Protektivna država-država sigurnosti Tomasa Hobsa | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Protektivna država-država sigurnosti Tomasa Hobsa". Rad ima 9 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

Univerzitet u Beogradu
Fakultet političkih nauka
Seminarski rad iz predmeta Politička sociologija
Protektivna država – država sigurnosti Tomasa Hobsa
smer: novinarsko-komunikološki
grupa: N1
Beograd, april, 2007.
Slika prirodnog stanja Tomasa Hobsa
Da bi se razumela Hobsova politička filozofija pre svega treba imati na umu doba u kome je on živeo i pisao (polovina 17-og veka). U srednjovekovnom društvu, čije su se odlike ponegde održavale i u vreme dok je Hobs živeo, pa i posle njega, nije bilo jedinstvene teritorijalne i jake države. Nije bilo centralne vlasti koja bi politički objedinila društvo. Francuska je tada već bila apsolutistička monarhija, i u mnogim evropskim državama došlo je do rasta apsolutističkih i centralističkih težnji.
Međutim, u Engleskoj je vladala velika kriza, bukvalno otvoreni građanski rat, i ove prilike su imale veliki uticaj na formiranje njegovog mišljenja.
Kao teoretičar društvenog ugovora Hobs je definisao prirodno stanje nasuprot uređenom društvu koje nastaje posle konsensusa među ljudima (tj. nakon "sklapanja" društvenog ugovora). Odgovarajuće mesto za početak razmatranja političke koncepcije Tomasa Hobsa jeste baš slika prirodnog stanja čiji opis on daje u svom delu Levijatan.
On se ovde dosta razlikuje od drugih teoretičara društvenog ugovora koji su pošli od čoveka kao društvenog, druželjubivog bića. Hobsov čovek je sebičan. Po svojoj najdubljoj prirodi čovek nije društveno već samoljubivo i samoživo biće. Nagon za samoodržanjem, koji nije ništa drugo nego težnja za moći, jeste najviše ljudsko dobro. Mi ljudi smo sebični i istovremeno ranjivi.Po svojoj najdubljoj prirodi čovek nije društveno već samoljubivo i samoživo biće. On teži za bezgraničnom moći: on se raduje ukoliko ima nešto više od drugih, a ljuti se ukoliko mu nedostaje nešto što drugi imaju.
Po svojoj prirodi čovek nije ni dobar ni zao, već samo snažan. Moć je njegova najdublja priroda, a sticanje, potvrđivanje i proširivanje moći njegov najdublji životni nagon. Nagon za samoodržanjem, koji nije ništa drugo nego težnja za moći, jeste najviše ljudsko dobro. Ljudi su skloni greškama. Mi smi skloni da se nađemo na pogrešnom putu u našim pokušajima da upoznamo svet koji nas okružuje. Naša sposobnost da razumemo i razmišljamo je krhka kao i naša moć saznanja; ona zavisi od jezika i podložna je greškama i drugim uticajima. Kada činimo nešto radimo to sebično ili impulsivno ili u neznanju na osnovu pogrešnog rezonovanja ili loše teologije i drugih razloga zasnovanih na osećanjima. Naša rasuđivanja su uvek podložna interesima ili zadovoljstvima i patnjama kojima smo izloženi u datom trenutku.
Ljudi su od prirode jednaki – zato se sukobljavaju
"Priroda je ljude stvorila jednakim u pogledu telesnih i duhovnih sposbnosti, tako da, iako ponekad može da se naiđe na nekog čoveka koji je telesno očigledno jači ili je življeg duha od drugih, ipak, kad se sve zajedno uzme u račun, razlika između čoveka i čoveka nije tako velika da bi jedan čovek na osnovu te razlike mogao za sebe da zahteva ma kakvu korist na koju neki drugi ne bi mogao pretendovati isto tako kao i onaj prvi"
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET