Avgustin od Henrija Čedvika | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Avgustin od Henrija Čedvika". Rad ima 8 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
СЕМИНАРСКИ РАД
“Августин“ од
Хенрија Чедвика
СТВАРАЊЕ И СВЕТА ТРОЈИЦА
У време када је Августин завршавао „ Исповести“, његова пажња била је већ усмерена према две теме које су, у време Донатистичке афере, окупирале неколико његових момената одмора у следећих петнестак и више година. Ове теме биле су, прво: тумачење прва три поглавља Постања, и друга: учење о Тројству (Тројици).Обе су биле области у којима је паганска интелигенција била склона изругивању. Као гаранцију да је Бог створио свет, Постање је изгледа истицало чињеницу да се стварање одиграло као један (јединствен) чин. Философи (или барем неки од њих) мислили су да је ово био процес у коме је Божански Творац – Уметник учинио најбоље могуће обликовање безобличне материје. Прича о Адаму, Еви и змији изгледала је као наивни мит. Већина платоничара је прихватила језик „стварања“ у делу које говори о односу Бога и света: Платон је користио тај речник у свом Тимеју. Ипак они су мислили за овај фигуративни језик о временској зависности: у стварности космос је био вечан и није имао нити почетак а ни крај.
Августин је створио пет предтава стварања, укључујући „Исповести 11-12 и Божји град 11“. Прва је била алегоријски коментар који је побијао Манихејски став. Али алегорија је била рањива на оптужбу да је софистицирана творевина, створена да избегне срамне последице. Августин је започео литерарни коментар који никад није завршен. Отприлике 401. год је започео опширан коментар о литерарном смислу књиге, који се рангира као један од његових највећих достигнућа. Том од дванест књига под називом „Излагање литерарног смисла стварања“ започиње предпоставком да он овде није сматрао стварање 1-3 као алегорију о Цркви и тајнама, греху и благодати, нити је под овим могао да посматра почетак (увод) стварања као дело “Науке о стварању“. Било је чудно када су хришћани говорили као да је Библија нудила алтернативно објашњење света у супротности објашњењу астронома и других природних научника. То је учинило да они и њихова вера изгледају неозбиљно и да занемаре оне заиста битне одговоре које су хришћани имали да кажу.
Галилео је топло одобравао Августинова мишљења на ово питање. Августинов коментар издаје јаке интересе у питањима која бисмо означили као научна, али у исто време одбија да наметне одлуку у нејасним питањима једино на основу тога да је свети текст узиман од стране неких као уџбеник природне науке.
„Буквално“ код Августина разумевање није значило да је свети аутор давао стваран узрок. Ипак Постање је казивало да је свет уствари створен. Обоје, постојање човечанства и постојање космоса су зависикли од воље и доброте Божје. У овом смислу значења израза „буквално“, Августин је подразумевао да Постање тежи да покаже нама у чему је суштина, а не да буде компликовани начин говора о вечности света и наслеђеној бесмртности душе. Он није предпостављао да је говор о постојању Бога као Првог Узрока начин исказивања да је универзум настао на почетку крајњег периода времена. Упркос томе већина платониста је сматрала да творца треба схватити на основу аналогије о уметнику или мајстору, с обзиром да су хришћански теолози II другог века били изрични да је творац такође створио материју и свет „ни из чега“. Порфиријеви коментари на Платоновог Тимеја су овде били од помоћи Августину. Порфирије је у њима рекао да док материја живи по поретку и облику који јој је Творац подарио, а знамо да никада није постојало време када она (материја) није имала своју задату форму. Августин је преузео овај језик изражавања и ( као што је и сам Порфирије приметио) њиме је изашао у сусрет најдубљим захтевима монотеизма. Мисао о тренутном (моменталном) чину стварања је давала филоѕофима повод да на ово гледају као на велику превару. Августин је увидео да је свет у ствари један непрекидни процес у развоју. Није све што постоји у свету данас срворено такво и на почетку. Бог, мислио је он, створио је „вишеструке принципе“ или узрочнике свега што је касније постало, и овај јеѕик му је дозволио да предвиди нова постања касније.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET