|
Istorija Vizantije
1. Hristijanizovana Rimska imperija
Rimsko
drzavno uredjenje, Grcka kultura
i hriscanska religija su glavni
izvori vizantijskog razvitka. Do tog spajanja doslo je usled pomeranja
tezista Rimske imperije na Istok, izazvanog velikom krizom treceg veka.
Isprva se istorija Vizantije smatrala samo nastavkom Rimske imperije.
Naziv "Vizantija" potice iz kasnijeg perioda. Njeni stanovnici
su sebe nazivali Romejima, a njihovi vladari su smatrani
rimskim carevima. Smatrajuci sebe za jedinu zakonitu
imperiju sveta Vizantija je zelela vladavinu nad svim zemljama nekadasnje
Rimske imperije. Kasnije se sve svelo na idejnu suprematiju. Vremenom
se Vizantija udaljila od prvobitnih rimskih osnova - carstvo je helenizovano
i teokratizovano, a ekonomski, socijalni i politicki razvoj doveli su
do formiranja novog privrednog i drustvenog poretka i novog drzavnog uredjenja.
Tako je na kraju vizantijske istorije jedina veza sa Rimskom imperijom
ostalo ime i neke prezivele tradicije.
Prva tri veka vizantijske, odnosno poslednja tri veka Rimske imperije
cine period koji se naziva ranovizantijski, odnosno kasnorimski. Zapadni
deo carstva doziveo je ekonomski slom. Istok je bio takodje ugrozen ,
ali je opstao. Karakteristican je stalni porast latifundija, i to na racun
sitnog poseda i carskog domena. Seljacke mase su sve vise vezivane za
rodnu grudu. U burnim vremenima principat je zamenjen Dioklecijanovim
dominatom, koji je koren vizantijske autokratije. Stara municipalna organizacija
rimskih gradova bila je u opadanju. Drzavna uprava je bila u rukama cara
i cinovnickog aparata. Carsko dostojanstvo nije vise bila vrhovna magistratura
vec despotska vlast zasnovana na Bozjoj volji. U ranovizantijsko vreme
carski apsolutizam ogranicavali su senat, vojska i gradsko stanovnistvo
organizovano u demama. njihov znacaj vremenom opada, a sve vise raste
uticaj crkve. Sukobi crkve sa svetovnom vlascu u vizantijskoj istoriji
su bili cesti, ali su ove dve komponente bile nadahnute istim idealima
i povezane zajednickim interesima. Tako je car bio ne samo vrhovni zapovednik
vojske, vrhovni sudija i zakonodavac, vec i branilac crkve i prave vere.
Svi stanovnici carstva bili su careve sluge. Pozdravljali su ga prokinezom,
padajuci pred njega nicice. Iako hriscanska, Vizantija je cuvala kulturna
blaga antike ne zaziruci od paganske umetnosti i mudrosti - rimskog prava,
grcke filozofije, pesnistva i istoriografije. Moc Vizantije bila je zasnovana
prevashodno na novcu, vise nego na ratnoj snazi. Nalicje toga bio je nemilosrdni
fiskalizam. Bogatstvo i visoka kultura drzave placeni su bedom, bespravnoscu
i gubitkom slobode stanovnistva.
U
vreme krize tokom treceg veka car Dioklecijan je podelio carstvo
na cetiri dela kojima su upravljali dva avgusta i dva cezara. Cezari su
nasledjivali avuste, a potom su ti novi avgusti birali svoje cezare. Nakon
dugogodisnjih gradjanskih ratova kao pobednik je izasao Konstantin
Veliki, koji je ponovo podelio Carstvo clanovima svoje porodice na
upravu. Reformama su ukinute privilegije Italije (podeljena je na provincije
i oporezovana) i sve provincije su potcinjene caru. U doba Dioklecijana
teritorija je podeljena na 12 dijaceza, a u cetvrtom veku ih je bilo 14.
Konstantin je carstvo podelio u prefekture koje su obuhvatile nekoliko
dijaceza, a svaka od njih vise provncija. Na celu prefekture nalazio se
pretorijanski prefekt, koji je od Konstantinovog vremena nadlezan samo
za civilnu upravu, a ne i za vojnu, kao u Dioklecijanovo doba. U Carigradu
i Rimu postojali su gradski prefekti koji su imali najvisi rang medju
svim drzavnim cinovnicima. Carigradski prefekt - eparh igrao
je vodecu ulogu u zivotu prestonice. Vlast pretorijanskog prefekta ogranicena
je u Konstantinovo vreme izgradjivanjem centralne uprave ciji je najuticajni
clan bio magister officiorum. Njegov sopstveni officium cinili su
agentes in rebus (carski kuriri). Na celu pravosudja bio je quaestor
sacri paltii, finansijama su upravljsefovi drzavne blagajne (fiskus)
i privatne carske blagajne (res privatae). Osnovnu dazbinu -
anonu sakupljali su prefekti pretorija. Carigradski senat bio je, u Konstantinovo
doba, samo savetodavno telo, nekad je istupao kao vrhovni sud. Ipak, najvaznija
funkcija senata bila je da u slucaju kada naslednik prestola nije bio
izabran, on to ucini. Članovi sentata su birani iz redova tri najvise
klase - ilustres, spectabiles, clarissimi.
U kasno rimsko doba koloni cine vecinu seljastva i predstavljaju glavnu
proizvodnu snagu carstva, i sve vise padaju u zavisnost svojih gospodara.
Novac je izgubio vrednost, pa su njihova davanja u naturi. Dioklecijan
je ta davanja pretvorio u stalan sistem. Tako ustanovljena anona bila
je glavni izvor drzavnih prihoda i najvise je opterecivala seosko stanovnistvo.
njene osnovne komponente cinile su glavarina i zemljarina. Ovaj Dioklecianov
sistem predvidja da covek koji obradjuje zemlju (caput) moze placati porez
samo ako mu je dodeljeno parce zemlje (iugum), a ni iugum ne moze biti
oporezovan ako ga niko ne obradjuje. Gradsko stanovnistvo je bilo oslobodjeno
anone, a od Konstantinovog doba trgovci i zanatlije su placale dazbine
u zlatu. U trecem veku novac potpuno gubi vrednost zbog cega dolazi do
rasta cena svih proizvoda. Posledica toga je prelazak na naturalnu privredu
koja se na zapadu posebno ucvrscuje i postaje dominantan oblik privrede
u novim srednjovekovnim drzavama koje nastaju na tom tlu. Konstantin Veliki
je uveo nov novcani sistem ciju je osnovu cinio zlatni solid. U doba Dioklecijana
i Konstantina dolazi i do refome vojske. Glavninu vojske do tada su cinili
granicari koji nisu bili efikasni. Njima su dodeljivani zemljisni posedi
kao nagrada za sluzbu, i oni postaju neka vrsta seljacke milicije koja
zivi od prihoda sa svog zemljista. Konstantin je ukinuo pretorijansku
gardu. Vrhovni komadant vojske bio je magister militum, pesadijom je komandovao
magister peditum, a konjicom m. equitum.
Pomeranje tezista carstva sa Zapada na Istok bilo je uslovljeno upadima
varvara na zapadna podrucja, a narocito privrednom snagom i novim vojnim
zadacima pred kojima se carstvo naslo na Istoku: Sve cesci upadi varvara
na donjem Dunavu i sve veci pritisak koje je vrsilo novo Persijsko carstvo
Sasanida. Vec i Dioklecijan shvata znacaj Istoka, te Zapad prepusta Maksimijanu,
a on sam boravi na Istoku, u Nikomediji. Konstantin je zidanje nove prestonice,
na mestu antickog Vizantiona na Bosforu, poceo novembra 324. nakon pobede
nad Licinijem. Vec 11. maja 330. godine nova prestonica je svecano inaugurisana.
Smestena na granici Evrope i Azije imala je jedinstven strategijski polozaj.
Sto godina nakon izgradnje, grad je po broju stanovnika premasio Rim,
a u sestom veku je dostigao broj vise od 500.000 zitelja. Konstantinopolis
je imao iste privilegije kao i Rim, bio je ukrasen velelepnim zdanjima,
narocito crkvama. Stanovnistvo je od pocetka po jeziku i kulturi bilo
grcko.
Zanimljivo je pitanje Konstantinovog odnosa prema hriscanstvu.
Iako je bio odan paganskim kultovima, stavio se pod okrilje hriscanstva
najkasnije 312. godine. Najznacajnija manifestacija hristijanizacije Carstva
u Konstantinovo doba bilo je sazivanje I Vaseljenskog sabora 325. godine
u Nikeji. Saborom je presedavao sam car. Na tom saboru je odbaceno ucenje
aleksandrijskog jeretika Arija, koji je negirao jednakost Oca i Sina (nije
priznavao Hrista za Boga). Usvojeno je da je Sin jednosusan Ocu cime je
uz dopune vaseljenskog sabora u Carigradu 381. formulisana dogma koja
cini Simbol vere hriscanske crkve. Crkva je pala pod tutorstvo drzave,
a drzava je bila uvucena u borbe raznih crkvenih ucenja. Car je potcenio
snagu Arija, pa ga ponovo prima u crkvenu zajednicu, zbog cega je dosao
u sukob sa Atanasijem Velikim koji je 328. postao aleksandrijski patrijarh.
Konstancije, car Istoka, bio je arijanac a Konstantin i Konstans, koji
su vladali na Zapadu priznavali su nikejsko ucenje.
Sabor u Serdici (343.god) nije doneo sporazum, ali je Konstancije morao
da popusti. Medjutim, Konstans je 350. godine poginuo u borbi sa Magnom
Magnencijem. Konstancijeva pobeda oznacavala je i trijumf arijanstva,
koje je na saborima u Sirmijumu i Riminiju proglaseno za drzavnu veru
(359). U ovo doba pokrsteni su i Goti, koji su hriscanstvo primili u arijanskom
obliku. Pod Julianom (361 - 363) doslo je do paganske reakcije, koja je
ugusena posle pogibije poslednjeg predstavnika Konstantinove dinastije
u borbi sa Persijancima.
2. Doba Seobe naroda i hristoloskih raspri
Imperija je bila duboko uzdrmana usled cestih verskih i gradjanskih ratova.
Vizantija je na Istoku izgubila Mesopotamiju i Jermeniju u ratovima sa
Presijancima, istovremeno dolazi do ucestalih varvarskih upada preko Dunava
na teritoriju carstva. Zapadni Goti naseljavaju teritoriju trakijske dijaceze.
Uskoro im se prikljcuju grupe Istocnih Gota i Huna. Zatim dolazi do sukoba
carske vojske i Zapadnih Gota kod Jedrena (378). U bitci gine i sam car
Valens. Njegovo mesto na carskom tronu ce zauzeti Teodosije koji sklapa
savez sa Gotima, a oni kao saveznici pruzaju vojnu pomoc Carstvu.
Teodosije
(379 - 395) je na II Vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine podrzao
pravoslavlje i poceo da progoni
jeretike i pagane. Pred svoju smrt Rimsko carstvo je podelio na dva dela:
starijem sinu Arkadiju je dodelio Istocni deo carstva, a mladji Honorije
dobio je Zapadni deo carstva. Veza izmedju dva dela nekada jedinstvene
imperije sve je vise slabila i oni vise nikada nece ciniti jedinstvenu
celinu.
U ovo vreme upadi varvarskih plemena na teritorije carstva su veoma intezivni.
Pod vodjstvom Alariha zapadni goti upadaju na Balkan i prodiru do zidina
Carigrada. Nesto kasnije, 410. godine pose tri opsade Alarih zauzima sam
grad Rim. U istocnom delu Carstva pobedjuje antigermaska struja koja je
reorganizovala vojsku potiskujuci iz nje Germane koji su dugo cinili okosnicu
svih carskih trupa. Uskoro na Istoku dolazi do duzeg perioda mira.
U tom periodu dolazi do osnivanja carigradskog univerziteta (425) i stvaranje
Teodosijevog kodeksa. On je bio prva zvanicna zbirka carskih zakona izdatih
posle Konstantina Velikog. Publikovan je 438, a obnarodovan je na Istoku
i Zapadu u ime Todosija i Valentijana III. Tada dolazi do sve veceg otudjenja
dva dela Carstva. Na Istoku sve vise preovladjuje grcki jezik iako je
latinski bio zvanican. Četrdesetih godina V veka carstvo pustose Huni
predvodjeni Atilom. Na njegovom putu nasli su se Sirmijum, Singidunum,
Naisus, Emona. Vizantija je Hunima placala visok danak sve do 451. kada
je zapadnorimski vojskovodja Ajecije potukao Hune na Katalunskim poljima.
U vreme totalnog haosa na Zapadu uzdize se jedna nova sila - rimska crkva.
Papa Lav I snazno je istakao njen primat. U dogmatskim sporovima
tokom V veka Rim je odigrao znacajnu ulogu. Na Istoku za to vreme dolazi
do pojave novih ucenja. U Antiohiji se javlja ucenje po kojem u Hristu
postoje dve prirode - bozanska i ljudska koje su medjusobno odvojene.
Suprotno ucenje od ovog javlja se u Aleksandriji. Po njemu, u Hristu se
bozanska priroda spojila sa covecanskom. Godine 428. carigradski patrijarh
postaje Nestorije, revnosni predstavnih antiohijskog ucenja. Njemu se
u sirenju jeresi suprostavio aleksandrijski patrijarh Kiril uz koga je
bilo egipatsko monastvo i Rim. To je rezultiralo osudom Nestorija kao
jeretika na III Vaseljenskom saboru. Posle ovih dogadjaja privremeno je
porastao uticaj aleksandrijske patrijarsije. Jedan od Kirilovih sledbenika,
Evtihije, je u borbi protiv nestorijanske jeresi otisao korak predaleko
tvrdeci da su se dve Hristove prirode pretvorile u jednu - bozansku prirodu.
Tako je nastala monofizitska jeres koja je osudjena i odbacena na IV Vaseljenskom
saboru u Halkedonu 451. godine.
Nakon raspada Hunske drzave i Istok je zapljusnuo germanski talas. Sredinom
V veka Alan Aspar je imao odlucujuci uticaj u Carigradu. On je ucestvovao
u izboru Lava I za cara (457 - 474). On je bio prvi car koga je krunisao
carigradski patrijarh, cime je potvrdjen njegov uticaj. Godine 476. palo
je Zapadno Rimsko carstvo. Varvarski vodja Odoakar oduzeo je vlast poslednjem
zapadnorimskom caru. Iako je Odoakar od strane cara iz Konstatniopolisa
proglasen za magistra militum per Italiam, Italija je za carstvo bila
izgubljena. Na njenom tlu ce nesto kasnije biti stvorena Ostrogotska kraljevina.
Kada je 474. godine Lav I umro, nasledio ga je njegov unuk Lav II koji
je umro iste godine. Carigradski presto tada zauzima njegov otac Zenon
koji je bio vodja plemena Isavrijanaca koje je ranije Lav I doveo u Carigrad
kako bi se oslobodio Asparovog tutorstva.
Za vreme Zenonove vladavine u carstvu se nastavljaju borbe izmedju razlicitih
verskih struja. Da bi sredio situaciju car je sa patrijarhom Akakijem
izdao Henotikon, edikt o ujedinjenju suprostavljenih verskih struja. Ovaj
edikt nije zadovoljio ni jednu stranu. Odbacio ga je i rimski papa bacivsi
anatemu na patrijarha sto je dovelo do tridesetogodisnjeg raskida izmedju
Rima i Carigrada.
Posle Zenonove smrti car je postao stari dvorski cinovnik Anastasije
(491 - 518) koji se bavi sredjivanjem drzavnih finansija. Nizom mera uspeva
da napuni drzavnu kasu. Anastasije je bio odan monofizitizmu sto je jos
vise pogorsalo verske prilike. Borbe "zelenih" i "plavih"
postaju neobicno zestoke. Stranka Plavih je predstavljala pravoslavce
koji su zastupali interese stare grckorimske senatske aristokratije, a
Zeleni, monofiziti, su se zalagali za novo cinovnistvo i krupne trgovce.
Zbog jeretickih recenica koje je Anastasije uneo u pesmu Trojesvetih izbila
je 512. godine velika buna, a naredne godine ustanak zapovednika tracke
vojske koji je u tri navrata pokusao zauzeti Carigrad.
3. Justinijanova restauracija i njen slom
Naslednik
Justina I, Justinijan (527 - 565) je pokusao da obnovi
Rimsko carstvo. Justinijan, seljacki sin iz unutrasnjosti Balkana bio
je najobrazovaniji covek svog doba. Ipak, njegova restauracija nekada
mocnog carstva bila je kratkog veka, a njen slom je bio strasan. NJegov
vojskovodja Velizar je 533. godine unistio drzavu Vandala u severnoj Africi,
a vec 535. je krenuo na Italiju gde se suocio sa Ostrogotskim kraljevstvom.
Posle dugih i teskih borbi Italija je prisjedinjena tek 555. godine. Justinijanova
osvajanja zavrsena su osvajanjem jugoistoka Španije. Sredozemno more opet
je postalo rimsko jezero.
Ovi ratovi oslabili su vizantijske snage na granicama sa Persijom i na
podrucjima na Dunavu. Persijanci su jos za vreme Anastasija zauzeli niz
vizantijskih teritorija. Na Balkanu su poceli prodori Slovena. Sloveni
su preplavili citav Balkan. U prestonici 532. godine izbija pobuna "Nika"
koje su digle udruzene deme. Pobunjenici su proglasili svog cara, a uplaseni
Justinijan namerava da pobegne u cemu ga sprecavaju zena Teodora, i vojskovodje
Velizar i Narzes koji sa odredom lojalnih vojnika guse pobunu u krvi ubijajuci
vise desetina hiljada bundzija.
Justinijan je izvrsio kodifikaciju rimskog prava koja je bila najvece
i najznacajnije delo njegove epohe. Na kodifikaciji je radio Tribunijan
koristeci Teodosijev, Gregorijanov i Hermogenijanov kodeks. Kodeks je
objavljen 527. godine, bio je zbirka vazecih carskih zakona posle Hadrijana.
Dopune Kodeksa su bile Digeste (Pandekte) iz 533. godine i bila je zbirka
spisa klasicicnih rimskih pravnika. Kao treci deo, dosle su Institucije,
koje pruzaju izvode iz Kodeksa i Digesta i koje su sluzile kao prirucnik
za pravne studije. Justinijanov Corpus Iuris Civlis zavrsava
se Novelama, zbirkom naredbi objavljenih posle publikacije Kodeksa. Ovaj
Kodeks je dao drzavi cvrstu pravnu osnovu i regulisao je ceo javni i privatni
zivot. On je bio prilagodjen savremenim uslovima, a narocito pod uticajem
Hriscanstva.
Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. Privrzen
Hriscanstvu 529. godine zatvorio je pagansku Akademiju u Atini. U ovom
periodu izrazena je careva dominacija nad crkvom. Na V Vaseljenskom saboru
u Carigradu (553) osudjena su "Tri poglavlja" - spisi sa Nestorijanskom
tendencijom, ali do izmirenja sa monofizitizmom nije doslo.
Justinijanova era nije znacila pocetak, vec kraj jedne ere. NJegova restauracija
bila je kratkog daha. NJegovi naslednici ubrzo gube vlast nad vecinom
zapadnih teritorija koje je Justinijan osvojio. U severnoj Africi i u
Italiji teritorije, koje su ostale Vizantijske, organizovane su kao egzarhati.
Carstvo posle Justinijana zauzima cvrsci stav prema Persiji. Dok je na
Zapadu i Istoku bilo relativno mirno, na Balkanu je vladao pravi haos.
Ucestali su upadi Slovena i Avara. Tokom jednog pohoda na sever 602. godine
dolazi do pobune vojske koja proglasava za cara Foku. U njegovo doba (602
- 610) dolazi do raspada starog politickog i drustvenog poretka.
Persijanci 605. godine prodiru duboko kroz Malu Aziju, a Slovensko-Avarska
bujica postaje sve veca. Carstvo je spasila snaga periferije. Ustavsi
protiv Foke, egzarh Kartagine Iraklije je poslao sina sa flotom na Carigrad.
Foka je pogubljen, a Iraklije mladji je 610. godine krunisan za cara.
Fokinim krahom zavrsava se poznorimska, tj. ranovizantijska epoha. Sada
pocinje vizantijska istorija - istorija srednjovekovnog grckog carstva.
II Borba za opstanak i preporod vizantijske
drzave (610 - 711)
1. Reforme cara Iraklija i ratovi sa Persijancima i Avarima
Iraklije (610 - 641), jedan od najvecih vizantijskih
vladara, preuzeo je carstvo koje se nalazilo u potpunom rasulu. Situacija
je bila toliko teska da je Iraklije pomisljao da prestonicu preseli u
Kartaginu. Pocetkom VII veka pocela je masovna Slovenska kolonizacija.
Sloveni su preplavili velik deo Balkanskog posluostva, stigli su cak do
Peloponeza gde su dominirali dva veka. Medjutim, Vizatnija je postepeno
povratila svoje pozicije u Grckoj. Istovremeno, sirila se persijska invazija
u prednjoj Aziji. Godine 613. Persijanci su zauzeli Antiohiju, zatim Damask
i znacajnu tvrdjavu Tars u Kilikiju. Godinu dana kasnije Persijanci zauzimaju
sveti grad Jerusalim, a casni Krst je odatle odnet u Ktesifont. Od 615.
godine Persijanci upadaju u Malu Aziju, a u prolece 619. godine zauzimaju
i Egipat, glavnu zitnicu Vizantije.
Upravo tada je pocela reorganizacija Vizantijskog vojnog i upravnog sistema.
Pocela je izgradnja tematskog uredjenja. Na tlu Male Azije stvaraju se
Teme - vojni okruzi na cijem celu su stajali stratezi koji su vrsili vrhovnu
vojnu i civlinu vlast. Pored njega je isprva stajao tematski prokonzul
koji je imao civilnu vlast. Rec "tema" je znacila vojni odred,
a zatim i vojno-administrativni okrug. Vojnici su dobijali zemljisne posede
- stratiotska imanja sa kojih crpe sredstva za svoje izdrzavanje i naoruzavanje.
Ove promene dovele su do preokreta u persijsko - vizantijskom ratu. Drzava
je nasla znacajnog saveznika u crkvi koja joj je prepustila svoja blaga,
a patrijarh Sergije i patricije Bon vladali su prestonicom u ime carevog
maloletnog sina kada se Iraklije stavio na celo vojske. Iraklije je 619.
godine sklopio mir sa Avarima,
a 622. napustio Carigrad i uputio se u Malu Aziju gde je trenirao vojsku.
Prodro je u Jermeniju i porazio Persijance posle cega je oslobodjena Mala
Azija. Borbe su nastavljene 623. godine kada je Iraklije preko Jermenije
prodro na Persijsko tle posle cega persijski car Hozroje bezi, a vizantijska
vojska nastavlja pohod i spaljuje najvecu persijsku svetinju Zoratustrin
hram.
Velika opasnost Carigradu je zapretila 626. godine kada su ga Avari
i Sloveni opseli. Posle par meseci opsade vizantijska flota je unistila
slovensku, a u avarskom taboru je nastalo rasulo. U jesen 627. pocela
je vizantijska ofanziva protiv Persije. Ovaj put je persijska vojska bila
potpuno unistena. Car je 628. godine usao u napustenu rezidenciju Hozroja
koji je zbacen i ubijen. Nasledio ga je sin Kavad [iroje koji je sklopio
mir sa Iraklijem. Jermenija, deo Mesopotamije, Sirija, Palestina i Egipat
ponovo su bili delovi Vizantije. Povracen je i Sveti Krst koji je Iraklije
doneo u Jerusalim 360. godine.
Povratak ovih istocnih teritorija otvara ponovo monofizitsko pitanje.
Da bi priblizio pravoslavce i monofizite car je objavio Ektesis, edikt
koji je govorio o jednoj bozjoj volji. Ektesis je promasio svoj cilj.
Istovremeno, dolazi do potpune helenizacije cartsva - grcki jezik postaje
zvanican, a dolazi do teokratizacije drustva. Iraklije umesto dugackih
rimskih titula za sebe uzima samo grcku titulu - postaje vasilevs, a za
savladara krunise svog sina Iraklonu.
2. Doba arabljanske invazije: Iraklijeve poslednje godine.
Konstans II
Samo jednu deceniju posle Muhamedove smrti Arabljani su gotovo unistili
Iraklijevo zivotno delo. Ogromne teritorije koje je car povratio u dugogodisnjim
borbama protiv Persije, sada su postale plen novonastale sile. Iraklije
je bio potpuno skrhan. Pored svih tih problema sa Arabljanima, dolazi
do novih nedaca i to na samom dvoru. Iraklije je imao dva braka. Prvi
sa Evdokiom podario mu je sina Iraklija Novog Konstantina. Posle smrti
Evdokije Iraklije za zenu uzima blisku rodjaku Martinu sto izaziva negodovanje
Crkve i naroda. Ona mu radja dva bolesljiva sina. Martina je zelela da
na stetu prvog Iraklijevog sina Iraklija Novog Konstantina svom potomstvu
obezbedi presto. Po Iraklijevoj zadnjoj zelji carsku vlast su trebali
da dele njegov prvi sin i Iraklona, Martinin sin. Iraklije Novi Konstantin
ubrzo umire, tako da vlast ostaje Irakloni. Medjutim, stvarnu vlast je
imala Martina, omrazena u narodu. Posle izliva nezadovoljstava sirom carstva
Martina i Iraklona su osakaceni i zbaceni sa vlasti. Carski presto zauzima
Konstans, sin Iraklija Novog Konstantina koji je isprva bio pod tutorstvom
senata. U medjuvremenu, Arabljani zauzimaju i Egipat, Siriju. Da bi se
mogli nositi sa Vizantijom Arabljani razvijaju jaku flotu i nanose Vizantincima
poraze na moru, zauzimaju Kipar. Istovremeno dolazi do verskih previranja.
Car Konstans izdaje Tipos kojim zeli da postigne izmirenje izmedju pravoslavih
i monotelita. Kao i u ranijim slucajevima do izmirenja ne dolazi, vec
Tipos pogorsava situaciju. Papa Martin u Lateranu odrzava sabor koji osudjuje
Ektesis i Tipos. Situacija na Istoku je takva da Konstans smatra da je
taj deo carstva izgubljen, te je posle dvadeset godina vladavine odlucio
da prestonicu prenese na Zapad, i to na Siciliju. Tu je Konstansa ubio
sluga u kupatilu. Vojska proglasava Jermenina Mezezija za cara, ali ravenski
egzarh gasi pobunu.
3. Odbrana Carigrada i izgradjivanje novog drzavnog sistema:
Konstantin IV i Justinijan II
Carsku vlast sada preuzima Konstanitn IV (668 - 685), sin Konstansov.
Za njegove vladavine vodjene su odlucujuce bitke sa Arabljanima koji pocinju
da prodiru u Malu Aziju, a 674. godine opsedaju i sam Carigrad. Posle
dve godine opsada je razbijena pomocu grcke vatre. Istovremeno su Arabljani
porazeni u Maloj Aziji, pa su morali da sklope mir sa Vizantijom i da
pristanu na placanje godisnjeg danka. Dolazak Bugara na Balkansko poluostrvo
doneo je Vizantiji nove probleme. Posle 680. godine Bugari su stvorili
bugarsko-slovensku drzavu. Car je morao da prizna bugarsku drzavu kojoj
je cak placao danak. Sporazumom sa Rimom car je sazvao VI Vaseljenski
sabor 680 - 681. godine. Na ovom saboru je osudjen monotelizam, a za dogmu
proglasena nauka o dve energije. Posle smrti Konstantina IV 685. godine,
na vlast dolazi njegov sin Justinijan II. U ovo vreme dolazi do ustaljenja
principa nasledjivanja vlasti od oca na sina. vladavine. Posto je polozaj
na Istoku bio osiguran, Justinijan je prebacio konjicu iz Male Azije te
je naneo poraz Slovenima u Trakiji. U ovo doba dolazi i do formiranja
novih tema na Balkanu kao i do unutrasnjeg preporoda koji se sastojao
u postanku jake klase nezavisnih seljaka i nove vojske - stratiota. Donet
je i Zemljoradnicki zakon kojim su se regulisali agrarni odnosi na selu,
seljaci su placali poeze direktno drzavi i nisu imali ograniceno pravo
kretanja. Seoska opsitna se tretirala kao administrativno-fisklana jedinica.
Poznorimska epibola (prinudno dodeljivanje zemlje) zamenjena je alilengionom
(prenosom na suseda). Godine 691. odrzan je Peto-sesti (trulski) sabor,
koji je dopunio odredbe V i VI Vaseljenskog sabora i 102 kanona. Nastojalo
se da hriscanski moral bude ucvrscen u narodu i svestenstvu. Papa odbija
da prizna odluke ovog sabora i Justinijan II salje izaslanike da uhapse
papu, u cemu nije uspeo. Pored toga, zbog careve fiskalne politike koja
je finansijski opterecivala stanovnistvo dolazi do pobune (695) zbog nezadovljstva
aristokratije i naroda. Car je zbacen sa vlasti, odsecen mu je nos i progran
je u Herson, a stranka plavih je za cara proglasila Leontija, stratega
nove teme Helade.
4. Propast Iraklijeve dinastije
Poceo je period nemira dug 20 godina. Arabljani su 697. zauzeli Kartaginu,
a nedugo zatim i celu severnu obalu Afrike. Vizantijska flota je svrgla
Leontija i za cara proglasila Tiberija II Apsimara (698 - 705) koga su
podrzali zeleni. Za to vreme Justinijan II je pobegao iz Hersona i otisao
kod Hazara. Vraca se u Carigrad 705. godine i zauzima presto na 6 godina.
Leontije i Tiberije su pogubljeni. Ovog puta Justinijan II zavodi strahovladu
zbog cega biva ubijen, a za cara je proglasen Jermenin Vardan. U ovim
dogadjajima smrt je nasao i Justinijanov sincic Tiberije, tako da je Iraklijeva
dinastija dozivela svirep kraj.
III Doba Ikonoklasticke krize (711 - 843)
1. Borbe oko prestola
Posto je novi car Vardan bio monofizita i pristalica monotelitizma doslo
je do novih problema unutar carstva. On je monotelisticku nauku proglasio
za jedinu ispravnu i odredbe VI Vaseljenskog sabora proglasio nevazecim.
Sve to je ubrzalo njegov pad. Vojnici teme Opsikijija su 713. zbacili
i oslepili Vardana. Za cara je proglasen Artemije, koji je dobio naziv
Anastasije II. Tada su opozvane sve odluke bivseg cara koje su se ticale
vere. Novonastalo stanje pokusali su da iskoriste Arabljani koji su se
spremali za napad na Carigrad. Anastasije se spremao za odbranu. Medjutim,
u temi Opsikija dolazi do ustanka, i Opsikijanci za cara proglasavaju
Teodosija III (515-717). Jos za vreme Anastasija II u Anatoliskoj temi
jacao je Lav. Sada je doslo do sukoba izmedju teme Opsikije i Anatoliske
teme. Pobednik je bio Lav koji se 717. godine u crkvi Sv. Sofije krunisao
za cara i onsovao novu dinastiju.
2. Ikonoklazam i borbe sa Arabljanima: Lav III
Vec u avgustu 717. godine Arbljanska flota se nasla pod Carigradom, ali
i ovaj pokusaj Arabljana je propao zbog "grcke vatre" i cvrstih
zidina. Posle jos nekih sukoba sa Arabljanima u Maloj Aziji bilo je jasno
da to poluostrvo ostaje u rukama Vizantije ciji opstanak Arabljani vise
nikada nece ugroziti. Da bi sprecio uzurpacije mocnih upravitelja tema,
Lav je podelio temu Anatoliku. Kasnije je podeljena i Opsikija, a ubrzo
su u Maloj Aziji deobom postojecih nastale i druge nove teme. Bitno je
napomenuti da je 726. godine Lav objavio Eklogu - izbor najvaznijh vazecih
odredaba privatnog i krivicnog prava. Polazi od Justinijanovog rimskog
prava koje pokusava da izmeni u pravcu "veceg covekoljublja".
Ogranicava patria potestas a prosiruje prava zena i dece. Ekloga donosi
i citav niz telesnih kazni (npr. sakacenje zamenjuje smrtnu kaznu).
Nastupajuca ikonoborska kriza dovela je do unutrasnjih borbi u carstvu
za period duzi od sto godina. Postovanje ikona je bio jedan od najvaznijih
izraza vizantijske poboznosti. Ikonofilstvu se suprostavljaju istocni
delovi carstva smatrajuci postovanje ikona idolopoklonstvom. Protivnici
Lava III koji je 726. prvi put javno istupio protiv ikona, objasnjavali
su Lavovo ikonoborstvo jevrejskim i islamskim uticajima. Zariste ikonoborstva
bilo je u Maloj Aziji, a na celu pokreta nalazili su se Toma Klaudipoljski
i episkop Konstantin nikolejski ("Jeresiarh"). Narod se suprostavio
caru. Veran Pravoslavlju narocito je bio zivalj evropskog dela carstva.Tema
Helada je proglasila svog cara i flotom krenula na Carigrad. Lav je brzo
ugusio ustanak. Najzacajniji protivnik ikonoborstva u duhovnom pogledu
bio je Jovan Damaskin. Car je 730. sazvao Silention (skupstinu visih svetovnih
i duhovnih velikodostojnika) na kojem je izdat edikt protiv kulta ikona.
Patrijarh German je odbio da potpise edikt, pa ga je car smenio. Pocelo
je unistavanje ikona i gonjenje ikonofila. Italija nije primila ikonoborstvo,
a papa Grigorije III ga je osudio. Sve to je povecalo jaz izmedju Rima
i Carigrida.
3. Ikonoklazam i rarovi sa Bugarima: Konstantin V
Konstantin V (741-775) je po stupanju na presto sa njega ubrzo i zbacen.
Uzurpator je bio strateg teme Opsikija Artavazd. Usavsi u Carigrad Artavazd
je krunisan za cara, a kult ikona je uspostavljen. Konstantin V je otisao
u temu Anatolike gde je odlicno primljen. Maja 713. godine Konstantin
je uzurpatoru naneo tezak poraz, a u novembru je usao u prestonicu Artavazd
i njegove pristalice su oslepljene i osakacene.
Konstantin V je bio veci vojskovodja i vatreniji ikonoborac nego njegov
otac. Ovaj period bio je tezak za Arabljane posto je kod njih doslo do
promene dinastije, Omejade su zamenili Abasida. Sve to je iskoristio Konstantin,
upao je u Siriju i zauzeo Germanikeju, mesto iz kojeg je njegova porodica
vodila poreklo. Bugarsko pitanje dobija sve vise na znacaju. Posle nekoliko
pogranicnih sukoba car se sa flotom uputio na usce Dunava gde je 763.
godine u krvavoj bitci potpuno porazio Bugare. Car je 773. preuzeo dvostruku
ofanzivu protiv Bugara i naterao ih na pregovore. U poslednjem od svojih
devet pohoda protiv Bugara, Konstantin V je i umro 751. godine. U njegovo
vreme vizantijska vlast u Italiji je dozivela slom. Langobardi su zauzeli
Ravenski egzarhat. Rimska crkva je pocela da se oslanja na novu silu koja
se rodila na Zapadu - Franacku kraljevinu. Papa Stefan II se susreo sa
kraljem Pipinom i tako udario temelje rimskoj crkvenoj drzavi. Car je
Ilirik istrgao iz ruku Rima i pripojio ga carigradskoj patrijarsiji, a
potom Kalabriju i Siciliju. Konstantin je bio veliki protivnik ikona.
Sam je napisao 13 teoloskih trakata kojima insistira da ikona mora biti
istovetna arhetipu. Da bi svoju ikonoklasticku politiku potvrdio crkvenim
saborom, Konstantin je 754. godine sazvao sabor na kojem je ucestvovalo
388 episkopa koji su osudili ikone i njihovo unistavanje je nastavljeno.
Najzesci otpor ovome pruzilo je monastvo. Car im je odgovorio tako sto
je unistavao manastire, a uskoro je otisao i korak dalje zabranjujuci
kult Bogorodice i svetaca. Carevom smrcu ova radikalna politika je oslabila.
4. Slabljenje ikonoklastickog pokreta i uspostavljanje kulta ikona
Konstantina je nasledio njegov sin Lav IV (775-780) koji se nacelno drzao
ikonoklasticke nauke, ali je odustao od ocevog maksimalizma i antikaludjerskog
pravca. Posle smrti Lava na presto dolazi Konstantin VI koji je imao svega
10 godina. Regenstvo je preuzela njegova majka Irena koja je odrasla u
ikonofilskoj Atini, ona je ponovo uvela kult ikona i dovela novog patrijarha.
Rim je pozdravio ove promene. Carica je sazvala VII Vaseljenski sabor
787. godine. Ikonoborstvo je proglaseno za jeres, uspostavljen je kult
ikona. Konstantin je uskoro dosao u sukob sa majkom. Posle niza prevrata
u borbi za vlast Irina je naredila da se Konstantin oslepi. Irina je postala
jedini vladar, prva zena koja je upravljala carstvom. Zeleci da udovolji
narodu carica je davala finansijske povlastice manastirima, stanovnicima
prestonice. Na taj nacin je duboko uzdrmala drzavne finansije. Sa druge
strane, 781. godine Arabljani su upali u trakesisku temu i izborili placanje
danka. Naredne godine Bugari su zadali poraz carstvu.Tako je Vizantija
posle perioda premoci u doba Konstantina V, postala podredjena i prema
Arabljanima i prema Bugarima.
5. Vizantija i Karlo Veliki
Dok se Vizantija nalazila u rukama zena i evnuha, Franacka je dozivela
veliku teritorijalnu ekspanziju, postala je najveca sila Evrope. Na relaciji
Carigrad - Rim dolazi do sve jaceg zatezanja odnosa. Franacka u ovo vreme
postaje politicki oslonac papstva, a pod pritiskom Karla Velikog frankfurtski
sabor (794) odbacuje odluke VII Vaseljenskog sabora. Saradnja Rima i Franacke
rezultirala je krunisanjem Karla Velikog za cara 800. godine u Rimu. Stvaranjem
jos jednog carstva tesko je pogodilo interese Vizantije posto je ona tezila
da bude jedino carstvo u hriscanskoj vaseljeni. Rim, medjutim, nije zeleo
dva carstva, vec je zeleo da Franacko carstvo zameni Vizantijsko. Karlo
je ponudio brak Irini, jer bi se tako "Istok i Zapad ponovo ujedinili".
Do braka nije doslo, a carica Irina je 802. godine zbacena, a presto je
zauzeo Nicifor, sef drzavne blagajne.
6. Reforme Nicifora I i spoljno-politicki zapleti: Vizantija i Krum
Nicifor I (802-811) je bio jak vladar koji je sproveo
finansijske reforme. Zvanicno se drzao prvoslavlja, a od crkve je zahtevao
poslusnost. Ukinuo je poreske olaksice koje je uvela Irina, neke posede
koji su poklonjeni manastirima su vraceni drzavi, porezi su povecani.
Vojnicko imanje moralo je vredeti bar 4 funte zlata kako bi se vojnici
mogli opremati za rat. Zatim je Nicifor naredio mornarima da moraju da
kupe zemlju i stvore svoja imanja.
U VIII veku pocinje rehelenizacija podrucja koja su nasledili Sloveni.
Peloponez se nasao pod vlascu Vizantije posle 218. godina, a uskoro su
stvorene i nove teme na Balkanu. Nicifor je u skladu sa svojim reformama
odmah obustavio placanje danka Arabljanima. Na to je Harun al Rasid osvojio
vise pogranicnih vizantijskih tvrdjava, prodro je duboko u Malu Aziju.
Car je morao da trazi mir i pristao je na placanje sramnog danka za sebe
i svog sina od 3 zlatnika. Sa druge strane, na Bugarski presto je seo
Krum i odmah krenuo na Vizantiju. Bugari su 809. razorili Serdiku (Sofiju).
Nicifor zbog toga prodire u Bugarsku i odbija Krumove mirovne ponude.
To je skupo platio, jer je 811. godine vizantiska vojska unistena, a poginuo
je i sam Nicifor.
Izaslanici su 812. godine Karla Carski presto zauzima Mihailo I Rangabe
(811-813) koji je bio slab vladar. Karlo je u medjuvremenu zauzeo Istru,
niz gradova Dalmacije. Mihailovi pozdravili kao cara; sada su i formalno
postojala dva carstva. Kako Krum nije mirovao, naneo je Vizantiji niz
novih poraza. Blizu Jedrena 813. Vizantinci su jos jenom porazeni, Mihailo
je j zbacen, a presto je zauzeo strateg Anatoliske teme, Lav Jermenin.
7. Obnova ikonoklazma
Lav V Jermenin (813-820) imao je za cilj jacanje vojske i obnovu ikonoklazma.
Krum je u medjuvremenu opseo Jedrene i posle neuspesnog atentata koji
su pokusali Vizantinci deportovao je stanovnike tog grada. Novi car je
izvojevao vecu pobedu protiv Bugara kod grada Mesemvrije, ali to nije
sprecilo Kruma da prodre do Carigrada. Srecom po carstvo, Krum 814. godine
umire a na bugarski presto stupa Omurtag koji sklapa mir sa carstvom.
Nastupio je period mira, pa je Lav mogao da se okrene ostvarenju ikonoklastickih
planova. Patrijarh Nicifor je zbacen, a Jovan Gramaticar je dobio zadatak
da spremi gradju za novi ikonoklasticki sabor koji je odrzan u crkvi Sv.
Sofije. Odbacene su odluke VII Vaseljenskog sabora. Ikonoklazam IX veka
je bio nemocan pokusaj reakcije posto nije imao podrsku naroda i vojske.
Pristalice carevog bivseg ratnog druga Mihaila Amorijca ubile su Lava
V na Bozic 820. godine.
Doba Mihaila II (820-829) osnivaca Amoricanske dinastije, donelo je stisavanje
u verskom sporu. Treci ratni drug Lava V i Mihaila II, Toma, Sloven iz
Male Azije podigao je veliki ustanak koji je dobio socijalno-revolucioni
karakter posto se Toma proglasio za branioca sirotinje. Toma je 821. opkolio
Carigrad, ali ga je Mihailo porazio pomocu trupa bugarskog hana. Posle
svirepog mucenja Toma je ubijen.
Teofilo (829-842), sin Mihailov, nasledio je presto od oca. Bio je vrlo
obrazovan i naklonjen nauci. Da bi ojacao pozicije carstva u Maloj Aziji
u njoj je organizovao nove teme. Takodje, i Vizantijske teritorije na
Krimu su obuhvacene tematskom organizacijom. Vec 830. godine obnovljen
je rat protiv Arabljana. Vizantija je bila ugrozena i na Zapadu. Arabljani
su 831. zauzeli Palermo. Arabljani su 838. pokrenuli akciju protiv najvaznijih
Vizantijskih centara u Maloj Aziji. Zauzeli su Ankiru, Amorion. Kada je
837. godine Jovan Gramaticar postao Patrijarh opet su pocela zestoka gonjenja,
narocito monastva. Medjutim, ikonoborstvo vise nije imalo podrsku cak
ni u Maloj Azjiji. Sa smrcu Teofila otkucao je i poslednji cas ovom pokretu.
IV Doba cvetanja Vizantiskog carstva (843-1025)
1. Pocetak nove epohe
Savladavanjem vojne navale Arabljana savladana je i kulturna navala islama.
Ikonoklazam je povecao jaz izmedju Carigrda i Rima.Pokrstavanje Juznih
i Istocnih Slovena otvorilo je Vizantiji nove perspektive.
Posle smrti cara Teofila, postavljanjem Metodija za patrijarha (843)
svecano je proglasena restauracija ikona. Posto je Teofilov sin Mihailo
III (842-867) bio maloletan, regenstva se prihvatila i njegova majka Teodora.
Ona je imala vise pomagaca koje je njen ljubimac Teoktist ubrzo potisnuo
u drugi plan. Potisnuo je cak i Teodorinog brata Vardu. Upravo je Varda
856. nagovorio Mihaila III da preuzme vlast u svoje ruke sto on i cini.
Teoktist je ubijen. U ovo doba (858) na patrijarsijski presto dolazi Fotije,
najznacajnija licnost, najveci politicar i najveci diplomata od svih koji
su sedeli na tom prestolu. On je velikim delom bio zasluzan za to sto
se carigradska patrijarsija oslobodila rimske crkvene suprematije.
Vizantija nije mogla da spreci Arabljansko osvajanje Sicilije. Naprotiv,
stvari su u Maloj Aziji stajale bolje. Vardin brat, Petrona, zapoceo je
pohod protiv Arabljana (856) i unistio njihovu vojsku. Pocelo je doba
vizantijske ofanzive u Aziji. Prvi kontakt sa mladom ruskom drzavom je
ostvaren 860. godine, kada pocinje misionarska delatnost i pokrstavanje
ovog naroda. Ucvrsceni su i odnosi sa Hazarima. Bugarski knez Boris hteo
je da primi hriscanstvo iz Franacke, ali je posle intervencije vizantijske
vojske primio krstenje iz Carigrada. Boris je nameravao da stvori bugarsku
patrijarsiju, pa se obratio za pomoc Rimu i papi Nikoli I. Distanca izmedju
Carigrada i Rima narasla je jos vise zbog nauke o proishodjenju Svetoga
Duha. Na saboru 867. pod carevim predsednistvom rimsko ucenje o proishodjenju
Svetog Duha je osudjeno kao jereticko, a na papu je bacena anatema.
U to vreme doslo je do politickog prevrata u Carigradu. Mihailo III se
sprijateljio sa Vasilijem "Makedoncem" koji je od siromaha napredovao
do cara, posto je 866. godine ubio Vardu, a naredne godine i samog cara.
2. Epoha kodifikacije prava: Vasilije I i Lav VI
Vasilije I (867 - 886), osnivac makedonske dinastije
odmah je smenio Fotija sa patrijarsijskog prestola, a na njegovo mesto
je doveo Iganjatija. On je rukopolozio bugarskog arhiepiskopa, sto je
pogorsalo odnose sa Rimom. U prvoj polovini IX veka dolazi do slabljenja
Vizantijskog uticaja na zapadni Balkan. Takodje, stvorena je i srpska
drzava pod Vlastimirom. Srbija i srpske zemlje su primile hriscanstvo
iz Viziantije, kao i druge juznoslovenske zemlje. Na Istoku su iskrsli
novi problemi. Carstvu je posle 870. godine sve vise nevolja zadavala
pavlikijanska sekta, te je Vasilije 872. zauzeo njihovo glavno utvrdjenje.
Istovremeno, ojacala je i Jermenija. Zapad i Rim su ugrozavali Arabljani,
a posle privremenog sloma obnovljena je vizantijska vlast u juznoj Italiji.
Kao zakonodavac Vasilije I je hteo obnovu rimskog prava i "ciscenje
starih zakona". NJegovo delo ostalo je nedovrseno, ali posluzilo
je kao osnova za zakonodavstvo Lava VI. Sacuvana su dva manja Vasilijeva
zakonika. "Prohiron", objavljen izmedju 870 - 879, bio je prirucnik
za prakticnu upotrebu. Donosio je najvaznije odredbe gradjanskog i javnog
prava. Prohiron je ostao na snazi do pada Carigrada. U Srbiji je bio poznat
kao "Gradski zakon". Posle 879. nastala je "Epanagoga"
koja sadrzi najvaznije odredbe o pravima i obavezama cara, patrijarha
i drugih dostojanstvenika.
Vasilija je posle pogibije u lovu nasledio sin Lav VI (886-912), plodan
pisac i veliki govornik. Bio je najznacajniji zakonodavac posle Justinijana.
Njegovi "Carski zakoni", podeljeni na 60 knjiga, predstavljaju
najvecu zbirku zakona Vizantije u srednjem veku. Zbirka kanonskog, gradjanskog
i javnog prava zvana "Vasilike" nastala je u prvim godinama
Lavove vladavine. Gradju crpe iz Novela Justina II i Tiberija, a najvecim
delom iz Justinijanovog Zakonika koji je posle ovoga skoro potisnut iz
upotrebe. Lav je izdao i zbirku od 113 naredbi koje menjaju ili pozivaju
stare zakone i daju zakonsku snagu nekim obicajima. Za vreme vladavine
makedonske dinastije svemoc cara dolazi do potpunog izrazaja. Na veca
ogranicenja nailazio je samo u crkvenoj sferi. U ovo vreme je zavrseno
izgradjivanje upravnog sistema carstva. I tematsko uredjenje dobija definitivnu
strukturu.
Posle duzeg vremena, doslo je do sukoba sa Bugarima. Simeon, najveci vladar
Bugarske, upao je na teritoriju carstva i porazio vizantisku vojsku (894).
Vizantija je zatrazila pomoc Ugara koji su Bugare napali sa severa. Vojskovodja
Nicifor Foka je izbio na juznu bugarsku granicu, a flota je zatvorila
usce Dunava. Simeon je pozvao u pomoc pleme Pecenega. Porazeni su i Ugari
i Vizantija. Ove ratove iskoristili su Arabljani koji upadaju u Malu Aziju.
Posle Arabljanskog pustosenja po Egejskom moru, vizantijska flota je uspela
da savlada napadace. Ne dugo posle toga, 912. godine arapska eskadra je
potpuno unistila vizantijsku flotu. Pored ovih teskoca zaplete su izazvala
i cetiri careva braka.
3. Vizantija i Simeon Bugarski
Posle smrti Lava VI, vlast su preuzeli regenti, a kasnije i zena Lava
VI, Zoja. Carev sin Konstantin je bio maloletan. Sve to je iskoristio
Simeon i vec 913. godine nasao se pod zidinama Carigrada. Kako nije mogao
zauzeti najjacu tvrdjavu na svetu, stupio je u pregovore i patrijarh Nikola
Mistik mu je obecao krunu. Simeon je trazio da ga vizantijski narod prizna
za cara. Jedrene mu se predalo 914. godine. U bitci 917. Simeon je potpuno
porazio vizantijsku vojsku, te je postao gospodar balkanskog poluostrva.
U toku jednog spremanja pohoda protiv Vizantije Simeon je umro 927. godine.
U Bugarskoj je nastupila epoha opadanja. Konstantin se ozenio Jelenom
(919.), cerkom Romana Lakapina, koji je postao Konstantiov savladar, a
kasnije i jedini stvarni gospodar.
4. Borba izmedju centralne vlasti i feudalnih snaga i
kulturni procvat na carskom dvoru: Roman I Lakapin i Konstantin VII Porfirogenit
Konstantin VII je zauzeo polozaj savladara svog tasta Romana I koji je
svoje sinove krunisao za savladare. NJegov cetvrti sin Tofilakt je kasnije
postao patrijarh. Roman je nasao odlicne saradnike, a stupio je i u rodbinske
veze sa najistaknutijim porodicama. Tih godina vladala je savrsena sloga
izmedju svetovne i duhovne vlasti. Ekonomsko-socijalni sistem zasnovan
na malim posedima seljaka i vojnika sada je bio ugrozen zbog jacanja veleposlednicke
aristokratije. Roman je zeleo tome da stane na put, te je 922. godine
izdao novelu kojom je ustanovio pravo prvenstva suseda pri kupovini imanja.
Carska vlada je na ovaj nacin branila svoje interese. U ovo vreme dolazi
do jacanje vizantijske vojske, narocito flote. Dolazi od novih sukoba
sa Arabljanima, a pripretili su i Rusi sa svojom flotom. Romanov vojskovodja
Jovan Kurkuas zapoceo je pobedonosnu ofanzivu u Mesopotamiji. Osvojio
je niz gradova, a iz Edese je u Carigrad doneo Nerukotvorenu Hristovu
ikonu (944).
Kada je 931. godine umro Romanov sin Hristifor koji je bio krunisan za
savladara, doslo je do drzavnog udara koji su izvela dva mladja Romanova
sina jer nisu stavljeni ispred Konstantina. Otac ih je poslao u progonstvo
944. godine, a naredne godine pogubljeni su po Konstantinovom naredjenju.
Konstantin VII Porfirogenit (913-959) na presto je dosao u 40-oj godini.
On je bio vise knjizevnik i naucnik negoli drzavnik. Napisao je enciklopediju,
istorijsko-geografsko delo o temama, biografiju svog dede Vasilija I.
U svemu je nastavljena Romanova politika. Zakon iz 947. naredio je vracanje
seljackih imanja koja su aristokrate prigrabile. Izdat je i zakon koji
je zabranjivao prodaju vojnickih imanja. Na bugarskoj granici je vladao
mir, a upad Ugara u Trakiju je odbijen (958). U Aziji se ratovalo protiv
Arabljana, predjena je reka Eufrat. Carski dvor vodi zivu diplomatiju
sa svim znacajnim drzavama. Ruska kneginja Olga posecuje Carigrad 957.
godine i prima hriscanstvo.
5. Epoha osvajanja: Nicifor Foka i Jovan Cimiskije
Konstantina je nasledio njegov sin Roman II (959-963), slab i lakomislen
mladic. Glavnu ulogu u drzavnim poslovima vodio je Nicifor Foka koji je
osvojio ostrvo Krit. Obnovljena je i borba u Aziji. Niz gradova je iz
arabljanskih ruku presao u vizantijske. Posto je Roman II umro, u ime
njegovih maloletnih sinova vladala je njihova majka Teofana koja se udala
za Nicifora, i koji se jos 963. godine krunisao za cara. On je nastojao
da poveca vojna imanja. U Noveli iz 964. pokusao je da spreci rast manastirskih
imanja jer ona nisu placala porez.
Ovo je doba najvece slave vizantijske vojske. Nastavljeno je napredovanje
u Aziji, a 965. godine osvojen je i Kipar. Antiohija je ponovo usla u
sklop carstva 969. U ovo doba pada i obnova Zapadnog carstva. Oton I je
962. u Rimu primio carsku krunu. Nicifor se nije mogao pomiriti sa tim
da je Oton krunisan za cara. Bugari su poslali svoje izaslanike u Carigrad
da traze danak. Car im je odgovorio tako sto je trupama upao na bugarsku
teritoriju. Ruski knez Svjatoslav je 969. savladao Bugare i postao njihov
vladar. Nicifor je zeleo da se ujedini sa Bugarima u borbi protiv Svjatoslava,
ali je pao kao zrtva atentata. Car je postao Jovan I Cimiskije (969-976).
On je slobodne seljake pretvarao u drzavne parike, oduzimajuci im pravo
kretanja i raspolaganja imovinom. Jovan I je bio dobar vojskovodja i jos
bolji drzavnik. Svjatoslav je trazio da se Vizantinci povuku u Aziju,
a njemu prepuste evropski deo. Car je 971. zauzeo prestonicu Bugarske.
Zatim je opseo Silistriju gde se sakrio Svjatoslav. Ovaj se predao obecavsi
da ce napustiti Balkan i pomagati Viziantiji. Godine 972. poceo je rat
na Istoku. Vizantijska vojska napala je oblasti u Mesopotamiji i Siriji.
Damask se predao.Car je usao u Palestinu i tu zauzeo glavna uporista Arabljana
u prednjoj Aziji. U ovom pohodu Jovan I Cimiskije je oboleo od tifusa.
Umro je 976. cime je okoncana njegova slavna vladavina.
6. Vrhunac vizantijske moci: Vasilije II
Osamnaestogodisnji Vasilije II (976-1025) na presto je dosao pomocu ujaka
evnuha Vasilija koji je isprva imao vlast u svojim rukama. Vasilije II
je poceo samostalno da vlada 985. godine. NJegov prvi samostalan poduhvat
bio je pohod na Blakan 986. Deset godina ranije u Makedoniji je izbio
ustanak koji je iznedrio Samuila; on je ujedinio celu Makedoniju (sem
Soluna), pripojio bugarske zemlje, Tesaliju, Epir, deo Albanije i srpske
zemlje. Uspostavljena je bugarska patrijarsija. Samuilove akcije bile
su uperene ka jugu. Zbog svega toga Vasilije II je prodro u Bugarsku i
opseo Serdiku. Opsada nije uspela. Samuilo mu je 986. potpuno razbio vojsku.
Uskoro je u Vizantiji izbio gradjanski rat. Pojavili su se novi mocnici
koji su zeleli da prigrabe carski presto. Vasilije se obratio za pomoc
kijevskom knezu Vladimiru koji mu je 988. poslao 6000 vojnika. Uzurpatori
su bili potuceni. Kao znak zahvalnosti, Vasilije je ruskom knezu poslao
svoju sestru Anu, ali pod uslovom da se on i ruski narod pokrste. Posle
ovih pokusaja prevrata car je postao podozriv. Celog zivota je ostao nezenja,
nije mario za nauku, umetnost, raskos. Bio je neprijatelj plemstva, stao
je na put jacanju feudalaca. U svom radikalizmu cesto je prelazio preko
formalnog prava.
U prolece 911. godine Vasilije krece protiv Samuila. Medjutim,
istovremeno su poceli da deluju Arabljani iz fatimidskog kalifata u Egiptu.
Porazili su vizantijsku vojsku 994. te je car morao da se pojavi na Istoku
i da resi problem. To je iskoristio Samuilo i upao je u Grcku, prodiruci
sve do Peloponeza. Vizantijska ofanziva na Balkanu pocela je 1001. godine.
Na celu Vizantinaca stajao je Vasilije II, licno. Upao je u oblasti oko
Serdike i zauzeo vise utvrdjenja i gradova. Zatim je vojska cara Vasilija
zauzela i velike delove Makedonije i severne Grcke. Samuilo je ostao bez
polovine svojih teritorija. Konacan udarac Vasilije mu je zadao 1014.
godine kada opkolio Samuilovu vojsku u klancu Belasice. Samuilo je pobegao,
a Vasilije Bugaroubica je, navodno, naredio da se oslepi 14000 bugarskih
vojnika, a svakom stotom je ostavio jedno oko kako bi slepe odveli Samuilu
u Prilep. Ovog je, kada je video svoju vojsku, udarila kap, te je izdahnuo
iste godine. Makedonsko carstvo je sruseno. Obilazeci pokorene zemlje
car je svuda obnavljao vlast Vizantije. Careva politika prema pokorenima
bila je blaga, oslobodio ih je novcanih poreza. Prvi put posle seobe Slovena
Vizantija je gospodarila celim Balkanom. Istovremeno, carstvo dozivljava
prosirenja i u Aziji, gde je osnovan niz novih tema. Poboljsan je i polozaj
u Juznoj Italiji. U toku priprema za ekspediciju na Siciliji, Vasilije
je umro 1025. godine. Ostavio je imperiju koja se protezala od jermenskih
planina do Jadrana i od Eufrata do Dunava.
V Vladavina civilnog plemstva (1025 - 1081)
1. Opadanje vizantijskog drzavnog sistema
Pocinje doba epigona, kada carstvo zivi od slave prethodne epohe i podleze
snagama feudalne aristokratije i njihovoj decentralizaciji. Isprva je
nastao period nepomucenog mira. Ipak, poceo je da se ljulja sistem koji
je utemeljio Iraklije, a Vasilije II poslednji branio. Feudalno plemstvo
je odnelo pobedu, i to civlino, a ne vojno plemstvo. Na suprot kulturnom
napretku koji je dozivelo carstvo dolazi do opadanja vojne snage.
Niz epigona Makedonske dinastije zapocinje sa Vasilijevim bratom Konstantinom
VIII (1025-1028). Prepustivsi drzavne poslove drugima, on se bavio igrama
na Hipodrumu i rasipanjem novca. Muske dece nije imao, pa je pred svoju
smrt 50-ogodisnju cerku Zoju udao za Romana Argira, carigradskog eparha
koji je nasledio krunu. Romanu III (1028-1034) su potpuno nedostajale
drzavnicke spospbnosti. Otreznio ga je tek jedan poraz carske vojske u
Siriji. Situaciju je spasao vojskovodja Georgije Manijakis porazivsi u
neprijatelja u par navrata. Posle Romanove smrti 1034. godine Zoja se
odmah udala za svog ljubavnika koji je postao car Mihailo IV (1034-1041).
On je bolovao od epilepsije, pa je cela drzavna uprava bila u rukama evnuha.
Ali nezaboravljajuci svoje interese, Mihailo je povecao poreze. Nemilosrdni
fiskalizam na Balkanu je izazvao veliki ustanak Slovena. Ustanak je uzeo
velikog maha - Petar Deljan je 1040. u Beogradu proglasen za cara. Medjutim,
ustanak Slovena je ugusen. Uskoro (1042) zetski knez Stefan Vojislav je
potukao vizantijske trupe u zetskim klancima i tako izborio nezavisnost
za svoju knezevinu. Mihailo IV je umro 1041., a nasledio ga je njegov
sionvac Mihailo V koji je vladao samo pola godine, jer su protiv njega
ustali Aristokrati i crkva. Reseno je da Zoja i njena sestra Teodora preuzmu
vlast, ali taj pokusaj je propao zbog njihove netrpeljivosti. I ako stara
64. godine, Zoja je stupila u 3. brak, ovoga puta sa uglednim senatorom
Konstantinom Monomahom. Vec sutradan on je primio carsku krunu. Konstanitn
IX Monomah (1042-1055) bio je tipican predstavnik civilne aristokatije
i slab vladar. On, teodora i Zoja su bezbrizno trosili drzavni novac.
U ovo doba dolazi do novog kulturnog poleta. Takodje, javlja se sistem
pronije. Kao nagradu za sluzbu velikasi su dobijali u proniju (na upravu)
izvesne posede, obicno do smrti. To znaci da ona isprva nije bila nasledna
i nije se mogla otudjiti. Carska vlada je pribegla izdavanju poreskih
prihoda pod zakup. Tako su veleposednici odrzavali sopstveni upravni aparat.
Dolazi i do "kvarenja novca" (dodavanje zlatu metala manje vrednosti)
sto dovodi do finansijskog rastrojstva. Medjutim, za ovo doba najkarakteristicnije
je slabljenje vojnih snaga carstva. Da bi suzbila uticaj suparnika, civilna
aristokratija je smanjivala civilne kontigente, a stratiotima je mesto
vojne sluzbe nametano placanje poreza. Vlast tematskih stratega je ogranicavana,
a sve vise su se isticali pretori koji su vrsili civilnu upravu. Veliki
znacaj dobija najamnicka vojska. Uskoro se priblizio kraj perioda mira.
Na Istoku se umesto Arabljana javljaju Turci-Selxuci, a na Zapadu Normani.
Na severu Pecenezi, Uzi i Kumani. Poslednje godine vladavine Konstantina
IX obelezio je jedan dogadjaj od velikog znacaja - rascep crkve. Jacanje
zapadnih sila ogranicavalo je univerzalizam Vizantije, a jacanje carigradske
patrijarsije univerzalizam Rima. Vec je Vasilijje II odbacio prorimsku
politku Makedonske dinastije, a patrijarh Segije (999-1019) je izbacio
papino ime iz carskog crkvenog diptiha. Spor izmedju Carigrada i Rima
najpre je poceo u juznoj Italiji, a zatim se preneo na pitanja liturgije
i dogme. Razmimoilazenja su nastala oko zapadnjackog ucenja o proishodjenju
Svetog Duha od Oca i Sina, o rimskom postu subotom, o celibatu, o upotrebi
kvasnog hleba za pricesce u Vizantiji i beskvasnog u Rimu. Carigradskom
patrijarhu Mihailu Kerulariju pridruzili su se i drugi predstavnici pravoslavnih
crkava. Borba je dostigla vrhunac kada su u Carigrad stigli izaslanici
iz Rima predvodjeni Humbertom. Oni su 16. juna 1054. na oltar Sv. Sofije
stavili bulu kojom se baca prokletstvo na Kerularija i sve njegove pristalice.
U Carigradu je sazvan sabor koji je bacio anatemu na rimske legate. To
je bio konacan raskid koji nije prevazidjen do danasnjih dana.
Konstantin IX je umro 1055. Vlast je jos jednom preuzela Teodora koju
je nasledio Mihailo, stariji cinovnik, predstavnik civline aristokratije.
General Isak Komnin je podigao ustanak , a narod ga je 1057. u jednom
selu proglasio za cara. Uskoro je dosao do Nikeje i porazio carsku vojsku.
Mihailo je morao da stupi u pregovore, posle cega je Isak proglasen za
prestolonaslednika. Patrijarh ga je za cara krunisao 1057. godine. Isak
I Komnin (1057-1059) je ojacao vojnu snagu carstva. Poceo je Crkvi i veleposednicima
da oduzima neke posede. savez Crkve i opozicionog cinovnickog plemstva
izazvao je Isakov pad 1059. posle cega on odlazi u studitski manastir.
2. Spoljni i unutrasnji slom
Naredni vladar carstva Konstantin X Duka (1059-1067) bio je eksponent
civilnog plemstva. Sluzio se davanjem poreza u zakup, potpuno je zapostavio
vojsku, povecao je rashode na dvoru, drzava je siromasila. U ovo vreme
Noramni postizu uspehe u juznoj Italiji, a Ujguri 1064. osvajaju Beograd.
Mnogo opasniji bili su Turci - Selxuci koji su u Aziji potisnuli Arabljane,
izbili na granice Vizantije i upali na njene teritorije - Jermeniju, Malu
Aziju gde su zauzeli neke gradove. Posle Konstantinove smrti, vlast u
ime njegovih sinova preuzima njegova zena Evdokija. Opozicija je htela
da zavede jak vojni rezim. Posto se ozenio caricom Evdokijom, Roman Diogen,
hrabri vojskovodja, seo je na presto. On je preuzeo tri pohoda protiv
Turaka Selxuka od kojih se zadnji zavrsio porazom posto je vizantijska
vojska rzbijena u bitci kod Mancikerta (1071). Car je svrgnut, a njegovo
mesto je zauzeo sin Konstantina X, Mihailo. Turci su naglo poceli da prodiru
kroz Malu Aziju. Na Zapadu je izgubljena juzna Italija, a na Balkanu dolazi
do ustanaka i jacanja slovenskih vazalnih drzava. Mihailo VII je svrgnut
1078. godine. Tada dolazi do borbe vise velikasa oko prestola. Krune se
docepao Aleksije Komnin koji je savladao suparnike i 1081. stupio na presto.
U medjuvremenu su Turci zauzeli gotovo celu Malu Aziju, skoro bez otpora.
VI Vladavina vojnog plemstva
1. Jacanje vizantijskog carstva: Aleksije I Komnin
Do ovog doba carstvo je izgubilo posede u juznoj Italiji, Maloj Aziji
i autoritet na Balkanu. Ekonomsko-socijalni poredak je tadkodje bio narusen,
vojska je bila u rasulu. Aleksije I (1081-1113) je morao zemlju da stavi
na nove osnove. Mala Azija je samo delimicno reokupirana, ali je prevlast
na moru pripala italijanskim gradskim republikama. Aleksije se morao okrenuti
borbi protiv Normana koji su se ustremili ka istocnoj obali Jadrana. Car
se oslanjao na placenicku vojsku, a saveznike je nasao u Mlecima koji
su Normanima naneli poraz. Vizantija ce skupo platiti Mletacku pomoc.
njima je odobreno pravo trgovine po celom carstvu, bez placanja poreza.
U medjuvremenu i Pecenezi napadaju Carigrad, ali bez uspeha. Posle raspada
sultanata Rum koji su Turci formirali u Maloj Aziji, Aleksije je hteo
da povrati teritorije na tom poluostrvu. U tome su mu pomogli krstasi
koji su na putu do Jerusalima isli preko Balkana i Male Azije. Ekonomske
neprilike bile su i dalje aktuelne. Posle 1082. godine Mleci su gospodarili
vizantijskim vodama. Stratiotska imanja su propadala, a sirio se sistem
pronija, cime se u Vizantiji sirio i proces feudalizacije. Uskoro dolazi
i do jacanja sekte Bogumilstva na Balkanu, pa se car i crkva ujedinjuju
u ostroj borbi protiv ovog pokreta.
2. Novi polet vizanijskog carstva i prvi znaci opadanja:
Jovan II i Manojlo I
Savremenicu su Jovana II (1118-1143) ocenili kao najveceg medju Komninima
te je on nasledio presto. Glavni problem u to doba bila je borba protiv
antiohijske knezevine koju su osnovali krstasi. Jovan je pokusao da se
oslobodi mletackog pritiska. Oni su napadali ostrva u Egejskom moru, pa
je car morao da potvrdi njihove povlastice novim ugovorom. Na Balkanu
su stvari bile bolje. Jovan je porazio Pecenege, zatim i raskog zupana
posle cega su mnogi Srbi preseljeni u Malu Aziju. Takodje, i narastajuca
ugarska sila koja je slala odrede na Balkan je potisnuta i prinudjena
na sklapanje mira. Tek oko 1130. Jovan se okrenuo Istoku. Tu je 1135.
porazio Melitinski emirat, a 1137. opsednuta je Antiohija. Knez Rajmund
od Poatjea morao je da caru da polozi vazalnu zakletvu. Car Aleksije I
je umro posle ranjavanja u lovu. Nasledio ga je sin Manojlo I (1143-1180).
Bio je sposoban vladar koji je voleo zapadne obicaje. U centru paznje
bio je vizantijsko-normanski antagonizam. Manojlo je ucvrstio veze sa
Nemackom. zeleo je da osigura svoj polozaj na Balkanu, a 1155. je poslao
ekspediciju u juznu Italiju koja je dala rezultata. Manojlo je resio,
cak i po cenu unije sa rimskom crkvom, da uz pomoc pape obnovi Justinijanovu
svetsku imeriju. Taj pokusaj je propao pre nego sto je i poceo. Sve sile
zainteresovane za Italiju su se ujedinile protiv Vizantije i 1156 unistile
kratkotrajnu vladavinu cara Manojla na tlu Italije. Na istoku je potcinjena
Jermenija, pojacan uticaj na Antiohiju. Godine 1176. Manojlo je krenuo
protiv Ikonijskog sultantata ali su mu Turci naneli tezak poraz. Uskoro
se pokazalo da je careva politika na svim poljima dozivela neuspeh, a
u vojnom i privrednom pogledu Vizantija je bila iscrpljena. U vojsci je
bilo mnogo najamnika, stanovnistvo je bilo u velikoj bedi. Mnogi su se
prodavali u ropstvo. Feudalizam je potkopavao snagu drzavnog organizma.
Posle varljivog sjaja Manojlove epohe uskoro je doslo do sloma drzave.
3. Andronikov pokusaj regeneracije
Posle Manojlove smrti na presto je stupio njegov maloletni sin Aleksije
II (1180-1183). Regenstvo je preuzela njegova majka, ali je stvarnu vlast
imao njen miljenik Aleksije Komnin. Narod ih nije voleo zbog latinofilstva.
To je olaksalo Manojlovom bratu od strica Androniku da 1182. godine udje
u Carigrad, a naredne godine postane car. Aleksija su udavili i bacili
u more. Aleksije se najpre obracunao sa plemstvom, nastojeci da regenerise
drzavu. njegove mere su u provincijama izazvale brz i osetan napredak.
Prestala je prodaja cinovnickih polozaja i zloupotrebe prilikom skupljanja
poreza. Obracun sa plemstvom pretvorio se u pravi teror te je drzava bila
u stanju latentnog gradjanskog rata. Spoljnopoliticke prilike su bile
nepovoljne po carstvo. Na severu su ojacale Ugarska i Srbija. U Srbiji
je na vlast dosao Nemanja koji je izborio nezavisnost i prosirio svoju
zemlju. Isak Komnin se na Kipru proglasio za cara. Pocelo je rasparcavanje
carstva. Normani su zauzeli Drac, Krf, a uskoro i drugi grad carstva -
Solun. Posle pokolja u Solunu Normani su se uputili ka Carigradu gde je
razjareni narod rastrgao poslednjeg cara iz dinastije Komnina.
4. Unutrasnji slom Vizantije i prvi pad Carigrada
Isak II Andjeo (1185-1195) bio je prvi car iz porodice Andjela koja se
uzdigla u Filadelfiji. U njegovo doba su zloupotrebe, korupcija i prodavanje
cinovnickih polozaja postale svakodnevna pojava. Vojskovodja Aleksije
Vrana uspeo je 1185. godine da potuce Normane i tako spreci njihov prodor
ka Carigradu. Solun je bio vracen carstvu. U ovo doba tematsko uredjenje
je postalo samo prividno. Krajem 1185. u Bugarskoj je izbio ustanak i
osnovano je drugo bugarsko carstvo. Sledece godine Isak je sa vojskom
usao u Bugarsku i slomio ustanike. Ustanak je planuo i u Maloj Aziji.
Jerusalim je izgubljen 1187. godine kada je Saladin upao u Palestinu i
zauzeo je. Ovo je podstaklo novi krstaski rat. Isak nije zeleo da propusti
krstase kroz Vizantiju na sta su oni zauzeli Plovdiv i Jedrene. Isak je
morao da ih propusti i obeca im pomoc. Ubrzo ce doci do sukoba Vizantinaca
i Srba koji su zauzeli neke teritorije. Posle toga Vizantija je priznala
srpsku nezavisnost. Zatim dolazi do borbe Vukana i Stefana oko srpskog
prestola. Isak se na carigradskom prestolu zadrzao do 1195. kada ga je
svrgnuo njegov brat Aleksije. Isaka su oslepili. Za vreme vladavine Aleksija
III carstvo se naslo u ocajnom polozaju. Uticaj zapadnih sila bio je jaci
vise nego ikada. Upravo su Mlecani jednom intervencijom koju su jedva
cekali vratili na presto slepog Isaka i njegovog sina Aleksija IV. Ubrzo
izbija pobuna i car postaje Alkesije V Duka Murzufl. Sada su se krstasi
spremali da zauzmu Carigrad i na njegovim rusevinama osnuju svoje carstvo.
Do toga je i doslo 1204. godine kada su Mlecani i krstasi zajednickim
snagama usli u Carigrad i opljackali ga. Posle plena, osvajaci su podelili
i vizantijske teritorije. Vizantjska vlast je prezivela samo u perifernim
delovima nekada mocnog carstva.
VII Latinska vladavina i restauracija vizantijskog
carstva (1204-1282)
1. Obrazovanje novih drzava na vizantiskom tlu
Teritorija nekadasnjeg carstva je podeljena izmedju krstasa i Mlecana.
Oni su na rusevinama vizantiskog carstva stvorili Latinsko carstvo, a
za cara izabrali Balduina Flandriskog. U ovom novom carstvu polozaj seljastva
je ostao isti kao i pre. Crkveno potcinjavanje Grka Latinima sada je formalno
postignuto, ali stvarno objedinjenje je bilo dalje nego ikada. Medjutim,
nisu sve vizantiske teritorije pale u ruke Latina. Ostale su pojedine
oblasti koje su produzivale zivot Vizantije. Teodor Laskaris, zet Aleksija
III stvorio je u Maloj Aziji Nikejsko carstvo, a na Balkanu je Mihailo
Andjeo osnovao Epirsku despotovinu. Nesto pre toga na obalama Crnog mora
stvoreno je Trapezuntsko carstvo.
Vizantiska aristokratija isprva je bila spremna da prizna vlast Latina,
ali ih je oholost i kratkovidost zavojevaca odvratila od toga. Oni su
pozvali bugarskog cara Kalojana i ponudili mu carsku krunu. Kalojanova
vojska je 1205. godine potukla vojsku Latina i zarobila cara Balduina.
Oslobodjen pritiska Latina, Teodor Laskaris je mogao da pocne svoju akciju
obnavljanja Vizantije. Latini su se povukli iz Male Azije. Balduinov brat
Henrik je 1206. godine postao novi car Latina. NJegov prvi cilj bio je
unistavanje Nikejskog carstva. Ubrzo je upao u Malu Aziju, ali se morao
povuci zbog napada Kalojana. Uskoro opet dolazi do rata izmedju Latina
i Nikeje. Teodor je pomisljao o napadu na Carigrad, ali ga je Henrik porazio
1211. godine. Posle Henrikove smrti 1216. Latinsko carstvo je propadalo,
dok je Nikeja sve vise jacala. Mihailo Andjeo je svoju despotovinu u Epiru
prosirio na okolne oblati i stvorio jaku vojnicku drzavu. Krajem 1224.
njegova vojska je oduzela Solun Latinima. Mihailo se krunisao za cara
Romeja te je tako dosao u sukob oko vizantiskog nasledja sa nikejskim
carem.
2. Polet i pad Epira. Pobeda Nikeje.
Posle pada Soluna u ruke Mihaila Andjela Latinsko carstvo je bilo svedeno
samo na okolinu Carigrada. Po smrti Teodora Laskarisa Nikejom je zavladao
njegov zet Jovan III Vatac (1222-1254), najveci nikejski drzavnik. Latini
su u Maloj Aziji zadrzali samo obalu preko puta Carigrada. Istovremeno
je nikejska flota zauzela nekoliko znacajnih ostrva u Egejskom moru. Na
poziv Grckog stanovnistva iz Jedrena, Jovan je poslao vojsku u Trakiju.
Ubrzo je Jedrene uslo u sastav nikejske drzave. Sve je izgledalo kao da
se priblizio cas restauracije vizantiske vlasti u Carigradu. To je omeo
Teodor Andjeo napavsi Jedrene i uputivsi se ka Carigradu. Namere da zagospodari
Carigradom imao je i bugarski car Jovan Asen. Teodor je raskinuo savez
sa njim i napao ga. U prolece 1230. godine Teodorova vojska je porazena,
a on je oslepljen. Negov brat Manojlo zadzao je sve teritorije kojima
je upravljao Teodor, ali vise nije mogao pretendovati na vizantisko nasledje.
Najvecu korist od ovoga imao je Jovan Vatac. Ubrzo on sklapa savez Asenom
i Manojlom protiv Latina u Carigradu. Saveznici su odmah opseli prestonicu
Latina. Asen je uvideo da bi od ove akcije najvise koristi imao Jovan
Vatac te napusta savez i napada nikejske trupe. Carigrad nije zauzet,
a vec 1242. Vatac krece na Solun, ali tu sklapa mir sa Jovanom Andjelom,
sinom Teodora Andjela. Solun c biti zauzet cetiri godine kasnije bez borbe.
Time je epirska drzava marginalizovana, a predstavnici dinastije Andjela
dobili su, kao vazali, neke oblasti na upravu.Uskoro su zauzete i neke
bugarske teritorije. Jovan Asen, bugarski car, umro je nesto ranije, 1241.
godine. Jovan Vatac je nastojao da poveca produktivnost u zemljoradnji
i stocarstvu. Zabranio je svojim podanicima da uvoze luksuznu robu. Nekoliko
zadnjih godina zivota Jovan je patio od epilepsije, a umro je 1254. godine.
3. Uoci restauracije
Teodor II Laskaris (1254-1258) nasledio je oca Jovana na prestolu. Bio
je naucnik i drzavnik cvrste volje, autokrata koji nije zeleo da deli
valast sa velikasima. Carev prvi savetnik bio je njegov prijatelj Georgije
Muzalon. Na Balkanu su nastavljene borbe protiv Bugara i Epirske drzave.
Teodor je zauzeo grad Drac i neke teritorije u Makedoniji. Istovremeno
je narastao sukob izmedju Teodora i velikasa. Car je, kao i njegov otac,
patio od epilepsije; umro je u 37. godini. Nasledio ga je maloletni sin
Jovan VI, a regentstvo je preuzeo Muzalon koga su uskoro ubili velikasi
na celu sa Mihailom Paleologom. Mihailo je postao regent, a 1259. krunisao
se za savladara carskom krunom. Mihailo je izgubio Drac koji mu je uzeo
sicilijanski kralj Manfred. On i epirski despot Mihailo II sklapaju savez
protiv Nikeje. Ovom savezu pristupaju srpski kralj Uros I. Nikejska vojska
je uspela da porazi snage ove koalicije. U leto 1261. godine carski vojskovodja
Aleksije Stratigopul je sa mali odredom vojske upucen u Trakiju. Saznao
je da su Latini Carigrad ostavili skoro bez zastite. Zauzeo ga je bez
otpora. Latinsko carstvo prestalo je da postoji. U grad koji su Latini
pljackali za vreme svoje vladavine usao je iste godine Mihailo Paleolog
gde ga je patrijarh krunisao za cara. Legitimni car Jovan IV Laskaris
u svemu ovome nije imao ucesca. Kasnije su mu iskopane oci.
4. Obnova vizantiske moci: Mihailo VIII
Vizantija je opet uticala ne evropsku politiku, ali su sada njena sredstva
bila jako oskudna. U viznantiskim vodama gospodarili su Italijani, a velik
deo Balkana su drzali Srbi i Bugari. Samo je Mihailovo diplomatsko manevrisanje
moglo obezbediti opstanak carstvu. Najagresivniji planovi protiv Vizantije
kovali su se na Siciliji. Mihailo je nastojao da spreci sporazum Sicilije
i pape Urbana IV koji je podrzavao snage Latina koji su zadrzali jos neke
teritorije u juznoj Grckoj. Mihailo je cak papi obecavao uniju. Djenovljani,
koji su ranije sklopili savez sa carstvom, pomogli su Vizantiju pri napadu
na neka egejska ostrva. U Bugarskoj su zauzete vazne pomorkse luke. Na
Zapadu su se kovali novi planovi o ponovnoj deobi Vizantije, a Srbija
i Bugarska su stale na stranu tih zavojevaca. Mihailo je nasao oslonac
u Francuskom kralju Luju IX Svetom. Nedugo zatim, Vizantinci uspevaju
da se ucvrste na Peloponezu koji je bio u rukama Latina. Povrh svega,
polozaj carstva otezavaju nove sile na Istoku: Mameluci u Egiptu, Tatari
u juznoj Rusiji i Mongoli u prednjoj Aziji. Tatari su u par navrata upadali
u Vizantiju. Papa je nudio Mihailu zastitu zapadnih sila ako pristane
na crkvenu uniju. Do sklapanje unije doslo je 1274. godine u Lionu. Priznat
je primat i dogma rimske crkve. Narod i svestenstvo su se zestoko usprotivio
ovoj uniji.
VIII Opadanje i propast Vizantiskog carstva
(1282-1453)
1. Vizantija kao drzava drugog reda: Andrnik II
Velik deo Balkana je pod vlascu Slovena. Srbi se sve vise sire na racun
Vizantije. Na moru, ostrvima i nekim oblastima Grcke vlast imaju italijanske
gradske republike. Vizantija je postala drzava drugog reda i meta svojih
suseda. Na carskom tronu se nalazio Andronik II, slab vladar. njegova
situacija se stalno pogorsavala jer su Srbi i Osmanlije vrsili stalni
pritisak na njegovo carstvo koje gubi i vojnu i finansijsku moc. Proces
feudalizacije carstva u ovom periodu dostize svoj vrhunac. Veliki posedi
su progutali male, pronija postaje nasledna, poreski prihodi su sve manji.
Finansijskoj propasti carstva u mnogome je doprinelo stalno uzimanje stranih,
placenickih vojski. sto se tice crkvene politike, treba reci da je Andronikova
politika imala izrazito pravoslavni pravac. Po stupanju na presto odmah
je odbacio uniju sa Rimom. Zbog stalnih napada Srba, Vizantinci su 1297.
preuzeli protivnapad, ali ovaj pokusaj je bio uzaludan. Andronik je srpskom
kralju Milutinu ponudio svoju petogodisnju cerku Simonidu. Po sklapanju
tog braka Srbija je dobila u miraz sve zemlje koje je ranije oduzela Vizantiji.
Posle rata \enove i Mletaka u koji je Vizantija bila uvucena, ovi italijanski
gradovi dolaze do jos veceg ekonomskog uticaja na carstvo i do novih teritorija
na tlu Vizantije. Vec oko 1300. godine citava Mala Azija je bila u rukama
Turaka. Na tom tlu je nastalo nekoliko turskih drzava koje c se ujediniti
pod Osmanom i kasnije srusiti vizantisko carstvo. Zemlja se nalazila izmedju
Srba i Turaka, uz stalno prisustvo zapadnih sila na svojoj teritoriji.
Centralna vlast je bivala sve slabija, mnogim preostalim vizantijskim
oblastima vladali su lokalni magnati. Andronik je uspeo da povrati neke
teritorije u Epiru i na Peloponezu, ali ti uspesi su bili kratkotrajni.
Usled svih nevolja u carstvu je uskoro zapoceo dugi gradjanski rat izmedju
Andronika i njegovog unuka.
2. Epoha gradjanskih ratova. Prevlast Srbije na Balkanu
Ovaj gradjanski rat izmedju Andronika II i Andronika III oduzeo je carstvu
i poslednje snage. To je utrlo put srpskoj i turskoj ekspanziji. Posle
sukoba mladjem Androniku je pripala Trakija, a posle novog rata Andronik
III je postao car i savladar. Za to vreme Turci su nastavili sa osvajanjem
Male Azije, a solunski namesnik Jovan Paleolog resio je da svoju oblast
odcepi od carstva. Februara 1327. izbio je i treci gradjanski rat. Androniku
II je prisao Stefan Decanski, a Androniku mladjem bugarski car Mihailo
[isman i oblasti oko Soluna. Andronik II je abdicirao.
U doba Andronika III (1328-1341) drzavnom upravom rukovodio je Jovan
Kantakuzin. Finansijske teskoce su se povecale. Nemocna prema ekspanziji
Srbije i Turaka na kopnu, Vizantija je postigla izvesne uspehe na egejskom
moru i u severnoj Grckoj. Car je zeleo da se oslobodi pritiska Djenovljana
pa je zapoceta izgradnja brodova. Zbog jacanja Srbije dolazi do saveza
Vizantije i Bugarske. Medjutim, njihove snage Srbi su porazili u bitci
kod Velbuzda 1330. godine. Ovaj dogadjaj je utemeljio srpsku prevlast
na Balkanu. Na vrhuncu moci Srbija c biti za vreme vladavine kralja, a
zatim i srpskog cara Dusana koji je gospodario velikim delom Balkana.
Posle Andronikove smrti dolazi do gradjanskih ratova. Turci su pljackali
tracku obalu, Srbi stigli sve do Soluna. Jovan Kantakuzin se 1341. godine
u Dimotici proglasio za cara. U to vreme u carstvu dolazi do verskih sukoba
izmedju monaskih struja. Jednu od tih struja, Ishaste, podrzavao je Jovan
Kantakuzin, te se taj sukob odrazio i na politicku situaciju u zemlji.
Dolazi do ustanaka u Jedrenu i okolini, kao i u Solunu. Jovan Kantakuzin
je morao da zatrazi podrsku srpskog vladara Dusana. Tesalija je priznala
Jovana za cara, a uskoro se obratio i za pomoc Turcima koji ce ga od tada
uvek podrzavati. Ipak, Jovan Kantakuzin nije uspeo da zauzme Solun, a
Makedoniju je prepustio Dusanu. Ipak, nakon nekoliko godina (1347) Jovan
Kantakuzin je uspeo da udje u Carigrad gde je priznat za cara. Za savladara
je postavio svog sina Matiju, a legitimni car Jovan V je uklonjen. Trumf
Komnina je bio kratkog daha. Jovan V je stupio u vezu sa Djenovljanima
koji su ga vratili u Carigrad gde je zauzeo carski presto. Manojlo Komnin
se odrzao u Moreji. Za Vizantiju vise nije bilo spasa.
3. Osmanlijsko osvajanje balkanskog poluostrva. Vizantija
kao vazalna drzava Turskog carstva
Vizantija je bila spremna da se potcini bilo kojoj sili: Mlecanima, Srbima,
Ugrima. Bilo je ocigledno da se nalazila pred padom. Car Dusan je umro
iznenada 1355. godine, a njegov naslednik Uros nije uspeo da ocuva jednistvo
drzave. To je olaksalo Turcima napredovanje na Balkanu. Oni su bili na
pragu Trakije, jedine preostale vizantijske provincije odakle su krenuli
u sistematsko osvajanje Balkana. Jovan V je pokusao da sklopi crkvenu
uniju sa Rimom, trazio je od pape da pokrene krstaski rat protiv Osmanlija,
isao je u Ugarsku da trazi pomoc. Sve ovo nije dalo rezultata: Turci Osmanlije
su nastvili sa napredovanjem, narocito posle bitke na Marici, gde su potukli
vojsku kralja Vukasina i despota Ugljese. Uskoro ce Vizantija postati
vazal Osmanlija, tako da je 1373. godine Jovan V morao da prati sultana
na jednom pohodu u Maloj Aziji. Jovanov sin Andronik IV je pomocu Djenovljana
zbacio svog oca sa vlasti, ali ne zadugo. Jovan se ubrzo vraca na vlast,
ali je podelio carstvo sa sinom koji je dobio na upravu gradove na obali
Mramornog mora. Pored toga Jovan V je morao Andronika i njegovog sina
Jovana VII da prizna za svoje naslednike. U Moreji je vladao takodje Jovanov
sin, Teodor, koji je bio Turski vazal. Na Balkanu su jos samo Srbi mogli
da pruzaju otpor Turcima koji su 1387. zauzeli Solun, drugi grad Vizantije.
Medju Srbima se isticao knez Lazar koji je saradjivao sa bosanskim kraljem
Tvrtkom. NJihova vojska je pokusala da se suprostavi Turcima na polju
Kosovu 1389. godine. Posle te bitke Srbija je postala vazal Osmanlija.
Poslednji jaci centar na Balkanu bio je slomljen. Jovan V je umro 1391.
godine. Nasledio ga je sin Manojlo II (1391-1425) koji je preduhitrio
sina Andronika IV i krunisao se za cara. On je vladao Vizantijom koja
je obuhvatala samo Carigrad i Moreju. Turci su nastavili da redjaju uspehe.
Bugarska je pokorena 1393. godine, Vlaska 1395., a 1396. kod Nikopolja
potucena je i vojska ugarskog kralja zigmunda. Vizantijsko carstvo svedeno
samo na Carigrad sa okolinom zivelo je svoje poslednje godine.
4. Propast Vizantije
Manojlu nije ostalo nista drugo nego da moli zapadne sile za pomoc. Izmirio
se sa bratom Jovanom VII koji je preuzeo vlast, a Manojlo se zaputio na
evropske dvorove da trazi pomoc. Isao je kod pape, Mletaka, kraljeva Engleske,
Francuske, Aragonije. Pomoc je uglavnom izostajala. Iznenada je 1402.
godine turski sultan Bajazid bio porazen
u bitci sa Mongolima koji su stvarali ogromnu drzavu u Aziji. U turskoj
dolazi do rasula, te Vizantija uspeva da produzi svoj zivot za pola veka.
Posle raznih previranja sultan postaje Mehmed I koji se bavio obnovom
svoje zemlje. U medjuvremenu Manojlo se vraca sa putovanja. Duze vreme
boravi na Peloponezu, gde vizantijska teritorija Moreja dozivljava svoj
polet. Posle Mehmedove smrti njega zamenjuje Murat II, koji se vratio
Bajazidovoj agresivnoj politici. On
pustosi Moreju, a 1422. godine opseda Carigrad. Opsada je propala zbog
pobune koju je podigao Muratov brat. Posle ovoga Vizantija se ponovo morala
obavezati na placanje danka Osmanlijama. Manojlo je umro 1425., a carski
presto zauzeo je njegov sin Jovan VIII (1425-1448) koji je vladao samo
Carigradom, dok su njegova braca samostalno upravljala Morejom i nekim
gradovima na obali Mramornog mora. Jedina svetla tacka ostala je Moreja
kojom su upravljali careva braca Teodor, Konstantin i Toma. Oni su Moreju
prosirili na ceo Peloponez. U bezizlaznoj situaciji Jovan VIII je pokusao
da sklopi uniju sa Rimom, ne bi li dosao do vojne pomoci Zapada. Do unije
je i doslo 1439. kada je postignut sporazum u Firenci. Ona nije donela
nista posto se vizantijski narod fanaticno usprotivio. Turska osvajanja
na Balkanu uvukla su u sukobe i Ugarsku, tako da je erdeljski vojvoda
Jovan Hunjadi izvojevao vise pobeda nad Turcima. Papa je pozvao hriscane
u krstaski rat kojem se odazvalo 25.000 ljudi okupljenih u Ugarskoj. Ta
vojska je Turcima nanela vise poraza na Balkanu. U juznoj Grckoj je despot
Konstantin zapoceo ofanzivu protiv Turaka i zauzeo je Atinu i Tebu. Murat
II je sklopio mir sa krstasima, a zatim prodro u Moreju gde je unistio
niz vizantijskih gradova. Konstantin je morao da mu se pokori. On je posle
smrti Jovana VIII 1448. godine preuzeo carsku krunu. I na turskom prestolu
dolazi do promene. Preminulog Murata II nasledjuje Mehmed II (1451). Vizantija
se nalazila usred osmanlijske teritorije. Car Konstantin XI je sve nade
polagao u pomoc Zapada. Prvih dana aprila 1453. godine Mehmed II je pred
Carigradom sakupio ogromnu vojsku. U gradu je bilo malo grckih branilaca
podpomognutih sa 700 Djenovljana. Pored brojcane nadmoci, Turci su imali
i jaku artiljeriju koja je bombardovala grad sa mora i kopna. I pored
junackog drzanja branitelja, Turci su prodrli u grad 29. maja 1453. godine.
Poslednji vizantiski car, Konstantin XI nasao je smrt u borbi. Pljacka
Carigrada je trajala tri dana i tri noci. Vizantisko carstvo je prestalo
da postoji. Moreja je pala 1460. godine.
I ako je Vizantija propala 1453., njene velike tradicije su i dalje zivele,
uticuci na kulturni i politicki zivot evropskih naroda, narocito Grka
i juznih Slovena. Vizantija je sacuvala kulturna blaga antike i time ispunila
jednu svetsko-istorijsku misiju. Sacuvala je rimsko pravo, Grcko pesnistvo,
filozofiju, nauku i predala ih evropskim narodima kada su oni sazreli
da prihvate te vrednosti.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|