|
Vertikalna podela nadlenosti prema predlogu
ustava za Evropu
Ideja
o formiranju ujedinjenih zemalja starog kontinenta datira još iz
1946 godine. Formulisao ju je Vinston Cercil u Cirihu kao Sjedinjene
drave Evrope. Jedan od prvih ozbiljnijih poteza bilo je formiranje
Saveta Evrope davne 1949. godine u Londonu. Sledeci bitan korak se vezuje
za Pariski sporazum iz 1951. god kojim je formirana Evropska zajednica
za ugalj i celik. 1957. godine potpisani su Rimski ugovori o uspostavljanju
Evropskog zajednickog trišta i EUROATOM-a. Ugovor o stvaranju
Evropske zajednice, ujedinjenjem sve tri institucije, bio je još
jedan korak blie stvaranju organizace koja broji sada dvadeset i
sedam zemalja evropskog kontinenta sa tendencijom proširivanja.
Samit Evropskog saveta u Mastrihtu 9 – 10. 12. 1991. god. Predsednici
drava i vlada postiu sporazum o tekstu Ugovora o stvaranju
Evropske unije (EU). Osnivanjem EU ustanovljena je jedna nadnacionalna
organizacija koja ima ovlašcenja da svojim odlukama obavee
drave clanice i njihove organe. Unija nema svojstvo drave,
ali ima odredene elemente dravnosti koji su joj, odgovarajucim aktima,
pre svega osnivackim ugovorima, preneti u nadlenost.
Ugovor iz Mastriha, potpisan 1992. i ratifikovan 1993. godine, je sporazum
kojim su drave clanice uspostavile Evropsku Uniju i time ujedno
oznacile novu etapu u integaciji nacija Evrope u sve cvršcu uniju,
u kojoj se odluke donose što je blie moguce gradanima. Ovim
Ugovorom postavljeni su ciljevi ekonomske i monetarne unije, jedinstvene
valute, zajednicke spoljne i bezbednosne politike, zajednicke obrambene
politike, a zatim i obrane, uvodenja dravljanstva Unije, tesne saradnje
u pravosudu i unutrašnjim poslovima. Ugovorom o Evropskoj Uniji,
proces evropske integracije je, iz preteno privredne integracije,
prerastao u politicku uniju.
Ovaj ugovor se stoga smatra jednim od najvanijih dokumenata evropske
integracije, i slobodno se moe nazvati Ustavom Evropske unije. Sa
dopunama iz Amsterdama i Nice cini pravna akta na kojima pociva pravo
Evropske unije.
U periodu od 1952/1958. šest osnivackih zemalja EU bile su: Belgija,
Francuska, Zapadna Nemacka, Italija, Luksemburg i Holandija. Devetnaest
buducih zemalja su joj se pridruile u „talasima proširenja“
koji su dati u sledecoj tabeli:
Opšta razmatranja
Iskustvo je pokazalo da nacin podele vlasti izmedu drava clanica
i Evropske unije predstavlja centralno pitanje od cijeg rešenja zavisi
opšti poloaj drava clanica u Uniji, kao i sam karakter
unije. Na sledecoj slici bice prikazani bitniji dokumenti, gledano sa
pravne strane tokom stvaranja unije.
Na Samitu u Nicu pitanje podele vlasti izmedu drava clanica i EU,
oznaceno je kao kljucno za buduci razvoj Evrope i EU. U predlogu Ugovora
o ustavu za Evropu propisano da Unija raspolae dodeljenim ovlašcenjima
i da ih moe koristiti u skladu sa nacelom supsidijarnosti i proporcionalnosti.
U predlogu se izricito navodi da Unij raspolae sa tri vrste nadlenosti:
iskljucivim, podeljenim i potpomaucim.
Vršenje iskljucivih ovlašcenja je, odredbama na uopšteni
nacin usmereno ili podredeno “uspostavljenju i funkcionisanju unutrašnjeg
trišta”. Pored toga, Unija raspolae iskljucivim
ovlašcenjima i zakljucuje medunarodne sporazume koje je aktima Unije
predvideno da je njihovo zakljucenje nephodno da bi Unij mogla da vrši
unutraašnje nadlenosti, ili ako bi to štetno uticalo na
unutrašnji akt Unije. U slucaju podeljenih nadlenosti, koje
mogu postojati samo u Ustavom predvidenim oblastima, i Unija i drave
clanice imaju pravo da donose pravno obezbedujuce akte.
Treca vrsta nadlenosti koju poznaje Ustav je opisno odredena kao
potpomaujuca, koordinirajuca i komplementarna. Unija ove nadlenosti
moe vršiti u oblastima: industrije, zaštite i poboljšanja
ljudskog zdravlj, obrazovanju, obucavanju i sportu, kulturi i civilnoj
zaštiti. Pored nvedenih ovlašcenja, Predlog ustava predvida
i dve posebne vrste koje su oznacene kao nadlenosti Unije u definisanju
i sprovodenju zajednicke spoljne i bezbednosne politike, ukljucujuci postepeno
oblikovanje spoljne i odbrambene politike.
Nacelo supsidijarnosti u sistemu podele vlasti
Od mnogobrojnih definicija supsidijarnosti izabrali smo ovu: mali entiteti
su odgovorni za uzajamne odnose, a entiteti višeg ranga trebaju intervenisati
jedino oko stvari koje prevazilaze mogucnosti manjih entiteta. Nacelo
supsidijarnosti regulše raspodelu odgovornosti izmedu razlicitih
nivoa vlasti i društva.
Neki od nacina posmatrnja supsidijarnosti gledaju na pojam kao na koncentricne
krugove odgovornosti koji se formiraju temeljem nacela prisnosti. Odgovornost
pojedinca se smanjuje kako se odmicemo od središta koncentricnih
krugova. Nasuprot toga, imamo stav gde se favorizuje više ideja suverenosti
krugova (porodica, nauka, obrazovanje, drava i sl.), s tim da svaki
od krugova ima vanu ulogu za celinu. Ti krugovi ne moraju biti koncentricni,
vec se ponekad i preklapaju. Suverenost krugova je potrebna da bi se odrala
ravnotea medu njima, a uloga drave jest da osigura slobodu
delovanja akterima koji deluju u razlicitim krugovima ili podrucima.
Najviše prostora posveceno je ulozi nacela supsidijarnosti u EU.
Nacelo supsidijarnosti je slubeno prihvaceno Ugovorom iz Mastrikta.
Ono se svodi na to da Evropska Unija moe intervensati u onim podrucjima
gde su podeljene nadlenosti izmedu nje i zemalja clanica. Izgleda
da ovo nacelo ima ambivalentnu ulogu u EU. S jedne strane, ono otvara
mogucnost za delovanje na zajednickom evropskom nivou, koji bi trebao
voditi efikasnijem ishodu nego kada bi zemlje delovale nezavisno. Na drugoj
strani, ovo se nacelo u isto vreme koristi kako bi se suzio prostor delovanja
EU i razgranicio prenos ovlašcenja na tela EU.
U tom smislu, moemo posmatrati pozitivne i negativne dimenzije nacela
supsidijarnosti. Pozitivne dimenzije se odnose na to da vlast na višem
nivou ima obvezu pomoci entitetima na niem nivou, odnosno zaštititi
nie entitete kada oni izraze potrebu za pomoci (narocito ako su
ugroena ljudska prava i ljudsko dostojanstvo). Time se ne ugroava
individualna sloboda, vec viši nivo pomae da se zaštite
i odre te slobode. Negativne dimenzije supsidijarnosti odnose se
na to da društvo mora ogranicavati akciju u onim domenima u kojima
mogu delovati sami pojedinci. U ekonomiji nacelo supsidijarnosti podrazumeva
da ono što moe najefikasnije obaviti trište treba
i ostaviti trištu (trištu treba prepustiti sve aktivnosti
dok je ono efikasno). Kada ekonomske aktivnosti ne moe samostalno
obaviti trište, nuna je odredena intervencija drave
(socijalna drava). Ako trišna ekonomija ne osigurava
ljudsko dostojanstvo, ono mora biti ocuvano na druge nacine (putem socijalne
drave).
U predlogu ustva za Evropu odredbe o nadlenosti stoji da Unija raspolae
dodeljenim ovlašcenjima i da ih moe koristiti u skladu sa nacelom
supsidijarnosti i proporcionalnosti. U odnosu na ranija rešenja,
Predlog u stava pored ranije uvedenog nacela supsidijarnosti, za korišcenje
dodeljenih ovlašcenja navodi izricito i nacelo proporcionalnosti.
Pri tome, i jednom i drugom, daje karakter „osnovnih nacela“.
Princip supsidijarnosti koji je predloila Nemacka, a podrala
ga Velika Britanija, znaci da Zajednica, u oblastima koje nisu u njenoj
direktnoj nadlenosti, moe da postupa ako ciljevi koje treba
ostvariti ne mogu biti dovoljno dobro postignuti od strane odredene drave,
ali mogu od strane Zajednice. Ovaj princip je ogranicen principom primerenosti,
tako da prenos nadlenosti ne moe ici izvan ciljeva koji su
utvrdeni kao podrucje delatnosti Zajednice.
Nacelo supsidijarnosti – iz ugovora o Evropskoj zajednici ogranicava
aktivnosti, ili u širem smislu nadlenosti Zajednice po dva
osnova. Prvo, Zajednica se u preduzimanju mera i akcija moe pozivati
na nacelo supsidijarnosti samo u slucajevima konkurentne nadlenosti
i pod uslovom da ta ovlašcenja nisu vec iskorišcena ili iscrpljena
od strane drava clanica. Drugo, i kada je zadovoljen prvi uslov,
aktivnost Zajednice je ogranicen po obimu intezitetu samo na one mere
i akcije koje su neophodne da bi se na najbolji nacin ostvarili predvideni
ciljevi – kriterijum efikasnosti.
Nacelo supsidijarnosti je opšte nacelo Zajednice prema kojem ona
ne preduzima nikakve radnje (izuzev u podrucjima svoje iskljucive nadlenosti),
ukoliko te radnje nisu delotvornije od radnji koje bi se mogle preduzeti
na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. Namena nacela supsidijarnosti
je osiguranje efikasnog donošenja odluka na onom nivou koji je što
blii gradanima. Primena ovoga nacela osigurava i neprekidnu proveru
sprovodenja aktivnosti na nivou Zajednice i opravdanosti takvog pristupa
u odnosu na mogucnost sprovodenja istih aktivnosti na nacionalnom ili
regionalnom nivou. Pokušaji jasnog definisanja ovog nacela mogu se
naci u osnivackim ugovorima, u Amsterdamskom ugovoru, a spominju se i
u Ustavnom ugovoru EU.
Nacelo supsidijarnosti ima za cilj da obezbedi da donošenje odluka
bude što je moguce blie gradaninu, kao i da se stalno proverava
opravdanost preduzimanja aktivnosti na nivou Zajednice, u svetlu mogucnosti
koje postoje na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. U stvari, radi
se o nacelu po kome Unija ne obavlja poslove van oblasti njene iskljucive
nadlenosti, osim ako to nije efikasnije od obavljanja tih istih
poslova na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. To nacelo je usko
povezano s nacelima srazmernosti i nunosti, koja zahtevaju da nijedna
mera koju preduzima Unija ne prede okvire onoga što je nuno
za postizanje ciljeva Ugovora. Evropski Savet, odran u Edinburgu
u decembru 1992, odredio je osnovna nacela na kojima se zasniva supsidijarnost
i smernice za tumacenje, koji ustanovljuje supsidijarnost u Ugovoru o
EU. Zakljucci Saveta navedeni su u deklaraciji koja još uvek predstavlja
kamen temeljac nacela supsidijarnosti. Ugovorom iz Amsterdama preuzet
je opšti pristup koji proizilazi iz te deklaracije u Protokolu o
primeni nacela supsidijarnosti i proporcionalnosti, koji se nalazi u prilogu
Ugovoru o EZ. Ovaj Protokol uvodi dve stvari: sistematsku analizu uticaja
zakonodavnih predloga na nacelo supsidijarnosti i korišcenje, gde
je to moguce, manje obavezujucih mera Zajednice. Svake godine, Evropska
komisija sastavlja izveštaje (Bolje propisivanje) za Evropski savet
i Evropski parlament, koji se uglavnom bave primenom nacela supsidijarnosti.
Konvencija o institucionalnoj reformi, uspostavljena Deklaracijom iz Lakena
u decembru 2001, u radnoj grupi za Supsidijarnost, priprema predloge s
namerom da se prida veca vanost tom nacelu, a da to ne ide na uštrb
cilja pojednostavljivanja zakonodavstva. Ona sugeriše uspostavljanje
sistema politicke kontrole, odnosno sistema sudske kontrole (osnivanje
odeljenja za supsidijarnost u okviru Suda EZ radi jacanja ex post kontrole).
Takode se razmatra mogucnost ukidanja Protokola o supsidijarnosti i njegova
zamena odredenim brojem clanova u novom ugovoru.
Neka nacela vertikalne podele nadlenosti
Prilikom podele nadlenosti izmedu verikalnih nivoa dravne
organizacije postoje neka nacela cije bi respektovanje verovatno unapredilo
efikasnost institucija socijalnog sektora. Ova se pravila negde više,
a negde manje poštuju, jer u demokratskim zemljama zakonodavni proces
je uvek politicki obojen i na njegov ishod ne uticu samo logika stvari
i nacela efikasnosti, vec i politicka logika i kompromisi. Pored toga,
sistemi razvijenih zemalja nisu i ne mogu biti rezultat koherentnog plana
društvenog dizajnera, vec su obicno ishod dugotrajnih procesa institucionalnih
promena. Stoga se nacela o kojima ce biti rec u ovom odeljku ponekada
teško mogu raspoznati u ivotu, ali ih treba imati na umu prilikom
institucionalne analize, pa i prilikom izgradnje samih socijalnih institucija.
Na pocetku, potrebno je podvuci razliku izmedu decentralizacije i devolucije.
Decentralizacija oznacava takvo stanje stvari kod koga lokalni nivo donosi
vane odluke koje se ticu obima prava, organizacije snabdevanja i
nacina finansiranja, a sve od strane lokalnih institucija. Sa druge strane,
devolucija oznacava sistem koji je centralizovan i uniforman po pravima,
organizaciji i finansiranju, ali koji se u operativnom smislu oslanja
na lokalne ogranke centralnih institucija. Razlika izmedu ova dva sistema
je velika i ocigledna: dok u drugom lokalna samouprava nema nikakvih nadlenosti,
u prvom ih u potpunosti ima.
U korist decentralizacije govore neka od nacela. Prvo, kroz lokalno odlucivanje
o socijalnim pitanjima najbolje se respektuju preferencije ljudi, odnosno
lokalne sredine. Kada odlucuje centralna vlast, onda se dobija uniforman
sistem koji ponekada nikome ne odgovara. Drugo, kada je odlucivanje blie
narodu, tada je i politicka kontrola politicara i dravnih poslova
bolja. Stoga je, kae ovo nacelo, uticaj naroda na donošenje
odluka neposredniji, pa je i kvalitet sistema bolji. Trece, slicno prethodnom,
kada se finansiranje odvija iz lokalnih izvora, tada je kontrola trošenja
bolja pošto gradani jasnije vide (ne)efikasnost upotrebe sopstvenog
novca.
Sa druge strane, postoje nacela koja govore u korist centralnih rešenja.
Prvo, kada se socijalna pitanja organizuju na dravnom nivou onda
svi gradani imaju jednaka prava, tj. jednaki su pred zakonom. Sa ovog
stanovišta znatne razlike u pravima pojedinaca izmedu lokalnih zajednica,
bilo da se posledca razlicite razvijenosti opština, bilo razlicitih
politickih preferencija u lokalnim sredinama, mogu se doiveti kao
inferiorne i nepravedne, kao kršenje prava gradana na jednak poloaj.
Drugo, finaniranje socijalnih funkcija sa centralnog nivoa obezbeduje
potrebnu solidarnost izmedu nejednako razvijenih lokalnih zajednica, a
time i jednakost finansiranja socijalnih potreba na celoj teritoriji drave.
U protivnom, postoji rizik da oscijalne potrebe budu nejednako zadovoljene
u raznim sredinama, a ukoliko se ne nadu efikasni mehanizmi prelivanja
novca, što nije lako obezbediti. Trece, lokalnom nivou moe
nedostajati dovoljno strucnosti za efikasno vodenje poslova; takode, rizik
nepotizma i korupcije realno je izraen na lokalnom nivou, mada isto
vai i za centralni nivo.
Kako se vidi, pomenuta nacela oprganizacije socijalnog sektora, ali i
ne samo njega, deluju u suprotnim pravcima – jedna govore u prilog
decentralizacije, a druga centralizacije . Stoga je i odlucivanje o konfiguraciji
nadlenosti uglavnom sloeno, a i šarenilo vlada u vertikalnoj
podeli socijalnih funkcija u savremenom svetu, pa i u Evropskoj uniji.
Ipak, postoje neke komponente socijalne politike za koje se moe
verovati da ih je bolje organizovati na jednom ili drugom nivou. Tako
je finansijska davanja stanovništvu (decji i porodicni dodaci, socijalne
pomoci siromašnima itd) bolje organizovati na dravnom nivou,
jer se tako svim gradanima obezbeduju jednaka prava, a i rešava problem
nejednake razvijenosti svih opština ili regiona. Sa druge strane,
socijalne usluge je verovatno najblje prepustiti lokalnim vlastima, jer
ovde do najveceg izraaja dolazi njihova informisanost i ispoljavanje
lokalnih preferencija. Ovakva podela nadlenosti uobicajena je u
zemljama Evropske unije, gde centralna vlast ureduje finansijske transfere,
a lokalna socijalne usluge. Mišljenja oko treceg elementa socijalne
zaštite – smeštajnih ustanova – nisu iskristalisana
i praksa je mešovita, pa se negde one nalaze u nadlenosti centralne,
a negde lokalne vlasti.
U novije vreme još jedna tendencija pojacava sloenost situacije
– privatni sektor se sve više ukljucuje u snabdevanje gradana
socijalnim uslugama, što, pored dileme o vertikalnoj podeli, dodaje
novu dilemu, onu o podeli funkcija u socijalnoj zaštiti izmedu drave
i privatnog sektora. Privatni sektor se obicno pojavljuje kao prualac
svakodnevnih usluga koje reguliše, narucuje i finansira javni sektor
Harmonizacija propisa
Na organe EZ preneta je nadlenost vodenja ekonomske politike, formirano
je jedinstveno trište i stvorena monetarna unija, ali su mnoge
oblasti prava kojima se ureduje poslovanje subjekata na jedinstvenom trištu
ostale u nadlenosti drava clanica.
S jedne strane postoji potreba uskladivanja pravnih normi, a sa druge
strane zahtev da drave clanice svojim normama i dalje ureduju mnoge
od ovih odnosa. Rezultat ovih protivrecnih zahteva mogao je da bude jedino
delimicno uskladivanje (harmonizacija) pravnih normi kojima se ureduje
poslovanje subjekata na jedinstvenom trištu EU.
Uskladivanje je nuno moralo da ostavi dovoljno prostora za uskladivanje
sa nacionalnim pravom, zbog cega je akt kojim je vršeno uskladivanje,
morao da bude smernica.
Osnovni ciljevi i pravci promena u našem pravnom
sistemu
Verovatno je tacna pretpostavka da je coveku usadena potreba za poretkom
koja je izraz još iskonskije potrebe za izvesnošcu Zato naš
pravni sistema kao celinu neophodno je postaviti na nove moderne i sa
civilizacijskim dostignucima usaglašene temelje u pogledu nacela
i institucija, a isto tako i pojedine velike oblasti odnosno grane prava.
Ono što bi stalno trebalo imati pred ocima jeste uvodenje i razvijanje
garantija prava i sloboda gradana, uspostavljanje i razvitak otvorenog
i razvijenog civilnog društva, pridravanje nacela, ustanova
i procedura koje bi obezbedile kako legitimnost sistema u celini tako
i pojedinih akata i mera. Jedna opšta orijentacija trebalo bi da
bude ona, koju smo vec culi da se proklamuje i hvali, ali smo imali priliku
videti da se ne primenjuje. A to je deviza da bi trebalo da bude slobodno
sve što iz valjanih razloga nije izricito zakonom zabranjeno.
Za vladavinu prava je veoma vana procedura, valjan, fer postupak
u celini i u svakoj grani prava prema njenim specificnostima. To je pre
svega vano kad se odlucuje o ljudskim pravima, ali i u odlucivanju
o izborima, u parlamentima, prilikom usvajanja zakona i drugim slicnim
situacijama u kojima pridravanje odredene procedure unapreduje i
demokratiju i vladavinu prava.
Potrebno je institucionalno razraditi i u praksi obezbediti ustavom proklamovanu
odredbu da se domace pravo u pogledu ljudskih prava i obaveza uskladi
sa medunarodnim pravom i sa obavezama Srbije koje proisticu iz medunarodnih
ugovora. Isto tako ustavom je proklamovano nacelo da se odredbe medunarodnog
prava i ugovornih obaveza Srbije neposredno primenjuju od strane sudova,
a to se u praksi ne cini. Neposredno primenjivanje ce se odnositi, kad
se za to stvore uslovi, i na regionalni evropski sistem ljudskih prava
i njihove sudske zaštite.
Politicka institucionalizacija znaci da ustanove zaista vrše ulogu
koja im je namenjena. Institucionalizacija umesto prevelikog udela licne
volje ili samovolje nekog nosioca vlasti, pretpostavlja i zahteva ustanove
(institucije) kao centre odlucivanja sa izvesnom nepristrasnošcu,
"objektivnošcu", pravljenjem suštinske razlike izmedu
licnog gledanja, odnosa ili imovine, s jedne, i javnog ovlašcenja
i dunosti, s druge strane.
Nema nikave sumnje da od velikih pravnih grana, detaljnu rekonstrukciju
zahtevaju sve, a hitnu bar osnovne grane, u prvom redu ustavno pravo,
krivicni postupak, privredno pravo.
Ustavno pravo neophodno je uskladiti i reformisati, narocito delove koji
se ticu zaštite prava i sloboda, te izbornog prava, prava udruivanja,
slobode informisanja, autonomije u okviru ustava za brojne subjekte, delovi
koji se ticu teritorijalnopoliticke organizacije, eventualne regionalizacije
i u svakom slucaju lokalne samouprave, kao i mnogih delova cija implementacija
nije mogla da se postigne, jer je za to bilo i sistemskih smetnji ili
se isprecila politicka volja i samovolja.
Odredbe ustava koje se odnose na prava i slobode gradana prema samom slovu
ustava neposredno se primenjuju. To je dobro rešenje, koje unekoliko
povecava sigurnost od ukidanja ustavnih prava i sloboda pomocu zakona,
pa se zato isticu zahtevi za proširivanjem spektra prava i sloboda
koji se propisuju ustavom i neposredno primenuju. Ali takvi zahtevi, u
kojima se ide veoma široko, u protivrecnosti su sa poznatim zahtevima
pravne teorije, pa i razloga vezanih za ustave kao osnovne i najviše
pravne akte, da tekst ustava bude što kraci, da norme budu izraene
jednim lapidarnim stilom i da se onda što rede menjaju, jer to trae
i razlozi pravne stabilnosti.
Bilo bi normalno da se zakonima moe regulisati samo nacin (postupak)
primene ustavnih pravila, a ne sadraj sloboda i prava. Zakone koji
se odnose na ovu materiju trebalo bi izdvojiti u grupu zakona koji se
donose po sloenijoj zakonodavnoj proceduri, cime bi se otealo
i njihovo olako menjanje i bolja zaštitila prava i slobode gradana.
Radi ove bolje zaštite bilo bi neophodno šire omoguciti institut
ustavne albe koji bi omogucavao odgovarajuci postupak pred ustavnim
sudovima kad su u pitanju povrede i zaštita ljudskih prava i sloboda.
Nadlenost opština u Srbiji je veoma ogranicena. Lokalna i regionalna
samouprava se u teoriji demokratije i konstitucionalizma posmatraju kao
vaan elemenat vertikalne podele vlasti, koja slui gore vec
više puta pominjanoj svrsi. Moe se zakljuciti da sadašnje
opštine i okruzi u Srbiji, s obzirom na velicinu teritorije i na
u praksi uzak krug nadlenosti, ne mogu uspešno ispuniti ulogu
organa regionalne, a opštine su lišene mogucnosti da bi ispunile
ulogu lokalne samouprave. Okruzi su oblik dekoncentracije vlasti, necentralni
organi na koje centralna vlast ima odlucujuci uticaj. A opštine su
u praksi lišene mnogih poslova i izvora koji u razvijenim zemljama
obicno pripadaju lokalnoj samoupravi.
Tom pitanju treba posvetiti znatnu panju i zbog znacaja tih pitanja
u kontekstu evropske integracije. Pretpostavlja se da je region moda
onaj oblik koji je dovoljno širok da se u njemu mogu zadovoljavati
mnoge potrebe koje se više ne mogu zadovoljiti na lokalnom nivou,
a, opet jedinica dovoljno velika da se u njenom okviru organizuju razliciti
oblici društvenog ivota, a politicki moe biti dovoljno
jaka i sa vecim brojem gradana biraca, tako da bude jedna vrsta protivtee
centralnoj vlasti, a da ne ugroava teritorijalnu celovitost drave.
Regioni moda mogu biti pogodan oblik za rešavanje niza pitanja
školstva, jezika i slicnih pitanja tamo gde etnicka, jezicka i verska
struktura stanovništva zahteva prilagodavanje organizacije drave
toj strukturi, a radi njenog adekvatnijeg ukljucivanja u politicke i kulturne
tokove.
Kao što ideja podele vlasti danas podrazumeva i ukljucivanje vertikalne
dimenzije podele vlasti (moci), jer je svaka autenticna lokalna i regionalna
samouprava i autonomija u stvari disperzija vlasti, odnosno ogranicavanje
centralne vlasti na ono što joj je ustavom stavljeno u nadlenost,
tako i lokalna/regionalna samouprava moe predstavljati vaan
elemenat demokratije u društvu i dravi.
Neophodno je reformisati i kodifikovati gradansko pravo i postupak, tj.
pravo svojine i druga stvarna prava, obligaciono pravo, trgovacko ili
privredno pravo, finasijsko pravo, bankovno pravo itd., mada bi najbolje
bilo sve obuhvatiti jednim gradanskim zakonikom. Pri svemu tome, pa svejedno
da li više zakona ili samo jedan, neophodna je ponovna recepcija
ili renesansa klasicnih ustanova gradanskog prava, a to znaci i sistema
normi koje regulišu tzv. privredni sistem i omogucavaju slobodu preduzetništva
i funkcionisanje trišne privrede. To bi ustanovama svojine,
ugovora i drugim instrumentima pravnog prometa trebalo da vrati karakter
i ulogu kakvu imaju u razvijenim trišnim privredama. Poštovanje
prava na mirno uivanje imovine i na tzv. stecena prava automatski
bi se vratilo ukoliko bi došlo do moderne kodifikacije celog korpusa
gradanskog prava.
Gradanin se svakodnevno susrece sa dravnom upravom u licu njenih
predstavnika (policajaca, cinovnika), akata (naredbi, zabrana i dr.) i
materijalnih radnji organa uprave. Njega se neposredno ticu brojni tzv.
upravni akti tj. pojedinacni pravni akti koji mogu da predstavljaju izjave
volje dravnih organa ili slubenih lica kojima se utvrduju
neke obaveze i sadre naredbe koje pojedinci moraju izvršavati
inace ce biti izvršene i protiv njihove volje. Isto tako, za gradane
je od najveceg neposrednog interesa i to kakvog je karaktera postupak
vršenja odnosno obavljanja svih ovih pravnih akata i radnji i u kakvom
je poloaju gradanin u tome postupku, narocito onda kad se izvesni
akti ostvaruju protiv njegove volje, a pogotovo oni cije ostvarivanje
moe imati krupne posledice po telesni integritet, ivot, slobodu,
imovinu i druge vrednosti gradanina. Kakva su prava i obaveze gradanina
i citavom ovom ogromnom kompleksu ili lavirintu odnosa i kakav je postupak
propisan, koje su ustanove postupka, a to znaci i nacini na koje ce se
utvrdivati cinjenice i primena opštih propisa povodom odredenih pravno
relevantnih cinjenica.
Zakonitost i kontrola rada policije predstavlja jedno toliko vano
pitanje u oblasti koju razmatramo. Svojevremeno je u Nemackoj kad se radala
ideja pravne drave ona povezivana sa potrebom da se prevazide tzv.
policijska drava, tj. drava koja je policiji ostavljala odrešene
ruke u postupanju prema gradanima. Neophodne su vece garancije za poloaj
osumnjicenog, privedenog, okrivljenog. Neophodno je ukinuti sve neustavne
odredbe propisa koji se odnose na ove oblasti i poslove. Isto tako kanjavanje
zloupotrebe ovlašcenja od strane policije. Iz ovog ugla je potrebno
razmotriti i promeniti sve pravilnike i druge opšte akate koji se
ticu poloaja, organizacije, ovlašcenja i postupaka policije.
Vladavina prava ne moe se spojiti sa ogranicavanjem slobode lica
kojima se i ne moe navesti šta su to protivpravno pocinili
i u odnosu na koje i ne dolazi do pokretanja odgovarajucih postupaka ili
podizanja optunice. Zamenjivanje svakog oblika vladavine policije
vladavinom prava je nešto bez cega prava i slobode gradana ne znace
ništa, a to znaci da onda ni ustavne deklaracije o tim pravima ne
znace ništa.
Potrebno je depolitizovati javne slube i u sve oblasti ovih slubi
i policije uvesti i odredene kodekse etickih standarda, kao i tehnicka
i druga sredstva koja bi povecala efikasnost ovih slubi u korist
gradana i drave i povecala bezbednost pripadnika ovih slubi
kad ispunjavaju svoje ustavom i zakonom utvrdene obaveze i ovlašcenja.
Nezavisnost sudova je neminovna zbog vanosti i delikatnosti funkcije,
oni su u krajnjoj liniji jedina tela koja imaju nadlenost da kanjavaju,
odnosno odlucuju o oduzimanju najvanijih vrednosti od imovine do
slobode, a izuzetno i ivota.
Izvršavanje sudskih odluka se ne sprovodi i to se u više studija
navodi kao nešto što onemogucava ostvarivanje ustavnih i zakonskih
odredbi, pa ni zaštitu prava i sloboda gradana. Najgore je što
se ljudi stavljaju u nejednak poloaj time što se neki štite
sudskim odlukama i njihovim sprovodenjem, a drugi cija su prava takode
zašticena sudskim odlukama ostavljaju se da cekaju i vrlo cesto i
ne docekaju da se sudska odluka sprovede i njihova prava restituišu.
Sudovi teško i sporo sticati nezavisnost. Na njihovo biranje imju
uticaj isti oni protiv cijih akata bi cesto morali donositi odluke ili,
pak, kršiti zakon u elji da zaštite lokalne mocnike ili
da im udovolje. Osim problema izbora i stalnosti sudija, problemi proizilaze
i odatle što sudovi rade u siromaštvu, okrueni su svim
vidovima korupcije, zloupotreba i pritisaka, kojima, bez jake društvene
podrške, podleu ne samo pojedinci, vec sistem deljenja pravde
kao takav.
Zakljucak
Stepen poštovanja prava ce zavisiti od toga koliko zadovoljava potrebe
regulisanja odnosa medu ljudima, doprinosi rešavanju sukoba, omogucava
promet roba, usluga, ideja i koliko obezbeduje da se taj promet odvija
slobodno i pod ljudskim uslovima, više nego od strogosti zaprecenih
kazni. Umesto da sve bude predvideno zakonom, mnogo je bolje i vanije
da pravni sistem bude racionalno ureden tako da ljudima prui pogodan
okvir za normalno ivljenje.
Smatra se da osnovna prava slue da bi se gradanin odbranio od drave,
tj.da bi se zaštilila sfera slobode pojedinca od zahvata drave.
Iako EU nije drava, po osnovu prenetih ovlašcenja ona ima prava
da donosi propise kojima se konstituišu prava i obaveze gradana.
Krajem 2000.godine usvojena je Povelja osnovnih prava Evropske unije.
Povelju su usvojili Savet EU, Evropski parlament i Komisija, cime je ovaj
akt postao izvor normi sekundarnog prava Zajednice.
Nakon što propisi Evropske unije postanu deo unutrašnjih pravnih
poredaka drava clanica, postavlja se pitanje nacina njihove primene,
odnosno stvaranja mehanizma koji ce obezbediti ili njihovo dobrovoljno
poštovanje i primenu ili prinudnu primenu. Kako Evropska unija, osim
administrativnim aparatom, ne raspolae sopstvenim aparatom prinude,
to znaci da pravo Evropske unije sprovode nadleni organi drava
clanica, koje su u slucaju povrede prava Evropske unije, obavezne da obezbede
njegovo poštovanje i sprovodenje prema pravilima unutrašnjeg
prava. Primena prava Evropske unije zavisi od sudova drava clanica,
odnosno od samih drava clanica.
Pisani pravni akti Evropske unije ne slede logiku hijerarhije domacih
pravnih akata. Kad postoji sukob izmedu domaceg prava i prava EU prednost
ima pravo EU, a princip se zove nadredenost prava EU. Osnovno pravilo
je da su primarno i sekundarno zakonodavstvo sastavni deo pravnog sistema
drava clanica i da moraju biti primenjivani u njihovim sudovima.
Pravo EU odnosi prevagu u slucajevima u kojima: postoji protivrecnost
izmedu propisa EU i propisa drava clanica; propis EU je usvojen
na odgovarajuci nacin i primenjiv je; drave clanice nisu stavili
rezerve. Potrebno je da su sva tri uslova ispunjena. Neposredna primenjivost
podrazumeva automatsko vaenje pravnih tekovina EU u dravama
clanicama, te nikakvim domaci pravni akti nisu potrebni da bi ono vailo
na teritorijama drava clanica. Neposrednu primenljivost imaju akti
primarnog zakonodavstva i pravilnici EU.
Pogrešno je shvatanje da se pomocu prava moe postici sve što
se eli. Mora se shvatiti da pravo kao sredstvo ima svoje granice,
da se ono mora odnositi na ono što je mogucno, a da za izvesne daleke
vizije treba prethodno ostvariti mnoge pretpostavke.
Literatura
1. Dr Milutin Srdic, „Evropska unija i pravo Evropske unije“,
Cacak: Viša poslovna škola, 2006.
2. Dr Vojislav Stanovcic, „Vladavina prava i izgradnja pravne
drave“, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd.
Internet izvori:
www.wikipedija.org
www.mojaevropa.rs
www.europeinfocus.eu
www.informator.rs
www.scribd.com
www.nspm.rs
www.glogalizacia.org
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|