POCETNA STRANA

Seminarski i Diplomski Rad
 
SEMINARSKI RAD IZ KNJIŽEVNOSTI
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- KNJIŽEVNOST | JEZIK -
Gledaj Filmove Online  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

IVAN CANKAR (1876-1918)

Ivan Cankar Ivan Cankar je rođen u Vrhniki, blizu Ljubljane. Od detinjstva je živeo u bedi i siromaštini i školovao se sa mnogo majčinog i svoga odricanja. Posle završene realke u Ljubljani otišao je u Beč na studije, ali od toga nije bilo ništa, jer je morao da zarađuje hleb novinarskim i književnim radom. U Beču je proveo preko deset godina. Osetivši značaj radničkog pokreta, veoma mu se približio i postao je član socijaldemokratske stranke, pa je na jednim izborima bio i njen kandidat za poslanika. Celog života ostao je nezavisan ne stupajući ni u kakvu službu i živeći od zlehude nagrade za književni rad u vidu honorara.
Prve pesme, kao i njegovi literarni drugovi, Kete, Murn i Zupančič, objavio je u jednom đačkom listu. Prvo njegovo objavljeno zasebno delo je zbirka pesama Erotika (1899), koje je po naređenju ljubljanskog biskupa otkupljeno i spaljeno. Mada ga to nije uplašilo, ipak se on sve više i brže okretao prozi i napuštao je poeziju. Prozni radovi u zasebnim knjigama su mu: Vinjete, Za križem, Crtice, Hlapec Jernej i njegova pravica, Grešnik Lenart, Bela krzantema, Hiša Marije pomoćnice, Kurent, Podobe iz sanj, i romani: Tujci, Na klancu, Križ na gori, Martin Kačur itd., a drame: Za dobro naroda, Jakob Ruda, Romantične duše, Kralj Betajnove, Sablazan u dolini šentlorjanskoj, Sluge, Lepa Vida.

ŽIVOT SE BUDI U NIZINAMA KOJE SU SPAVALE

Među onim retkim slovenačkim ljudima koji su već krajem XIX veka naslutili da radnička klasa predstavlja sledeću društvenu stvarnost koja nosi u sebi negaciju sramne slovenačke savremene stvarnosti i njenih predstavnika u prvom redu isticao se Ivan Cankar.
U provincijskim gradovima Slovenije bledi, besadržajni liberalizam i njegovi korumpirani nosioci; na selu ratoborni klerikalizam, koji stoji bez rezerve u službi vladajuće austrijske reakcije, neprijatelj svakog napretka i gospodar »slovenačke seljačke duše«, dok se u daljini već čuju koraci onih borbenih snaga napretka kojima je — kao svugde, tako i u slovenačkom narodu — suđeno da odigraju najčasniju ulogu u njegovoj istoriji, — to je osnovni materijal Cankarevog umetničkog stvaranja, to ispunjava svojom problematikom njegova najbolja dela.
Mnogo se pisalo i diskutovalo o tome kome književnom pravcu pripada Cankar; našli su se i ljudi koji su »cankarjanstvo« isticali kao poseban književni pravac. U stvari, formalna strana Cankarevog umetničkog stvaranja ne može se odvojiti od njegove sadržajne strane.

Zajedno sa Otonom Župančićem i sa dvojicom rano umrlih pesnika, Dragotinom Keteom i Josipom Murnom Aleksandrovim, Ivan Cankar sačinjavao je grupi književnih stvaralaca koja se oštro ogradila od političkog naturalizma prethodne generacije slovenačkih liberalnih literata i za koju su slovenački književni istoričar upotrebljavali naziv slovenačka »Moderna«.
Negirajući sramnu slovenačku stvarnost, Ivan Cankar i tri njegova druga daju u svojim delima izvesne note novog romantizma. Ali, dok je na Zapadu takozvana neromantika, koja je došla kao smena naturalizma, značila produbljivanje dekadencije, bežanje od nove, na Zapadu tada već sasvim konkretne društvene realnosti, od radničke klase i njene istorijske misije, bežanje u carstvo snova, u svet individualističkih maštanja, dotle su note novog romantizma u delima ovih slovenačkih pisaca imale, uglavnom, drukčiji značaj i sadržinu.
Nova romantika je i ovde predstavljala »bežanje« od savremene stvarnosti, pa čak i »bežanje u carstvo snova«. Samo, to »bežanje« nije značilo isto ono što i kod neoromantika na Zapadu: rezignaciju, pomirenje sa trulom društvenom stvarnošću imperijalizma, bežanje ne toliko od te stvarnosti koliko od revolucionarnih društvenih preobražaja, to jest, u prvom redu od nove društvene stvarnosti koja se rađa u borbi proletarijata i ostalih slojeva radnog naroda. »Bežanje u carstvo snova» ovde je značilo naslućivanje jedne bolje budućnosti: konkretno, slovenačka neoromantika sadržavala je, s jedne strane, neispunjene nacionalne težnje — što ju je približavalo motivima borbenih romantičara iz prve polovine XIX veka, a, s druge strane — saznanje da je ostvarenje tih težnji nerazdvojno povezano sa pobedom onih novih socijalnih snaga koje su tada u velikom svetu sebi i čitavom čovečanstvu već odlučno krčile put ka višim, naprednijim formama društvenog života — što ju je približavalo romantičkim notama u delima Maksima Gorkog. Konkretna društvena uloga poezije jednog Cankara ili Zupančiča, prema tome nikada se nije sastojala u uspavljivanju društvene svesti masa, u paralisanju njihove borbene volje, kao što je to bio slučaj sa zapadnom neoromantikom i njenim ekspresionističkim sledbenicima, nego, naprotiv, u buđenju svesti narodnih masa, u slutnji onoga što u konkretnoj slovenačkoj stvarnosti doduše još izgleda sićušno i beznačajno, ali što neminovno treba da se pretvori u nabujalu reku koja će ukloniti s puta trulež i sramotu. Potvrdu te činjenice pruža nam odnos slovenačkih narodnih masa prema stvaralaštvu pesnika tzv. slovenačke »Moderne«, pre svega prema Cankaru i Zupančiču. Taj se odnos naročito snažno manifestovao u godinama narodnooslobodilačke borbe 1941—1945, kada su slovenački partizani polazili u borbu sa izrekama Cankara i stihovima Zupančiča na usnama.
A Cankar ni u svojim simbolističkim slikama nema, bar ne u onim najsnažnijim i najtipičnijim, ničeg zajedničkog sa formalističkom dekadencijom; motive za te slike on nalazi u bogatoj riznici, naime: u folkloru, legendama, narodnim pripovetkama i pesmama. Njegove personifikacije onih društvenih činilaca i tendencija u čiju konačnu pobedu on veruje likovi su heroja koje je stvorila narodna mašta u vekovima kmetstva i koji još danas žive u narodu: Kurent, staroslovenski bog veselja, Petar Klepec i kralj Matjaž, personifikacije oslobodilačkih težnji slovenačkog seljaštva, Lepa Vida, simbol neodoljive čežnje u slovenačkoj narodnoj pesmi.
Sasvim je razumljivo što je službena književna istorija u staroj Jugoslaviji naročito naglašavala neoromatične elemente u delima Cankara i ostalih pesnika »Moderne«. To naglašavanje bilo je na liniji mumiriciranja Cankara, na liniji nastojanja da se on pretvori u propisnog dekadenta koji je stvarao daleko od naroda i njegovih težnji, ili prosto naprosto — u srcu klerikalne reakcije. Međutim, njih su, i onda i danas, demantovala sama dela; neoromantički momenti Cankara, Zupančiča i drugih nisu imali ničeg zajedničkog s besadržajnim i reakcionarnim neoromantičkim formalizmom na Zapadu.
Odbacujući neoromantički formalizam, slovenački pesnici »Moderne« oberučke su prihvatili, na samom početku, sadržajnost savremenog književnog stvaralaštva Rusije, ruski realizam i nacionalnooslobodilačku romantiku ukrajinske poezije.
U članku Realizam Ivana Cankara (koji sam objavio 1939. godine) ukazao sam i na sasvim originalno preplitanje realizma sa simbolizmom na koje nailazimo kod pisaca i pesnika slovenačke »Moderne«, a, pre svega, kod Cankara, koji je jedini od četvorice predstavnika takozvane »Moderne« pisao u prozi.
To preplitanje realizma i simbolizma najlepše se ogleda u Sluzi Jerneju. Poznati slovenački književni istoričar Ivan Prijatelj napisao je o tome delu: »Ova umotvorina nema svoje težište u realnom hodočašću sluge od opštinskog načelnika do cara, koje se toliko sviđa našim kratkovidnim kritičarima, nego u alegorijskoj visini, u harmoniji sfera koje pevaju o vremenu kada će radnik dobiti svoje od svog rada, o vremenu koje je nama tako opipljivo blizu...« Ali, mada je Cankar u Sluzi Jerneju simbolizovao borbu radnog naroda, on ni ovde nije motiv jednostavno iskonstruisao u svojoj glavi, već ga je pronašao u realnom životu. U doba oko 1907. godine, kada su se radne mase Austrije pod uticajem ruske revolucije od 1905. ustalasale u borbi za opšte pravo glasa i zakonsko osiguranje radništva i radnog seljaštva, Cankar je potražio motiv u tragedijama koje je na selu stvarno prouzrokovalo prodiranje kapitalističkog načina života i mišljenja u patrijalhalne odnose gazda i slugu.
Pored Cankarevih novela i crtica, od naročitog su značaja njegove realističke drame. U njima se Cankar, polazeći od ibzenovskog realizma, približava realizmu Gorkog.
Junaci Cankarevih realističkih drama redom su inteligenti naprednih osećanja koji se guše u truloj atmosferi slovenačke stvarnosti; oni čas planu u nemoćnom protestu, čas padaju u rezignaciju i zatvaraju se u sebe ili tragično ginu, a čas opet predosećaju rađanje nečeg novog što će slovenačkom narodu prokrčiti put u svetliju budućnost.
Nema sumnje, u svim tim Šukama, Maksima, Krnecima i Jermanima Cankar je ovaplotio i svoja sopstvena, lična kolebanja, trenutke očajanja i rezignacije, i ponovne vere u oslobodilačku misiju radnog naroda.
Sve te figure koje liče na Cankara izdižu se iz mase klasično ocrtanih tipova prosečne slovenačke inteligencije onog vremena: korumpiranih literata, žurnalista i jurista, raznih Stebeleca i Siratki iz drame Za dobro naroda; liberalnih prozaičara i samozadovoljnih gurmana, raznih Bernota iz Kralja Betajnove; lakomislenih učiteljica, političkih kameleona, raznih Komara i školskih upravitelja iz Slugu; dobrodušno poštenih crkvenjaka, kao što je Hvastja u Slugama i sličnih. Izdižući se iz mase prosečnih tipova, oni se suprotstavljaju svemoćnim predstavnicima reakcije, ekonomskog, političkog i duhovnog nasilja ničeanskom natčoveku, kralju Betajnove Kantoru i koroščevskom popu, župniku iz Slugu.
Upoređivanjem triju drama, Za dobro naroda, Kralja Betajnove i Slugu, u kojima Cankar daje umetnički sve savršenije tipove tadašnje slovenačke stvarnosti, mi možemo utvrditi ne samo hronolosku uzastopnost nego, pre svega, umetničku gradaciju, sve dublje prodiranje Cankarevo u društvenu stvarnost.
U komediji Za dobro naroda, koja je izašla 1901. godine, Cankar daje u prvom redu političku satiru na besprincipijelnost borbe između pojedinih slovenačkih reakcionarnih koterija i na korumpiranost štampe; on ismeva larpurlartizam - službene poezije. Cankar ovde još previđa socijalnu, klasnu uslovljenost nastajanja i nestajanja političkih grupacija, obrazovanja osnovnih političkih tabora u Sloveniji; on uzima kao motiv, doduše, stvaran a ipak ne tipičan, nego sasvim slučajan i kratkotrajan, prolazan rascep u jednom od osnovnih slovenačkih tabora. Protest Sčuke ostaje protest usamljenog inteligenta demokrate, i zato demonstracija mase u poslednjem činu zvuči više kao predviđanje nečeg što će doći. Što je posle četrdeset godina stvarno i došlo, nečeg o čemu »prvak« Mrmolja »nije mislio da je moguće u našem poniznom, pobožnom narodu«, a protiv čega bi Grozd hteo da koncentriše sve reakcionarne snage.
Pišući svom prijatelju, piscu Alojzu Krajgeru, o planu drame Kralj Betajnove, Cankar je 19. avgusta 1900. ovako obeležio motiv ove drame: »Pre no što se latim te stvari, otići ću na izvesno vreme u domovinu, na Dolenjsko i Notranjsko. Hoću da napišem seljačku dramu; ono žalosno, sveopšte bankrotstvo našeg naroda, naročito u dolenjskim selima, jeste nešto tragično; ono se vrši polagano i jedva vidljivo, ali je zato utoliko potresnije. I malo ko vidi koliko dramatičnog ima u tom propadanju«.
U Kantoru Cankar je sjajno oličio proces prvobitne akumulacije koja su u to doba vršila na teret radnog seljaštva koje je propadalo; izneo je zadocneli proces rađanja, u suzama, krvi i zločinima jedne nove eksploatatorske klase u slovenačkom društvu, koja je kasnije, prožeta duhom ničeanskog natčoveka i čvrsto povezana sa političkim klerikalizmom, svojim bićem i težnjama uslovljavala koroščevski klerofašizam, to političko oruđe nasilja nad narodnim masama, tog nosioca besprimernog izdajstva nad narodom i otadžbinom. »Vi duše, ja tela!« — ova kantorovska parola saveza između svekolike slovenačke buržoaske reakcije i političkog klerikalizma do kraja je ostvarena, u godinama narodnooslobodilačkog rata.
Kralj Betajnove, objavljen 1902. godine, bez sumnje je najsavršenja Cankarova realistička drama. U njoj jasno izbijaju na videlo klasne suprotnosti na selu, objektivni ciljevi klerikalne ekonomske politike na selu, prelaz liberalnih seoskih izrabljivača na pozicije klerikaizma, nezaustavljivo — uprkos klerikalnom kooperativizmu — propadanje slovenačkog sela, stvaranje dveju osnovnih klasa kapitalizma, raspadanje sitnih seljačkih proizvođača na ogromnu masu proletarizovane sirotinje i najamnih radnika — s jedne strane, i šačicu seoskih bogataša, kaparaša i preduzimača — s druge.
U moralnim shvatanjima Kantora sadržani su osnovni elementi fašističkog morala... Maks Krnec, deklasirani inteligent sa neoformljenim socijalno-revolucionarnim shvatanjima, organizator seoske sirotinje i radnika, gine od ruke nasilnika i izrabljivača..
Veliki uspesi koje je klerikalna reakcija u godinama 1907—1910. postigla u ekonomskom i duhovnom porobljavanju slovenačkih seljačkih masa uslovljavaju izvesna odstupanja i rezignaciju u drami Sluge, napisanoj 1910. godine. »Što je ostalo bila je smrdljiva rulja. I mi smo unuci svojih dedova... Nova istina je prekrila svet, iskusan čovek mi je objasnio — služi da budeš napojen i nahranjen i ne pitaj ko ti je gospodar i šta ti naređuje! A sluge koje su se dobrovoljno prodale vatrenije su od samog gospodara ... Sluge! Za sluge rođeni, za sluge vaspitani, stvoreni za služenje! Gospodar se menja, a bič ostaje, i ostaće večito, zato što su leđa povijena, na bič navikla i biča željna!«

Jerman, koji izgovara te duboko pesimističke reči, na kraju, skrhan, ostavlja borbu. Sredstva kojima župnik iznuđava njegovu kapitulaciju tipično su klerikalna, prikazana majstorstvom jednog velikog realiste.
Nasuprot Jermanu, inteligentu i individualisti, koji ostavlja bojište mada naslućuje nove snage koje stupaju na pozornicu, spremne da preuzmu sudbinu zemlje u svoje ruke, Cankar je još u svom predavnnju tršćanskim radnicima, u 1907. godini, istakao istinski tip borca za narodna prava: »Nedavno sam se upoznao sa čovekom koji živi među radnicima već petnaest godina. Kada je došao k njima, ljudi su pljuvali na njega; sam gospodin župnik toliko se ponizio da mu je pljunuo u usta — odlazi, neverniče, antihriste! Kada je stao učiti radnike kako bi ih najpre doveo bar do saznanja nepravde čiji su robovi, za njega nije bilo mesta u čitavom kraju; morao se sa svojim drugovima sakrivati u mraku, negde na livadi ili u polju. Gde god se pojavio, pojavilo se smesta nekoliko žandarma. I često se dešavalo da je o svom kulturnom radu razmišljao između četiri zida i živeo o državnom trošku. Desilo mu se takođe da je morao kradomice bežati iz otadžbine u slobodnu Švajcarsku — posle nekoliko meseci on se, naravno, vratio i produžio svoj rad«. Videći uspehe rada ovoga borca za društveni napredak, Cankar uzvikuje: »...saznao sam kuda ide i vodi jedini put naroda iz ropstva, ka spasenju kulturnih radnika od sramne besposlice, od prezira i poniženja. Jedini put je borba naroda, bezobzirna borba sve dok ne padne poslednja barikada, dok ne bude postignut poslednjt cilj! Borba za potpuno socijalno i političko oslobođenje — jer bez socijalne i političke slobode nema kulturne slobode«. Te iste godine, 1910, kada izdaje svoju dramu Sluge, u odgovoru svojim kritičarima, u Beloj hrizantemi, Cankar bodri Jermane i Kačure, slovenačke inteligente koji se utapaju u rezignaciju i dezertiraju s bojišta, ili čak iz samog života: »Prijatelju, pogledaj dublje! Zar ne vidiš odakle su ove snage? Život se budi u nizinama koje su spavale!«

*Boris ZIHERL (Iz studije “Ivan Cankar i njegovo doba”)

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO
Seminarski i Diplomski Rad
preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi