Svetlost i optika | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Svetlost i optika". Rad ima 18 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

DRŽAVNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU
DEPARTMAN: MATEMATIČKE NAUKE
SMER: MATEMATIKA I FIZIKA
TEMA: SVETLOST I OPTIKA
Sadržaj
1. UVOD 3
1.1 Razvoj teorija o prirodi svetlosti 3
1.2 Izvori svetlosti 5
1.3 Brzina svetlosti 5
2. ZAKONI GEOMETRIJSKE OPTIKE 7
2.1 Zakon pravolinijskog prostiranja svetlosti 7
2.2 Zakon međusobne nezavisnosti prostiranja svetlosnih zraka 10
2.3 Zakon odbijanja (refleksije) svetlosti 10
2.3.1 Zakon odbijanja (refleksije) svetlosti na ravnoj površini 10
2.4 ZAKON PRELAMANJA (REFRAKCIJE) SVETLOSTI 11
2.4.1 Zakon prelamanja (refrakcije) na ravnoj površini 11
2.4.2 Prelamanje svetlosti kroz prizmu 12
3. OPTIČKA SOČIVA 13
3.1. Sabirna sočiva 14
3.2. Rasipna sočiva 16
3.3 Uvećanje sočiva 17
4. ZAKLJUČAK 18
5. LITERATURA 19
1. UVOD
1.1 Razvoj teorija o prirodi svetlosti
Optika, ili nauka o svetlosti, je oblast fizike u kojoj se proučavaju osobine svetlosti i njena interakcija sa materijalnom sredinom, kao i promene koje se usled toga dešavaju. Nastala je prvobitno kao pokušaj da se odgovori na pitanje zašto je čovek u stanju da vidi predmete koji ga okružuju. Još stari Grci su upotrebljavali reč “svetlost”, smatrajući da ona dolazi od tela i da dejstvujući na naše oko izaziva subjektivni osećaj vida. Kao osnovno svojstvo svetlosti, naučnici stare Grčke su isticali njeno pravolinijsko prostiranje u homogenoj sredini. Sledeće bitno svojstvo svetlosti je sposobnost svetlostnih zraka da pri presecanju ne ometaju jedan drugog.
Iako se razvitak optike, sve do početka 19. veka, bazirao na predstavama o svetlosnim zracima koji se prostiru pravolinijski, još u 17. veku bile su poznate činjenice koje su ukazivale na to da postoje odstupanja od pravolinijskog prostiranja svetlosti (na primer difrakcija). Prostiranje svetlosti po liniji navodilo je na misao da svetlost predstavlja fluks (protok) čestica koje izleću iz izvora i kreću se u homogenoj sredini pravolinijski i ravnomerno. Takva teorija o svetlosti nazvana je korpuskularna ili teorija isticanja. Njen tvorac je Isak Njutn (Isaac Newton), engleski fizičar, matematičar, astronom i jedan od najvećih ličnosti u istoriji nauke. On je smatrao da se svetlost sastoji od čestica i predstavio je kao protok vrlo brzih čestica čije kretanje podleže zakonima klasične fizike.
Uporedno sa korpuskularnom teorijom razvijala se i talasna teorija svetlosti, po kojoj svetlost predstavlja talasni proces. Tu teoriju postavio je holandski naučnik Kristijan Hajgens (Christian Huygens) 1677. godine. On je smatrao da svetlost predstavlja prostiranje talasa u etru. Hajgensovim principom može se objasniti zakon prostiranja svetlosti. Pobornik talasne teorije je bio i M.V. Lomonosov (Mikhail Vasilyevich Lomonosov) koji je prvi pokušao da nađe direktan dokaz te teorije 1753. godine. Moguće objašnjenje pojava difrakcije i interferencije svetlosti postavili su tek Tomas Jаng (Thomas Young) i Avgustin Frenel (Augustin Fresnel) početkom 19. veka. Oni su dokazali da svetlost predstavlja talase veoma male dužine. Vidljiva svetlost, tj. svetlost koja deluje na ljudsko oko, ima talasne dužine u granicama od 0, 4 mikrona (u zavisnosti od boje).
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET