Metamorfoza voska | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Metamorfoza voska". Rad ima 6 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

 FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI
SEMINARSKI RAD
METAMORFOZA VOSKA
Istorija umetnosti – Moć predstave Katarina Rašić
Nataša Čulina
Nina Galić
Josipa Miletić
Ljudska vrsta je jedina vrsta za čije pripadnike je smrt prisutna tokom celog njihovog života, jedino oni veruju u zagrobni život ili u ponovno rađanje umrlih. Taj odnos prema smrti se menjao, menjajući razvojni put čoveka. Jedno od gledišta fenomenologije smrti odnosi se na neslobodu čovekovu i glasi sasvim pesimistički: čovek je isporučen smrti. Kao paket, pošiljka zapečaćena voskom tuge, ne da bi sebe pronašao, nego da bi sebe izgubio. U smrti čovek gubi telesnost. Metafizicka dimenzija voska kao supstance, saradnja sa smrcu, preuzima grehove sveta na sebe. Samim sagorevanjem voska, isparenja dobijaju novi oblik i znacenje. Ritual trascedencije predstavlja hranjenje duse, materije ka duhu.
Religiozni covek preduzima odgovornost da zivi u covecanstvu koje ima trancedentni model. On nije dat, on se sam stvara priblizvajuci se bozanskim modelima. Od samog pocetka nastoji da dosegne svoj model koji se nalazio na transljudskom planu, otkrivenim preko mitova. Pravi covek postaje se samo pokorovajuci se hriscaskom ucenju. Covek koji postuje hriscanska nacela pokazuje teznju da zivi sto vise u “svetome”, ili u blizini posvecenim predmetima, a pogotovo kada je neki deo njegovog tela posvecen putem ex vota. Za “primitivne” kao i za ljude premodernih kultura sveto odgovara moci i u krajnjem slucaju stvarnosti per excellence. Sveto je zasiceno bicem. Sveta sila istovremeno oznacava stvarnost, dugovecnost, efikasnost. Sasvim je prirodno da religiozni covek duboko zeli da bude, da ucestvuje u realnosti, da se oseti moc u potpunosti.Aktuelizacija votivnih darova tezi za posvecivanjem sveta, za njegovim uklapanjem u sveto vreme. Prema svatanju religija arhaicnih kultura, svako stvaranje ,svako postojanje pocinje upravo u tom svetom vremenu. Pre nego sto jedan votivni dar otpocne svoje bistvovanje, njegovo vreme nije moglo da postoji. Na taj nacin se ukazuje na dramaticnost situacije na koju se votivni dar odnosi.Religiozni covek ima potrebu da se sto duze zadrzi u svetom univerzumu, odnosno zeli da se smesti u jedan proctor ”otvoren ka visinama” , i preko toga opsti sa bozanskim svetom. Na taj nacin odrzava iliuziju, da zivi sto blize Bogu ,cak i ako je ta prisutnost tajanstvena, a ponekad nije ni vidljiva.
Hriscanstvo ima tendenciju, da putem realicticnih predstava, svoje ucenje priblizi obicnom coveku. Potreba coveka za savrsenim prostorom izrazena je putem Sacro Monte, mesta koje nas vraca u primorodijalno vreme, idealno mesto za svakog hiscanina. Ma kakva bila struktura jednog tradicionalnog drustva-bilo ono zajednica lovaca-pastira, poljoprivrednika ili pak vec na nivou urbane civilizacije - staniste je uvek sakralizovano cinjenicom da ono predstavlja imago mundi, i da je svet bozanska tvorevina.Stoga covek od religije nastoji da se smesti u “Centar Sveta”. Da bi se zivelo u svetu treba ga osnovati, a ni jedan svet ne moze se roditi sam od sebe u haosu i relativnosti nevernickog prostora. Sacro monti je tipican primer stvaranja idealnog prostora obnavljanjem dogadjaja iz svete zemlje.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET