Aristotel-pedagoške misli | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Aristotel-pedagoške misli". Rad ima 15 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.


Sadržaj
Uvod 3
1. Biografija 4
2. Pedagoške ideje u antici 7
3. Aristotel o vaspitanju 8
4. Vaspitanje zarad jednakosti 12
Zaključak 15
Literatura 17
Uvod
"Onaj koji poseduje razum uvek radi sa izvesnim ciljem."
Aristotel (384-322.p.n.e.) se rodio u Stagiri, gradiću nadomak Soluna, ali je slavu stekao u Atini. Za razliku od Platona, njegova glavna dela nisu dijalozi, već rasprave u kojima je navodio mišljenja prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na njih, nudeći svoja rešenja. Dok je Platon bio živ, Aristotel je bio član Akademije, a kasnije je (335. p.n.e.) osnovao vlastitu filozofsku školu - Likej. Sledbenici Aristotela su se nazivali i peripatetičari jer se škola nalazila u natkrivenom šetalistu. Bio je učitelj Aleksandra Makedonskog.
Po njegovom učenju, najviša je od svih nauka "prva filozofija" (posle nazvana metafizikom), jer proučava biće kao biće i otkriva da ono po sebi ima razna, to jest analogna značenja (biće kao kategorije: supstancija i njenih 09:00 akcidenata; biće kao zbilja i kao mogućnost; biće kao istinito). Sastavni i najviši deo "prve filozofije" jest teologija. Ona proučava božanski nus ili "um", koji je prvi, nepokretni i nepokrenut pokretač sveukupne stvarnosti. Objašnjavajući kretanje i nastajanje kao prelaz supstancije ne iz nebića u biće, nego iz bića kao mogućnosti u biće kao stvarnost, Aristotel daje jedan od najvažnijih odgovora na središnji problem grčke filozofije. Taj prelaz omogućavaju metafizička načela materije (mogućnost neke stvari) i forme (ostvarenje te mogućnosti), koje u osetnom svetu ne postoje odvojeno, nego tek zajedno stvaraju konkretnu supstanciju. Gibanje se, dakle, događa tako da moguće biće postaje stvarno i stvarno moguće, čemu nema kraja, zbog čega je svet večan. Ali, da bi se ono potpuno objasnilo, potrebni su još tvorbeni i finalni uzrok, kao i "prvi uzrok", koji je sam nepokretan i stoga samo jedan. On je čista forma i čista zbilja (shvaćena kao čisto mišljenje, jer je mišljenje najviši oblik postojanja), dakle, najsavršenije biće, to jest bog. On se za svet, koji mu je suvječan i nestvoren, ne zanima, niti ga misli, nego ga pokreće na način finalnog uzroka. Čovek ima udela u toj božanskoj zbilji po svom umu, koji je stoga besmrtan. Ali Aristotel ne objašnjava dovoljno u kakvom je odnosu um, koji on naziva i aktivnim, prema ostalim delovima ljudske duše (koju shvata kao formu tela) i prema božanskom nusu.
1. Biografija
Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET