POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ PSIHOLOGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ PSIHOLOGIJE
Gledaj Filmove Online

PSIHIČKI RAZVOJ DETETA

Psiholoski razvoj detetaRazvojna psihologija je psihološka disciplina koja istražuje psihički razvoj čoveka od začeća pa do kraja njegovog života. Ova psihološka disciplina proučava razvoj organizma u celini kao i razvoj pojedinih funkcija (mišljenje, govor, emocije). Savremena razvojna psihologija obavila je veći broj periodizacija duševnog razvoja koje su pravljene na osnovu organskih ili psiholoških oblika deteta, ili na osnovu pedagoških principa. Ni jedna periodizacija nije zasnovana isključivo samo na jednom od ova tri načela, međutim, u svakoj preovladava jedan od njih. Jednu od značajnijihih periodizacija dečjeg duševnog razvoja izložio je američki psiholog Vilard Olson ( Willard Olson) u svojoj knjizi "Razvoj deteta" 1949. godine. Olson je najveću pažnju posvetio duševnom razvoju deteta s obzirom na nastavu i učenje. Njegova klasifikacija izgleda ovako:


Periodi razvoja

1. Antenatalni period (od 0 do 230 ili 300 dana)
a) Ovum (od 0 do 2 nedelje)
b) Embrio (od 2 do 10 nedelja)
c) Fetus (od 10 nedelja do rodjenja)

2. Rodjenje (prosečno 280 dana od začeća)
3. Novorođenče (dve prve nedelje postnatalnog života)
4. Odojče (prva godina života)
5. Rano detinjstvo (od 1 do 6 godina)
6. Srednje detinjstvo (od 6 do 10 godina)
7. Pozno detinjstvo (od 10 do 13 godina)
8. Rana mladost (od 13 do 15 godina)
9. Pozna mladost (od 15 do 20 godina)
10. Zrelost (iznad 20 godina)

Pored Olsonove podele poznate su još i:
• sovjetska
• kao i periodizacija Suzane Ajzeks.
Međutim, Olsonova periodizacijaje najdetaljnija ijedino ona uključuje i antenatalni razvoj. U svom radu posebnu pažnju ću posvetiti razvoju deteta do 3 godine.


ANTENATALNI RAZVOJ

Interesovanje za antenatalni period čovekovog razvoja javlja se još u najranija vremena. Veliku pažnju antenatalnom periodu posvećivao je Aristotel, Tertulijan, Avgustin, kao i Toma Akvinski. U XVII veku došlo je do naučnog, empirijskog načina proučavanja embriologije, a u XIX veku zasnovanaje embriologija kao nauka.

Prenatalni antenatalni razvojZa izučavanje antenatalnog razvoja koriste se tri postupka. Prvi je direktno proučavanje prerano rođene dece. Drugi postupak je direktno proučavanje fetusa koji se vadi carskim rezom. A treći postupak je indirektno prpučavanje pokreta fetusa pomoću raznih aparata i preko saopštenja majke.
Fizički razvoj jedinke počinje spajanjem jajne ćelije sa spermatozoidom. Postoje tri dela antenatalnog perioda. Fetus u prvom delu antenatalnog perioda ne raste, ali se njegova struktura znatno menja. Oplođena jajna ćelija deli se na dva dela, zatim na četri, pa na osam i tako dalje sve dok se ne obrazuje masa ćelija. Pojavljuju se tri sloja - ektoderm, mesoderm i endoderm. Od kraja druge nedelje pa sve do kraja drugog meseca traje embrionalni period u kome embrion naglo raste. Na kraju ovog perioda embrion ima sve delove čovečijeg tela, a dužina njegovog tela iznosi oko 5 cm. Od početka trećeg meseca do rodjenja traje period fetusa. Fetus u ovom period naglo raste.
Devetnaestog dana nakon začeća na embrionu se stvara brazda koja predstavlja osnovu budućeg nervnog sistema. Od ove brazde postepeno nastaje cev nervnog tkiva. Na jednom delu ove cevi formiraju se tri mehurića od kojih se kasnije razvija mozak, a od drugog dela cevi nastaje kičmena moždina. U embrionalnom period razvija se i sistem refleksnog luka. Nervna vlakna nastavljaju da se razvijaju i posle rodjenja, kroz ceo život.
Već u prvoj polovini antenatalnog perioda dolazi do razvoja čula mirisa i odgovarajućih nervnih mehanizama. Do rođenja nosne šupljine ispunjava tečnost zbog koje nema osećaja mirisa sve do rođenja, odnosno do trenutka kada u nosne šupljine prodre vazduh. Za razliku od čula mirisa, čulo ukusa postaje funkcionalno već u trećem mesecu antenatalnog perioda. Osnova za razvoj složenog mehanizma oka javlja se već u drugoj i trećoj nedelji nakon začeća. Međutim, za potpuno funkcionisanje čula vida ne postoje adekvatne draži u antenatalnom periodu. U poslednjim mesecima ovog perioda dolazi do završetka razvoja čula sluha i slušnih nervnih mehanizama. Spoljašnje uho je pre rođenja zatvoreno, a srednje uho ispunjeno je želatinastom tečnošću, zbog čega se smatra da fetus u antenatalnom periodu ne čuje. Receptori i nervni mehanizmi za osečaj toplog i hladnog razvijaju se pre rođenja za razliku od receptora za osečaj bola kojeg u antenatalnom periodu nema. Osečaj dodira javlja se osam nedelja nakon začeća u oralno - nazalnoj oblasti da bi se posle širio najpre po glavi, a kasnije i ka donjim ekstremitetima.
Antenatalni period znatno utiče na kasniji razvoj deteta. Psihoanalitičarka Grinejkr (Greenacre) iznosi svoja shvatanja o ovom uticaju na razvoj ličnosti. Nekim eksperimentalnim činjenicama ona je dokazala da umor majke ili njeno loše raspoložednje utiče na fetus. Poznato je da fetus nije direktno povezan sa majčinim nervnim sistemom, međutim, on jeste deo majčinog organizma. Zbog toga on reaguje na majčinu uznemirenost, kao i na strah. Za vreme doživljavanja straha kod majke dolazi do promene u radu žlezda sa unutrašnjim lučenjem, kao i u metabolizmu ćelija. Hormoni iz majčine krvi prelaze u fetus i na taj način se prenosi majčino loše raspoloženje. Prema tome, smatra se da je antenatalni period veoma značajan za dalji razvoj ličnosti.

NOVOROĐENČE

NovorodjenceRodjenje je prelazak fetusa u spoljašnju životnu sredinu, što predstavlja veoma veliku promenu za dete. Do rađanja dolazi 280 dana nakon začeća. Rođenje ne predstavlja početak fizičkog i psihičkog razvoja deteta, već samo promenu sredine. Pre rođenja dete živi parazitskim životom, sve što mu je potrebno dobija od majke i zaštićen je od svake opasnosti, međutim, nakon rođenja mora samo da se snabdeva kiseonikom i da samostalno prima i vari hranu. Dete prelazi u sredinu u kojoj je izloženo mnogim dražima. Sve ove promene veoma su značajne za razvoj i učenje deteta. Iako tokom rođenja dete ne oseća bol, može doći do određenih povreda koje donose posledice na detetov psihički razvoj. Trajanje perioda novorođenčeta ne može tačno da se odredi. Po nekim psiholozima ovaj period traje veoma kratko, nedelju dana, dok neki opet smatraju da traje čak i do tri meseca.
Postoje velike razlike izmedju novorođenčadi u pogledu njihove zrelosti. Dešava se da je prevremeno rođeno dete naprednije u razvoju od deteta rođenog na vreme. Nedonošče se nakon rođenja specijalno neguje u inkubatoru zbog toga što joj organi nisu dovoljno razvijeni. Ono se takođe hrani na specijalan način. Da li će nedonošče ikada stići normalno rođenu bebu zavisi od njenih fizičkih i mentalnih karakteristika. Prema nekim istraživanjima potrebno je barem godinu dana da nedonošče sustigne normalno rođenu bebu. Kod prevremeno rođene dece često dolazi do nervoznih navika i razdražljivosti zbog prezaštićenosti roditelja. Nedonoščetu jesu potrebna specijalna nega i briga, ali preterano štićenje može omesti njegov normalan razvoj.

PRVA GODINA ŽIVOTA

Prva godina zivotaPrva godina života je veoma važna za dalji razvoj i ono predstavlja kritičan period u detinjem razvoju. Prvenstveno se u ovom periodu stvara poseban odnos sa majkom - emocionalna vezanost, privrženost ili psihološka zavisnost. Isto tako može doći i do oštećenja koja se kasnije ne mogu ispraviti, ukoliko dete biva odbačeno i zanemareno. Dete u ovom periodu ima ogranske potrebe koje zadovoljava njegova okolina. Bez staranja roditelja dete ne bi preživelo. Isto tako dete ima i psihološke potrebe koje bi trebale da se zadovoljavaju prilikom fizičkih potreba. Kao što su potreba za milovanjem, grljenjem, nošenjem, ljuljanjem, i uopšte potrebe za nežnošću. Ove potrebe su urođene. Hranom i taktilnim kontaktima majka nagrađuje dete i time i ona sama stiče vrednost nagrade i postaje nešto pozitivno za dete. Pošto je majka slična drugim licima, dete stav prema majci generalizuje i na druge ljude. Neki psiholozi su zbog toga smatrali da su potrebe za taktilnim draženjima naučene. Međutim, američki psiholog Harlou (Harlow) izveo je jedan veoma zaniljiv eksperiment na majmunima kojim je dokazao suprotno. On je gajio mladunčad majmuna sa veštačkim majkama koje su bile napravljene od žičane mreže. Neke od njih bile su presvučene krznom, a neke su imale ugrađene flašice sa mlekom iz kojih su se majmuni hranili. Majmuni su dosta vremena provodili sa mrežom presvučenom krznom, prijubljujući se uz krzno. U sobu kod majmuna unesenje veliki pauk od koga su se oni uplašili. Majmuni su bežali kod veštačke majke presvučene krznom i pored nje su lakše savladali strah. Majmuni su stvorili emocionalni odnos sa krznenom majkom bez obzira na to da su hranu dobijali od žičane majke. Ovaj eksperiment dokazuje da hrana nije jedini izvor zadovoljstva kod deteta, već da je osnovni izvor zadovoljstva i sigurnosti dodir sa majkom.
Psihoanalitičar Erikson u svom učenju govori o značaju prve godine života. Prema njegovom shvatanju prva faza života traje od rođenja do 18 meseci i predstavlja fazu sticanja osećanja osnovnog poverenja. On smatra da u ovoj fazi dete saznaje da li je svet pretežno izvor neprijatnosti ili izvor zadovoljstva. To jest, u ovom periodu čovek postaje pesimista ili optimista. Ukoliko se detetu zadovoljavaju fizičke, fiziološke i psihičke potrebe kod njega se razvija osećanje osnovnog poverenja. U suprotnom kod deteta se javlja nepoverenje, strah i sumnja. Osećanje poverenja omogućava da se kod deteta razvije normalan emocionalni život, a nepoverenje izaziva nezadovoljstvo kao osnovno raspoloženje.
Nezadovoljavajuca briga o deci u prvim godinama života loše utiče na dalji tok socijalnog, emocionalnog i intelektualnog razvoja. To dokazuju i neka sistematska ispitivanja dece gajene po domovima i dece gajene u porodicama. Neki lekari zapažaju veću smrtnost kod dece gajene u domovima. Isto tako, deca bez roditelja, zbog nedovoljne nežnosti i topline postaju apatična i nezainteresovana prema ljudima. Mnoga deca gajena u domovima postaju zaostala u svom intelektualnom razvoju zbog nedostatka emocionalnih kontakata.
Veoma važan uticaj na detetov razvoj predstavlja dojenje. Tokom dojenja potrebno je dete uzeti u naručje, tepati mu i biti nežan prema njemu kako bi se dete osećalo sigurno i smireno. Majka ne bi smela tokom dojenja biti nervozna ili uznemirena jer to ostavlja loš utisak na dete.

RAZVOJ EMOCIJA

Na pitanje da li se emocije javljaju već kod novorođenčeta mnogi psiholozi pokušali su da odgovore. Postoje razna shvatanja o tome da li i koje emocije novorođenče poseduje. Psihoanalitička škola, na čelu sa Sigmundom Frojdom stvorila je svoje učenje o emocijama novorođenčeta po kome dete odmah nakon rođenja doživljava duboka osećanja. Ova teorija nije eksperimentalno dokazana. Zatim, psihoanalitičarka Suzana Ajzeks smatra da već pri rođenju dete poseduje htenja, želje, strah, gnev, ljubav i mržnju. Ova tvrdnja takođe nije dokazana. Džon Votson, američki psiholog, vršio je razna eksperimentalna istraživanja po kojima je zaključio da se pri rođenju javljaju tri urođene emocije, a to su: strah, gnev i ljubav. Mnogi psiholozi pokušali su da pobiju Votsonovu teoriju o urođenim emocijama. Konačno to su i uspeli američki psiholozi Klark, Landis, Hant i Hant.
Vremenom dete ispoljava sve veći broj emocionalnih reakcija. Dete počinje da se : ljuti, plaši, voli, pokazuje ljubomoru, radost, tugu itd. Isto tako, nakon određenog vremena dete počinje da se plaši nepoznatih lica, mraka, određenih životinja. Veliku ulogu u emocionalnom razvoju čine učenje i sazrevanje.
Koliko je uloga učenja značajna za emocionalni razvoj dokazao je, već pomenuti psiholog, Votson svojim eksperimentom poznatim kao „Albertov slučaj". Naime, on je u ovom eksperimentu posmatrao i ispitivao malog Alberta. Utvrđeno je da je on prvobitno imao strah samo od jakog zvuka i gubljenja podloge. Kada je imao devet meseci odveli su ga u zoološki vrt kako bi utvrdili da nema nikakav strah prema životinjama. Albert je čak pokazivao interesovanje prema njima. Dva meseca kasnije, u laboratoriji su mu pokazivali belog miša koga je radoznalo posmatrao, ali kada gaje Albert dotakao začuo se jak zvuk i on bi se uplašio. Ovaj postupak ponovljen je više puta. Albert je pokazivao jasne signale straha, čak i kada je ugledao miša bez pratnje neprijatnog zvuka. On je počeo da se plaši i raznih stvari koje su ga podsećale na belog miša. Votson je ovim eksperimentom dokazao kako se putem uslovnog refleksa stiču emocionalne reakcije na razne situacije i objekte. Ima mnogo primera kada se emocije putem uslovljavanja i generalizacije mogu vezati za nove predmete i situacije, međutim, ne može se pojava svih emocija objasniti na ovaj način.
Sazrevanje je takođe jedan od faktora koji utiče na emocionalni razvoj deteta. Emocije se kod deteta mogu javiti i bez učenja, same od sebe sa vremenom. Neke emocije koje se ne javljaju odmah pri rođenju deteta razvijaju se kasnije pod uticajem sazrevanja. Britanski psiholog Valentajn zaključio je da se strah kod dece od raznih objekata javlja iznenada i da on nije naučen. Dva psihologa Džons i Džons izveli su eksperiment sa zmijom. Na uzorku od pedeset predškolske dece i devedeset odraslih osoba su dokazali da: deca do 4 godine slabo iražavaju strah prema zmiji, deca starija od 4 godine jasno iskazuju strah, dok odrasli iskazuju mnogo naglašeniji strah od svih. Ovim eksperimentom možemo zaključiti da se strah kod dece javlja kao posledica sazrevanja.
U skladu sa uzrastom deteta povećava se i broj emocija koje može da doživi. Katarina Bridžes vršila je razna posmatranja kako bi utvrdila emocionalne promene vezane za uzrast. Ona je u svojim istraživanjima posmatrala decu staru od par dana pa sve do 5 godina. Pomoću ovih istraživanja ona je zaključila da odmah po rođenju postoji samo jedna emocija i to je uzbuđenje i da se sve druge emocije razvijuju iz nje diferencijacijom koja je uzrokovana sazrevanjem i uslovljavanjem. Od prilike krajem prvog meseca života nastaje nova emocija, uznemirenost. Ovu reakcije Votson je opisao kao strah i gnev. Krajem drugog meseca obrazuje se nova emocija zadovoljstvo, koju Votson opisuje kao ljubav. Do ove emocije dolazi tokom milovanja, dodirivanja sa cuclom ili pljeskanja. Kod beba se ove dve nove emocije veoma često i brzo smenjuju. Proces nastajanja emocija odvija se postepeno. Od tri do šest meseci, iz uiznemirenosti nastaju neke nove emocije kao što su: gnev, gađenje i strah. Kod dece od devet do devetnaest meseci javljaju se oduševljenje i naklonost. Oko trinaest meseci naklonost se dalje razvija u naklonost prema odraslima i naklonost prema deci. Oko petnaestog meseca javlja se ljubomora, kao negativna emocija, a oko dvadeset prvog meseca javlja se radost kao pozitivna emocija. Od druge do pete godine nastaju stid, strepnja, zavist, razočarenje i nada.

U zavisnosti od uzrasta deteta menja se način ispoljavanja emocionalnih reakcija. Neki istraživači utvrdili su da plač u toku prve godine života predstavlja izraz gladi, bolova u želudcu i strah od stranih lica. Plač praćen suzama javlja se tek posle drugog meseca. Isto tako dokazano je da se suze kod deteta javljaju kada ono zna da neko sa njim saoseća i gaji simpatije prema njemu. Npr., ako je dete samo pa padne i povredi se, neće plakati, već će ustati i nastaviti da šeta. Ali ako on padne i povredi se pred nekim ko ga voli i ko brine zbog njega, dete će briznuti u plač. Osmeh se javlja u osmoj nedelji života, a glasan smeh u dvanaestoj. Osmehivanje se tokom sazrevanja menja i usavršava, dok smeh ostaje isti. Međutim, obe emocionalne reakcije postaju učestalije tokom sazrevanja. Do smeha i osmehivanja najčešće dolazi u prisustvu sa poznatim licima i tokom igre sa drugom decom.

Emocije kod deceDečije emocije se u mnogim stvarima razlikuju od emocija odraslih. One su po načinu izražavanja površinske, što znači da pri ispoljavanju emocija deca ne koriste utrobne pokrete. Samim tim su i kratkotrajne. Javljaju se neočikavano i brzo nestaju za razliku od emocija odraslih koje traju dugo. Emocije kod dece se javljaju češće nego kod odraslih i brzo se smenjuju. One začas prelaze iz smeha u suze, iz gneva u smeh, iz ljubomore u ljubav. Pored svega toga dečije emocije su snažne.
Osnovne emocije koje se javljaju kod dece su: gnev, strah, ljubomora i ljubav. Iako su prve tri emocije sasvim različite, one kod deteta nisu ni fiziološki ni psihološki jasno razgraničene. Kod njih su neke organske promene kao i reakcije u spoljašnjem ponašanju veoma slične. Zbog svega toga teškoje posebno proučavati ove tri reakcije.

Gnev je negativna emocija koja nastaje diferencijacijom uznemirenosti. Ova emocija nastaje kada su detetu neke aktivnosti sputavane, bilo fizičkim ili sociološkim preprekama, pri čemu se ono oseća frustrirano. Uporedo sa rastom deteta raste i učestalost gneva. Ovu emociju prati agresivnost koju dete ispoljava prema uzročniku gneva, prema drugim predmetima i osobama kao i prema samom sebi. Vremenom, dete sve više uviđa da roditelji ne vole agresiju i da je kažnjavanjem suzbijaju. Zbog toga, dete polako uviđa da svoju agresiju mora kontrolisati i da će poljupcem i zagrljajem više postići kod oca i majke. Postoji više faktora koji utiču na izražavanje gneva. Jedan od tih faktora je fizičko stanje deteta. Naime, kada je dete bolesno, gladno ili umorno veća je učestalost gneva. Sledeći faktor je kućni režim. Ukoliko odrasli dozvoljavaju da dete postiže svoje ciljeve ćudljivim ponašanjem, gnev će biti učestaliji. Gnev ne može u potpunosti da se eliminiše, međutim, može u velikoj meri da se umanji uklanjanjem uzroka gneva.

Strah je emocija koja se u prvim godinama javlja uz prisustvo novih i neobičnih stvari, lica i situacija. Neočekivanost i iznenađenost su najznačajniji izazivači straha, dete se plaši svega što se iznenadno javlja, kao npr., jakog zvuka, iznenadnog paljenja i gašenja svetla, urlik ili pokret neke životinje i slične stvari. Prvih godina strah predstavlja reakciju na konkretne stvari i lica, a kasnije, oko šeste godine, on prerasta u reakciju na izmišljena bića i situacije. Mnoge vrste ove emocije deca stiču uslovljavanjem, kao što smo već pomenuli u Votsonovom eksperimentu. Drugi način sticanja straha je direktno prenošenje sa drugih. Treći način se vezuje za neprijatne doživljaje, kao što su: davljenje, primanje injekcija, požari itd. A četvrti način se vezuje za zastrašivanja koja neki roditelji primenjuju kao vaspitno sredstvo. Neke vrste straha su korisne. Kao npr. strah od električne energije, vode, vatre, saobraćaja, nepoznatog psa i drugih realnih opasnosti. Međutim, strah je u suštini štetan i ne treba zasnovati vaspitanje na njemu. U dečijoj psihologiji primenjuju se dve metode borbe protiv straha. Jednaje za sprečavanje nastanka straha, a drugaje za oslobađanje od njega.

Ljubomora je emocija koja se kod dece javlja vrlo često. Ova emocija je neizbežna između brata i sestre zato što je svako dete željno pažnje i ljubavi i tako često dolazi u suparnički položaj prema drugom detetu boreći se za pažnju roditelja. Postoje mnoge situacije u kojima se javlja ljubomora između brata i sestre, kao npr., kada je jedno dete bolesno roditelji više pažnje posvećuju njemu pri čemu se drugo dete oseća zapostavljeno. Jedna od najčešćih situacija koja izaziva ljubomoru jeste rađenje novog deteta pri čemu majci ostaje malo vremena da se bavi starijim detetom što izaziva njegovu ljubomoru. Ljubomorne reakcije su uglavnom nesvesne, a način ispoljavanja može biti otvoren ili prikriven. Neki istraživači utvrdili su da su ženska deca ljubomornija. Uzrok tome je verovatno to što su muška deca željnija. Ljubomora se prvi put javlja u osamnaestom mesecu života. U ovom uzrastujavlja se i svest o sebi, dečje „ja". Ljubomora se najčešće javlja između treće i četvrte godine, kasnije se ona smanjuje sve do perioda adolescencije kada postaje ponovo učestala. Ispitivanja su pokazala da je u porodicama sa više dece manja učestalost ljubomore nego u onim sa dvoje dece. Psiholozi savetuju da majka svaki dan provodi određeno vreme samo sa starijim detetom kako bi se izbegla ljubomora izazvana prinovom.

Naklonost se javlja u prvoj godini života kao pozitivna emocija. U ovom dobu deca pokazuju želju da budu voljena, ovu naklonost ispoljavaju prema odraslima posebno prema majci. U drugoj godini javlja se naklonost prema deci uopšte. Objekte naklonosti u ovom dobu obično predstavljaju braća, sestre i druga deca. Nakon toga razvija se naklonost prema deci istog uzrasta i pola. Deca svoju ljubav prema drugovima i drugaricama ispoljavaju grljenjem i ljubljenjem. Kasnije, u periodu puberteta, objekat naklonosti postaju momci i devojke sličnog uzrasta, ali suprotnog pola.
Zadovoljstvo, radost i oduševljenje su takođe pozitivne emocije koje se prvenstveno javljaju u prvoj godini života. One se u početku izražavaju osmehom, a kasnije i glasnim smehom. U ovom uzrastu nije moguće povući jasnu granicu između ove tri emocije.


FIZIČKI RAZVOJ

Fizički razvoj podrazumevaju anatomski i fiziološki procesi, tj. sve promene u razmerama, obliku i strukturi koje se dešavaju tokom ontogeneze. Fizički razvoj se sastoji od:
a) Promena u razmerama - rašćenje i
b) Promena u složenosti strukture i oblika - diferencijacija.

Tokom života telo čoveka trpi neprekidne promene. Ono se prvenstveno razvija, a zatim opada. Zato neki psiholozi pod pojmom razvoj ne smatraju samo rašćenje već i opadanje. Prema ovome razvoj uključuje procese i promene od koncepcije do smrti. Razvojna psihologija bavi se izučavanjem povezanosti fizičkog i psihičkog razvoja. Nepravilan fizički razvoj ili nepravilan rad pojedinih organa u mnogim slučajevima može loše uticati na ponašanje deteta.
Ima više faktora koji utiču na fizički razvoj, kao što su: rasa, pol, ishrana, oboljenja i socijalno - ekonosmi faktori. Ovi faktori mogu da se svrstaju u dve grupe:
a) Faktori nasleđa i
b) Faktori okoline.

Glavne tokove fizičkog razvoja određuje nasleđe, ali na njega utiče i sredina. Dok nasledni faktori postavljaju granice razvoja, sredina oblikuje detalje fizičkog razvoja.
Fizicki razvoj deceFizički razvoj deteta nije ravnomeran, što vidimo iz činjenice da se dečaci i devojčice ne razvijaju podjednako. Pored toga i svako dete ima svoj individualni tok razvoja. Možemo izdvojiti četiri jasno ograničena perioda rasta. Prvi period je od rođenja do šeste godina i u njemu se visina i težina nalaze u naglom porastu. Zatim sledi period usporenog rasta koji traje do početka puberteta. U samom pubertetu dolazi do rapidnog rašćenja, a posle puberteta se ovaj proces ponovo usporava. Dečaci su pri rođenju nešto teži i viši od devojčica i takvi ostaju sve do jedanaeste ili dvanaeste godine kada biva obrnuto. Superiornost devojčica traje od prilike dve godine. Nakon ovog perioda, oko četrnaeste godine, dečaci i devojčice postaju približno isti po visini i težini. Posle ovog perioda dečaci ponovo postaju viši i teži, što će i biti do kraja života. Devojčice prestaju da rastu oko dvadesete godine, a dečaci oko dvadeset i pete.
Prilikom rođenja telesne proporcije su drugačije od onih na kasnijim uzrastima. Pri rođenju glava je velika, a noge male. Različiti delovi tela rastu različitom brzinom. Glava se, na primer, naglo razvija u antenatalnom periodu i po detinjem periodu, međutim, ona dostiže svoju maksimalnu veličinu i težinu kad dete napuni devet ili deset godina. Trup pri rođenju relativno dugačak i naglo raste sve do kasnog detinjstva kada njegov rast usporava da bi pred kraj adolescencije ponovo ubrzano rastao. Pri rođenju noge su nesrazmerno male, a ruke znatno veće. I noge i ruke naglo rastu posle rođenja. U pubertetu ruke i noge dečaka i devojčica veoma su dugačke i izgledaju kao da im smetaju tokom hodanja zbog sporog rasta trupa u tom periodu. Sve ove fizičke promene tokom rasta zapažaju i deca, što utiče na njihovo ponašanje i često predstavljaju izvor velikih briga i problema.
Nervni sistem se u postnatalnom periodu naglo razvija sve do detinje šeste godine kada dostiže od prilike 90% svoje konačne težine i razmere. Nakon ovog perioda razvoj je usporen. U devetoj godini života dete već ima mozak čije su razmere skoro iste kao kod odraslog čoveka, ali on još uvek ne može da misli kao odrasla osoba. Nervna vlakna se i dalje razvijaju u dužinu i debljinu. Takođe, raste i broj veza između nerava i nervnih vlakana.
Naporedo sa mišićima, kostima i nervnim sistemom razvijaju se i žlezde koje imaju veliki značaj kako za fizički tako i za psihički razvoj deteta. Hipofizaje žlezda veličine lešnika koja se nalazi u osnovi mozga. Ona ima više funkcija i luči više vrsta hormona, a ujedno utiče i na rad drugih endokrinih žlezda, zbog čega je nazivaju motorom endokrinog sistema. Ova žlezda proizvodi dva hormona značajna za pubertetske promene. To su: hormon rašćenja i gonadotropski hormon koji podstiče polne žlezde na aktivnost. Tiroidna žlezda nalazi se blizu dušnika na obe strane grkljana. Ona ima zadatak da reguliše metabolizam. Hiperaktivost ove žlezde dovodi do usporenost u govoru, hodu i drugim radnjama, a takođe izaziva i krajnju osetljivost, nervozu, razdražljivost, lupanje srca. Postoji mogućnost efikasnog lečenja ukoliko se simptomi otkriju u ranom detinjstvu. Uz ovu žlezdu javljaju se četiri paratiroidne žlezde, koje kontrolišu dohod kalcijuma u kosti, nerve i krv. Na taj način utiču na razvoj i ponašanje. Ukoliko ove žlezde ne luče dovoljno hormona dete može postati nervozno, preosetljivo, neposlušno. Dok hiperfunkcija ovih žlezdi dovodi do mlitavosti, opuštenosti mišića i nedostatka elana. Nadbubrežne žlezde imaju kompleksan uticaj na razvoj i ponašanje. Preterano lučenje ovog hormona dovodi do preranog sazrevanja čitavog tela. Pri tome se dešava da na primer, sedmogodišnji dečak dobije bradu i dubok glas. Kod devojčica posledice mogu biti još gore. One dobijaju muške oblike tela, bradu i dubok glas. Drugi hormon ove žlezde je adrenalin. On igra veliku ulogu u emocionalnom razvoju. Do lučenja adrenalina dolazi tokom snažnih uzbuđenja. Adrenalin deluje na čitav organizam. Timus i pinealna žlezda deluju tokom detinjstva, da bi kasnije njihov značaj bio sve manji. Ove žlezde sprečavaju sazrevanje reproduktivnog sistema. Prilikom ranijeg prestanka rada ovih žlezdi dete može prerano da sazri, a ako im aktivnost potraje duže dolazi do kasnog sazrevanja. Gonade predstavljaju žlezde reproduktivnog sistema. One se slabo razvijaju sve do puberteta. Ove žlezde takođe utiču na fizičke i psihičke promene. Ukoliko gonade zaostanu u razvoju ili ako dođe do operacije gonada, pubertet se prekida. U ovom slučaju, osoba ostaje detinjasta i u mogu se javiti osobine suprotnog pola kod nje. Kod dečaka se pojavljuju mlitavi mišići i visok glas, a kod devojčica malje na licu i grublji glas. Preterano lučenje ovih hormona dovodi do preranog sazrevanja i preranog puberteta.

MOTORNI RAZVOJ

Motorni razvoj dece

Motorno ponašanje novorođenčeta ili deteta u toku prve godine života može svrtstati u dve kategorije. To su:
1. Motorna aktivnost i
2. Motorna kontrola.

Ovu podelu izvšio je poznati psiholog Sirlij (Shirlev). Aktivnost se uočava odmah posle rođenja i uključuje ceo organizam. Dete počinje da se rita, uvija i bacaka rukama i nogama. Ovi pokreti su spontani i nisu usmereni ka nekom cilju, niti služe prilagođavanju deteta okolini. Motorna kontrola se stiče nešto kasnije, kada dete stiče kontrolu nad pokretima. u ove radnje spadaju hvatanje, hodanje i druge motorne veštine. Tokom razvoja dete stiče sve veću kontrolu nad mišićima. Kontrola predstavlja ostvarenje sklada između savijanja i opuštanja mišića. Ona se razvija pod uticajem učenja i sazrevanja. Motorna kontrola i specijalne motorne veštine veoma su značajne za razvoj svakog pojedinca. Decu koja nadmašuju svoje vršnjake u raznim motornim veštinama rado primaju u igru. Zbog ovakvih i mnogih drugih stvari, razvoj motornih sposobnosti ima veliki značaj i u psihičkom razvoju deteta.
Veliku promenu u detetovom životu donosi hodanje. Kada dete prohoda postaje manje zavisno od odraslih, pružaju mu se nove mogućnosti za ispitivanje i upoznavanje okoline. Mnogi naučnici bavili su se izučavanjem hoda i njegovog usavršavanja. Pre nego što će prohodati dete upražnjava puzanje. U početku dete ide četvoronoške pri čemu abdomenom dotiče tlo jer mu ruke i noge nisu dovoljno jake da drže trup. Kasnije, puzi sa izdignutim abdomenom. Ovaj oblik kretanja mnoga deca koriste i nakon prohodavanja. Postoje velike individualne razlike u pogledu vremena pojave hodanja. To vreme zavisi od mnogih faktora. Na primer, slepa deca prohodavaju mnogo kasnije zbog toga što ovoj deci nedostaju veoma važni vizuelni utisci. Isto tako i mentalno zaostala deca zakašnjavaju u prohodavanju za normalno intelektualno razvijenom decom. Sposobnost hvatanja jedan je od vrlo važnih činilaca za intelektualni razvoj čoveka kao vrste. Američki psiholog Halverson (Halverson) analizirao je proces dosezanja i hvatanja. Prema ovom psihologu dete usavršava proces hvatanja između dvadesete i šezdesete nedelje starosti, kroz deset faza koje se mogu svesti na sledećih šest:

1. Prva faza hvatanja koja se javlja u dvadesetoj nedelji kada dete može samo da dotakne stvari, ne i da ih uhvati.
2. Druga faza javlja se u dvadeset i četvrtoj nedelji dete hvata kocku ulnarnim delom šake i obuhvataje sa svih strana, a palac ostaje u istoj ravni sa ostalim prstima.
3. U trećoj fazi, koja nastupa kada dete ima dvadeset i osam nedelja, ono i dalje hvata kocku ulnarnim delom šake, ali sada onim koji je bliži radijusu.
4. Četvrta faza počinje u trideset i drugoj nedelji i u njoj dete hvata predmet delom šake sa izvesnim učešćem prstiju i delom šake koji je još bliži radijusu. U ovoj fazi već postoji delimična opozicija palca i kažiprsta.
5. U trideset šestoj nedelji nastupa peta faza u kojoj dete hvata donjim delom kažiprsta i ostalih prstiju, sa jasnom opozicijom palca, a predmet drži radijusnim delovima šake i gornjim delovima prstiju.
6. U poslednjoj, odnosno, šestoj fazi dete sa pedeset i dve nedelje hvata kocku vrhovima palca i kažiprsta.

U prvim godinama života obe ruke se uglavnom koriste isto, međutim nakon četvrte godine dolazi do izražaja sve stabilnija upotreba jedne ruke. Glavnu radnju u većini slučajeva obavlja desna ruka. Međutim, česta je i pojava levorukosti. Mnogi istraživači pokušali su da otkriju uzrok levorukosti. Njime su se bavili još grčki filozofi Platon i Aristotel, a kasnije i mnogi naučnici raznih disciplina. Tako, neki teoretičari smatraju daje levorukost posledica lošeg vaspitanja , dok drugi levorukost tumače kao revolt pojedinca prema desnorukom društvu. Tek početkom XX veka došlo je do ozbiljnih pokušaja proučavanja levorukosti raznim upitnicima i testovima. Još tada utvrđeno je da levorukost nije nikakav defekt niti posledica lošeg vaspitanja. Neki psiholozi pokušali su da objasne levorukost pomoću teorije o dominantnosti jedne moždane hemisfere. Ova teorija se dugo smatrala ispravnom, međutim, u poslednje vreme doživela je sve veći broj kritika. Pitanje uzroka levorukosti ni dan danas nije utvrđeno.

RAZVOJ GOVORA

Govorom smatramo proces proizvođenja glasova i glasovnih kompleksa koji imaju značenje. Govorom se jezičkim sredstvima iskazuju misli i osećanja radi sporazumevanja sa drugim ljudima.
Postoje dve faze u razvoju govora, a to su: prelingvistička i lingvistička faza. Prvi krik koji se javlja odmah posle rođenja znak je da su organi koji učestvuju u govoru u stanju da proizvedu neke glasove. Još tokom prvog meseca dete ume da izgovori glasove: m, i, n , g, k. Dete ove glasove izgovara zajedno sa drugim vokalima. Zbog toga se ova pojava naziva vokalizacijom. U toku prve godine broj glasova je sve veći. Oni su spontani i javljaju se pod uticajem sazrevanja. Sredina ima veliki uticaj na vokalizaciju deteta. Dokazano je da deca odrasla u domovima imaju manje razvijenu vokalizaciju od dece koja žive sa porodicom. To se dešava zbog toga što odrasli ne reaguju na vokalizaciju dece u domovima, pa se ona smanjuje.
U lingvističkoj fazi pojavljuje se prva reč koja podrazumeva grupu povezanih glasova koja ima značenje. Tačno vreme pojavljivanja ne možemo utvrditi. Neki istraživači smatraju da se prva reč javlja tokom jedanaestog meseca, prema drugima do nje dolazi u četrnaestom mesecu. Prva reč kod deteta uglavnomje „mama". Poznato je da dete u prvoj godini života proizvodi veliki broj vokala i konsonanata. Iz ove spontane glasovne igre nastaje govor. Motorni i senzorni centar vrlo su važni za razvoj govora. Izgovaranje je vezano za prvi, a razumevanje za drugi centar. Kod male dece je poznato da više razumeju nego što su u stanju da izgovore, međutim, sposobnost izgovaranja reči raste sa uzrastom i sazrevanjem.
Sa godinu dana dete ume da izgovori tri reči. U drugoj godini rečnik naglo raste, da bi sa osamnaest meseci dete izgovaralo rečenice od dve reči koje mogu da se shvate samo pomoću situacije u kojoj dete govori. Na uzrastu od tri godine naprednija deca umeju da izgovore jednostavne rečenice i od po desetak reči.

INTELEKTUALNI RAZVOJ

Iako se u periodu između rođenja i sticanja govora ne može detaljno pratiti razvoj inteligencije i osećanja, ovaj period obeležen je izuzetnim mentalnim razvojem i vrši veliki uticaj na dalji tok psihičkog razvoja. Postoje tri stadijuma između perioda rođenja i sticanja govora, a to su: stadijum refleksa, stadijum organizovanja, opažanja i navika i stadijum senzo - motorne inteligencije. Po rođenju, mentalni život deteta svodi se na funkcionisanje refleksnog aparata, tj. na čulne i motorne radnje koje su određene nasleđem i koje odgovaraju instiktivnim težnjama kao što je, na primer, hranjenje. Ova refleksna vežbanja postepeno se pretvaraju u organizovane opažaje i navike da bi one na kraju prerasle u stadijum praktične, odnosno senzo - motorne inteligencije. Inteligencija se javlja mnogo pre pojave govora, međutim to je praktična inteligencija koja se odnosi isključivo na manipulisanje objektima i koja umesto reči i pojmova koristi opažaje i pokrete. Na početku razvoja dete svodi sve na sebe, tj. svoje telo. Time je početak svesti deteta obeležen nesvesnim egocentrizmom koji se u stadijumu senzo - motorne inteligencije pretvara u objektivno shvatanje i samim tim dete sebe postavlja kao element među drugim elementima. Pojava govora veoma je važna za dalji intelektualni razvoj. Dete je zavaljujući govoru u stanju da oživi prošle kao i da predvidi buduće akcije pomoću verbalnog reprezentovanja. Iz toga proističu tri veoma značajne posledice za mentalni razvoj, a to su: socijalizacija, mišljenje i intuicija.

 

 

ZAKLJUČAK

Psihički razvoj počinje odmah pri rođenju, a možda bi se moglo reći i samim začećem. Na ličnost deteta najviše može da se utiče u detinjstvu. Glavni faktori ličnog menjanja deteta su: nasleđe, porodična sredina i vaspitanje, a posebno sopstvena aktivnost deteta i njegovo emocionalno i socijalno iskustvo. Takođe veliki značaj imaju i normalan telesni razvoj, normalno delovanje žlezda sa unutrašnjim lučenjem, inteligencija, širina interesovanja, a naročito svest o prihvaćenosti od strane drugih kao i nepostojanje neprijatnih uspomena. Samostalnost, samopouzdanost i samosvest su takođe važni za razvoj dečje ličnosti. Dete najviše postaje svesno sebe kroz razne aktivnosti, odnosno pomoću igre. Uspesi u raznim aktivnostima i kontaktima sa drugim ljudima daju detetu samopouzdanost. Odrasli treba da podržavaju dete kako bi se ovi činioci sve više razvili. Takođe veliki značaj za razvoj deteta predstavlja porodica, a naročito majka i veoma je važno da dete u prvim godinama oseća zaštićenost i ljubav koju mu ona pruža.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD