CARINE

Sa razvojem svetske trgovine u doba liberalizma, brzo je sazrela svest da prepreke, koje su pojedine države uvele nakon narastanja nacionalnih ekonomija radi zaštite svoje proizvodnje, odnosno zbog fiskalnih, politickih ili drugih interesa, ometaju nesmetani protok robe i usluga na globalnom nivou što je u velikoj meri smanjivalo profit, kao primarni interes u robnoj razmeni u XIX veku. Zbog toga su, vec krajem istog veka, a narocito u XX veku, došle do izražaja tendencije koje su se kretale u dva pravca. S jedne strane, dolazi do pokušaja liberalizacije medjunarodne trgovine putem zakljucivanja sporazuma o uklanjanju trgovinskih, carinskih i vancarinskih barijera, dok.s druge strane dolazi do formiranja politickih i ekonomskih grupacija koje medjusobno liberalizuju i uklanjaju, u okviru tih grupacija, sve barijere do odredenog nivoa koji medjusobno ugovaraju, uz stvaranje još cvršcih barijera za trgovinu prema trecim zemljama - neclanicama.
Pod terminom fiskalna politika podrazumevamo nacin kako vlada bira trošenje svog budžeta u cilju pružanja javnih usluga i roba gradjanima, cesto ih nazivajuci “troškovima”. Ove robe i usluge obuhvataju javnu infrastrukturu, edjukaciju, zdravstvo, javnu sigurnost, pravosudje, itd. Vlada se zalaže da pronadje najbolje metode za finansiranje ovih troškova preko raznih vrsta poreza kao što su: PDV, carinske takse, porez na licna primanja, porez na prihode korporacija, doprinos za socijalnu sigurnost, itd.. U toku implementacije poreskih politika, vlada se trudi da osigura nizak nivo poreskih opterecenja i jednako tretiranje kako za biznise tako i za gradjane.
Ciljevi fiskalnih politika se menjaju i mogu da obuhvataju:
1. Alokacija javnih prihoda (porezi). Mnoge važne delatnosti za funkcijonisanje društva – edjukacija, zdravstvo, javna sigurnost, socijalna zaštita, zaštita ambijenta, javne investicije – nebi bile moguce, ili se ne bi pružile na potrebnom nivou bez intervencije države. Da bi se otklonile ovi nedostaci, fiskalna politika koristi priklpljene prihode u budžetu i pomaže finansiranje ovih aktivnosti.
2. Makroekonomska satabilnost. Ekonomije mnogih razavijenih zemalja cesto su predmet mnogih stalnih trevenja. Eventualne stagnacije u ekonomiji cesto se reflektuju na porodicni budžet, a nakon toga i na njihove troškove za robe i usluge. U njenim nastojanjima za eleminisanje ili smanjenje tavih gibanja, vlada koristi povremeno srestva fiskalnih politika kao poreske politike i javane rashode.
3. Podstrekivanje ekonomskog rasta. Izmedju izmena u porezima i javnih rashoda, vlada može da pomogne stimulisanjem ekonomskog razvoja
4. Ponovna raspodela prihoda. Dobitnici vladinih prihoda upotrebljavaju prikupljene prihode radi osiguranja javnih penzija; minimalni nivo prihoda za bolesn i e osobe, iznemogla lica, starije osobe, itd. Država koja daje visok prioritet ovim ciljevima, obicno preporucuje upotrebu progresivnog sistema poreskih prihoda, znaci da se oporezuju više oni koji imaju vece prihode.

1. RAZVOJ CARINA

Pri razmatranju posrednih ili indirektnih poreza treba razlikovati indirektne poreze na pojedinacne potrošne artikle, porez na promet i carine.
Prva kategorija poreza se javila mnogo ranije od poreza na promet i bila je predstavljena tradicionalnim potrošnim porezima. Danas su ovi porezi potisnuti, i u savremenim uslovima od mnogo veceg znacaja je porez na promet, kao opšti porez na potrošne artikle.
Porez na promet je postojao još u sistemima starog Egipta, Vizantije i Rima. Zatim ga nalazimo u Španiji od 1342.godine, da bi zatim naglo nestao iz poreskih sistema u svetu. U XVII i XVIII veku Engleska je, u odnosu na druge evropske zemlje, imala najbrži industrijski razvoj. Razvoj manufaktura uzima pun zamah. Stvaraju se temelji tekstilne industrije. Pocinje razvoj metalurgije. Trgovinski kapital sve više ustupa mesto industrijskom kapitalu. Medjutim, još uvek su jaka razna feudalna ogranicenja. Na praksu privrednog života mnogo jaci uticaj imaju merkantilisticke ekonomske doktrine državnog intervencionizma nego fiziokratske ideje o konkurenciji i ekonomskim slobodama. Buržoazija još nije izborila ekonomske slobode. U takvoj situaciji stvaralaštvo Vilijema Petija ostalo je u krilu merkantilistickih ekonomskih ucenja, ali je pocelo i da se izdvaja iz tog ucenja. Taj deo Petijevog stvaralaštva koji je poceo da se izdvaja iz merkantilistickog ekonomskog ucenja postavlja temelje klasicne ekonomske misli. Kada je u pitanju uloga države u privrednom životu, Peti je negde izmedju stavova razvijenog merkantilizma i stavova pristalica ekonomskog liberalizma Kenea i, posebno, Smita. Po njemu, država treba da interveniše merama koje ce unaprediti tehnologiju. Fiskalni i carinski doprinos pojedinaca treba da bude u skladu sa njihovom imovinom i uspešnošcu poslovanja. Prilikom odredjivanja izvoznih carina, država treba da vodi racuna o konkurentnoj sposobnosti domace robe, a uvozne carine moraju biti u funkciji zaštite domace proizvodnje.
Do ponovne pojave dolazi tek posle I svetskog rata, kada je uveden u vecem broju zemalja (Nemacka, Austrija, Belgija, Francuska, Italija...). Sad su porezp na promet uvele tek u periodu velike ekonomske krize 1929 - 1933.g. Osnovni uzrok ponovne pojave poreza na promet treba tražiti u potrebi pribavljanja novih prihoda za rješavanje finansijskih problema nastalih u toku I svj. rata.
U savremenoj finansijskoj teoriji se razlikuju tri osnovne varijante poreza na promet:
1. Jednofazni porez na promet predstavlja takvu varijantu PNP kod koga se zahvatanje vrši samo u jednoj tacno odredenoj fazi pri kretanju robe od proizvodaca do potrošaca.
Svefazni porez na promet predstavlja takvu varijantu PNP gdje se vrši oporezivanje prometa roba i usluga pri svakoj prometnoj fazi. Svefazni PNP se u principu javlja u dvije varijante, i to:
svefazni bruto PNP; Obracun se vrši na osnovicu u koju su ušli poreski iznosi iz ranijih oporezovanih faza (kumulativni efekti). Pored svefaznog bruto PNP postoji i višefazni PNP koji ne tereti sve faze prometa vec samo neke od njih;
svefazni neto PNP; Placeni porez u prethodnoj fazi prometa se oduzima iz poreske osnovice u narednoj fazi. Npr. porez na dodatu vrednost.
Porez na dodatu vrednost predstavlja najnoviju varijantu PNP, koja je našla svoju primenu tek 1954.g. u Francuskoj. Za njeno prakticno provodenje u delo posebno se zalagao njen idejni tvorac M.Laure. Porez na dodatu vrednost predstavlja porez cije je placanje podijeljeno na parcijalna placanja, koja se obavljaju u svakom stadiju procesa proizvodnje i distribucije na bazi dodate vrednosti u odredenom stadiju. U praksi su poznata dva nacina putem kojih se provodi prakticna primjena ovog principa, i to tzv. sistem fizickih dedjukcija i sistem finansijskih dedjukcija. U prvom slucaju polazi se od fizicke analize proizvoda i od odvajanja onih elemenata proizvoda koji su vec bili oporezovani u nekom ranijem stadiju. U drugom slucaju se kao polazna tacka uzima knjigovodstvena analiza, tj. vodi se racuna o ulaznim i izlaznim knjigovodstvenim pozicijama stadija, a zatim se izdvaja ona vrednost koja nosi karakter novostvorene vrijednosti u odredenom stadiju. Znaci, porezu je podložna samo nova vrijednost koja je dodana proizvodu, koji je predmet prodaje.

2. CARINE - Pojam

Pri razmatranju indirektnih poreza, svakako ne treba izgubiti iz vida carine, buduci da ova kategorija prihoda po svojim osnovnim karakteristikama predstavlja indirektne poreze. Carine su javne dažbine, koje država naplacuje prilikom prelaska robe preko državne granice od vlasnika robe i to u domacoj valuti. S obzirom na ulogu, ciljeve kao i tehniku obracuna carine se dele u nekoliko kategorija. Tako, prema pravcu kretanja robnog prometa treba razlikovati sledece kategorije carina: uvozne, izvozne i tranzitne carine. Uvozne predstavljaju najvažniju kategoriju carina, buduci da se placanje carina na izvoz praktikuje samo u posebnim slucajevima. Tranzitne carine predstavljaju istorijsku kategoriju, jer se još od Barselonske konferencije 1921.godine ne primenjuju.
Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji se priznaje kao moguca zaštita domace proizvodnje od negativnog uticaja svetskog tržišta, je carina. Polazeci od toga da je carina nastala kao iskljucivo fiskalni instrument na uvoz, provoz i izvoz robe, došlo se do toga da carina postaje osnovna mera zaštite domace proizvodnje.Carina je dažbina koja se naplacuje na stranu robu koja se uvozi na carinsko podrucje odredene zemlje ili se sa tog podrucja izvozi. To je iznos davanja uvoznika robe u domacoj valuti po osnovu uvoza odnosno prelaska robe preko carinske linije jedne države, odnosno prelaska preko granice. Carina je u principu trošak poslovanja uvoznika, mada se najcešce prevaljuje, prilikom kalkulacija cene, na potrošaca. Karakteristike carine su sledece :
carina je dažbina;
carina je po pravilu trošak uvoznika;
carina je državni prihod (fiskus) koji naplacuje država;
carina može biti instrument zaštite domace proizvodnje .

Savremeni carinski sistemi poznaju uglavnom uvozne i izvozne carine. Carine su sve do pojave razvijenog kapitalizma imale dominantno fiskalni karakter i predstavljale znacajan izvorni prihod države. Medjutim, na visokom nivou razvoja medjunarodne podele rada, kada je bespoštedna konkurencija neposredno stvarala uslove za polarizaciju svetskih ekonomskih tokova na razvijene i manje razvijene, carina je dobila izuzetno važnu funkciju zaštite domace proizvodnje. Savremena ekonomska istorija sveta je ne samosaznanjem, vec i neposrednim uticajem carine kao glavnog instrumenta za zaštitu nacionalnog ekonomskog prostora. Dinamican razvoj proizvodnih snaga u kapitalizmu i nastanak savremeno organizovanih država doveo je do promene funkcije carine. Povremene ekonomske krize u ciklicnom kretanju proizvodnih snaga i njihov uticaj na medjunarodne tokove robe doprinele su da carine postanu dominantan i najznacajniji instrument kojim se obezbedjuje zaštita domace proizvodnje. Tako carina, od iskljucivo fiskalnog karaktera, dobija karakter znacajnog instrumenta privredne politike koji obezbedjuje razvoj proizvodnih grana, dugorocno povecava efikasnost nacionalne proizvodnje i doprinosi obezbedenju dinamicnog razvoja zemlje.
Prema nacinu obracuna mogu se razlikovati: carine po vrednosti i speceficne carine. Carine po vrednosti se izražavaju u procentu od vrednosti robe, a specificne se utvrduju na bazi posebnih mernih jedinica (kg, l,...).
Od posebnog znacenja je kategorizacija carina na: fiskalne i zaštitne carine. U praksi je teško utvrditi šta dominira: ekonomsko-politicka ili fiskalna komponenta carine. Karakteristicno je da su još u Antickoj Grckoj i Rimu carine predstavljale vrlo znacajan izvor prihoda. Fiskalni karakter carina dolazio je do izražaja i u feudalizmu, kada je ubiranje prihoda, koji su imali karakter carina bilo motivisano kretanjem roba iz mesta u mesto u unutrašnjem prometu (cestarina, mostarina, pratnja i sl.).
U kasnijem razvoju narocito od perioda merkantilizma carine dobijaju ekonomsko-politicke zadatke, posebno u okvirima protekcionisticke politike. Carine predstavljaju nesumnjivo izuzetno znacajan elemenat protekcionisticke politike, buduci da se uvode na proizvode stranog porekla i to uz primenu visokih carinskih stopa.
U savremenim uslovima ekonomsko-politicke komponente dolazi do izražaja kroz protkcionisticku politiku, politiku platnog bilansa, valutnu politiku i sl.
U funkciji fiskalnog instrumenta osnovni nedostatak carina sastoji se u nestabilnosti prihoda. U znatnom broju zemalja carine imaju karakter iskljucivo dopunskog prihoda. Pri razmatranju fiskalnog aspekta carina, ne treba zanemariti cinjenicu, da se carine kao prihod relativno lako ubiru i da carinski obveznici pružaju naplati carina relativno mali otpor. Iznos placene carine se uracunava u cenu uvezenog proizvoda i carinski obveznik ga po pravilu prevaljuje na konacnog potrošaca. Carine se naplacuju i uz relativno manje troškove nego što je slucaj sa ubiranjem drugih prihoda, a u prvom redju direktnih poreza.
U principu carinske tarife mogu da budu zasnovane na fiskalnim kriterijima ili na kriterijima protekcionizma odnosno zaštite domace proizvodnje. Ukoliko je primarni cilj carinske politike obezbedenje prihoda, neophodno je pri ustanovljavanju carinske tarife voditi racuna o tome, da carinsko opterecenje bude relativno nisko, da bi se na taj nacin stimulativno delovalo na uvoz. Ne trega izgubiti iz vida ni zaštitnu komponentu carina i njenu zastupljenost u tekucoj ekonomskoj politici.

3. CARINSKE PROCEDURE

Zadatak carinske službe je da pomiri svoje dve, u suštini suprotstavljene uloge: da omoguci maksimalno brz protok robe i putnika, a da pritom spreci sve oblike prekogranicnog kriminala: medjunarodni terorizam, krijumcarenje ljudi i ilegalne migracije, krijumcarenje oružja, krijumcarenje narkotika, krijumcarenje komercijalne robe.
Ovaj zadatak je moguce ispuniti samo uz: integrisano upravljanje granicom, naknadne kontrole, analizu rizika, kao i uz primenu savremenih carinskih procedjura.
Integrisano upravljanje granicom ima za cilj da obezbedi otvorene i maksimalno bezbedne granice. Za ostvarenje ovog cilja neophodno je obezbediti: bolju saradnju i koordinaciju svih službi na granicnim prelazima, saradnju sa drugim službama u zemlji, kao i saradnju sa carinskim administracijama drugih zemalja. Drugim recima, neophodno je revidirati zastarele sporazume i zakljuciti nove sa carinskim administracijama od strateškog znacaja i obezbediti medjunarodnu razmenu informacija.
Naknadna kontrola podrazumeva proveru ispravnosti deklaracije i posle puštanja robe. Glavna promena u novom postupku naknadne kontrole (eksterne revizije) je pomeranje mesta na kome se vrši kontrola carinske robe i dokumentacije. Sada je moguce kontrolu obaviti u prostorijama deklaranta ili u prostorijama drugog privrednog subjekta ukljucenog u poslovni odnos. Pored ostalog, naknadna kontrola predvida mogucnost da se, i posle puštanja robe, a radi provere tacnosti podataka u deklaraciji, izvrši kontrola komercijalnih dokumenata i podataka u vezi sa uvozom i izvozom te robe ili u vezi sa naknadnim komercijalnim poslovima sa tom robom.
Elektronsko podnošenje dokumenata omogucava uvoznicima i špediterima da podnesu dokumentaciju putem Interneta, cime se postiže:
ubrzanje postupka,
ušteda sredstava,
smanjenje broja grešaka,
prihvatanje i prosledivanje podataka pre prispeca robe,
razmena dokumenata sa drugim carinskim službama.

4. MISIJA I ULOGA CARINE

Misija carinske službe, kao jedne od osnovnih stubova naše države, je:
efikasno sprecavanje kršenja carinskih, spoljnotrgovinskih, poreskih i deviznih propisa,
efikasna naplata uvoznih dažbina,
brz i lagan protok robe i putnika,
zaštita bezbednosti i zdravlja gradana Srbije.
Da bi ispunila svoju misiju, carinska služba Srbije se neprestano razvija i oblikuje po ugledju na najsavremenije carinske sisteme u svetu. Vec danas se može reci da je carinska služba profesionalna, efikasna i nepristrasna, što dokazuje sve vece poverenje gradana. Ispunjavanjem svoje misije carinska služba omogucava da se:
obezbede sredstva za nesmetano funkcionisanje države, odbranu zemlje, zaštitu života i zdravlja ljudi i životne okoline,
spreci nelegalan uvoz opojnih droga, oružja, municije, radioaktivnih i zaraženih roba,
spreci iznošenje kulturno-istorijskog blaga naše zemlje
unapredi razvoj trgovine i turizma.
Carinska služba Srbije ima dve podjednako važne uloge, a to su fiskalna i bezbednosna uloga.
Fiskalna uloga se ogleda kroz obracun, naplatu i prinudnu naplatu carine, PDV-a, akciza i drugih uvoznih dažbina.
Bezbednosna uloga se manifestuje kroz carinski nadzor i kontrolu uvoza, izvoza i tranzita robe za koju je:
zabranjen uvoz ili provoz,
propisane posebne mere radi sigurnosti,
potrebne mere zaštite ljudi i životne sredine,
potrebna zaštita prava intelektualne ili industrijske svojine.
Mere carinskog nadzora i kontrola unošenja, iznošenja i tranzita sprovode se nad robom koja predstavlja:
zašticene biljne i životinjske vrste (CITES konvencija),
otpad (Bazelska konvencija),
nacionalno blago, odnosno dela istorijske, umetnicke ili arheološke vrednosti.
Bezbednosna uloga se ogleda i kroz carinski nadzor i kontrolu robe koju putnici nose sa sobom, kao i kroz kontrolu unošenja i iznošenja dinarskih i deviznih sredstava u medjunarodnom putnickom i pogranicnom prometu sa inostranstvom.

5. MEÐUNARODNI DAN CARINE

26. januar se obele\ava kao Meðunarodni dan carine jer je na taj dan, 1953. godine odr\ana prva sednica Saveta za carinsku saradnju.
Savet za carinsku saradnju, sto je zvanicni naziv Svetske carinske organizacije (SCO), je 1952. godine osnovalo 17 evropskih zemalja. Danas je to globalna medjunarodna organizacija u koju su u;lanjene 164 zemlje najrazli;itijih socijalno-ekonomskih nivoa sa svih kontinenata, koje obavljaju 98% medjunarodne trgovine. Jedina je medjunarodna organizacija koja se na globalnom nivou bavi problematikom carina. Oko 80% clanstva cine zemlje u razvoju ili tranziciji.
Pod okriljem SCO doneto je 12 medjunarodnih konvencija i veliki broj preporuka ciji je zajednicki cilj pojednostavljivanje i usaglašavanje carinskih procedjura a samim tim ubrzanje prometa roba preko granicnih linija uz istovremeno pojacavanje kontrola.
SCO obezbedjuje saradnju izmedju carinskih administracija i primenu medjunarodnih carinskih instrumenata, a zadužena je i za pružanje neophodne tehnicke pomoci u izgradnji kapaciteta svojih clanica sa ciljem povecanja efikasnosti rada njihovih carinskih službi.
Saradnja sa ovom organizacijom je od izuzetnog znacaja zbog cinjenice da se direktno ucestvuje u stvaranju efikasnog carinskog okruženja i vrši stalna razmena iskustava i ažuriranje opsteprihvacenih standarda.

ZAKLJUCAK

Spoljnotrgovinska razmena, kao oblik medjunarodne podele rada, se sve više proširuje, medjunarodni ekonomski odnosi produbljuju, a svetska trgovina postaje znacajan cinilac razvoja nacionalnih ekonomija. Ocigledno je, takode, da se internacionalizacija svetskog prostora sve više širi, što svetsku reprodukciju procesa proizvodnje cini jedinstvenijom.Robna razmena se odvija po najstrožijim pravilima koja vladaju na svetskom tržištu, bez obzira na ostvaren nivo produktivnosti u proizvodnji. Putem svetskog tržišta ostvaruje se prometni proces gde se uporedjuju sve razlicitosti u uslovima privredivanja na domacem tržištu. Na medjunarodnom tržištu, iako se po pravilu nastupa sa robom koja predstavlja najviši domet upotrebne vrednosti, razlike u stepenu cenovne konkurentnosti su znacajne. Savremeno svetsko tržište ima razradena pravila kako se rešavaju razlike u cenama u robnoj razmeni sa svetom.
Jedini instrument u odvijanju robne razmene sa svetom, koji se priznaje kao moguca zaštita domace proizvodnje od negativnog uticaja svetskog tržišta, je carina. Polazeci od toga da je carina nastala kao iskljucivo fiskalni instrument na uvoz, provoz i izvoz robe, došlo se do toga da carina postaje osnovna mera zaštite domace proizvodnje.Carina je dažbina koja se naplacuje na stranu robu koja se uvozi na carinsko podrucje odredene zemlje ili se sa tog podrucja izvozi. To je iznos davanja uvoznika robe u domacoj valuti po osnovu uvoza odnosno prelaska robe preko carinske linije jedne države, odnosno prelaska preko granice.Carina je u principu trošak poslovanja uvoznika, mada se najcešce prevaljuje, prilikom kalkulacija cene, na potrošaca. Savremeni carinski sistemi poznaju uglavnom uvozne i izvozne carine. Carine su sve do pojave razvijenog kapitalizma imale dominantno fiskalni karakter i predstavljale znacajan izvorni prihod države. Medjutim, na visokom nivou razvoja medjunarodne podele rada, kada je bespoštedna konkurencija neposredno stvarala uslove za polarizaciju svetskih ekonomskih tokova na razvijene i manje razvijene, carina je dobila izuzetno važnu funkciju zaštite domace proizvodnje. Savremena ekonomska istorija sveta je ne samosaznanjem, vec i neposrednim uticajem carine kao glavnog instrumenta za zaštitu nacionalnog ekonomskog prostora.
Postoji velika razlika izmedju nivoa vlasti koji donose poresku politiku, provode poresku politiku i na kraju onih nivoa koji dobijaju poreska primanja. Tako je država odgovorna za donošenje trgovinske i carinske politike, ali nema znacajne izvorne prihode što je veliko ogranicenje fiskalne politike kao jedne od makroekonomskih politika u državi. Carina predstavlja obavezu uvoznika-izvoznika da, u momentu kada roba prelazi nacionalnu granicu, plati propisanu sumu novca u korist države. Carina predstavlja vrstu posrednog poreza koji se naplacuje kada roba prelazi carinsku liniju. Cilj carine nije da poveca državni prihod, vec zaštita domace proizvodnje, narocito one koja tek pocinje da se razvija. Carine predstavljaju stabilan i dugorocan instrument regulisanja spoljne trgovine i zaštite domaceg tržišta. U vecini zemalja carinska tarifa se propisuje zakonom. Carinska tarifa ne može da se menja od slucaja do slucaja i prema trenutnoj potrebi kao drugi instrumenti spoljnotrgovinske politike.
Osnovna podela carina, po kriterijumu kretanja robe u odnosu na nacionalno tržište, je na uvozne, izvozne i tranzitne carine. Podela carina prema cilju primene je na zaštitne, fiskalne, prohibativne i retorzivne. Takode, carine mogu biti autonomne i ugovorne (konvencionalne).
Možemo da zakljucimo na kraju da carine idu u budžet, ali se uvode da bi se zaštitila neka proizvodnja. Zaštita bi trebalo da je privremena, recimo dok se neka proizvodnja ne osvoji. Potom je nepotrebna. Dakle, kada je rec o spoljnoj trgovini, cilj bi trebalo da bude trgovina koja je potpuno slobodna, što ce reci gde uopšte nema carina.

LITERATURA

Fabinc Ivo: Zaštitna politika u medjunarodnim ekonomskim odnosima, Informator, Zagreb, 1970.
Mencinger Jože: Efektivna carinska zaštita Jugoslavije, privredna kretanja Jugoslavije, EIPF, Ljubljana, 1972.
Stojiljkovic Dragoljub: Tržište i cene, Ekonomika, Niš, 1983.
Stankovic Miodrag: Carinski sistemi i carinske politike, Naša knjiga, Beograd, 1987.
Todorovic Tomislav: Uticaj carinskog sistema na formiranje proizvodackih cena, Savremena administracija, Beograd, 1980.
Todorovic Tomislav i grupa autora: Porezi, carine i druge dažbine, PROINKOM, Beograd, 1995.
www.megatrend/literatura.co.yu (preuzeto sa stranice dana 14.11.2008. godine)

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD