Verovatnoca | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Verovatnoca". Rad ima 13 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

Садржај
Увод 3
1. Појам вероватноће 4
2. Значење вероватноће 5
3. Случајни догађаји 6
3.1. Операције и релације са случајним бројевима 7
4. Условне вероватноће 8
5. Аксиоматски концепт вероватноће 10
6. Формула тоталне вероватноће, Баyес-ова формула 11
Закључак 13
Литература 14
Увод
Теориј а вероватноће је математичк а дисциплин а кој а изучав а законитости случајних појава. Први проблеми који припадају теорији вероватноће односе се н а израчунавање различитих могућности везаних з а резултате при бацању коцке и потичу из 10. и 11. век а. Рађање теорије је везано з а имена Паскал а (1623-1662), Ферм а (1601-1665) и Хајгенс а (1629-1695). Прву књигу о теорији вероватноће “ О рачуну у хазардним играм а“ написао је Хајгенс. Развојем теорије вероватноће могуће је потпуно тачно решити проблем оцене случајних грешака. Немачки математичар Карл Гаус (1777-1855) даје нормални закон расподеле случајних грешака затим оцену параметар а нормалне расподеле , метод најмањих квадрат а и слично.Његови задаци из теорије грешак а се и дан данас налазе у многим уџбеницим а, без измена.
У другој половини 19. век а, у западној Европи долази до застој а у развоју теорије вероватноће. Међутим у Русији , многи велики математичари почињу озбиљније д а се баве овом дисциплином и то прво Буњаковски и Остроградски а под њиховим утицајем и Чебишев (1821- 1894) који је унео нове идеје у теорију вероватноће . Његови најзначајнији следбеници били су А . Марков (1856-1922) и А. Љапунов (1858-1918). З а име Марков а везани су “ Ланци Марков а“ то јест низови случајних променљивих повезаних тако д а вероватноћ а реализације једног експеримент а узим а одређену вредност ако је познат резултат претходног експеримент а. Посебни допринос дао је Љапунов.
Дефинисао је теорему кој а је добил а назив “централн а граничн а теорема“. Заправо , посебни интерес з а вероватноћу и статистику почео је после другог Светског рата . Научни интересе усмерен је у више правац а. Једни продубљују класичне граничне теореме , други је посвећују применам а у различитим обласим а, трећи разрађују нове области . Методи симулације (Монте Карло методи ) користећи се рачунарим а користе се у најразличитијим областим а. Захваљујући развоју теорије вероватноће настале су и неке математичке дисциплине.
1. Појам вероватноће
Класична дефиниција вероватноће одређује такозвану вероватноћу à priori и појам вероватноће дефинише преко једнако вероватних догађаја у релативно уској класи експеримената са коначним бројем једнако вероватних могућих резултата.
ДЕФ: Вероватноћа случајног догађаја А је однос броја „повољних“ резултата за догађај А и броја могућих резултата експеримента:
, Р(А ) је á priori вероватноћа.
У извесним случајевима је могуће проширити класичну дефиницију и на експерименте са бесконачно могућих резултата; тако се добија геометријска вероватноћа.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET