Radioaktivnost | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Radioaktivnost". Rad ima 18 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

1.Прва сазнања o радиоактивности
Радиоктивност је спонтани процес у којем се атомско језгро, емитујући једну или више честица или кваната електромагнетног зрачења, преображава у друго језгро.
Природну радиоактивност открио је крајем 19.вијека француски физичар Анри Бекерел. Покушавајући да установи узрок флоуресценције, односно фосфоресценције неких материјала, Бекерел је на фотографску плочу умотану у црни папир поставио кристал уранијумове соли и онда све излагао сунчевој свјетлости. Након развијања фотографске плоче показало се да је она била освјетљена, дакле уранијумова со је емитовала зрачење које може да прође кроз црни папир и да дјелује на фотографску плочу. Бекерел је сматрао да уранијумова со зрачи под дејством сунчеве свјетлости. А онда, једног дана, због облачности, одустао је од експеримента и фото плочу умотану у црни папир одложио, а преко ње и уранијумову со. Послије неколико дана ипак је развио плочу и на велико изненађење, установио да је она јако озрачена. Исправно је закључио да уранијумова со, без спољашњих утицаја, дакле спонтано, емитује зрачење које пролази кроз хартију и изазива зацрњење фото плоче.
Бекерелова фотографија која представља и откриће природне радиоактивности. Виде се контуре два кристала двоструког сулфата уранијума и калијума, чије је зрачење зацрнило фотографску плочу. Комплет је био изложен дневној свијетлости 26.фебруара 1896, врло слабом сунцу 27.фебруара, а затим стављен у фијоку и развијен 1.марта.
Шема прве Бекерелове демонстрације способности уранијумове соли да разелектрише наелектрисана тијела. То је претеча свих каснијих јонизационих детектора радиоактивног зрачења.
Послије открића радиоактивности уранијума, Марија Кири и њен муж Пјер Кири испитивали су велики број хемијских елемената и њихових једињења да би утврдили њихова радиоактивна својства. Проучавањем руде пехбленде (која се углавном састоји од урацил оксида U3 O8) Марија Кири је открила јако зрачење, које није било пропорционално количини уранијума. Кориштењем обичних хемијских поступака за раздвајање елемената, Пјер и Марија Кири су изоловали полонијум и радијум. Радијум је изолован послије дугог и стрпљивог прерађивања једне тоне руде пехбленде из које је већ био извађен уранијум. Издвојене су најприје мале количине радијума у облику радијум хлорида, док је 1910. електролизом добијен чист радијум. Показало се да је његов масени број 226, а атомски 88. Радијум у рудама обично прати уранијум, али се налази у веома малим количинама (на три тоне уранијума долази око један грам радијума). Новооткривени елемент, радијум, зрачио је око милион пута интензивније од уранијума и по томе је добио име. Кири и Шмит открили су, независно, да су и торијумова једињења радиоактивна. Затим су Дебјерн и Гизел у уранијумовим минералима нашли још један радиоактивни елемент, актинијум.
Радиоактивно зрачење, које је првобитно откривено, запажено је само код неких супстанција (елемената). Такве супстанције су назване радиоактивне супстанције или радиоактивни елементи. Даљим испитивањем показало се да знатан број елемената посједује радиоактивне изотопе. Године 1934. човјек је остварио вјештачку радиоактивност. До тада се проучавала тзв. природна радиоактивност тј. радиоактивност елемената који су по својој природи радиоактивни.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET