Motivacioni procesi u školskom učenju | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Motivacioni procesi u školskom učenju". Rad ima 13 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
ZA OBRAZOVANJE VASPITAČA SUBOTICA
SEMINARSKI RAD IZ PEDAGOŠKE PSIHOLOGIJE:
MOTIVACIONI PROCESI U ŠKOLSKOM UČENJU
2009
MOTIVACIONI PROCESI U ŠKOLSKOM UČENJU
Novija orjentacija u psihologiji ističe značaj psiho-socijalnih motiva za razvoj zdrave jedinke. Usmerenost prema budućnosti podrazumeva planiranje određenih i željenih aktivnosti, a samim tim i određene kognitivne sposobnosti, tj. sposobnost predstavljanja i zamišljanja budućih zbivanja i događaja.
Upravo te kognitivne karakteristike motivacionih procesa biće presudne u pomeranju interesovanja sa ispitivanja bioloških motiva na ispitivanje motiva koji su više karakteritični za čovekovo ponašanje i njegove simboličke funkcije. Klice takve orjentacije mogu se naći i u Tolmanovoj teoriji učenja, Ozgudovoj hipotezi medijacije, pa čak i u Halovoj teoriji potkrepljenja (Halov pojam delimično anticipatorne reakcije na cilj objašnjava usmerenost ka cilju ili svrsishodnost u ponašanju i objedinjuje motivacionu i kognitivnu komponentu u učenju). Naravno, Hal kao i drugi bihevioristi u opisivanju takvog ponašanja ne upotrebljavaju mentalističke pojmove i izraze, kao što su: hipoteze, očekivanja, predstave itd. Iako su ti prvi nalazi i koraci u kompletnijem tumačenju procesa motivacije bili zasnovani na posmatranju i ispitivanju životinja u raznovrsnim eksperimentalnim situacijama- ta ispitivanja predstavljala su i prve korake u rušenju mehaničke ES-ER koncepcije ponašanja i stvaranja nove metodologije u izučavanju procesa motivacije i primarne čovekove prirode. Čovekovo ponašanje nije više određeno samo starim iskustvom već i namerama i ciljevima kojima teži. Tako se došlo do saznanja da postoji čitav niz motiva koji su u raskoraku sa homeostatičkom koncepcijom motivacije, jer njihovo zadovoljenje ne dovodi ni do kakve redukcije tenzije, već čak do povećanja tenzije i stimulacije. Takve karateristike su posebno otkrivene kod motiva radoznalosti (eksploracije), potrebe za aktivnošću, za stimulacijom... Kako vidimo, trebalo je proći dugo vremena da se prevaziđu stari pogledi i pogrešne predstave o čoveku u psihologiji.
Čovek nije samo reaktivno biće, već je ponašanje čoveka u najvećoj meri rezultat svesnih ciljeva i namera.
Dakle, iscrpan izveštaj o čovekovoj motivaciji, po shvatanju humanisričkih psihologa, ne može se dobiti samo na osnovu homeostatičkih načela (prema kojima se redukcijom tenzije obnavlja poremećena ravnoteža u organizmu), jer pored takve motivacije („motivacije usled nedostatka“), postoji i motivacija usled „narastanja“-gde čovek teži obogaćenju i proširenju svoje ličnosti, o čemu nam govori i snažna potreba za samoaktualizacijom, o kojoj u svojim radovima najviše goveore Maslov, Olport, Rodžers i drugi humanistički psiholozi. Prema takvom shvatanju, čoverk nije biće koje teži samo adaptaciji, već je on pre svega svrsishodno biće, koje nastoji da prevaziđe postojeće stanje, makar po cenu remećenja sopstvenog mira i ravnoteža. Principi humanističke psihologije primenjeni na školsko i predškolsko učenje mogu se izraziti kao: ponašanje učenika u školi (njegov uspeh)- vrtiću najčešče je rezultat njegovog viđenja samog sebe, tj. kakve on predstave ima o svojim sposobnostima, htenjima i svojoj ličnosti u celini. Iz tih razloga, prema tom shvatanju, potrebno je pružiti učenicima takvu pomoć u nastavi kako bi oni razvili svoju ličnost u celini i imali veoma bogato iskustvo. Tu se ističe princip da je ličnost otvorena prema svetu i da teži ostvarenju ciljeva u budućnosti; da je jedinstvena i neponovljiva. Samo kao se imaju ti principi u vidu, može se razumeti ličnost učenika u totalitetu i njena težnja ka samoaktualizaciji. Rodžers ističe da svaka ličnost stvara svoj sistem vrednosti-ne na osnovu same stvarnosti, već i na osnovu svog ličnog viđenja i doživljavanja realnih pojava. Ukoliko se to lično viđenje stvarnosti mnogo razlikuje od objektivnog stanja, onda po Rodžersu nastaju problemi u prilagođavanju, što se može manifestovati i različitim smetnjama i poteškoćama u školskom učenju. Jer, svako učenje, pa i školsko, uključuje u sebe vrednosne orjentacije pojedinca, njegova ineresovanja i emocije. Tu se polazi od stava da su osobe koje su svesnije sebe, koje su nezavisne i emocionalno stabilne, manje inhibirane i više integrisane ličnosti-spremnije za ulaganje većih napora i postizanje boljih rezultata u učenju. Rodžers naglašava kativnost ličnosti i potpuno emocionalno uključivanje u proces učenja. Tu se naglašava i motivaciona i kognitivna komponenta učenja- koje dolaze do izražaja u aktivnim oblicima učenja, kao što su: učenje putem otkrića, putem rešavanja problema uviđanjem, samoučenje, samoinstrukcija... Kvaščev posebno ističe i razlikuje dve vrste učenja:
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET