Odnos adolescenta i sredine | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Odnos adolescenta i sredine". Rad ima 15 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

Висока школа за васпитаче струковних студија
Алексинац
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА
ПСИХОЛОГИЈА ПРЕДШКОЛСКОГ ДЕТЕТА
Тема: Однос адолесцента и средине
Ментор: Студент:
Април, 2014.
САДРЖАЈ:
Увод.................................................................................................1
Дефинисање појма..............................................................................2
Однос у породици…...........................................................................3
Однос у школи.....................................................................................5
Однос са вршњацима..........................................................................7
Однос између дечака и девојчица....................................................7
5. Критички став адолесцената према самом себи и према одраслима................................................................................................10
Закључак.......................................................................................12
Литература....................................................................................13
Увод
Период адолесценције се често описује као веома буран период, праћен огромним развојним променама, као време кризе, али и великих развојних могућности. У периоду адолесценције долази до наглог физичког, когнитивног, моралног и социо емоционалног развоја. У овом периоду веома битну улогу игра и однос са средином. О којој ћу вам писати у овом раду.
1. Дефинисање појма
Адолесценција обухвата прелазни период од детињства до релативне зрелости. У овом раздоблју адолесцент постаје полно зрео.Осећање полног нагона је нешто сасвим ново и проузрокује интровертовану усмереност. Адолесцент потајно испитује своја доживљавања и о њима дубоко размишља. Постепено се повећава интересовање за партнера супротног пола, што прераста у љубав. У првом реду постављају се проблеми у вези са осамостаљењем, са избором занимања или школовања за одређено занимање, питања друштвеног и животног става. Адолесцент жели да што самосталније решава те проблеме и да што пре одрасте. У томе често нема успеха јер му недостаје знање, животно искуство и лична уравнотеженост. Зато је у овом раздобљу неопходна помоћ одраслих. Цео овај период неки аутори деле на мања раздобља. Најприхватљивија је класификацуја америчког психолога Е. Харлокове која цело развојно доба дели на три дела:
Предадолесценција (приближно од десет до дванаест година)
Рана адолесценција (приближно од тринаесте до шеснаесте године)
Касна адолесценција (приближно од шеснаесте до двадесете године)
Дужина трајања ових периода је само приближна и не односи се на све појединце. Неке девојчице постају полно зреле већ у дванаестој, а неке тек у шеснаестој години, па кад су прве већ у касној адолесценцији, друге су још увек у раној адолесценцији. Ипак и у првом и у другом случају ради се о сасвим нормалним појавама. Стоганаведена подела не одговара увек свим случајевима, мада се може узети за просек.
2. Однос у породици
Породични идентитет и стабилност породице базирају се на строго одређеним односима и улогама унутар породице. Што је боље успостављена равнотежа и стечена хармонија и усаглашеност међу члановима једне породице, то ће породица боље функционисати и бити отпорнија на потресе, и споља и изнутра. Једна од промена која може да уздрма стечену равнотежу унутар породице је дететов улазак у адолесценцију. Преласком у адолесценцију дете усваја нову улогу, напушта улогу детета и постаје адолесцент.Односи са члановима сад више не могу да остану исти, и поред често присутне инерције од стране родитеља. Наиме, они настављају да се према своме детету и даље односе као према малом детету, и тиме негирају и онемогућавају настајање промене у односима унутар породице. Промена улоге једног члана мења и дотадашњу равнотежу породице. Покушај да се по сваку цену одржи старо стање доводи до отворених конфликта и неспоразума. Неке породице су више или мање у стању да се отворе према новом искуству,мање-више способне да уче, да расту и развијају се. То, опет, зависи пре свега од стабилности, зрелости и осталих квалитета личности свих чланова породице, пошто се породични идентитет пре свега формирао од елемента идентитета појединих његових чланова. Такође, зависи и од тренутка ситуације у којој се налази та породица. Оне породице које су преплављене тешкоћама, у неповољним срединским условима, под стресом, биће вероватно исцрпљене борбом на свим тим животним пољима и остаће мало и енергије, и воље, и могућности да се адаптирају на промене које настају одрастањем детета. Утврђено је такође да више проблема у адолесценцији на развојне промене имају оне породице, односно родитељи који су управо у том периоду, у тогу свог раног развоја, имали изражених проблема. Ти стари проблеми буде обично анксиозности које неповољно утичу на општу атмосферу у породици и отежавају налажење непристрасног, објективног, прошлошћу неоптерећеног односа према ситуацији. Ово важи за адолесценцију, али и за све друге промене кој настају развојем детета. Дакле, неопходна је отвореност на промене, спремност на прилагођавање, флексибилност. Свако промена носи у себи ризик и дилему да ли ће се поново успоставити стабилност породице, али без прихватања промене нема ни напредка. У ствари, за ефикасно прилагођавање на ново стање потребно је успоставити повољну равнотежу између потреба да се заштити истоветност, континуираност ранијег, а такође и потреба да се породица плилагоди промени. Према детету је потребно и даље да се опходи као према своме детету (јер оно то увек остаје, сведок су родитељи живи и беу обзира на његово одрастање), али и прихватити чињенице да је то дете сад одрасла особа са својим новим идентитетом, својим потребама, стремљењима, све више равноправан члан породичне групе. У зрелој, стабилној породици, са јаком кохезијм и добрим интерперсоналним односима прерастање детета у статус адолесцента неће изазвати битније потресе. За оне нестабилне породице, неспремне за промене и прилагођавање ова иста ситуација може да изазове конфликт породице у целини и да знатно угрози стабилност, за краће или дуже време, а не само између новоформираног адолесцента и осталих чланова породице.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET