Fiskalni prihodi | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Fiskalni prihodi". Rad ima 10 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

Nastavni predmet: Javni prihodi
S E M I N A R S K I R A D
T E M A:
FISKALNI PRIHODI
S A D R Ž A J
1. POJAM I VRSTE JAVNIH PRIHODA 3
2. FISKALNI PRIHODI 5
2.1. Porezi 6
2.2. Doprinosi 6
2.3. Carine 6
2.4. Trošarine (akcize) 7
2.5. Prafisklani prihodi ili parafiskaliteti 8
3. NEPOREZNI PRIHODI 9
ZAKLJUČAK 10
LITERATURA 11
POJAM I VRSTE JAVNIH PRIHODA
Društveni ili javni prihodi su novčana sredstva koja država, odnosno društvena zajednica, prikuplja radi pokrivanja društvenih rashoda. Prema tome, društveni prihodi predstavljaju sredstva koja imaju osnvnu namenu-pokrivanje ili finansiranje društvenih (javnih) funkcija. To su, dakle, sredstva koja služe za zadovoljavanje opštih i zajedničkih društvenih potreba. Društveni razlozi se, uglavnom, formiraju kroz sistem raspodele i preraspodele nacionalnog dohotka. Time je velikom delom njihovo formiranje opredeljeno odnosima u proizvodnji, odnosno formiranom produkcionom odnosu. Država danas raspolaže raznovrsnim prihodima čija visina i struktura zavise od političkih, ekonomskih, socijalnih i drugih faktora unutar svake privrede. Društveni prihodi se danas javljaju u različitim osnovnim oblicima a najvažniji su:
1) Porezi,
2) Prihodi od javne imovine,
3) Doprinosi,
4) Takse,
5) Carine,
6) Parafiskalni prihodi (parafiskliteti),
7) Novac iz primarne emisije centralne banke (zaduživanje država kod centralne banke),
8) Javni dug države,
9) Pokloni i dr.
Iz teorije pokrića javnih rashoda vidjeli smo da postoji osnovna razlika između klasične i savremene teorije pokrića. Kao »normalni« javni prihodi u klasičnoj teoriji smatrali su se samo porezi, takse i prihodi od javne imovine ( i mogli su služiti za pokriće redovnih rashoda), dok se javni dug iz primarne emisije novca i slična »dopunska« sredstva nisu smatrala javnim prihodima. Država im je mogla pribjegavati (u formiranju i korišćenju) samo izuzetno i za posebne namjene. Nasuprot tome, moderna finansijska teorija prihvatila je stav da i ovi oblici prihoda spadaju u redovne i normalne prihode, samo se postavlja pitanje kada, kako i gde pristupiti njihovom formiranju i upotrebi. Istina, i moderna teroija daje prednost upotrebi klasičnih javnih prihoda (porezi, takse, carine,parafiskalna davanja i sl.), u odnosu na javni dug, emisiju novca centralne banke i sl. Ovome treba pribegavati samo u slučajevima kada prvi oblici nisu dovoljni ili kada je nužna intervencija u privredi da bi se popravila nepovoljna privredna konjuktura, odnosno kada treba hitno intervenisati ogromnim sredstvima koje je teško prikupiti poreskim instumentima. I pored ove diferencijacije, i pored raznih druguh »dodatih« oblika javnih prihoda (javni dug, emisija i sl.) i dalje je ostao kao osnovni oblik javnih prihoda-porez. Porezima se u razvijenim privredama danas formira preko 85% javnih sredstava, od čega 58-78% otpada na direktne poreze, a ostalo na indirektne (o čemu šire govorimo nešto kasnije). Funkcije i zadaci moderne države sve su raznovrsniji i brojniji, zbog čega su potrebna i sve veća sredstva za njihovo zadovoljavanje, odnosno pokriće. To dovodi do stalnog rasta javnih prihoda, identično rastu (društvenih) javnih rashoda.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET