Istorijat ustava i ustavnosti | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Istorijat ustava i ustavnosti". Rad ima 11 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

Универзитет у Приштини
Правни факултет
са седиштем у Косовској Митровици
СЕМИНАРСКИ РАД
Из предмета Уставно право
Тема: Историјат устава и уставности
Професор: Студент:
М а р т, 2010. К о с о в с к а М и т р о в и ц а
САДРЖАЈ:
TOC o "1-3" h z u
УВОД
Циљ овог семинарског рада је показати када и у каквим околностима је настао устав, какав је садржај устава, као и његов значај за управно право.
Данас, идеја ограничавања власти, и владавине права, почива на уставу, највишем правним акту сваке земље. Под уставом се подразумевају највише радње организације државног апарата власти и правног поретка. Устав у правном смислу је систем општих правних аката или један општи правни акт који садржи политичке и правне норме и принципе организовања монопола физичке принуде и правног поретка у датом друштву и правна начела организовања оних области друштвеног живота на којем носиоци монопола физичке силе посебно инсистирају.
Устав је темељни правни извор уставног права јер се у њему налази велики број норми које садржајно одређују уставно право као грану права.
Устав у материјалном смислу обухвата све правне изворе уставног права у држави, без обзира на то је ли реч о уставу као засебном писаном општем правном акту, органском закону, закону, подзаконском општем акту или уставном обичају.
Устав је основни акт једне земље, али и симбол правне државе, услов и извор уставности и владавине права. Зато се са правом каже да без устава нема ни уставности ни правне државе, владавине права.
Свака држава има устав у материјалном смислу. Увек су постојала одређена правила којима се уређивало устројство државне власти. Дуго су била у облику обичајног права, иако су у античко доба и средњем веку постојали малобројни писани законски извори уставног уређења. На крају 18. и почетком 19. века доношењем првих писаних устава устав у материјалном смислу обликује се претежно у писаном облику.
Кроз историју се мења и садржај уста ва у материјалном смислу. До грађанских револуција и рушења апсолутних монархија устав у материјалном смислу сводио се на мали број норми којима се утврђивало да сва власт у држави припада монарху и да је он наследан. Признавала су се одређена права према сталешкој припадности становника. Њихов круг се ширио успоредно с господарским и друштвеним јачањем грађанства.
Истовремено, до краја 15. и почетка 16. века се развијала школа природног права, а унутар ње током 17. века и теорија о друштвеном уговору. Тражило се да се властодршци ограниче двоструко:
признавањем и правним обликовањем у писаном правном пропису који би био по правној снази изнад свих правних аката природних човековог права и
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET