovi plaćanja anuiteta
koji su u skladu sa finansijskim mogućnostima dužnika, odnosno sa stvaranjem
adekvatnog dohotka koji služi kao osnova za servisiranje dugova. Ukoliko
preduzeće može da otplati kredit pre roka dospeća, banka prihvata takvu
ponudu, ali samo pod uslovom da se otplata kredita vrši iz profita preduzeća.
Naime, postoji mogućnost da preduzeće nastoji da izvrši otplatu kredita
pre roka na taj način što na finansijskom tržištu dolazi do novog kredita
po povoljnijim uslovima. U tom slučaju banka kod prevremenog vraćanja
kredita može da naplati novčane penale.
Kamatna stopa na investicione kredite zavisi od opšteg nivoa kamatnih
stopa na finansijskom tržištu, od stepena kreditne sposobnosti dužnika
kao i od iznosa i ročnosti zajma. Visina finansijskog leveridža - odnosa
između zaduženja i aktive kompanije - utiče na visinu kamatne stope, jer
veći stepen kreditne zaduženosti povlači i povišeni stepen kreditnog rizika.
Kod većih investicionih zajmova primenjuju se po pravilu varijabilne kamatne
stope koje su vezane za neku izabranu bazičnu kamatnu stopu uz odgovarajući
dodatak koji zavisi od individualiziranog rizika koji nosi dotični investicioni
kredit.
Kod ocene kreditne sposobnosti dužnika za dobijanje investicionog kredita
u većoj meri se naglašava profitabilnost dužnika za razliku od kratkoročnih
zajmova kod kojih se u prvi plan stavlja likvidnost preduzeća. Treba naglasiti
da kod davanja investicionih kredita banka postaje u izvesnom smislu partner
preduzeća dužnika, odnosno postaje interesno povezana sa dužnikom u dužem
vremenskom periodu. Iz tih razloga banka nastoji da sagleda perspektivnu
tržišnu i finansijsku poziciju kreditirane kompanije u periodu dok traje
otplata investicionih kredita. Sa gledišta banke naročito je bitno da
se sagleda kvalitet menadžmenta u kompaniji, kvalitet tehnologije i istraživačko-razvojnih
programa, konkurentska pozicija preduzeća, unošenje novih proizvodnih
procesa i novih proizvoda, pozicija preduzeća u kontekstu promene potrošačke
tražnje itd.
U pogledu analitičkih postupaka kod razmatranja kreditne sposobnosti kompanija,
banke kod investicionog kreditiranja primenjuju projekcije dohotka i projekcije
novčanih tokova (cash flows), dok bilans stanja nije toliko bitan sem
ukoliko se ne ide na sagledavanje budućih bilansa stanja. Razume se da
banke u kreditnim analizama moraju da procene realnost pretpostavki na
kojima se zasnivaju projektovani finansijski bilansi, kako bi se dobila
što realnija procena perspektivne kreditne sposobnosti preduzeća dužnika.
Ukoliko neki elementi kreditnog ugovora ne bi bili ispunjeni od strane
dužnika, banke na osnovu akceleracione klauzule (acceleration clause)
imaju pravo da proglase ukupan zajam dospelim odmah. Pretnja da se primeni
akceleraciona klauzula praktično znači za dužnika opasnost da banka pokrene
proces bankrotstva, pošto je skoro isključeno da preduzeće iz drugih izvora
otplati veliki investicioni kredit koji je dospeo odjednom umesto da bude
otplaćivan u dužem vremenu putem sukcesivnih rata.
Na kraju treba pomenuti da banka može da traži participaciju drugih banaka
u investicionom kreditiranju, bilo zbog zakonskog limita koji ograničava
visinu kredita odobrenog jednom zajmotražiocu bilo zbog diverzifikacije
rizika.
1.3. Revolving krediti
Revolving krediti (revolving credits) nastali su iz kratkoročnih linija
koje se primenjuju kod kratkoročnih privrednih kredita. Za razliku od
njih, revolving krediti su srednjoročnog tipa (intermediate business loans)
sa normalnim rokovima trajanja od 1 do 3 godine. Radi se zapravo o tipu
kreditnog aranžmana koji se nalazi između kratkoročnih i investicionih
kredita. Korišćenje sredstava po osnovu revolving kredita je fleksibilno,
što znači da korisnik takvog kredita povlači sredstva u skladu sa dinamikom
svojih potreba i otplaćuje prema svojim finansijskim mogućnostima u okviru
dogovorenog roka. Kod revolving kredita se ugovorom između banke i kompanije
određuje maksimalni iznos zaduženja do kojeg kompanija može da ide. Takođe
se ugovara vremenski limit do kada revolving kredit može da bude korišćen.
Ukoliko revolving kredit sadrži konverzionu klauzulu, može da bude konvertovan
u investicioni kredit (tertn loan) koji se otplaćuje na bazi anuitetnog
programa. U ovom slučaju korišćenje revolving kredita praktično ima dve
faze. U prvoj fazi se koristi revolving kredit, a u drugoj fazi se saldo
po ovom kreditu konvertuje u investicioni zajam. Ukoliko ne postoji konverziona
klauzula, dužnik, na kraju važenja ovog oblika finansiranja, saldo duga
po revolving kreditu isplaćuje po pravilu iz zadržanog profita kompanije.
Revolving kredit može da traje i nekoliko godina, s tim da se putem ovog
oblika finansiraju pretežno delovi obrtne aktive, mada se mogu finansirati
i manje kupovine fiksne aktive. Po pravilu se korišćenje revolving kredita
vrši uz realno pokriće (asset-based lending), a kao oblici kolaterala
pojavljuju se uglavnom zalihe i potraživanja od kupaca. Faktički se radi
d kreditu za trajna obrtna sredstva, čime se zamenjuje vlasnički kapital
ili investicioni zajam. U momentu kada dođe do likvidacije revolving kredita
i ovaj bude isplaćen iz zadržanog profita, akcijski kapital preduzeća
pojavljuje se kao izvor finansiranja.
Postoje neki oblici srednjoročnog bankarskog kreditiranja koji su dovoljno
fleksibilni za dužničke kompanije i mogu da budu vezani za finansiranje
nekih specifičnih funkcija. Jedan od takvih specijalnih oblika srednjoročnog
kredita je MF (note issuance facilitj^. Radi se o srednjoročnim kreditnim
linijama u trajanju od 3 do 7 godina. Na osnovu MF aranžmana banka pristaje
da kupi kratkoročne komercijalne papire preduzeća dužnika ili da mu stavi
na raspolaganje kredit, ukoliko to preduzeće ne može da plasira pomenute
papire ispod kamatne stope po kojoj banka prihvata da vrsi ovo finansiranje.
To su zapravo standby kreditne linije koje kompanija može da aktivira
u slučaju potrebe, u konkretnom slučaju radi podržavanja emisije kratkoročnih
komercijalnih papira.
1.4. Krediti za finansijsko prestrukturiranje
Ovaj tip bankarskih kredita vezan je za finansiranje kupovine preduzeća
(akvizicije). Taj oblik bankarskog finansiranja posebno je značajan kod
LBO (leveraged byouts) transakcija. U ovom slučaju investitorska grupa
kupuje kompaniju uz visoko korišćenje bankarskih kredita. Banke daju kredite
za akvizicije preduzeća bilo kao prioritetne (senior) ili kao subordinirane
zajmove. Pošto prioritetni krediti imaju viši rang u naplati, to se na
subordinirane kredite naplaćuje viša kamatna stopa nego na prioritetne
zajmove.
Osnovna ideja koja stoji iza LBO operacija jeste da se putem vlasničkog
preuzimanja nedovoljno uspešnih kompanija obezbedi njihovo restru-kturiranje
u cilju stvaranja veće profitabilnosti u narednom periodu na bazi boljeg
menadžmenta, poboljšane poslovne strategije, uvođenja novih tehnologija
i proizvoda itd. Pri tome su potrebna znatna finansijska sredstva kako
za finansiranje vlasničkih transfera tako i za povećanje ukupnog finansijskog
potencijala preuzetih kompanija. U tom smislu ovaj posao za banke može
da predstavlja izvor visokih profita, ukoliko se pokaže da je LBO operacija
dobro koncipirana i realizovana. Međutim, ove operacije sadrže znatno
veće rizike nego što je slučaj kod standardnog investicionog i kratkoročnog
kreditiranja preduzeća.
1.5. Krediti maloj privredi
Kreditiranje malih i srednjih preduzeća (SME, small & medium enterprises)
povećano je u toku poslednje 2-3 decenije. U skoro svim zemljama prihvaćena
je ideja da sektor male privrede predstavlja jedan od najvažnijih segmenata
za kreiranje novih radnih mesta. Pored toga, mnoga mala i srednja preduzeća
deluju u pravcu revitalizacije privredne strukture, naročito ako se bave
proizvodnjom na bazi novih tehnoloških rešenja. Stoga i države nastoje
da podrže razvoj malih i srednjih preduzeća.
U Americi funkcioniše specijalan državni program podrske malih i srednjih
preduzeća koji se sprovodi preko državne agencije Small Business Association
(SBA). Ova agencija garantuje zajmove kvalifikovanim malim i srednjim
preduzećima, ukoliko su ove zajmove odobrili kreditori koji su prihvaćeni
od strane SBA programa. Za zajmove odobrene na osnovu SBA programa garantuje
američka država. SBA zajmovi daju se sa rokovima otplate između 5 i 25
godina i uglavnom nose varijabilne kamatne stope.
Bitna karakteristika SBA zajmova je da se oni mogu pakovati u pulove s
tim da se na toj osnovi emituju SBA obveznice. Prema tome, SBA obveznice
imaju pokriće u SBA zajmovima. Rokovi dospeća SBA obveznica iznose 7,
10, 15, 20 i 25 godina i razlikuju se od rokova dospeća SBA zajmova. Otplata
SBA zajmova vrši se mesečno putem anuiteta. Korisnici SBA kredita imaju
pravo da vrše prevremenu otplatu; u tom slučaju ne podležu plaćanju kaznene
kamate. Zapazeno je da se SBA krediti koji su dati za obrtni kapital i
imaju rokove maksimalno do 10 godina, često vraćaju pre roka dospeća,
za razliku od SBA kredita sa dužim rokovima koji se koriste za finansiranje
fiksnog kapitala u preduzećima.
2. STRUKTURIRANJE KREDITA
Pod strukturiranjem kredita podrazumeva se sporazumno utvrđivanje uslova pod kojim se zaključuje kreditni ugovor između banke kao kreditora i kompanije kao dužnika. Konkretni uslovi pod kojima je kredit zaključen treba da odražavaju potrebe i interese obe ugovorne strane. U elemente strukturiranja kredita ulaze pre svega ročnost kredita, visina kamatne stope, pokriće, zaštitne klauzule itd.
2.1. Ročnost kredita
Generalna shema kredita na bazi ročnosti izgleda ovako:
- kratkoročni krediti do 1 godine
-srednjeročni krediti od 1 do 7 godina
-dugoročni krediti obično preko 10 godina.
Različite ročne strukture kredita po pravilu se odnose na različite tipove
kredita. Tako se kratkoročni krediti, koje koriste kompanije, odnose na
finansiranje tekućih potreba u obrtnim sredstvima. Dugoročni krediti odobravaju
se za finansiranje fiksnih aktiva ili trajnog obrtnog kapitala. Srednjoročni
krediti banaka često se odnose na dugoročno finansiranje kompanija, s
tim da se kasnije oblik bankarskog finansiranja može da promeni ili da
kompanija dužnik pređe na berzansko finansiranje putem emisije vrednosnih
papira.
Ročnost kredita stipulira se u kreditnom aranžmanu, polazeći od principa
da bi ročnost kredita trebalo da se poklapa sa protekom vremena u kojem
postoji potreba korišćenja kreditnih oblika finansiranja. Na primer, unutar
kategorije jednogodišnjih kratkoročnih kredita, konkretnim kreditnim aranžmanom
može se odrediti rok vraćanja kredita od recimo 90 dana, ukoliko je to
dovoljno da se završi obrt zaliha, tako da je kompanija u stanju da iz
novčanog priliva vrati kredit. Kada se radi o dugoročnim kreditima za
finansiranje investicionih projekata u fiksne aktive, rokovi vraćanja
kredita treba da budu usklađeni sa formiranjem novčanog toka koji služi
kao osnova za vraćanje kredita banci zajedno sa kamatom (tzv. sinking
fund).
Kod kratkoročnih kredita ročnost predviđena kreditnim aranžmanima može
da bude samo nominalna ali ne i efektivna. To znači da se kratkoročni
kredit može odobriti na primer sa rokom od 3 meseca, ali da se prilikom
isteka tog roka izvrši prolongacija kredita. To će biti posebno slučaj
ukoliko se kratkoročni krediti koriste umesto dugoročnog kredita za finansiranje
trajnih obrtnih sredstava. Ukoliko banka odobri prolongaciju kredita,
ona ima pravo da izvrši izmene u kreditnom ugovoru npr. da koriguje kamatnu
stopu, ako je došlo do promene kamatnih stopa na finansijskom tržištu
ili ako je promenjen kreditni rejting dužnika.
Ukoliko bankarski kredit ima duži rok dospeća, involviran je veći stepen
kreditnog rizika, pri istim ostalim uslovima. Razlog je što se u dužem
vremenskom periodu bazični faktori, koji ulaze u ocenu kreditne sposobnosti
dužnika, mogu više da promene nego u kraćem vremenskom roku. Iz tih razloga
kredit sa dužim rokom vraćanja sadrži nešto višu kamatnu stopu, što predstavlja
premiju za povećani kreditni rizik.
Zajednički interes banke i dužnika je da se dužina otplatnog perioda što
realnije proceni. Ukoliko bi rokovi dospeća kredita bili suviše kratki
u odnosu na potencijalne mogućnosti stvaranja novčanog toka od strane
dužnika, došlo bi do finansijskog naprezanja dužnika, a verovatnoća da
kredit ne bude na vreme vraćen bila bi povećana. To isto važi za kratkoročne
kredite čiji rokovi treba da budu utvrđeni sa dužinom postojanja potrebe
za povremenim obrtnim aktivama.
2.2. Kamata
Kamatne stope koje banke primenjuju na kredite odnosno na depozite u
osnovi se formiraju na finansijskom tržištu. Nominalna kamatna stopa sadrži
dve osnovne komponente: realnu kamatnu stopu i stopu inflacije. Banke
prilikom formiranja kamatnih stopa na zajmove uračunavaju i dodatnu maržu
koja predstavlja individualizaciju stepena rizika za konkretne dužnike.
Ova poslednja komponenta kreditne kamatne stope služi i za formiranje
rezervi iz kojih se pokrivaju gubici po zajmovima. Ukoliko je kod konkretnog
zajma kreditni rizik veći, mora se zaračunati povećani dodatak u okviru
kamatne stope za pokrivanje povećanog rizika. Razume se da banka unapred
ne zna koji zajam neće biti vraćen na vreme, jer kad bi znala, ona taj
zajam ne bi ni odobrila. Međutim, na bazi zakona velikih brojeva, banka
može sa visokim stepenom verovatnoće da unapred sagleda stepen kreditnog
rizika (default risk) kod raznih kreditnih plasmana.
Na prvoklasne dužnike primenjuje se najniža kamatna stopa koja se obično
naziva primarnom kamatnom stopom (prime rate). Ona sadrži ponderisanu
cenu izvora sredstava, troškove administracije kredita i prihvatljivu
stopu profita banke. Na ovu primarnu kamatnu stopu zaračunava se dodatak
koji pokriva stepen kreditnog rizika za razne konkretne tražioce kredita.
Glavna opcija u politici kamatnih stopa banaka sastoji se u izboru između
fiksnih i fleksibilnih (varijabilnih) kamatnih stopa. Fiksne kamatne stope
predstavljaju tradicionalnu politiku kamatnih stopa banaka koja je ranije
bila široko primenjivana. Sada se fiksne kamatne stope uglavnom koriste
kod kratkoročnih kredita, dok se kod dugoročnih kredita pretežno koriste
fleksibilne kamatne stope. To se može objasniti pre svega većim neizvesnostima
u pogledu formiranja stopa inflacije kao i moguće veće varijabilnosti
stopa inflacije u vremenskom horizontu. Sem toga, postoji povećana osetljivost
kako banaka tako i dužnika na kamatni rizik koji proističe iz promena
kamatnih stopa. Najzad, postoji tendencija da banke pomeraju strukturu
svojih zajmovnih plasmana u pravcu dugoročnih zajmova koji sadrže povećani
kreditni i kamatni rizik. Svi ti razlozi deluju u pravcu sve većeg prihvatanja
fleksibilnih (plivajućih) kamatnih stopa. Pri tome banke prihvataju promene
kamatnih stopa nastale na finansijskom tržištu.
Za banke se ovde postavljaju dva pitanja. Prvo pitanje odnosi se na izbor
referentne kamatne stope koja služi kao osnova za formiranje individualiziranih
kreditnih kamatnih stopa na razne zajmove, imajući u vidu individualizaciju
kreditnog rizika. U tom smislu osnovu predstavlja tržišno formirana bazična
kamatna stopa, koja se može smatrati polaznom generalnom cenom finansijskih
resursa banaka. Najpoznatija takva stopa je LIBOR (London Interbank Offered
Rate), ali postoje i druge referentne odnosno bazične kamatne stope, npr.
kamatne stope na državne blagajničke zapise.
Drugo pitanje u vezi sa kamatnom politikom banaka jeste frekvencija ponovnog
određivanja kamatnih stopa polazeći od referentne kamatne stope. Naime,
promena referentne kamatne stope ima različite efekte na formiranje nivoa
fleksibilnih kamatnih stopa po kreditnim aranžmanima u zavisnosti od toga
da li se rekalkulacija vrsi npr. mesečno, tromesečno ili polugodišnje.
Stabilnost finansijskih odnosa po kreditnim aranžmanima vodila bi u pravcu
dužih rokova rekalkulacije kamatnih stopa. Međutim, varijabilitet inflacionih
stopa deluju u suprotnom pravcu.
Postoji potencijalna opasnost za dužnike da prihvatanje koncepta fleksibilne
kamatne stope može da znači suviše veliki porast kamatnih stopa u vezi
sa kretanjem stope inflacije. Preterano visoka kamatna stopa deluje u
pravcu ugrožavanja profitabilnosti poslovanja preduzeća dužnika. To može
da ugrozi i samu banku usled toga što suviše visoka cena kredita za visokozadužena
preduzeća može da dovede do smanjene mogućnosti otplate kredita i plaćanja
kamatnih obaveza. U tom smislu postoji mogućnost da se u kreditnim aranžmanima
odrede okviri u kojima je dozvoljeno formiranje fleksibilnih kamatnih
stopa. Na primer, ukoliko inicijalna kamatna stopa iznosi 10% godišnje,
ona može da bude ograničena na maksimum od 13% i na minimum od 7%.
Ukoliko banke primenjuju fiksne kamatne stope na dugoročne kredite kao
i fiksne kamatne stope na depozite, kao izvore svog potencijala, postoji
opasnost da banke izgube profitabilnost, ukoliko dođe do većeg porasta
kamatnih stopa na finansijskom tržištu. U tom slučaju dolazi do izraza
ročni debalans u strukturi banaka, naime banke uvek imaju kraću ročnu
strukturu kod depozitnog potencijala i dužu ročnu strukturu kod zajmovnih
plasmana. Stoga se povećanje tržišnih kamatnih stopa brže reflektuje na
povećanje cene depozita banaka nego na povećanje cene njenih kreditnih
plasmana. To je ključni argument za prihvatanje fleksibilnih kamatnih
stopa na srednjeročne i dugoročne bankarske zajmove.
2.3. Kolateral (pokriće)
U pogledu realnog pokrića u vezi odobrenih zajmova, u praksi banaka
postoje dva pristupa. Po jednom pristupu banke traže odgovarajuće pokriće
za odobreni zajam, s tim da imaju pravo da se naplate prodajom aktive
koja sluzi kao pokriće, ukoliko dužnik ne vrati zajam o roku. Drugi pristup
se zasniva na tome da banka ne traži realno pokriće za odobrene zajmove
već smatra da je otplata zajma zasnovana na prihvaćenoj projekciji novčanih
tokova. U tom smislu može se praviti razlika između kompanija koje zajmove
dobijaju na osnovu realnog pokrića (asset-companies) i kompanija koje
ne moraju da pruže realno pokriće za dobijanje zajmova (cash-flow-companies).
Velike kompanije sa najvišim kreditnim rejtingom po pravilu dobijaju nepokrivene
bankarske zajmove (unsecured loans) za razliku od manjih preduzeća kod
kojih se pretežno traži da imaju realno pokriće za zajmove. Manje banke
po pravilu odobravaju zajmove sa realnim pokrićem, pri čemu ove banke
odobravaju zajmove prvenstveno manjim preduzećima. Dugoročni zajmovi obično
sadrže realno pokriće usled većeg rizika u odnosu na kratkoročne zajmove.
Realni oblici pokrića koji se odnose na zajmove koje koriste kompanije
mogu da sadrže opremu, zalihe, potraživanja od kupaca, potvrde javnih
skladišta za lagerovanu robu, komercijalne nekretnine itd.
Opcija banke između pokrivenih i nepokrivenih zajmova u značajnoj meri
zavisi od kvaliteta dužnika. Ukoliko se zajam odobri uz realno pokriće,
kreditni rizik banke se smanjuje. S druge strane, postoji opasnost da
banka, ukoliko ima obezbeđenje u vidu realnog pokrića, relativizira analitičke
kriterijume kod odobravanja kredita. Stoga pokriće bankarskih zajmova
ne sme da supstituira primenu adekvatnih analitičkih metoda za procenu
kreditnih rizika. Sa gledišta banke je ipak najvažnije da se u toku trajanja
kredita generiše novčani tok koji je potreban za servisiranje duga. Ako
banka koristi kolateral, ona treba da vodi isto toliko računa o primeni
adekvatnih metoda kreditne analize kao i kod nepokrivenih zajmova.
2.4. Zaštitne klauzule
O kreditnim ugovorima mogu se predvideti razne zaštitne klauzule (covenants)
koje znače određeno obezbeđenje za kreditorsku banku. Zaštitne klauzule
postale su u novije vreme čak značajnije od ugovorenih kolaterala u kreditnim
aranžmanima. Postoje vrlo različite kombinacije zaštitnih klauzula koje
ulaze u kreditne ugovore, što u osnovi zavisi od finansijske snage dužnika
i kvaliteta njegovog menadžmenta. Ove klauzule primenjuju se u većoj meri
kod dugoročnih kredita, imajući u vidu povećani kreditni rizik Generalni
smisao zaštitnih klauzula jeste da se utiče na poslovnu politiku i ponašanje
preduzeća dužnika sa ciljem da se minimizira kreditni rizik. Najviše se
koriste sledeće zaštitne klauzule:
preduzeće se obavezuje da će u periodu trajanja bankarskog kredita davati
banci određeni set periodičnih finansijskih izveštaja;
preduzeće se obavezuje da će za vreme korišćenja kredita držati sopstveni
obrtni kapital iznad određenog minimalnog nivoa;
preduzeće ne sme da vrši veće bilansne promene ili vlasničke transformacije
bez odobrenja banke;
preduzeće ne sme da ulazi u nova kreditna zaduženja odnosno da povećava
u značajnijem iznosu fiksne aktive bez odobrenja banke;
preduzeće ne sme da kupuje vrednosne papire (sem državnih papira) kako
ne bi ulazilo u spekulativne transakcije koje bi mogle da znače povećanje
kreditnog rizika;
preduzeće ne može da kupi druga preduzeća (akvizicije) ili da ulazi
u fuzije sa drugim preduzećima bez odobrenja kreditorske banke;
ukoliko preduzeće probije vrednosti određenih indikatora na osnovu kojih
je izvršena kreditna analiza (u pogledu profitabilnosti, obrta sredstava,
strukture kapitala i likvidnosti) mogu se primeniti ograničenja isplate
dividendi akcionarima, plata i bonusa menadžerima firme i sl.
3. KREDITNI PROCES
3.1. Priprema i donošenje kreditnih odluka
U savremenom bankarstvu proces kreditiranja postaje znatno složeniji
nego u ranijim uslovima. Tehnologija kreditiranja privrede počinje sa
kreditnim zahtevima od strane kompanija. Ovi kreditni zahtevi ulaze u
proceduru koja ima za cilj da se izvrši adekvatna analiza kreditnog rizika.
Izvori informacija koji su relevantni za kreditnu ocenu delimično se zasnivaju
na informacijama koje podnosi tražilac kredita, zatim na osnovu baze podataka
kojom raspolaže banka i najzad na osnovu spoljnih informacija koje banka
prikuplja. Korišćenje trostrukih izvora za informacije koje se odnose
na tražioce kredita važno je zbog toga da bi se ukrštanjem podataka proverila
njihova tačnost.
Podaci koje kompanija kao tražilac kredita stavlja na raspolaganje banci
jesu pre svega podaci koji su sadržani u bilansu stanja, bilansu tokova
(bilans uspeha) i projekcijama novčanih tokova (cash flows). Tražilac
kredita podnosi i dodatnu dokumentaciju koja se odnosi na namene korišćenja
kredita kao i ostale informacije koje banka zahteva. Ceo ovaj informacioni
materijal banka kritički razmatra i proverava u vidu intervjua sa odgovarajućim
predstavnicima kompanije.
Baza podataka u samoj banci je veoma značajna, pa se banke smatraju nekom
vrstom zatvorenih rejting agencija. Naime, banka ima određene informacije
o tražiocu knedita, na osnovu dotadašnje saradnje sa njim. Sem toga, banka
raspolaže informacijama o drugim preduzećima koja pripadaju istoj privrednoj
grani, pa na osnovu toga može da izračuna prosek performansi sa kojim
su onda uporedive performanse kompanije koja traži kredit.
Treći izvor informacija potiče iz spoljnih izvora, pri čemu posebnu ulogu
igraju kreditne agencije.
Na osnovu svih raspoloživih podataka banka donosi pozitivnu ili negativnu
kreditnu odluku. U velikim bankama postoji visok stepen decentralizacije
donošenja kreditnih odluka, s tim da svako snosi odgovornost za kreditnu
odliku koju je doneo. Drugi princip je da funkcioneri banke na raznim
nivoima hijerarhije imaju tačno određene limite u pogledu donošenja kreditnih
odluka. Funkcioner banke na višem hijerarhijskom nivou ima prava da donese
kreditne odluke koje povlače veće iznose. Kreditni odbori donose kreditne
odluke za velike iznose kredita. Upravni odbor banke donosi najkrupnije
kreditne odluke.
Donošenje kreditnih odluka na svim hijerarhijskim nivoima mora da se zasniva
na jasno formulisanoj kreditnoj politici banke, koju formuliše top menadžment
banke. Na taj način, svi funkcioneri banke kao i kreditni odbori imaju
preciznu polaznu osnovu za sagledavanje kreditnih zahteva i za donošenje
odgovarajućih kreditnih odluka, kojima se operacionalizuje kreditna politika
banke. Dokument o kreditnoj politici banke sadrži kriterijume i proceduru
za odobravanje kredita.
Kod donošenja kreditnih odluka, banka mora da vodi računa o najmanje tri
faktora:
-prihvatljivosti kreditnog rizika,
-pozicionim limitima,
-dodatnom iznosu kapitala banke.
Prihvatljivost kreditnog rizika sastoji se u proceni banke o stepenu kreditnog
rizika koji se odnosi na konkretan kreditni zahtev. To znači da banka
procenjuje stepen rizika da glavnica zajma i kamate ne budu plaćeni u
predviđenim rokovima. U tom smislu banka ima svoju rejting skalu koja
može da sadrži 5 do 15 stepena kreditnog rizika. Ukoliko je stepen kreditnog
rizika niži, kreditna sposobnost tražioca kredita je viša. Sa povećanjem
procenjenog kreditnog rizika, banka traži višu kamatnu stopu za zajam,
jer u strukturu kamatne stope uključuje premiju za procenjeni rizik Na
taj način struktura kreditnih rejtinga za razne kreditne zahteve povlači
za sobom i odgovarajuću strukturu kamatnih stopa. Ako kreditni rizik poraste
preko određene granice, banka ne želi uopšte da odobri takve kreditne
zahteve, jer je rizik za banku suviše veliki.
Pozicioni limiti sastoje se u tome da banka u svakom momentu ima program
strukture svojih kreditnih plasmana. Ideja je da se putem određene diverzifikacije
plasmana smanjuje kreditni rizik koji bi inače bio veći kada bi pojedine
kategorije kredita imale veliku koncentraciju. Prema tome, banka može
da odbije kreditne zahteve, iako ispunjavaju uslove kreditnog rizika,
ukoliko bi time bili probijeni limiti za određenu kategoriju bankarskih
kredita.
Dodatni iznos bankarskog kapitala je treći bitan faktor kod odobravanja
novih bankarskih zajmova. Naime, banke su obavezne da drže dodatni iznos
akcijskog kapitala na svaki dodatni iznos kreditnih plasmana, jer je to
za banku povećanje njene kreditne izloženosti (tj. kreditnog rizika).
Prema tome, da bi banka odobrila dodatni bankarski zajam, ona mora da
raspolaže ne samo slobodnim kreditnim potencijalom za plasman nego i dodatnim
iznosom kapitala koji u određenom procentu mora da pokriva dodatni iznos
zajma.
Karakter (character) pokazuje spremnost kao i želju da se dug otplati
na vreme zajedno sa kamatama. Smatra se da je to početni uslov da bi preduzeće
moglo da dobije kredit.
Kapacitet zaduženja (capacity to borrow) znači procenu sposobnosti preduzeća
da iz tekućeg dohotka izvrši vraćanje bankarskih kredita zajedno sa kamatama.
Ta sposobnost vezana je za generiranje dohotka u periodu u kome treba
da se kredit otplati.
Kapital (capital) pokazuje neto imovinu dužnika, što se uzima kao kriterijum
ranijeg finansijskog ponašanja kreditnog dužnika. Pored toga, visina neto
imovine (kapitala) predstavlja rezervu solventnosti, pa stoga utiče i
na visinu kredita koji kompanija može da dobije.
Kolateral (collateral) ili zaloga predstavlja realno pokriće koje može
da bude uslov za dobijanje kredita kod banke. Zaloga može da bude u vidu
vrednosnih papira, zaliha, potraživanja od kupaca kao i fiksne aktive.
Ekonomske prilike (conditions) označava makroekonomske ili sektorske prilike
koje utiču na sposobnost otplate bankarskih zajmova o rokovima zajedno
sa kamatom. Na primer, u periodima povoljne konjunkture kreditni rizik
je znatno manji nego za vreme recesije.
Zaključivanje ugovora o zajmu. Ukoliko je banka donela pozitivnu odluku
o kreditnom zahtevu kompanije, pozivaju se ovlašćeni predstavnici te kompanije
da sa bankom pregovaraju o preciznim uslovima zajma (iznosu, roku otplate,
kamatnoj stopi, kolateralu, zaštitnim klauzulama itd). Kada su uslovi
zajma dogovoreni u svim detaljima, priprema se i zaključuje ugovor o zajmu
(loan agreement).
3.2. Monitoring kredita
Posle momenta odobravanja kredita, banka ne vrši samo tehničke poslove
oko naplate dospelih kreditnih rata i kamata nego i monitoring (praćenje)
kredita koji su u operativnoj funkciji. Cilj ovog praćenja je da se sagleda
kvalitet celokupnog zajmovnog portfolija kao i da se prate performanse
svakog pojedinačnog zajma. Smisao praćenja ukupnog zajmovnog portfolija
vezan je za kreditnu politiku banke i njenu politiku likvidnosti. Praćenje
pojedinačnih zajmova značajno je da bi se blagovremeno preduzimale korektivne
akcije, ukoliko bi došlo do zastoja u servisiranju dugova od strane dužnika.
Putem monitoringa zajmova banka procenjuje da li je potrebno da koriguje
visinu rezervi i kapitala u cilju pokrića gubitaka po jednom delu zajmova.
I najsigurnije banke imaju izvesne gubitke po zajmovima, ali je bitno
da ti gubici budu u granicama tolerancije.
Ukoliko banka ne naplati kredit odnosno kamatu u roku od 90 dana po dospeću
- a nije došlo do reprogramiranja zajma - smatra se da takvi zajmovi treba
da budu otpisani. Otpis zajmova (charge-offs) ne mora da znači definitivni
gubitak sredstava za banku, pošto postoji mogućnost da se i otpisani zajmovi
naknadno bar delimično naplate. U nekim analizama se koristi pretpostavka
da će 50% otpisanih zajmova biti naplaćeno kasnije (tzv. recovery rate).
Monitoring zajmova (loan review) je oblik interne revizije zajmovnog portfolija
u okviru same banke. Cilj je da se što brže otkriju problemski zajmovi
kao i da se informiše top menadžment banke o kvalitetu zajmovnog portfolija
u celini i po kreditnim grupacijama. Preporučuje se da se kod problemskih
zajmova odmah preduzmu korektivne akcije putem dogovora o restrukturiranju
zajma, zahteva za dodatnim zalogama (kolateralima) itd.
Klasifikacija problemskih zajmova je sledeća:
1. Substandardni zajmovi
2. Sumnjivi zajmovi
3. Zajmovi sa gubitkom.
Substandardni zajmovi su oni koji pokazuju lošije performanse od predviđenih.
Sumnjivi zajmovi imaju povećani rizik da neće biti naplaćeni. Zajmovi
sa gubitkom (loss loans) su zapravo otpisani zajmovi. Otpis zajmova se
prvenstveno vrši iz operativnih rezervi za otpis zajmova, koje banke unapred
formiraju, imajući u vidu stopu anticipiranih otpisa. Ukoliko operativne
rezerve nisu dovoljne, gubici po zajmovima se otpisuju na teret kapitala
banke.
3.3. Sanacioni scenariji
Kada se utvrde problemski zajmovi, banka stoji pred izborom između likvidacije
ili sanacije kompanije. Ukoliko se proceni da se putem sanacionih postupaka
ne može ponovo dobiti dovoljno zdrava kompanija, koja je u stanju da servisira
svoje dugove, rešenje bi bilo da se izvrši likvidacija kompanije. Međutim,
banke često preferiraju sanaciju dužničke kompanije, ukoliko se na osnovu
intenzivnih razgovora oceni da postoje realne šanse da kredit može da
bude vraćen po reprogramiranim uslovima. U tom slučaju stručnjaci banke
i kompanije dužnika zajedno razrađuju varijante sanacionog programa.
Izrada sanacionih scenarija je složen posao za banke. Bankarski eksperti
koji rade na sanacionim scenarijima zajmova (loan workout) moraju da ulože
mnogo rada sa kompanijom dužnikom da bi utvrdili da li je zajam nenaplativ
ili bi i pod kojim pretpostavkama moglo da dođe do konsolidacije kompanije
kako bi ona ponovo moglo da servisira svoje dugove. U razmatranjima sanacionih
scenarija specijalisti banke moraju da ulože mnogo strpljenja i pregovaračkih
veština kako bi se došlo do odgovarajuće solucije koja bi bila prihvatljiva
kako za banku tako i za kompaniju dužnika.
Sanacioni postupak se najčešće završava restruktuiranjem zajma, što praktično
znači da se vrši modifikacija uslova zajma (odlaganje isplate kamate i
glavnice, produženje ročnosti zajma, revizija kamatnih stopa itd.). Kod
restrukturiranja zajma banka može da traži dodatne garancije. Ukoliko
dođe do prihvatanja sanacionog scenarija i do reprograrniranja zajma,
izbegnut je otpis zajma.
Restrukturiranje zajma u suštini znači da se kupuje vreme da bi se stvorila
mogućnost da dužnička kompanija sanira svoju ekonomsku i finansijsku poziciju,
kako bi ponovo bila osposobljena da servisira svoj dug prema banci. Banka
prihvata reprogramiranje zajma pod određenim uslovima koji treba da dovedu
do povećavanja sposobnosti dužnika da otplati dug. Ti uslovi sastoje se
u prekompoziciji proizvodnih programa i uključivanju novih proizvoda,
prekomponovanju marketinga, smanjivanju plata u kompaniji, eliminisanju
viškova zaposlenih, likvidaciji nepotrebnih aktiva kompanije, uklanjanju
nekompetentnih menadžera itd. Restrukturiranje kompanije može da uključi
i promenu vlasničke strukture, npr da ona bude preuzeta od strane druge
kompanije. Cilj programa konsolidacije preduzeća sastoji se u smanjenju
troškova, povećanju prodaje i dohotka, pa prema tome i stvaranju uslova
da se poveća sposobnost otplate dugova.
ZAKLJUČAK
Kredit je za banku kao poverioca dužničko poverilački posao, gde banka
kao poverilac upošljava raspoloživi deo slobodnih novčanih sredstava,
pri čemu koristi određene forme obligacionih formi, uzima određeni oblik
ličnog ili realnog jemstva koji je dužnik dužan da prezentira banci, kako
bi banka kao poverilac bila stručna da će dužnik uredno i na vreme izvršiti
svoje obaveze prema poveriocu.
Za kredit se često kaže da predstavlja sredstvo usmeravanja aktivnosti
i razvoja privrede. U odnosu na proces reprodukcije, kredit ima veoma
značajnu funkciju, jer omogućava likvidnost i kontinuitet proizvodnje,
ubrzava i povećava proces proizvodnje i uspostavlja ravnotežu robno -
novčanih odnosa na tržištu. U privrednom životu i finansijskoj praksi
mogu se nabrojati sledeće najznačajnije funkcije kredita:
Osnova funkcija kredita jeste mobilizacija svih novčanih sredstava koja
se u društvu i privredi privremeno nalaze van proizvodne i prometne funkcije,
kako bi se najefikasnije alocirala na korisnike.
Kontinuitet reprodukcije uz kreditnu podršku omogućuje likvidnost i kontinuitet
proizvodnje (prosta reprodukcija), doprinosi ubrzanju i povećanju reprodukcije
(proširena reprodukcija) i regulisanju ponude i tražnje na tržištu (ravnoteža
robnonovčanih odnosa).
Kredit obezbeđuje likvidnost i stabilnost privređivanja. Ova funkcija
dolazi do izražaja u obezbeđivanju sredstava u periodu dok se proizvodnja
ne realizuje, posebno u organizacijama sa sezonskim karakterom proizvodnje
i prodaje.
Kredit deluje i kao regulator ponude i tražnje na tržištu. On omogućuje
da se kupci na tržištu pojavljuju kao potrošači i onda kada nemaju dovoljno
sopstvenih sredstava. Time se doprinosi stabilizaciji cena i smanjenju
nivoa zaliha, čime se ubrzava proces reprodukcije.
Uticaj kredita ne međunarodnu ekonomsku razmenu takođe je evidentan jer
je izvozni kredit postao sredstvo konkurentske borbe, posebno u osvajanju
novih tržišta, za šta je potrebna kreditna podrška plasmanu robe.
Kredit kao mobilizator razvoja privredno nedovoljno razvijenih područja
- ima poseban značaj u međunarodnim privrednim odnosima za razvoj privredno
nedovoljno razvijenih zemalja, jer se pomoću njega lakše može prebroditi
nedostatak sopstvene akumulacije i ubrzati razvoj.
Kontrolna funkcija kredita u privredi predstavlja važan oblik ukupne finansijske
kontrole. Pomoću kredita se ostvaruje permanentna kontrola poslovanja
preduzeća koja se kreditiraju. Banka koja daje kredit, po pravilu, uslovljava
svog klijenta da celokupno finansijsko poslovanje obavlja uz njeno posredovanje.
Ona kontroliše klijenta koji koristi njen kredit da ga zaista namenski
upotrebljava, da posluje rentabilno, da nema nenaplativih i sumnjivih
potraživanja i da su zalihe iskazane prema realnim cenama.
Za proces reprodukcije nije dovoljno samo da se obezbedi potrebna količina
novca putem kredita, već je neophodno da taj novac (kredit) dođe u pravo
vreme i na pravo mesto. Otuda je nužnost postojanja kreditnog odnosa u
tržišnim uslovima privređivanja očigledna, a samim tim i učešće banaka
kao posrednika na tržištu.
LITERATURA
1. Ćirović Milutin: Bankarstvo, Beograd, European Center for Pace and Development, 2006.
2. Ćirović Milutin: Fuzije i akvizicije, Novi Sad, Prometej, 2004.
3. Donaldson T.H.: Understanding Corporate Credit: The Lending Barker's Viewpont, London: MacMillan, 1983.
4. Đukić Đorđe, Bjelica Vojin, Ristić Života: Bankarstvo, Beograd, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2004.
5. Fabozzi Frank, Freanco Modigliani: Capital Markets: Institutions and Instruments, Upper Saddle River (New Jersey: Prentice Hall /Pearson Education, 2003.
6. Reed Edward /Edward Gill: Commercial Banking, Englewood Cliffs, N.J.: Prentice Hall, 1989.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi