SEMINARSKI RAD IZ PRAVA EVROPSKE UNIJE

OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ PRAVA EVROPSKE UNIJE:

Nastanak Evropske ekonomske zajednice-seminarski rad

Organi Evropske unije-seminarski rad

Vertikalna podela nadležnosti-seminarski rad

Još...

ORGANI EVROPSKE ZAJEDNICE - UNIJE

Još u srednjem veku nastale su ideje ujedinjenja evropskih država. Države, koje su ušle u EEZ su za vreme Karla Velikog, Napoleona, a zatim i Hitlera nasilno objedinjene.
Evropska unija , kao oblik ujedinjenja evropskih država se prvi put pominje u jednom zvanicnom dokumentu iz 1930. godine - memorandumu, koga je francuski ministar spoljnih poslova Aristid Brijan uputio Društvu naroda. U memorandumu je bilo predloženo osnivanje Evropske unije, kao federalnog saveza naroda Evrope. To je podržao i ministar spoljnih poslova Gustav Stresman, ali se te ideje nisu ostvarile zbog promena u Nemackoj.
Odredeni oblici udruživanja država stvarali su povoljnu klimu koja je, malo po malo, uticala na stvarenje vecih asocijacija država u Evropi.
Istorija Evropske unije predstavlja vremenski period koji pocinje 1952. godine osnivanjem prve evropske nadnacionalne ekonomske zajednice — Evropske zajednice za ugalj i celik. U Evropi su 1958. godine osnovane još dve nadnacionalne zajednice — Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju, koje su se 1967. zajedno sa Evropskom zajednicom za ugalj i celik ujedinile u Evropsku zajednicu. Kao samostalna nadnacionalna zajednica, Evropska zajednica je prestala da postoji 1993. godine kada je, postavši jedan od tri stuba Evropske unije, ušla u njen sastav.
Od svog nastanka, pa do današnjih dana, Evropska unija je rasla i razvijala se. Ono što je pocelo kao šestoclana organizacija za slobodnu trgovinu industrijskim sirovinama, razvilo se u jedinstvenu uniju unutar cijih 27 clanica je omoguceno slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala. Njeni gradani se služe zajednickom valutom, a clanice ostvaruju jako blisku saradnju u pravnim, policijskim, odbrambenim i spoljnopolitickim pitanjima. Od zajednice koja je izgradila Evropu iz pepela nakon Drugog svetskog rata, prerasla je u uniju sa preko 494 miliona stanovnika, sa najvišim bruto društvenim proizvodom na svetu.
Evropska unija stvara jedinstveno tržište putem sistema zakona koji se primenjuje u svim državama clanica, što garantuje slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala. Ona zadržava zajednicku trgovinsku politiku, poljoprivrednu politiku i politika u oblasti ribarstva i regionalnog razvoja. Evropska unija je 1999. uvela zajednicku valutu evro, koju je do sada usvojilo 13 država clanica.
Evropska zajednica je zadržala postojanje i pravni kontinuitet. Ugovor iz Amsterdama je ukinuo odredbe Fuzionog ugovora od 8. aprila 1965. kojim su objedinjena rešenja triju zajednica i najbolja rešenja preuzeo za sebe. Kljucne organe EZ preuzima Evropska unija ili ih EU samo "posuduje", koristeci se subjektivitetom organa EZ. Ovi organi, ponovo definisani ugovorom iz Amsterdama, zadržavaju puni kontinuitet prava, obaveza i nadležnosti kao organi Evropske unije.

I ORGANI EVROPSKE ZAJEDNICE – UNIJE

Funkcionisanje Evropske zajednice ostvaruje se kroz izvršavanje odredenih zadataka koje obezbeduju njeni organi: Evropski parlament, Evropski savet, Savet ministara, Komisija, Sud pravde i Finansijski sud. Ugovor o osnivanju evropske zajednice, propisuje nadležnost svakog od ovih organa.

Važne institucije Evropske unije su Evropska komisija, Evropski parlament, Savet Evropske unije, Evropski savet, Evropski sud pravde i Evropska centralna banka. Gradani Evropske unije svoje predstavnike u Evropskom parlamentu biraju svakih 5 godina.

Evropska unija ima nekoliko institucija:
- Evropski parlament (785 clanova)
- Savet Evropske unije (ili 'Savet ministara') (27 clanova)
- Evropski savet
- Evropska komisija (27 clanova)
- Evropski sud (15 sudija)
- Evropski finansijski sud (27 clanova)
- Savet Evrope (46 clanova).

Unutar evropskih zajednica postojala je složnost oko toga da se ovlašcenja njihovih rukovodecih tela moraju povecati, ali postojalo je i neslaganje oko nacina na koji bi to povecanje bilo izvršeno. Naime, Francuska se zalagala za povecanje ovlašcenja Saveta ministara Zajednicke skupštine, dok su druge zemlje clanice smatrale da se jacanje rukovodecih tela može izvršiti samo njihovom integracijom u jedno telo sa širokim ovlašcenjima. Posle dužih pregovora (23. septembar 1963. — 8. april 1965) zemlje clanice su u Briselu potpisale Ugovor o spajanju, dokument koji je predvidao ujedinjenje tri evropske zajednice, a samim tim i ujedinjenje njihovih rukovodecih tela.

Ugovor je stupio na snagu 1. jula 1967. godine, cime su stvoreni Evropska zajednica i njena rukovodeca tela — Evropska komisija, Savet ministara i Evropski parlament. Ekonomske odredbe ovog sporazuma su dovele do još vece ekonomske integracije zemalja clanica — carina na industrijsku robu izmedu njih je ukinuta i uvedena je zajednicka carinska tarifa prema zemljama van Zajednice.

1. EVROPSKI PARLAMENT

Evropski parlament (European Parliament) je institucija koja reprezentuje 492 miliona gradana, I u okvirima kompetencija EU, sa Savetom ko-zakonodavno telo Evropske unije. Jedino je telo na nivou Unije koje se bira neposredno od strane gradana. Evropski parlament ima 785 poslanika, koji se biraju na neposrednim izborima na mandat od pet godina.
To je najveci multinacionalni parlament na svetu i formiran na demokratskim osnovama. EP je jedini neposredno izabrani i neposredno legitiman organ Evropske unije. Sedište Evropskog parlamenta je u Strazburu. Generalni sekretarijat se nalazi u Luksemburgu, ali se sve veci broj službi sekretarijata premešta u Brisel. Vecina zasedanja odbora održava se u Briselu.
Ako Ugovorom o EU nije drugacije predvideno Evropski parlament odlucuje prostom vecinom glasova prisutnih poslanika. Najmocnije pravo Evropskog parlamenta je izglasavanje nepoverenja Komisiji za što je potrebno dve trecine glasova prisutnih clanova Evropskog parlamenta.
Osnovna ovlašcenaja Evropskog parlamenta su politicka, kontrolna, zakonodavna, budžetska i savetodavna.

Evropska zajednica za ugalj i celik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju imale su Parlamentarnu skupštinu u koju su bili delegirani predstavnici nacionalnih parlamenata. Skupština je zajedno sa Savetom EZ postojala kao budžetska služba triju zajednica. Ona je 1958. godine sama sebe nazvala Parlamentom. Taj naziv je, medutim, potvrden tek u Jedinstvenom evropskom aktu koji je stupio na snagu 1. jula 1987. Ovlašcenja EP su Ugovorom iz Mastihta (1993), Ugovorom iz Amsterdama (1999) i Ugovorom iz Nice (2000) stalno proširivana. Ovlašcenja EP su, ipak, u oblastima zajednicke spoljne i bezbednosne politike, policijske i pravosudne saradnje u krivicnim predmetima, socijalne politike, politike zapošljavanja kao i u privrednim odnosima sa inostranstvom EU, ogranicena.

Parlament se bira na neposrednim izborima sa univerzalnim birackim pravom, svakih pet godina od 1979.
Državama clanicama EU Osnivackim ugovorom je dodeljen broj predstavnickih mesta u Europskom parlamentu. Taj broj donekle odražava velicinu stanovništva država clanica.
Bitne funkcije Europskoga parlamenta: zakonodavna; kontrolna; nadzor nad Evropskom komisijom; te usvajanje budžeta EU.

Zakonodavna funkcija - Zajedno sa Evropskim savetom Evropski parlament predstavja zakonodavnu polugu Evropske unije. Parlament i Savet sudeluju u zakonodavnoj vlasti sprovodeci je kroz cetiri osnovna postupka:
• postupak konsultacije
• postupak saradnje
• postupak odobravanja
• postupak saodlucivanja.

Kroz zakonodavnu ulogu Parlamenta najbolje se može pratiti jacanje uloge tog tela kroz razlicite etape razvoja evropske integracije. Dok je u njenim zacecima Savet ministara bio obvezan pre donošenja konacnog akta zatražiti jedino mišljenje Parlamenta, koje ga nije obvezivalo, danas u mnogim podrucjima, Parlament odlucuje ravnopravno sa Savetom.

Kontrolna funkcija - Imajuci u vidu specifican institucionalni karakter i podelu vlasti unutar EU, na osnovu usaglašenosti i efikasnosti kontrolnih funkcija centralnih organa Unije se najbolje ogleda stepen demokraticnost i otklanjanje demokratskog deficita unutar institucionalnog okvira Evropske unije. Odnosi EP i Saveta su prošli kroz razlicite stadijume uporedo sa razvojem EZ/EU. EP vrši kontrolu rada Evropske komisije, narocito u izvršavanju njenih osnovnih zadataka (cuvar Ugovora, ostvarivanje zajednickih ciljeva Unije). Parlament daje saglasnost na izbor predsednika i clanova Komisije, a takode može joj izglasati nepoverenje.

Politicki nadzor nad Evropskom komisijom Parlament sprovodi pri njenom imenovanju i potom tokom njenog rada. Parlament se, kao prvo mora složiti s izborom osobe koja ce obavljati ulogu predsednika Evropske komisije, a zatim i potvrditi celu Komisiju kao kolegijum pre nego što ona preuzme dužnosti. Evropska komisija dužna je o svom radu izveštavati Europski parlament, koji je ovlašcen postaviti pitanje poverenja Komisiji, i izgubi li poverenje, raspustiti Komisiju kao kolektiv. Parlament nema ovlašcenje razrešiti dužnosti pojedinog clana Komisije, no takvo je ovlašcenje Ugovorom iz Nice stekao predsednik Komisije. O eventualnim nepravilnostima u radu Komisije, Parlament može saznati, izmedu ostalog, putem pritužbi gradana Unije, prava koje im je dodeljeno Ugovorom iz Mastrihta.

Evropski parlament ima važnu ulogu i pri donošenju budžeta EU. Budžet predlaže Komisija, a zajednicki ga usvajaju Parlament i Savet. Da bi stupio na snagu, predsednik Evropskog parlamenta mora na budžet staviti svoj potpis.

Ukoliko Parlament odbije predloženi proracun, ceo postupak se vraca na pocetak. Evropski parlament u potpunsti koristi svoja ovlašcenja u ovoj oblasti da bi intenzivirao svoj uticaj na kreiranja politike unutar Evropske unije.
Evropski parlament ima Predsedništvo, Generalni sekretarijat i stalne odbore Parlamenta.
Evropski parlament ucestvuje u evropskoj politickoj saradnji, donosi odluke u pogledu osnovnih prava coveka, imenuje ombudsmana ovlašcenog da primi žalbe od svakog gradanina Unije ili pravnog lica. Vrši demokratsku kontrolu rada Komisije. Daje saglasnost na izbor Komisije i može da im izglasa nepoverenje. Obavlja demiokratsku kontrolu svih institucija. Zakonodavno pravo Parlament deli sa savetom Evropske unije. On usvaja sve evropske zakone (direktive, uredbe, odluke i sl.). Parlament odlucuje o ukupnom zajednickom budžetu.

Sedište Evropskog Parlamenta je u Strazburu, gde se i održavaju redovne sednice, a dodatne sednice se održavaju u Briselu. Sekretarijat Evropskog parlamenta, koji upošljava najveci deo osoblja, nalazi se u Luksemburgu.

Sedište Parlamenta u Strazburu se smatra simbolom pomirenja izmedu Francuske i Nemacke, koje su u prošlosti cesto vodile bitke oko ovog grada. Iako je Strazbur zvanicno sedište, i nalazi se nadomak Saveta Evrope, Brisel je sedište gotovo svih drugih vecih institucija EU, i vecina poslova Parlamenta se vec obavlja tamo.

Parlamentarci EP su poznati kao clanovi Evropskog parlamenta (cl. EP). Oni se biraju svakih 5 godina na izborima sa univerzalnim birackim pravom za odrasle. Otprilike jedna trecina clanova Evropskog parlamenta su žene.

Evropski parlament zajedno sa Savetom usvaja budžet i konsultuje se o predlozima svih akata koji imaju snagu zakona. Zajedno sa Savetom, Evropski parlament odlucuje u najvažnijim oblastima za razvoj zajednice - covekova sredina, naucna istraživanja, tehnološki razvoj, realizovanje unutrašnjeg tržišta. Parlament postavlja evropskog posrednika koji je zadužen da prima žalbe gradana Evrope.

Efikasan rad Parlamenta potpomažu Biro, Generalni sekretarijat, Komiteti (stalni i privremeni) i radne grupe.

Evropski parlament predstavlja pogonsku snagu evropske politike. To je centralno mesto za raspravu u Evropskoj uniji, mesto gde se susrecu, preplicu i promovišu nacionalni stavovi zemalja clanica u pogledu kreiranja politika unutar Unije. Dok evropske partije i Evropski parlament unutar koga one funkcionišu "doprinose stvaranju evropske svesti i izražavanju politicke volje gradana Unije", jedna druga institucija se stara da pravila igre, ustanovljena Ugovorima budu poštovana i da se proces produbljenja i proširenja promoviše unutar, ali istovremeno i van granica Evropske unije.

2. SAVET EVROPSKE UNIJE

Savet je glavno telo za donošenje odluka u EU. Olicenje je zemalja clanica, cije predstavnike okuplja regularno na ministarskom nivou. Na osnovu dnevnog reda, Savet se sastaje u razlicitom sastavu: inostrani poslovi, finansije, obrazovanje, telekomunikacije itd.
Savet EU naziva se i Evropski savet, Ministarski savet ili samo Savet i razlikuje se od Saveta Evrope. Savet EU osnovan je 10. decembra 1974. Cine ga šefovi država i vlada država clanica EU, predsednik Evropske komisije, ministri spoljnih poslova i jedan clan Evropske komisije. Posle ratifikacije Ugovora iz Nice, Savet EU ce, u sastavu predsednici država i vlada, kvalifikovanom vecinom glasova imenovati kandidata za mesto predsednika Komisije. Ustvari, Savet EU u "užem" smislu cine prvenstveno predsednici država i vlada (premijeri) zemalja clanica EU, a u "širem" smislu cine ga ministri spoljnih poslova.

Evropski savet (The European Council) je sastanak predsednika država ili vlada država clanica Evropske unije, ministara spojnih poslova, kao i predsednika Evropske komisije. Ministri spoljnih poslova i predsednik Evropske komisije imaju samo savetodavnu funkciju. Odluke Evropskog saveta su vezujuce za institucije EU. Savet ima moc da odreduje politicki smer EU.

Evropski savet se razvio iz povremenih sastanaka na vrhu (samita) predsednika država i vlada clanica Evropske ekonomske zajednice šezdesetih godina 20. veka. Ovakvi sastanci postali su od 1975. godine redovna praksa, dva puta godišnje, na inicijativu tadašnjeg francuskog predsednika Valeri Žiskar D’Estena. Formalno je priznat 1986. godine Aktom o jednoj Evropi (Single European Act). Savet EU zaseda najmanje dva puta, ali po pravilu, tri do cetiri puta godišnje. Sedište Saveta EU je u Briselu.

Savet EU je postao najznacajniji organ u EU za donošenje odluka, prvenstveno "tvorac odluka" o spornim finasijskim i institucionalnim pitanjima. Savet EU ima sledeca, najznacajnija, ovlašcenja:
1. zakonodavni je organ Evropske unije (zakonodavna ovlašcenja u odredenim zajednickim oblastima ostvaruje u saradnji sa Evropskim parlamentom - takva ovlašcenja su sadržana i u clanu 20. stav 1. Ustava EU);
2. u ime Evropske unije zakljucuje medunarodne ugovore izmedu EU i jedne ili više država izvan EU i organizacija u svetu,
3. koordinira globalnu ekonomsku politiku zemalja clanica EU,
4. sa Parlamentom EU deli budžetska ovlašcenja,
5. donosi odluke u vezi sa utvrdivanjem i sprovodenjem spoljne i bezbednosne politike,
6. koordinira postupke zemalja clanica EU i donosi mere iz oblasti policijske i sudske saradnje u krivicnim predmetima i
7. može da zahteva od Komisije da mu podnese odgovarajuci predlog bilo koje vrste iz oblasti spoljne i bezbednosne politike.

Može se sa sigurnošcu tvrditi da je ovo "institucija" koja je izazvala veliki broj polemika, narocito medu naucnicima, oko svoje uloge i znacaja koje je imala i ima za EU. Dijapazon aktivnosti i funkcija Evropskog saveta je u mnogome diferenciraniji i znacajniji u odnosu na zadatke koji su utvrdeni Ugovorom. Zanimljivo je da je Evropski savet od trenutka svog ustanovljavnaja pa sve do donošenja Jedinstvenog evropskog akta (JEA) 1987. godine bio van institucionalnog okvira EZ. Ovim aktom, kao i onima koji ce nastati nakon njega, Evropski savet je stekao svoj ugovorni okvir, ali ne i institucionalno utemeljenje.

Savet EU, u pravnom smislu, nije organ EZ odnosno EU. Ugovorom iz Mastrihta (1993) ovo telo je smešteno o odeljak o "zajednickim odredbama" Ugovora o EU. Prema clanu 4. tog ugovora: "Evropski savet daje neophodan podsticaj za razvoj Unije i utvrduje opšte politicke smernice. Evropski savet okuplja šefove država ili vlada država clanica i predsednika Komisije... Evropski savet podnosi Evropskom parlamentu izveštaj nakon svakog sastanka, kao i pismeni izveštaj o ostvarenom napretku Unije". Takode, Ugovor o EU u zadatak Saveta EU stavlja odredivanje nacela i opštih smernica u odnosu na odbrambenu politiku i da odlucuje o zajednickim strategijama. Savet EU usvaja zakljucke o ekonomskoj politici i politici zapošljavanja. U sastavu šefova država i vlada Savet EU predstavlja organ odlucivanja kod ukidanja prava državama clanicama u slucaju teškog kršenja ljudskih i osnovnih prava i kod donošenja odluke o prelasku na treci stepen monetarne unije.

Savet EU ima ulogu konstitucionalnog graditelja u izgradnji Evropske unije. Tako je ovaj organ preduzeo niz znacajnih koraka, kao na primer: sazvao je Meduvladinu konferenciju o jedinstvenim evropskim aktima, 1985. godine, o Evropskoj monetarnoj uniji i o politickoj uniji, 1990, godine koju je sam okoncao usvajanjem Ugovora iz Mastrihta 1992. Predsednici vlada sazvali su Maduvladinu konferenciju 1996/1997 i okoncali je usvjanjem Ugovora iz Amsterdama 1997. Dalju reviziju ovog ugovora sproveli su Ugovorom iz Nice. U kvazikonstitucionalne odluke Saveta EU od velikog znacaja za celu Evropu su i odluke o proširenju, izbor kandidata za pristupanje, utvrdivanje kriterijuma za pristupanje itd.

Tvorci JEA i Ugovora iz Mastihta su ostavili širok manevarski prostor Evropskom savetu želeci da, izostavljanjem ovog tela iz striktne ugovorne regulacije, smanje njegovu preteranu proceduralizaciju, obezbede što vecu efikasnost i rukovodeci uticaj na dalji razvoj EU.

Za odredene odluke iz znacajnih oblasti (na primer: porezi, prava i interesi zaposlenih, zajednicke mere u spoljnoj i bezbednosnoj politici) zahteva se jednoglasnost (konsenzus). Ne zahteva se, u tom slucaju izricita saglasnost nego odsustvo protivljenja. Prema odredbama clana 21. stav 4. Ustava EU, kad tim ustavom nije drukcije odredeno, Savet EU odlucuje jednoglasno. Prostom vecinom se u Savetu EU odlucuje kad nije predviden poseban odnos glasova. Svaka država clanica u tom slucaju raspolaže sa po jednim glasom. U nekim pravnim situacijama Savet EU odlucuje kvlifikovanom vecinom. Kad se odlucuje kvalifikovanom vecinom svakoj državi clanici pripada unapred odredeni broj glasova. Za kvalifikovanu vecinu se zahteva odredeni procenat glasova (na primer, 71,26 % od ukupnog broja glasova koji pripada državama clanicama) - Stefanovic, strana 99. Ovaj procenat je bio ranije manji, ali se povecao zbog povecanog broja glasova i glasova država clanica.

Savetu EU svakih šest meseci predsedava jedna od država clanica. Sedište Saveta EU je u Briselu.

Evropski savet može da donosi pravno obavezujuce akte, a tada se smatra da ih je doneo Savet EU u sastavu predsednika država ili vlada buduci da sam Evropski savet nije formalno telo koje može samo da donosi odluke.

3. EVROPSKA KOMISIJA

Evropska komisija vuce svoje korene iz jedne od pet kljucnih institucija stvorenih u nadanacionalnom sistemu Evropske zajednice, na predlog Roberta Šumana, francuskog ministra spoljnih poslova, 9. maja 1950. Nastavši 1951. kao Visoko nadleštvo (engl. High Authority) u Evropskoj zajednici za ugalj i celik, Komisija je prošla kroz brojne promene u svojim mocima i sastavu pod raznim predsednicima Komisije, vezano za tri Zajednice.

Evropska komisija (European Commission) je izvršni organ Evropske unije, svojevrsna Vlada Evropske Unije. Predstavlja jednu od tri glavne institucije koje upravljaju Unijom. Predsednik i clanovi Komisije se biraju od strane zemalja clanica pošto su prethodno odobreni od strane Evropskog parlamenta. Clanovi Komisije, iako državljani clanica EU, ne predstavljaju u tom telu svoje države, vec zastupaju interese EU. Pri tome im Osnivacki ugovor garantuje potpunu nezavisnost, te su zabranjeni pritisci nacionalnih vlada, ali i drugih institucija EU na rad clanova Komisije.
Komisija je izvršni organ institucionalnog sistema Unije. Ima pravo da daje nacrte zakona i potom ih predstavi Parlamentu i Savetu ministara. Kao Unijino izvršno telo, odgovorno je za implementiranje evropskog zakonodavstva (direktive, regulacije, odluke), budžet i programe usvojene od strane Parlamenta i Saveta. Takode, predstavlja Uniju na medunarodnoj sceni i pregovara oko medunarodnih dogovora, uglavnom na polju razmene i saradnje.

Evropskoj komisiji je prethodila Visoka vlast ustanovljena 1950. godine, zajedno sa Evropskom zajednicom za ugalj i celik. Rimskim ugovorima pridružile su joj se Komisije Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju. Ugovorom o spajanju 1967. godine ustanovljena je jedna Komisija kao organ sve tri zajednice. Stvaranje ekonomske i monetarne unije bilo je, uglavnom, inspirisano i pod uticajem Komisije. Reforme Ugovora iz Mastrihta, Amsterdama i Nice delimicno su doprinele jacanju Komisije. Sedište Evropske komisije je u Briselu.
Komisija je jedan od važnijih organa EU i pokretacka snaga njene integracije. Ima pravo na podnošenje inicijativa sa ciljem izrade predloga za razvoj zajednicke politike. Izradu predloga od Komisije može zatražiti Savet EU ili Evropski parlament. U oblasti zajednicke spoljne i bezbednosne politike Komisija je ovlašcena da sazove savet EU i da mu podnese odgovarajuce predloge. Radi primene odredaba Ugovora Komisija ima široka ovlašcenja. Ako Komisija smatra da jedna od država clanica krši svoje obaveze ima pravo da se obrati Evropskom sudu pravde. Komisija se stara o fondovima i programima koji cine veci deo budžeta EU, zastupa opšte interese Evropske unije i EU u medunarodnim organizacijama.

Komisija je izvršni organ institucionalnog sistema Unije:
1. Ima pravo da daje nacrte zakona i potom ih predstavi Parlamentu i Savetu;
2. Kao Unijino izvršno telo, odgovorno je za implementiranje Evropskog zakonodavstva (direktive, regulacije, odluke), budžet i programe usvojene od strane Parlamenta i Saveta;
3. Ponaša se kao cuvar Postupaka i, zajedno sa Sudom pravde, uverava se da se zakon Zajednice pravilno primenjuje;
4. Predstavlja Uniju na medunarodnoj sceni i pregovara oko medunarodnih dogovora, uglavnom na polju razmene i saradnje.

Komisija je od pocetka osnovana tako da deluje kao nezavisan, nadnacionalan organ vlasti nezavisan od vlada, i opisivana je kao „jedino telo koje je placeno da razmišlja na evropski nacin“. Clanove predlažu vlade zemalja clanica, svaka po jednog, ali od njih se ocekuje da deluju nezavisno — nezavisno od drugih uticaja, kao na primer vlada koje su ih postavile na mesto komesara. Ovo stoji u kontrastu sa Savetom ministara Evropske unije, koji predstavljaju vlade, Evropskim parlamentom, koji predstavlja gradane, i Ekonomskim i socijalnim komitetom, za koji ugovor kaže da predstavlja „organizovano civilno društvo“.

Izvršna vlast u Uniji pripada Savetu ministara: on delegira Komisiji ovlašcenja koja ona zatim ispunjava. Medutim, Savet može povuci ova ovlašcenja, vršiti ih neposredno, ili ustanoviti uslove za njihovu upotrebu. Ovlašcenja su navedena u clanovima 211–219 Ugovora o Evropskoj zajednici i uže su ogranicena od vecine nacionalnih organa izvršnih vlasti, delom zbog toga što Komisija nema ovlašcenja u oblastima poput spoljašnje politike — ovo ovlašcenje pripada Evropskom savetu, koji neke analize opisuju kao drugi izvršni organ EU.
Obzirom da bi prema Ugovoru iz Lisabona Evropski savet postao formalna ustanova sa ovlašcenjem da postavlja Komisiju, moglo bi se reci da ta dva tela poseduju izvršne moci Unije (Evropski savet takode poseduje pojedinacna nacionalna izvršna ovlašcenja). Medutim, Komisija je ta koja trenutno poseduje izvršnu vlast nad Evropskom zajednicom.

Komisija se razlikje od drugih institucija utoliko da samo ona ima zakonodavnu inicijativu u „stubovima“ Evropske unije, što znaci da jedino Komisija može podnositi formalne predloge zakonodavnih akata — nacrti zakona ne mogu formalno dolaziti iz zakonodavne grane. Nad Stubom za zajednicku spoljnu i bezbednosnu politiku, Komisija deli ovo pravo sa Savetom, ali ona nema ovlašcenja nad Policijskom i sudskom saradnjom u krivicnim poslovima. U samoj Komisiji, medutim, Savet i Parlament mogu zahtevati zakonodavne akte; u najvecem broju slucajeva, Komisija inicira osnovu ovih predloga. Ovaj monopol je ustanovljen sa idejom da se obezbedi koordinisano i skladno oblikovanje pravnog sistema Evropske unije. Ovlašcenja Komisije da predlaže zakone su obicno bili usredsredeni na ekonomsku regulativu.
Važnu izvršnu ulogu Komisija ima u sprovodenju politike konkurencije, u kojem je kontekstu ovlašcena da donosi odluke koje su direktno upucene pravnim subjektima u državama clanicama, kojima je cak ovlašcena nametati i kazne.
Komisija ima zaduženje da obezbedi poštovanje ugovora i pravnih propisa, moguce i izvodenjem zemalja clanica ili drugih institucija na spor pred Evropskim sudom pravde. U ovoj ulozi, Komisija je neformalno poznata kao „cuvar ugovora“. Konacno, Komisija donekle ucestvuje u predstavljanju Unije u spoljnim poslovima, skupa sa državama clanicama i Zajednickom spoljnom i bezbednosnom politikom, predstavljajuci Uniju u telima kao što je Svetska trgovinska organizacija.
Postoje mišljenja da metod izbora Komisije povecava demokratski deficit u Evropskoj uniji. Komisija je izvršna grana vlasti u Uniji, ali kandidate prevashodno bira 27 nacionalnih vlada, što znaci da je biracima teško da neposredno zbace Komisiju sa vlasti. Komisija svoj legitimitet prevashodno zasniva na neophodnoj potvrdi glasanjem u Parlamentu skupa sa mogucnošcu Parlamenta da zbaci Komisiju.

Komisija EU ima 27 komesara. Medu njima se bira predsednik i potpredsednici Komisije. Kandidate za mesto komesara predlažu vlade clanica, a za njihov izbor neophodna je saglasnost Evropskog parlamenta. Mandat komesara traje pet godina.
Clanovi Komisije svoje funkcije vrše nezavisno. Zabranjeno im je da traže ili prmaju direktive od nacionalnih vlada. Za vreme obavljanja funkcija nije im dozvoljeno da obavljaju neku drugu placenu ili neplacenu delatnost, a posle isteka mandata od 5 godina, dozvoljeno je ponovno imenovanje. Pre isteka mandata clan Komisije može dati ostavku, može ga razvrešiti Evropski sud pravde, a Komisiji može izglasati nepovrenje Evropski parlament.

" Cuvar tekovina Zajednice", "Cuvar Ugovora" su samo neki od naziva kojima se pokušava oslikati veoma bitna funkcija Komisije koja se sastoji u kontroli donošenja i ispravnosti primene komuitarnih akata (pravnih akata koje donose organi Zajednica). Komisija prati izvršavanje Ugovora i ovih propisa kako u zemljama clanicama tako i u samim zakonodavnim organima Unije - Savetu, Parlamentu i drugim pomocnim telima. U slucaju suprotnog ponašanja Komisija se, pored ostalih ovlašcenja koja su joj na raspolaganju, može obratiti i Evropskom sudu pravde (Sudu pravde Evropskih zajednica) kako bi obavezala državu/organ Unije da se ponaša u skladu sa pravnim poretkom EU. Evropska komisija je zakonodavni inicijator, ima iskljucivo pravo inicijative za donošenje komunitarnih akta. Prilikom formulisanja ovakvih inicijativa, kao što smo napomenuli, Komisija se mora voditi interesima Unije a ne partikularnim intersima država clanica ili pojedinih intersnih grupa. Ovakav položaj cini Komisiju mestom gde se preplicu interesi najrazlicitijih aktera, mesto gde se ispituju pocetne pozicije i usaglašavaju stavovi. Komisija ima znacajna izvršna ovlašcenja u odnosu na odluke koje donosi Savet. Komisija predstavlja Uniju u medunarodnim ekonomskim odnosima i pregovara u ime Unije radi zakljucivanja širokog spektra medunarodnih ugovora.
Ovakva pozicija Evropske komisije joj omogucuje da igra ulogu promotera produbljivanja evropskih integracionih procesa, ulogu koju je ona u više navrata tokom razvoja EZ/EU i preduzimala (stvaranje jedinstvenog tržišta, stvaranje ekonomske i monetarne unije sa uvodenjem zajednicke valute u Uniju).

ZAKLJUCAK

Evropski parlament (EP) je jedina neposredno birana, parlamentarna institicija Evropske unije. Zajedno sa Savetom Evropske unije, on cini dvodomnu zakonodavnu granu institucija Unije i opisivan je kao jedno od najmocnijih zakonodavnih tela na svetu.
Evropski parlament predstavlja izuzetno važan organ u institucionalnoj strukturi Evroposke unije.
Evropski parlament zajedno sa Savetom usvaja budžet i konsultuje se o predlozima svih akata koji imaju snagu zakona. Zajedno sa Savetom, Evropski parlament odlucuje u najvažnijim oblastima za razvoj zajednice - covekova sredina, naucna istraživanja, tehnološki razvoj, realizovanje unutrašnjeg tržišta. Parlament postavlja evropskog posrednika koji je zadužen da prima žalbe gradana Evrope.
Efikasan rad Parlamenta potpomažu Biro, Generalni sekretarijat, Komiteti (stalni i privremeni) i radne grupe.
Evropski parlament predstavlja pogonsku snagu evropske politike. To je centralno mesto za raspravu u Evropskoj uniji, mesto gde se susrecu, preplicu i promovišu nacionalni stavovi zemalja clanica u pogledu kreiranja politika unutar Unije. Dok evropske partije i Evropski parlament unutar koga one funkcionišu "doprinose stvaranju evropske svesti i izražavanju politicke volje gradana Unije", jedna druga institucija se stara da pravila igre, ustanovljena Ugovorima budu poštovana i da se proces produbljenja i proširenja promoviše unutar, ali istovremeno i van granica Evropske unije.

Evropski savet je najviši politicki organ zajednice koji odreduje politiku razvoja. Savet je glavno telo za donošenje odluka u EU. Sastoji se od šefova država ili vlada clanica.
Savet EU naziva se i Evropski savet, Ministarski savet ili samo Savet i razlikuje se od Saveta Evrope. Savet EU osnovan je 10. decembra 1974.
Evropski savet može da donosi pravno obavezujuce akte, a tada se smatra da ih je doneo Savet EU u sastavu predsednika država ili vlada buduci da sam Evropski savet nije formalno telo koje može samo da donosi odluke.

Komisija podnosi Savetu ministara predloge propisa i stara se o njihovoj primeni posle usvajanja i obezbeduje poštovanje Ugovora.
Komisija je ukljucena u sve faze odlucivanja EU. Ona daje predlog za izradu zakonodavnog akta i ucestvuje u izradi njihovih predloga. Predlaže, takode, zakljucivanje medunarodnih sporazuma. Stara se o sprovodenju evropskih zakona (direktiva, uredbi, odluka), budžeta i programa koje sam donosi ili Savet EU. U sferi trgovine i saradnje zakljucuje medunarodne ugovore.

LITERATURA:

Internet adrese:

1. www.bos.org.yu (datum pristupa 16.12.2008.god.)
2. www.crnarupa.singidunum.ac.yu (datum pristupa 16.12.2008.god.)
3. www.informator.rs/tekstovi/sud_403.html. (datum pristupa 16.12.2008.god.)
4. www.mojaevropa.rs/o-evropskoj-uniji/institucije (datum pristupa 16.12.2008.god.)
5. www.sr.wikipedia.org/sr-el (datum pristupa 16.12.2008.god.)

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD