Despot Stefan Lazarević | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Despot Stefan Lazarević". Rad ima 15 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

ЖИВОТ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА
Деспот Стефан Лазаревић
Кнегиња Милица је после Косовске битке склопила мир са Турцима, управљала српском државом и у свим насталим државним недаћама мудро смиривала страсти и размирице међу синовима Стефаном и Вуком. За то време Турском државом је владао Султан Бајазит. Он ју је веома уважавао. Она је лично посетила Бајазита, измолила и пренела у Србију мошти Свете Петке. Када је Стефан Лазаревић напунио 16 година и био у могућности да самостално влада (1393. године), кнегиња Милица је пренела власт на њега и замонашила се у своју задужбину - манастир Љубостињу где је и умрла као монахиња Евгенија.
Признавши врховну власт султана Бајазита, кнез Стефан Лазаревић учествује у многим биткама на страни Турака. Као отомански вазал, предводио је српске помоћне одреде у биткама на Ровинама (1395. године), са својим снагама је Османлијама донео победу над здруженим европским крсташким снагама у бици код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године).
Деспот Стефан Лазаревић након битке код Ангоре 1402. године
До 1413. године сукоби који су потресали Србију, завршили су се ступањем на власт султана Мехемда I добио неке области и градове на југоистоку.
Током борби у Србији, Стефан је одржавао и везе с Мађарском (Угарском). Често је одлазио у Будим, одакле се враћао обдарен земљишним поседима који су се налазили у Мађарској (Угарској).
Крајем 1403. или почетком 1404.године, ступио је у вазалне односе и са мађарским (угарским) краљем Жигмундом Луксембуршким. Београд је прогласио својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. Приликом Жигмундовог обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408.године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог мађарског краља.
Крај деспота Стефана описује Константин Философ: „На дан Огњене Марије, 17. јула 1427. године, после силних жега у српској престоници, дошло је до страховите олује која је чупала и ломила дрвеће, уништавала и обарала куће. Међу срушеним кућама била је и кућа деспотове сестре Оливере. Стихија је дигла чак и кров главне београдске Цркве... Идућег дана Стефан је кренуо за Београд. Сукоби на Дунаву, где је већ у Видин стигао и Мурат други, веома су га забрињавали. Идући с пратњом кренули су лугом ка месту Глава, код данашње Црквине близу Крагујевца да лове и одједном је деспот на коњу, с крагујем на руци, кога је неприродно држао, почео да се љуља. Одмах га је пратња сместила под шатор где је мировао и у наступу крварења успео је само да изусти: „По Ђурђа! По Ђурђа!“ Тада је изгубио свест а већ сутрадан 19. јула (субота) 1427. године, пре подне око једанаест сати, предао је своју душу Богу. Силно оплакан и ожаљен од црквене јерархије, властеле, више и ниже као и свег народа, сахрањен је у својој задужбини Ресави.“
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET