SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA “OPERATIVNI MENADŽMENT”

EKOLOGIJA, KONCEPT ODRŽIVOSTI RAZVOJA

1. UVODNA RAZMATRANJA

Covecanstvo je danas konfrotirano sa mnoštvom egzistencijalnih kriza, medu kojima ekološka kriza zauzima posebno mesto. Do sada covek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja tog sistema. Ekološka svest predstavlja neophodnu osnovu daljeg, održivog razvoja zaštite životne sredine. Zajedno sa znanjima i veštinama obezbeduje osnovu za pomeranje u vece sisteme, šire ciljeve i sofisticiranije razumevanje uzroka, veza i posledica koji vladaju u životnoj sredini.Zaštita i unapredenje covekove sredine znacajan je globalni problem savremenog društva.Njegovo rešavanje inicira, izmedu ostalog i pronalazak nacina za racionalno i kompleksno korišcenje prirodnih resursa, te nacina za vodenje aktivne demografske politike i razvijenje i unapredenje medunarodne saradnje u oblasti naucnih istraživanja. Novi odnos prema životnoj sredini, kao i preobražaj duha savremene sfere rada postaje imperativ.Koncepcija održivog razvoja nudi mogucnost harmonicnog razvoja.
Zagadenost i zaštita životne sredine vec više decenija predstavljaju veoma znacajan problem covecanstva, bez obzira na trenutni stepen razvoja društva i proizvodnih snaga u pojedinim delovima naše planete. Postojeci problemi se namecu nauci i operativi naglašenom aktuelnošcu i akutnošcu, te sve jasnije dolazi do zakljucka da zdrave životne sredine nema previše, da su brojni elementi u njoj ugroženi, da je stepen samoregulacije nekih objekata neznatan i da jednom poremeceni ekološki odnosi gotovo nicim i nikada ne mogu biti dovedeni u prvobitno stanje. Bez obzira na znacajne regionalne razlike u stepenu ugroženosti životne sredine, posebno njene prirodne komponente, planovi, programi i akcije njene zaštite i unapredenja su globalni problem. Savremeno društvo mora brže i bolje shvatiti upozorenje naucnika i strucnjaka o stanju životne sredine, tj. cinjenice da slobodne, izvorne i nezagadene životne sredine ima sve manje, a ugrožene, degradirane i devastirane sve više. Druga se širi na racun prve brže nego što se mnogima cini, brže nego što je nauka sa kraja našeg veka to mogla da utvrdi i prognozira. Narušavanje ekološke ravnoteže nastaje kao posledica covekove radne delatnosti, kojom covek „prisvaja“ prirodu, i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremecaja ekološke ravnoteže i ekosistema, vec i do ugrožavanja integriteta coveka i njegovog opstanka. U ovom, XXI veku, društvo se suocava sa sledecim globalnim problemima: - oštecenjem biosfere i njenim ekosistemima, - ogromnim brojem stanovnika – preko 6 milijardi sa prognozom udvostrucavanja do 2020.godine, - iscrpljivanjem i umanjenim kolicinama mnogih izvora mineralnih i energetskih sirovina, - zagadenjima i degradaciom medijuma vazduha, vode, zemljišta, - globalnim promenama klime, - uništenim vrstama biljnog i životinjskog sveta i daljim ugrožavanjem biodiverziteta, - beskucništvom ¼ svetskog stanovništva, - oštecenjima ljudskog zdravlja i ugrožavanjima života, - velikim kolicinama otpada u sva tri agregatna stanja i sl. Opstanak ljudskih zajednica je u prošlosti veoma cesto bio ugrožen prirodnim katastrofama, epidemijama, ratovima, oskudicom hrane i drugim uticajima koji su, medutim, uvek bili prostorno ograniceni. Za razliku od egzistencijalnih kriza prošlosti, krize današnjice ne poticu od prirodnih nepogoda koje su prostrorno ogranicene, vec od globalnog nesklada u idejno-materijalnom smislu citave industrijske civilizacije. Do sada covek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne krizna stanja tog sistema. Pristupi rešavanju ovog problema se razlikuju u nauci. Neki od pristupa mogu bit u : - prelasku privrednih sistema iz permanentnog rasta u stacionirano stanje, - izgradnji ekološke svesti kod ljudi, - uvodenje socijalnih programa, - primeni tehnickih mera (npr.filteri, elektricni automobili i sl.), - samoregulacionoj sposobnosti prirode i inventivnoj snazi coveka, koji ce svaki problem blagovremeno naci i adekvatno rešiti .Za sada nema integralnih sistemskih studija koji bi razjasnili prave dimenzije ovih problema kao i realne mogucnosti njihovog rešenja. Ideje potrošackog društva da proizvode što je jeftinije i što više, bez obzira na primenjene tehnologije, odnosno štetne posledice koje one imaju na životnu sredinu i koje dovode do veceg zagadivanja. Ovakav pristup namece razvoj ekološke svesti u svetlu koncepcije zaštite životne sredine, ciji su ciljevi racionalno trošenje prirodnih dobara, nalazišta i uvodenje mera zaštite, što u krajnjoj liniji samo prividno poskupljuju i ogranicavaju proizvodnju, odnosno dovodi do umanjenja profita.

2. ŽIVOTNA SREDINA KAO SISTEM

Životna sredina kao oblast istraživanja na pocetku XXI veka, privlaci pažnju naucnika i prakticara razlicitih struka. Oni cesto do detalja istražuju razlicite prostorne podsisteme životne sredine, koje odslikavaju i konkretizuju razmere i ciljeve njihovog proucavanja. Životna sredina se razmatra cesto kao sistem uzajamno povezanih sistema: prirodna sredina, socijalna sredina, stambena sredina, kulturna sredina, informativna sredina. U zavisnosti od razmera i ciljeva istraživanja, moguce je posmatrati životnu sredinu pojedinog coveka (npr. kabine kosmonauta), porodice (npr. stan, kuca sa pripadajucim placem), grupe ljude (npr.stanovništvo urbanog kvarta), celokupnog covecanstva. Prakticna potreba da se posmatraju i konkretizuju razmere i ciljeve njihovog proucavanja: Antropogenu sredinu, koja se posmatra kao prirodna sredina sa promenama uslovljenim ljudskim aktivnostima, - Kvaziprirodnu sredinu kao sistem preureden od strane coveka (kulturni), prirodni pejzaž koje je stvorio covek, ukljucujuci i zasade parkovskog tipa, - Urbanu sredinu kao kombinaciju prirodnih uslova i gradevinsko arhitektonskih formi, koja stvara pretpostavke za privrednu i životnu aktivnost coveka i zajedno sa njom uticu na socijalno organizovanje coveka, - Stambenu sredinu koju cine uslovi života u stambenim prostorijama, kompleksni, koji ukljucuje fizicke, hemijske, biološke, socijalne i psihološke faktore. Ona se formira spoljnim uticajem, u odnosu na prostoriju (saobracajna buka, hemijski fon i sl.), uticaja gradevinskih konstrukcija i njihove zaštitne obrade, faktora životne aktivnosti i socijalnih faktora (odnosiodnosi u porodici, izmedu suseda,stanara i sl.), - Kulturnu sredinu koju cine uslovi za postojanje materijano-duhovne sfere života ljudi, koja obuhvata predmetne razultate ljudske aktivnosti, nacionalne i etnicke osobine formirane vekovima, kao i ljudske snage i sposobnosti , koja se ispoljava kroz ljudsku aktivnost, - Sredinu naseljenih mesta, urbanu sredinu, gradsku i seosku, kao kombinaciju veštackih stvorenih životnih uslova: putevi, trotoari, kuce, sanitarna infrakstruktura, mezoklima grada i sl., - Radnu sredinu koju cine fizicki, hemijski i biološki uslovi u proizvodnim prostorijama. Formiraju je spoljni prirodni i antropogeni uticaji, uticaji celokupne industrijske zone, saobracaja i sl., uslovi na radnom mestu, uslovi u zajednici sa socijalnom i psihološkom sredinom u kolektivu, - Socijalno-psihološku sredinu koju cine odnosi izmedu ljudi, koji obuhvataju i stepen pažnje jedan prema drugima, uzajamno poštovanje ili, obrnuto, nepoštovanje, interes ili ravnodušnost u odnosu na zajednicku stvar i prema uspesima svakog clana kolektiva, jedinstvo ili razlicitost ukusa, težnji, prioriteta, - Socijalno- ekonomsku sredinu koju cine odnosi medu ljudi (i njihovih grupa), izmedu njih i od njih stvorenih materijalnih i kulturnih vrednosti, koji uticu na coveka. Ona obuhvata socijalne, psihološke, sociološke, demografske, kulturne, etnicke, ekonomske faktore i dr.

3. RAZVOJ EKOLOŠKE SVESTI

Iako je briga o zaštiti prirode oduvek postojala, do razvoja ekološke svesti dolazi postavljenjem prvih teorija o životnoj sredini koje se vezuju za drugu polovinu XVIII veka. Od tada do danas izdvajamo sledece teorije o životnoj sredini: teotija bentamista, maltuzijanstva, granice rasta globalne ravnoteže, organskog rasta, preobražaja medunarodnog poretka, postojanog stanja, nivoa života, postindustrijskog doba, decentralizacije društvenog sistema, globalnog matematickog modela (konceptualnog modela) biosfere, ekološke politike, teorijske postavke ekoloških dimenzija i mnoge druge. Teorija bentamista zasnivala se na težnji za poboljšanjem higijenskih uslova stanovanja u radnickim naseljima, mahom podignuta u blizini industrijskih pogona i rudarskih kopova. Nedostatak teorije bentamista ogledao se u pristupu obezbedivanja samo što efikasnijh uslova rada. Teorija maltuzijanstva skrenula je pažnju na problem rasta ljudske populacije. Polazila je od konstatacije da se ljudska populacija brže povecavala (geometrijska progresija), od proizvodnje sredstava za život (aritimeticka progresija). Teorija je predlagala kontrolu radanja posebno siromašnih klasa što je izazvalo brojne polemike prema maltizijanstvima kao krajnje nehumanog odnosa prema ljudskoj populaciji. Tako se kao protivteža razvio pokret “neomaltuzijanstvo“ štiteci prava populacije nerazvijenih i zemalja u razvoju. Decenije posle teorije maltuzijanstva odlikovala je pojacana instrijalizacija i urbanizacija, pogoršana napretkom tehnologije i demografskim rastom, koji su dovelo do porasta potrošnje energije, prirodnih resursa i hrane. Savladivanje prirode rezultiralo je zagadenjem i degradacijom životne sredine.Sredina XX veka odlikuje se daljim tokom intenzivnog industrijskog razvoja velokog broja zemalja u svetu, kao i razvoja industrijske i komunalne infrakstrukture. Tako je R.Karson pokrenula novi pokret za zaštitu životne sredine koji je predstavljao apel covecanstvu da smanji upotrebu pesticida u poljoprivredi. Medutim, R.Karson nije uocila da globalni ekološki problemi na koje su ukazivale teorije sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, doživele kolminaciju u razvijenim zemljama sveta .Teorija granice rasta globalne ravnoteže zasnivala se na stanovništu da rast populacije nužno vodi porastu proizvodnje i potrošnje što rezultira uvecanom potrošnjom prirodnih resursa, povecanjem zagadenosti i degradaciji životne sredine.
Prva konferencija Ujedinjenih Nacija o životnoj sredini održana je u Stohlomu 1972.godine i predstavljala je prekretnicu u odnosu na covecanstvo prema životnoj sredini. Doneta je Štohlomska deklaracija koja je ukazala na alarmantno stanje kvaliteta životne sredine i istaknuta nužnost pracenja njenog kvaliteta, trošenja resursa, posledica zagadenosti na ljudsko zdravlje, prirodu, biljni i životinjski svet. Peti jun, kao prvi dan održavanja Konferencije u Štohlomu, proglašen je Svetskim danom zaštite životne sredine . U periodu od 1972.godine do devedesetih godina XX veka pojavilo se veci boj teorija i pokreta o zaštiti životne sredine koje nisu prešle okvir teorije granice rasta i štohlomske deklaracije.Navedimo neke teorije: teorija organskog rasta, teorija preobražaja medunarodnog poretka, teorija postojanog stanja, teorija nivoa života, teorija postindustrijskog doba, teorija decentralizacije društvenog sistema.
Svetska komisija za životnu sredinu je 1987.godine prezentovala javnosti izveštaj ”Naša zajednicka buducnost” zasnovan na inergeneracijskoj i intrageneracijskoj pravdi koji zadovoljava potrebe i obezbeduje dobre uslove života zemljama u razvoju. Izveštaj se zasnivao na novoj koncepciji svetske ekonomske i ekološke politike i ciji je jedan od najznacajnih rezultata, doneta “Poslovna povelja za održivi razvoj“ koja industrijskim preduzecima daje upustva o osnovnim komponentama ekološkog upravljanja. Godine 1992. odrzana je Konferencija u Rio de Žaneiru, na kome je po prvi put ukazano na povezanost razvoja i zaštite životne sredine. Ovde je svakako, važno pomenuti i akcioni program „Agenda 21” koja daje preporuke za jacanje preduzeca u zaštiti životne sredine i razvojnoj politici, te “Uredbu Saveta Evropske zajednice“ broj 1836/93 o dobrovoljnom ucešcu industrijskih preduzeca u sistemu Evropske zajednice za ekološko upravljanje i ekološku proveru.
Napomenimo da je u Kjotou 1997. godine oko 50 zemalja potpisalo Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, ciji je cilj sprecavanje i smanjivanje emisije otrovnih gasova, pre svega ugljen-dioksida, koji se smatraju glavnim uzrocnicima porasta temperatura na Zemlji, odnosno stvaranja efekta “staklene bašte”. Do sada su protokol ratifikovale Austrija, Belgija, Danska, Finska, Nemacka, Grcka, Irska, Italija, Luksemburg, Španija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije, Severne Irske, Norveška, Malta, Rumunija i Slovacka. Jedan od svakako znacajnih koraka je i taj što je protokol ratifikovao i Japan, jedan od velikih svetskih zagadivaca .

4. UPRAVLJANJE PRIRODNIM RESURSIMA

U savremenoj literaturi opšte je prihvacena klasifikacija resursa na ljudske, fizicke i prirodne.Prirodni resursi su geološke i biološke vrednosti koje se direktno ili indirektno mogu koristiti ili upotrebiti a imaju realnu ili potencijalnu vrednost. Upravljanje prirodnim resursima znaci i prilagodavanje sistemskim merama i tržišnim uslovima na nivou države, uvažavanje prioriteta u vodenju investicione politike, brigu o usavršavanju kadrova i organizaciji rada, uvodenju u praksu najnovijih naucnih saznanja, primenu novih tehnologija i konacno, dugorocno planiranje razvoja tako da se poštuju postulati održivog razvoja u skladu sa gore navedenom definicijom Bruntlendove komisije.

Postoje dve kategorije resursa:
- Neobnovljivi resursi: geološki resursi (mineralni resursi -rude metala, nemetala i
energetski resursi - ugalj, nafta i gas); zemljište
- Obnovljivi resursi: živi svet; voda, vazduh, suncevo zracenje, energija vetra i
energija plime.
Obnovljivi resursi imaju moc regeneracije, ali ukoliko intenzitet obnavljanja neprevazilazi tempo korišcenja, upotreba ovih resursa može biti vremenski ogranicena. Neobnovljivi resursi formirani su u davnoj geološkoj prošlosti i za njihovo stvaranje bili su petrbni milioni godina. Naravno, kod ove vrste resursa pre se može govoriti o najracionalnojem eksploatisanju nego o održivom korišcenju.

Održivo korišcenje prirodnih resursa podrazumeva strogo planiranje i upravljanje postojecim rezervama u smislu potreba privrednog razvoja. Održivo korišcenje obnovljivih resursa je obavezno i njime se mora strogo upravljati i kontrolisati, dok je za neobnovljive resurse veoma važan savremen pristup u oblasti njihovog održivogkorišcenja a uglavnom se smatra da je njihovo održivo korišcenje nemoguce.

Osnovni koncepti u procenjivanju rezervi prirodnih resursa su:
Dokazane rezerve koja obuhvataju ležišta koja su vec otkrivena i koja se
eksploatišu
Uslovne rezerve su ležišta koja su vec otkrivena ali njihova eksploatacija nije
ekonomicna
Hipoteticke rezerve su one za koje se može pretpostaviti da ce u buducnosti biti
pronadene u podrucjima koja su danas samo delimicno ispitana i aktivirana
Spekulativne rezerve se nalaze u dosad još neistaženim oblastima a za koje postoji pretpostavka da imaju povoljne geološke uslove
Kvalitet procenjenih dokazanih rezervi zavisi od veceg broja faktora:
o Ekonomski faktori
o Raspoloživa tehnika i tehnologija
o Tražnja za resursima
o Troškovi proizvodnje i prerade
o Cena resursa i proizvoda koji se iz njih dobijaju
o Politicki faktori

»Pre nešto više od deset godina, Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj poznatija kao Bruntlendova komisija objavila je izveštaj ''Nasa zajednicka buducnost'' kojim se ukazuje na opasnost, po coveka i planetu, od politike ekonomskog rasta bez uzimanja u obzir mogucnosti regeneracije Zemlje. Ova komisija definiše održivi razvoj kao ''Razvoj kojim se ispunjavaju potrebe sadašnjosti, bez uskracivanja mogucnosti buducim generacijma da zadovolje svoje potrebe''. Svetski lideri su na Samitu o Zemlji u Rio de Žaneiru 1992. godine usvojili preporuke Bruntlendove komisije, a jedan od rezultata samita bila je Agenda 21 kojom se daju preporuke za održivo upravljanje zemljišnim, vodnim i šumskim resursima.

Upravljanje znaci i prilagodavanje sistemskim merama i tržišnim uslovima na nivou države, uvažavanje prioriteta u vodenju investicione politike, brigu o usavršavanju kadrova i organizaciji rada, uvodenju u praksu najnovijih naucnih saznanja, primenu novih tehnologija i konacno, dugorocno planiranje razvoja tako da se poštuju postulatiodrživog razvoja u skladu sa gore navedenom definicijom Bruntlendove komisije. Planiranje predstavlja jedan od najznacajnijih i najsveobuhvatnijih po spektru problemakoje treba rešavati. U vremenskom smislu, na jednom polu su operativni planovi koji se bave pitanjima šta treba raditi u narednih nekoliko dana, a na drugom polu mogu biti strateški planovi za planske horizonte od 100 i više godina. U prostornom smislu, poslovi planiranja i odlucivanja ogranicavaju se na lokalne prostore od samo nekoliko hektara, ali i na ogromne prostore od nekoliko stotina hiljada hektara. Konacno, u organizacionom smislu, donosioci planerskih odluka mogu biti od najviše rangiranih izvršnih rukovodilaca, do niskokvalifikovanih radnika neposredno na terenu.« (Bojan Srdevic )

Sve mere namenjene ocuvanju obnovljivih resursa možemo svrstati u:
o pravne mere –sprecavanje slobodnog pristupa i nekontrolisanog korišcenja resursa,
o kvantitativna ogranicenja – ogranicenja napora (npr.ogranicenja tehnickih karakteristika camaca, velicine mreže itd.) i
o ogranicenja kolicine eksploatisanih resursa (npr. propisi o maksimalnoj kolicini ulova, dozvoljenom vremenu lova itd.)
o ekonomske mere – fiskalne mere (porezi i subvencije) i sistem individualnih transferabilnih kvota (na osnovu procene stanja populacije resursa država propisuje maksimalnu godišnju žetvu za pojedine vrste a po tome se korisnicima resursa dodeljuju godišnje kvote. Samo one kolicine za koje postoji dozvola mogu se loviti).
Mere namenjene ocuvanju neobnovljivih resursa su: fiskalne mere – porezi i subvencije i recikliranje.

5. KONCEPT ODRŽIVOSTI RAZVOJA

Racionalno s resursima!Suštinu koncepta održivog razvoja cini interakcija razvoja životne sredine i medusobna uskladenost i komplementarnost razvojne politike i politicke zaštite životne sredine, koje uvažavaju zakonitosti ekoloških sistema. Koncept održivog razvoja usmeren je na ocuvanje prirodnih eko-sistema i životne sredine, kao i na racionalno korišcenje prirodnih resursa.
Za održivi razvoj važi i dodatni zahtev koji se tice povratnih sprega iz okruženja, odnosno životne sredine i društvenih okvira. Održiv rast, znaci, podrazumeva da dalji rast nije ugrožen povratnim spregama, bilo iz biofizickog, bilo iz socijalnog okruženja. Ocuvanost životne sredine se mora uzeti kao preduslov da se, uz rast blagostanja, razvoj karakteriše kao održiv.

Može se zakljuciti da se karakteristicna tri osnovna nacela održivog razvoja temelje na ekološkoj održivosti, sociokulturnoj održivosti i ekonomskoj održivosti. Ekološka održivost obezbeduje razvoj koji je kompatibilan s održavanjem ekoloških procesa, biodivirziteta i prirodnim resursima.Sociokulturna održivost obezbeduje da se poveca nadzor coveka nad sopstvenim životom, a ekonomska održivost obezbeduje uspešan ekonomski razvoj. Jasno je da se radi o koncepciji koja ima svoj globalni i medunarodni smisao i sadržaj, ali istovremeno unutrašnji i regionalni karakter. Preplitanje globalnih, regionalnih i nacionalnih, odnosno lokalnih dimenzija održivog razvoja jedna je od glavnih karakteristika u vezi s održivim razvojem.

6. RACUNARSKI HARDWARE KAO OTPAD BUDUCNOSTI

Stalni razvoj racunarskog hardware-a predstavlja potencijalnu opasnost po okolinu, prevashodno u vidu cvrstog otpada i emisije štetnih hemikalija. Menadžment IT kompanija, kao i sami korisnici hardware-a,mogu znacajno uticati na smanjenje ovog otpada.

Potreba za informacijama u savremenom svetu svakim danom sve više raste. Trenutna dostupnost neke informacije, kao i njena pravovremena obrada predstavlja tanku nit koja deli dobre i uspešne od loših firmi.Zahtevi poslovnih ljudi neprestano rastu, pocev od vece brzina rada, mobilnosti, poboljšanja software-a itd.Industrija nazvana „IT industrija“ teži da prati nove zahteve i samim u sve kracem vremenskom periodu izbacuje nove generacije proizvoda, boljih i prilagodljivijih elektronskih komponenti. Ciklus koji smo sada opisali nema predvidivi kraj, teži beskonacnosti, a ono što za njim ostaje jesu gomile otpada ostarelih elektronskih uredaja i njihovih komponenti. Možda je najbolja ilustracija ovakve tvrdnje da je racunarima bilo potrebno dvadeset godina da dostignu brzinu od jednog gigaherca, a samo nepunih godinu dana da je povecaju za isto toliko.Cinjenice upozoravaju na pretnju koja se polako, ali sigurno nadvija nad našu planetu. Otpad koji je stvoren u toku 1998. godine iznosio je oko 20 miliona zastarelih personalnih racunara, 16 miliona monitora i 11 miliona štampaca i skenera. U svim vodecim svetskim kompanijama za izradu racunarskog hardware-a uspostavljen je program ekološkog menadžmenta, sa prethodno navedenim elementima.

Americka kompanija Dell doživela je ogromnu popularnost u trenutku kada je u prvi plan istakla zaštitu životne
sredine i mogucnost recikliranja svojih proizvoda, štiteci pritom kupce i životnu sredinu. Pažljivim odabiromkomponenata, koje odgovaraju standardima za potrošnju energije, pri sklapanju svojih racunara Dell ucestvuje uuštedi energije. U periodu 2002-2003. godine ovo smanjenje iznosi 11 procenata.
Dizajn proizvoda za životnu sredinu koji Dell razvija u saradnji sa svojim poslovnim partnerima podrazumevazahteve za:
- ocuvanje životne sredine korišcenjem pogodnih materjala koji ne sadrže toksicne materije i gasove štetne za ozon i smanjenju upotrebe PVC plastike kod mehanickih delova racunara,
- smanjenjem potrošnje energije,
- lakim rastavljanjem i mogucnostima reciklaže,
- smanjenim nivoom buke,
- smanjenjem nivoa zracenja.
Na polju pakovanja proizvoda smanjuje se korišcenje plastike i uvode se materjali bazirani na papiru koji može da se potpuno reciklira. Ovim se u naredne tri i po godine smanjuje korišcenje plastike za oko 360 tona.

ZAKLJUCAK

Do nastanka coveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi, u živom svetu vladala je uzajamna i harmonicna povezanost i zavisnost u ekološkoj ravnoteži. Narušavanje ekološke ravnoteže nastaje kao posledica covekove radne delatnosti, kojom covek “prisvaja” prirodu, i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do poremecaja ekološke ravnoteže ekosistema, vec i do ugrožavanja intengriteta coveka i njegovog opstanka. Poznavanje ekoloških zakonitosti, procesa i pojava u prirodi obogacuje coveka da sagleda prirodu u celini. Uredujuci je prema svojim potrebama on ne sme da dovedi do prekida procesa u njoj, niti da poremeti funkcionalnu ravnotežu koja postoji izmedu živih bica i njihove životne sredine. To se može izbeci samo ako se dobro poznaju ekološke zakonitosti i ako se ponašaju ljudi uskladu s njima. Dakle, ekološka svest predstavlja obrazac života, koji poštuje i uskladuje sa prirodnim zakonima kruženje materije, trošenje energije i obnavljanje života, pri cemu podstice da se od prirode uzima samo onoliko koliko je potrebno za obezbedivanje osnovnih ljudskih potreba. Zato ekološka etika predstavlja ekološki odnos coveka prema životnoj sredini, koji se odnosi na moralan odnos izmedu ljudskog/tehnosfere i prirodnog/biosfere.Novi odnos prema životnoj sredini, kao i preobražaj duha savremene sfere rada postaje imperativ.Koncepcija održivog razvoja nudu mogucnost harmonicnog razvoja.

LITERATURA: [1] Petrovic N., Ekološka svest kao osnova održivog razvoja, IV skup privrednika i nauc¬nika, Zbornik radova "Menadžment, tehno¬logije i inovacija", 02-03. novembar, Beo¬grad, 2006, 220-221 [2] www.ekoforum.org.yu [3] Ðukanovic M., Životna sredina i održivi raz¬voj, Elit, Beograd, 1996, 186 s. [4] Rajovic D.G., Ekološka svest kao osnova održivog razvoja ruralnih prostora Crne Gore, “Ecologica“, Nacno-strucno društvo za zaštitu životne sredine Srbije, No- 49, Beograd, 2007, 63-68 s. [5] Vasovic V., Biocanin R., Održivi razvoj, “Ecologica“, Nacno-strucno društvo za zaštitu [6] www.endemit.org.yu/grupe/

preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD