POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ PSIHOLOGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ PSIHOLOGIJE
Gledaj Filmove Online

Zamor

Pojam i uslovi javljanja zamora

Postoji veliki broj definicija zamora, koje se sreću u raznim publikacijama posvećenim psihologiji i psihofiziologiji rada. Mišićna aktivnost prilikom statičkog i dinamičkog rada izaziva zamor. Prilikom prenapregnutosti pažnje i mišljenja nastaje tzv. umni zamor. Takođe, zamor može biti posledica kombinovanja više uzroka. Definisanje otežava neodređenost pojma, složen splet uzroka i manifestacija zamora. Ipak, prema nekim autorima (Lagranž, prema Obrenović, J., 2003.) zamora predstavljasmanjenu funkcionalnu sposobnost organizma u vezi sa radom, praćenu osećajem opšte slabosti i smanjenjem radne sposobnosti organizma. Leman kaže da je zamor prolazno, reverzibilno smanjenje radne sposobnosti u vezi sa radom (prema Obrenović, J., 2003). Problem je u tome što zamor karakterišu različiti perceptivni kvaliteti, koji se razlikuju od situacije do situacije, kao pto su npr: lokalni bolovi u mišićima, glad, gubitak apetita, pospanost, malaksalost, nesanica, apatija i sl.
Generalno, može se reći da zamor nije neka jedinstvena kategorija i da postoji mnogo različitih i međusobno više ili manje nezavisnih pojava, koje variraju prema vrsti rada, osobinama radnika i radnim uslovima.
a) Prema vrsti, tj. intenzitetu i trajanju rada, možemo podvući razliku između telesnog i intelektualnog zamora. A i unutar ovih vrsta zamora postoje varijeteti, koji zavise od situacije. Npr. nije isti fizički zamor nakon trčanja od 100m i trčanja maratona. Kao što nije isti ni intelektualni zamor nakon pismenog ispita i nekoliko sati provedenih nad zadatkom koji iziskuje punu pažnju.
b) Što se uslova rada tiče, moraju se uzeti u obzir određeni spoljašnji uslovi. To su npr. temperatura, osvetljenost radnog prostora, vlažnost vazduha, prisustvo buke, kao i neki drugi fizički, kao i socijalni uslovi.
c) Takođe i karakteristike samog subjekta određuju vrstu i način ispoljavanja zamora. To su npr. pol, starost, nivo sposobnosti i motivacije, zdravstveno stanje, stepen utreniranosti itd.


Vrste i uzroci zamora


U zavisnosti od intenziteta i dužine rada, kao i od načina i dužine ispoljavanja, zamor može da bude latentan, akutan i hroničan:
1) Latentni zamor je najčešće posledica dugotrajnog, neprekidnog i po težini umerenog rada, bez dovoljno odmaranja. Nastaje obično pred kraj radne smene, ili u prvim satima rada posle nedovoljnog noćnog odmora. Znaci zamora nisu vidno ispoljeni.
2) Akutni zamor je posledica suviše dugog i napornog rada. Na početku su znaci akutnog zamora oskudni, a kasnije može doći do javljanja simptoma, kao što su ubrzan rad srca, ubrzano disanje, poremećaj oštrine vida i koordinacije pokreta, razdražljivost i promene raspoloženja. Alarmni znak da treba prestati sa radom je subjektivni osećaj iscrpljenosti, praćen željom za odmorom i snom. Na početku akutnog zamora radna sposobnost nije mnogo promenjena, a kasnije ona opada sve više i više i javlja se želja za odmorom. Inače, akutni zamor je reverzibilna pojava, koja nestaje nakon kraćeg odmora.
3) Hronični zamor se javlja kao posledica loše organizacije rada, nefizioloških uslova rada, kao i dugotrajne emocionalne prenapregnutosti. U savremenoj industriji, hronični zamor je česta pojava, javlja se najčešće kao posledica monotonije (npr. prilikom poluautomatskog rada na traci), statičkog rada, naprezanja vida, brzih operacija, nefiziološkog ritma rada i odmora.
Hronični zamor se razvija sporo i neprimetno, a nosi sa sobom i brojne štetne posledice po zdravlje. Hronična iscrpljenost utiče na raspoloženje, na učestalije povređivanje radnika, na pojavu neurotičnog ponašanja, smanjuje otpornost organizma, slabi pažnju, usporava brzinu reakcija, narušava koordinaciju pokreta, itd.
U današnje, moderno vreme je akutno zamaranje svedeno na minimum, ali se zato češće javljaju različiti oblici hroničnog zamora.
Osnovni uzroci zamora su;
1) Neusklađene fizičke, psihofiziološke i zdravstvene mogućnosti radnika sa zahtevima radnog mesta.
2) Loša organizacija rada, tj. nefiziološki uslovi rada i odmora.
3) Nepovoljni mikroklimatski uslovi rada, intenzivna buka, loše osvetljenje, visok nivo štetnih isparenja i prašine u vazduhu, loši uslovi transporta radnika...
4) Loši socijalni uslovi života, stanovanja, ishrane, nepovoljni uslovi za odmor posle rada, itd.


Teorije o nastajanju zamora


Mehanizmi nastajanja zamora nisu dovoljno razjašnjeni. Postoji više teorija, koje objašnjavaju nastajanje zamora na različite načine. Te teorije možemo podeliti u dve grupe – klasične i savremene teorije nastajanja zamora (prema Obrenović, J., 2003).


Klasične teorije zamora


1) Teorija iscrpljenja; Prema ovoj teoriji, zamora je posledica iscrpljenja hranljive materije glikogena, koji služi kao energetski izvor mišićima. Za vreme odmora, energetske rezerve se ponovo nakupljaju u mišiću i tako utiču na obnavljanje njegove radne sposobnosti. Inače, neka ispitivanja demantuju ovu teoriju, jer je dokazano da se zamor javlja i pre iscrpljenja energetskih rezervi u mišićima.
2) Hipoksična teorija; Stavlja naglasak na snabdevanje kiseonikom. Prema ovoj teoriji zamor je posledica nedostatka kiseonika u tkivima. Mnogi naporni telesni radovi zahtevaju velike količine kiseonika, ali ako organizam ne prima kiseonik u potrebnoj meri, onda postepeno dolazi do njegovog deficita u mišićima, pa samim tim i do prestanka njihovog funkcionisanja.
3) Teorije intoksikacije; Prema ovim teorijama, zamor je posledica nagomilavanja toksina, pre svega mlečne kiseline, koja se stvara mišićnim radom. U takvom stanju je aktivno tkivo otrovano i manje sposobno za rad. Odstranjivanjem toksina, mišić će moći opet da radi prethodnim intenzitetom. Kao potvrda ovoj teoriji navodi se eksperiment u kome je unakrsnom transfuzijom prebačena krv zamorenog psa odmornom, nakon čega je i on počeo da ispoljava znake izraženog zamora. Takođe, zamor se stvara i kada se u krv odmorne životinje ubrizga supstanca ovalbumin. Inače, ove teorije imaju manu što potcenjuju funkcije centralnog nervnog sistema, koji ima važnu ulogu u nastajanju zamora.


Savremena teorija zamora


Klasične teorije zamora govore o pojavama koje se zaista događaju u organizmu. Međutim, nijedna od tih teorija ne uzima u obzir činjenicu da se glavna komponenta zamora sastoji u promenama u centralnom nervnom sistemu. Klasične teorije nisu mogle da se primene na objašnjavanje zamora izazvanog statičkim i intelektualnim radom.
Naime, statički rad se sastoji iz napornog držanja nekog teškog predmeta, ili iz održavanja nekog zamarajućeg položaja tela (npr. sedenje na stolici bez naslona, mirno stajanje i sl). Zanimljivo je da prilikom statičkog rada gotovo i nema promena o kojima govore klasične teorije zamora, a to su promene pulsa, disanja, energetske potrošnje i sl. Takođe, nema ni povećanja količine mlečne kiseline, nema nedostatka glikogena u krvi, niti nedostatka kiseonika.
Prilikom intelektualnog rada samo u jedva primetnoj meri dolazi do promena u organizmu. Prilikom ove vrste rada se ne povećava količina mlečne kiseline, količina glikogena u krvi je normalna, a krv je normalno zasićena kiseonikom. Tako da se prilikom intelektualnog rada u organizmu ne mogu naći nikakve promene, koje bi išle u prilog bilo kojoj od klasičnih teorija.
Laboratorijska istraživanja engleskog elektrofiziologa Volera (prema Obrenović, J., 2003.) pokazuju da zamor pored periferne mora uzeti u obzir i centralnu komponentu. Ovaj istraživač je utvrdio da se neki mišić, koji je voljnim radom jako izmoren, može nakon toga neko vreme aktivirati električnim podražajem, a posle toga ponovo pokretati voljno.
Na ovu "centralnu" tezu o prirodi umora upućuje i mehanizam nastajanja budnosti i sna. Učestalo ponavljanje nekog pokreta (mišićni rad), kao i učestalo dugotrajno ponavljanje neke čulne draži (pri intelektualnom radu, npr.) dovode do promena u tkivima mišića i čulnih organa, ali i do promena u odgovarajućim tačkama u kori velikog mozga. Aferentne draži, koje dolaze iz mišića ili čulnih organa dovode do sve većeg pobuđivanja ćelija u nervnom sistemu. Preterana i dugotrajna nadraživanja mogu oštetiti tkivo ovih ćelija, pa se zbog toga aktivira mehanizam gašenja njihove aktivnosti (inhibicija). Gašenje aktivnosti sa jednih ćelija se lako prenosi na susedne ćelije. Pretpostavlja se da to širenje gašenja predstavlja neurofiziološku osnovu sna i pospanosti, a verovatno i umora (prema Petz, B., 1987).


Znaci zamora


U svakodnevnom životu postoje znaci, na osnovu kojih se može zaključiti o postojanju zamora. Znaci zamora se mogu podeliti u objektivne i subjektivne.


Objektivni znaci zamora


Jedan od najpoznatijih objektivnih znakova zamora jeste opadanje količine radnog učinka. Istraživanja pokazuju da krivulja radnog učinka počinje da opada posle određenog radnog vremena. Kada će započeti opadanje radnog učinka i koliki će taj pad biti zavisi od težine posla. Ako je rad naporan, a još i loše organizovan, opadanje učinka počinje još od samog početka rada, tako da na kraju rad prestaje u potpunosti.
Pored opadanja kvantiteta, dolazi i do opadanja kvaliteta radnog učinka. Npr. prilikom dugotrajnog rada na traci zapaža se porast škarta u poslednjim satima rada.
Još jedan objektivan znak zamora jeste i povećanje varijabilnosti u kvalitetu. Događa se da prosečni kvalitet ostaje u toku radnog vremena konstantan, ali se povećava varijabilnost, tj. raspon kvaliteta. Tako da se na kraju radnog vremena mogu naći i mnogo kvalitetniji, a i mnogo lošiji primerci proizvoda nego što je to bilo na početku radnog vremena.
Važan objektivni znak zamora predstavlja i pojava tzv. spontanih odmora u toku radnog vremena. Poznata je pojava da svaki čovek u toku rada povremeno i na kratko prekida sa poslom, da bi odmorio, makar i na trenutak. Što je čovek umorniji, to su i ti odmori češći. Oni traju po nekoliko sekundi do par minuta, ali kada se obave merenja u toku sedmočasovnog ili osmočasovnog radnog vremena, uviđa se da da ti odmori iznose od 10%, pa sve do 50% radnog vremena kod težih poslova. Inače, takvi povremeni i kratkotrajni prekidi u radu su neophodni i predstavljaju jedan od osnovnih vidova borbe protiv zamora.
Takođe, objektivni znak zamora je i pojavljivanje tzv. suvišnih pokreta, tj. pokreta koji nisu direktno važni za sam rad. To su različiti pokreti pojedinih delova tela, najčešće se javljaju u promeni položaja tela (protezanje, promena položaja nogu i sl.). Ovde spada i psihomotorni nemir, treptanje očnim kapcima i sl. Zato je važno da se radno mesto dizajnira tako da se radniku omoguće neke promene položaja.


Subjektivni znaci zamora


Među subjektivne znake zamora ubrajaju se teškoće u prisećanju, tj. teškoće u crpljenju informacija iz dugoročne memorije (npr. kada se čovek en može setiti nečijeg imena ili broja).
Takođe, mogu se javiti i teškoće u pravilnom shvatanju situacije i teškoće u donošenju odluke kako treba u datoj situaciji reagovati. Npr. kada čovek propusti da stane na semaforu kada je crveno.
Među subjektivne znake zamora ubraja se i promena raspoloženja. Umorni ljudi su uglavnom zlovoljni, nekad i apatični.
Interesantna je činjenica da zamor usled pospanosti "napada" kognitivne funkcije postepeno – i to najpre one finije, a tek kasnije grublje (prema Obrenović, J., 2003). Npr. kada pospani čitamo knjigu, najpre dolazi do slabijeg razumevanja pročitanog sadržaja, potom čitanje biva ometeno, a tek kasnije i psihomotorika.


Otklanjanje zamora


Čovek se protiv zamora može boriti na različite načine. Neki od njih su stimulisanje izdržljivosti, fizičko stimulisanje, farmakološko stimulisanje, a naravno najoptimalniji vid borbe protiv zamora je odmaranje.
Otklanjanje zamora stimulisanjem izdržljivosti; U laboratorijskim uslovima je moguće predvideti kada će doći do tzv. kritičnog zamora, nakon čega je neophodan odmor, jer bi i dalji rad mogao dovesti do štetnih i opasnih posledica. U jednom ispitivanju merena je sposobnost obnovljene izdržljivosti mišića posle određenog trajanja odmora (prema Petz, B., 1987). Ako je ispitanik uspeo da u ispruženoj ruci drži jedan teg 60 sekundi dok mu ruka ne klone, posle 40 sekundi odmora izdržaće isti napor još 30 sekundi, dakle 50% od tog rezultata. Taj procenat preostale sposobnosti je indirektna mera zamorenosti angažovanih mišića u datom radu. Međutim, u okolnostima van laboratorije takva merenja i uspešno povezivanje činjenica ne uspevaju, jer tamo osim fizioloških, deluju i psihološki faktori. Van laboratorijskih uslova, zamor se meri preko smanjenja radnog učinka, opadanja kvaliteta rada i sličnih faktora, o čemu smo već govorili.
Otklanjanje zamora fizičkim stimulisanjem; Uglavnom se odnosi na poznate postupke, kao što su umivanje hladnom vodom, tuširanje, provetravanje svežim vazduhom, protezanje, laka gimnastika, duboko disanje i slično. Na primer, pri dugotrajnom čitanju su veoma korisne i posebne vežbe očnih mišića, koje se izvode pokretima očne jabučice, brzim promenama fokusa gledanja, šetanjem pogleda širinom panorame i slično. Ovakvo stimulisanje donosi kratkotrajno neutralisanje zamora, u trajanju od najviše nekoliko minuta, ali zato daje najbolje rezultate ako se primenjuje u kraćim intervalima, više puta u toku radnog vremena.
Otklanjanje zamora farmakološkim stimulisanjem; Tu spadaju veoma rasprostranjeno osvežavanje kafom, čajem, koka kolom, pepsi kolom i sličnim napicima, koji umanjuju osećaj umora posle par sati učenja, ili kancelarijskog posla, ili vožnje automobilom. Često zdravi ljudi uzimaju psihofarmake da bi povećali radnu sposobnost. U sportu se ovaj oblik uzimanja lekova naziva doping. Danas se dopingom nazivaju sve one supstance koje se upotrebljavaju u farmakoterapiji u cilju povećanja radnih kapaciteta, a zavisno od sastava ili doze.
Efikasnost u radu može ići sve do 80% pod uticajem volje ili napora. Preostali deo od 20% stoji izvan volje i napora i naziva se "autonomno zaštićena rezerva" (prema Obrenović, J., 2003). U vanrednim situacijama bekstva ili napora ove rezerve se mogu mobilisati. U običnom životu ove rezerve su zaštićene umorom i postoji jedna dosta široka granica između maksimalnog umora i potpune iscrpljenosti. Aktivne supstance probijaju tu granicu između zamora i potpune iscrpljenosti i mogu dovesti do totalnog nenadoknadivog iscrpljivanja rezervi. Pod uticajem nekih ekscitatora prag umora i prag iscrpljenosti su skoro jednaki, organizam je bez upozorenja, pa posle iscrpljivanja može uslediti šok, pa i smrt. Najpoznatije grupe farmakoloških stimulatora su simpatikomimetici i ksantini.
Simpatikomimetici adrenalin, noradrenalin i dopamin se stvaraju u organizmu. Oni deluju na centralni nervni sistem, gde ispoljavaju ekscitirajući efekat. Ovo dejstvo se ispoljava na periferni nervni sistem, kardiovaskularni sistem i na metaboličke procese u mišićima. Smanjuju osećaj zamora, gladi, daju osećaj snage.
Što se tiče simpatikomimetika koji se ne stvaraju u organizmu – najpoznatiji je amfetamin. Tu spadaju i deksamfetamin i metamfetamin, koji imaju jače dejstvo od amfetamina. Dovodi do jake psihičke zavisnosti zato što otklanja umor, smanjuje osećaj gladi i uzrokuje nastanak euforičnog raspoloženja. Ljudi koji su zavisni od amfetamina ponašaju se agresivno i antisocijalno. Ako se upotrebljava duže vreme, može da dovede do ispoljavanja psihotičnog ponašanja.
Ksantini se takođe koriste za ekscitaciju centralnog nervnog sistema. Najpoznatiji predstavnik ove grupe je kofein. Koefein se nalazi u kafi, čaju, koka koli. Deluje ekscitatorno na centralni nervni sistem, mišiće, kao i srčani mišić, a ubrzava i rad bubrega. Dovodi do povećanja budnosti i povećanja mentalne aktivnosti. Deluje relaksirajuće na glatku muskulaturu unutrašnjih organa. Sporedni efekti kofeina su tremor, motorni nemir, tahikardija, a na psihičkom planu anksioznost.
Generalno, farmakološki stimulatori su veštački način mobilizacije kapaciteta organizma, stoga se mobilizacija odvija na manje ekonomičan, pa i potencijalno opasan način.
Otklanjanje zamora motivisanjem; Obuhvata najveći deo psiholoških stimulatora radne izdržljivosti. Novo motivisanje, kao sredstvo neutralisanja umora, obično predstavlja ponovno uspostavljanje motivacije koja je narušena tokom rada. Ako čovek tokom rada naiđe na neke poteškoće, može mu se činiti da problemima nema kraja, pa će početi da sumnja u uspešan ishod svoga posla. Tada će ga najverovatnije sustići umor, koji je do tog momenta prevladavao i koji je bio psihološki stimulisan svojim predviđanjima i očekivanjima. Obnavljanje motivacije ili novo motivisanje radi neutralizacije umora može biti postavljanje novih rokova prilagođenih novonastalim teškoćama pri radu, kao i definisanje novih ciljeva, etapa ili faza rada.
Otklanjanje zamora odmaranjem; Odmora predstavlja glavni način odbrane protiv umora. Postoji niz ponašanja koja čovek upražnjava da bi se odmorio, mada neka od njih nisu i najoptimalnija u borbi protiv zamora.
U svakodnevnim i profesionalnim aktivnostima većina ljudi uzima odmor u trenutku kada se oseća toliko umorno da dalji rad postaje veoma naporan. Međutim, brojna istraživanja su dokazala da odmor treba uzeti pre nego što se pojavi zamor. Kod nekih poslova je potrebno uzeti odmor već nakon početka rada, a kod drugih može proteći i više sati, a da se ne oseti potreba za uzimanjem odmora. Najpogodniji trenutak za uzimanje odmora može se utvrditi kada se uzme u obzir krivulja radnog učinka. Onda se utvrdi kada počinje da se pojavljuje jedan od glavnih praktičnih znakova umora, pa se potom određuje i vreme za odmor.
Kad je u pitanju učestalost i dužina trajanja odmora, najbolje je da tokom radnog vremena postoji više manjih pauza, nego jedna duža. Psihološki argumenti za to se se sastoje u tome da povećavanjem broja odmora čovek sebi sve više približava neposredne ciljeve (uzimanje odmora, tj. prestanak rada), a takođe i motivacija raste u funkciji približavanja cilju. Fiziološki argumenti za to su u tome da se organizam u početku odmora oporavlja naglo, a kasnije sve sporije. Stoga je jasno da će čovek sa dva odmora od po 10 minuta dobiti na oporavku više nego jednim odmorom od 20 minuta (prema Obrenović, J., 2003).
Što se tiče naćina odmaranja, može se reći da postoje različite vrste odmora. To su pasivni i aktivni odmor.
Pasivni odmor se sastoji u mirovanju, ležanju ili spavanju, tj. u prekidu svake aktivnosti. Najpreporučljiviji je kada je u pitanju opšti telesni zamor, a obično je dovoljan za neutralisanje umora pri redovnom radu lakog i srednjeg intenziteta. U nekim situacijama težeg fizičkog i psihološkog zamora, pasivni odmor se koristi i kao metod lečenja uz upotrebu sedativa ili elektrostimulacije sna (prema Petz, B., 1987).
Aktivni odmor se može koristiti u vidu bilo koje aktivnosti. Najzaslužniji za objašnjenje ove pojave je ruski psiholog Sečanov (prema Obrenović, J., 2003). On je izveo eksperiment u kome je jedna ruka zamorena rezanjem drveta sa ručnom sekirom. Ispitivano je da li se zamorena ruka brže i potpunije može odmoriti pasivnim odmorom ruke pri potpunom mirovanju u ležećem ili sedećem položaju ili ako se bez odmora nastavi sečenje drva drugom, odmornom rukom. Eksperiment je pokazao da aktivni odmor (nastavak rada drugom rukom) ubrzava period oporavka i brže osposobljava umornu ruku da nastavi opet rad sa sekirom.
Sečanov to objašnjava na sledeći način: Neprekidni rad istom rukom zamorio je nervne ćelije motornog centra koji upravlja mišićnim radom te ruke. Nakon perioda razdraženja nervne ćelije motornog centra u mozgu reaguju zamorom i proces razdraženja se zamenjuje procesom inhibicije. Kada se nastavi rad drugom, odmornom rukom, u nervnim ćelijama koje upravljaju radom te ruke razdraženje se prenosi na moždanu koru, koju je zahvatio proces inhibicije (usled zamora prve ruke). Nervne ćelije koje su u stanju inhibicije ponovo zahvata proces razdraženja.
Eksperiment Sečanova je poslužio za objašnjenje delovanja aktivnog odmora na prevenciju zamora.
Neka druga ispitivanja su pokazala da se aktivni odmor može odvijati po prekidu rada, ali i u toku rada kao promena vrste radnih aktivnosti. Ako zamaranje zahvata jednu skupinu mišića, onda promena radnih aktivnosti u okviru istog posla, znači odmaranje jednih mišića dok su drugi angažovani, zatim obrnuto i tako redom. To se može postići i davanjem slobode radniku da sam menja redosled radnih operacija. Po završetku rada aktivni odmor najbolje uklanja umor ako je ispunjen aktivnostima koje su fizički, intelektualno ili emocionalno komplementarne prethodnim radnim aktivnostima. Posle napornog intelektualnog rada, najviše odmara neka fizička, npr. sportska aktivnost i obrnuto – posle napornog fizičkog rada najbolje odmara neka intelektualna razonoda, npr. kartanje, šah i sl. Posle emocionalno napetog posla najbolje je upražnjavati neku laku igru, a posle dosadnog posla činiti nešto što predstavlja izazov. Ovakva komplementarnost je preporučljiva i u kraćim odmorima tokom radnog vremena, kao i u dnevnim, nedeljnim i godišnjim odmorima.
Pri iscrpljujućem i teškom radu aktivni odmor može da ima negativan efekat, pa se može koristiti pasivan odmor, kombinovan sa primenom masaže, kupanjem i uzimanjem svežih napitaka.


Prevencija zamora


U prevenciji radnog zamora, mora se sprovesti određeni program mera (prema Obrenović, J., 2003):
1) Poboljšanje tehničko – tehnoloških uslova rada; Uvođenje mehanizacije i automatizacije treba da bude prilagođeno psihofiziološkim mogućnostima radnika. Treba poboljšati uslove rada na radnim mestima na kojima su prisutni pojačano mišićno i umno naprezanje, statički rad, monotonija, naprezanje vida, buka, vibracije itd.
2) Poboljšanje organizacije radnog procesa; Radni proces treba da se organizuje u skladu sa fizičkim i psihofiziološkim mogućnostima radnika. Racionalizacija radnih procesa treba da olakša rad uz optimalnu proizvodnu sposobnost radnika. Proizvodni sistem treba da bude humaniji i funkcionalniji. Rad treba da se oslobodi monotonije, da se ponavljanje automatizovanih radnji svede na minimum.
3) Obezbeđivanje fiziološkog režima rada i odmora; važno je da se pravilno koriste dnevni, nedeljni i godišnji odmor, da se izvrši pravilan izbor radnika usklađivanjem fizičkih, psihofizioloških zahteva radnog mesta sa fiziološkim i zdravstvenim mogućnostima radnika, uzimajući u obzir i mnoge druge faktore.
Savremena psihologija i psihofiziologija rada, kao i različiti radni sistemi moraju ubuduće obratiti više pažnje na sve ove aspekte, kako bi omogućile čoveku da pravilno i zdravo iskorišćava svoje kapacitete.



Literatura

(1) Krstić, D., Psihološki rečnik. Savremena administracija, Beograd: 1991;

(2) Obrenović, J., Psihofiziologija rada. Filozofski fakultet, Niš: 2003;

(3) Petz, B., Psihologija rada. Školska knjiga, Zagreb: 1987;

(4) Štajnberger, I. & Čizmić, S. (1991): Psihologija i savremena tehnika. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd;

(5) www.porodicnidoktor.com

(6) www.wikipedia.com

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD