Gama zracenje | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Gama zracenje". Rad ima 10 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

1.1. Gama zračenje
Gama zračenje je otkrio francuski istraživač Pol Vilard (Paul Ulrich Villard) 1900., dok je ispitivao uranijum. On je pronašao da gama zračenje (za razliku od alfa- i beta-) ne skreće sa pravolinijske putanje u magnetnom polju.
Gama zračenje ili gama zraci, gama fotoni (γ-zračenje, γ-zraci) je oblik elektromagnetnog zračenja sa najprodornijim fotonima, odnosno najmanjim talasnim dužinama u elektromagnetnom spektru. Nastaju u interakcijama subatomskih čestica kao što su anihilacija čestice i antičestice i radioaktivni raspad; većina zračenja potiče iz nuklearnih reakcija koje se odigravaju u međuzvezdanoj sredini u svemiru.
Ime γ-zraci (γ-zračenje) su dobili zato što je to bila treća vrsta prodornih zraka otkrivena posle α- i β-zraka.
Sl.1. - Gama raspad -
Gama-zraci su neverovatno prodorni zraci koji nastaju raspadanjem nekih prirodnih elemenata ( naprimer Radijuma ). Gama-zraci predstavljaju elektromagnetsko zračenje vrlo kratkih talasnih dužina ( manje od 1A ) . To zračenje nastaje pri radioaktivnom raspadanju nekih atoma, nuklearnim reakcijama, pri zaustavljanju brzih naelektrisanih čestica ( npr. elektron - pozitron parova ). Fizički su identični sa X-zracima velike energije i jedina razlika je u tome sto X-zraci ne vode poreklo iz atomskih centara vec vode poreklo na druge nacine. Gama-zrake treba smatrati snopom čestica, tzv. gama - kvanta elektromagnetskim talasima, zbog toga sto se talasna svojstva gama-zraka ( difrakcija, interferencija ) ispoljavaju samo kod gama-zraka najduzih talasnih duzina, dok su kod ostalih njihova korpuskularna svojstva (fotoefekat, komptonsko rasejavanje) jasnije izražena. Brzina gama-zraka jednaka je brzini svetlosti, nemaju naelektrisanja, a u odnosu na alfa-čestice i beta-čestice imaju mnogo veci domet ( u vazduhu 2-3 km ), veću prodornu moć, ali mnogo manju moć jonizacije. Gama-zraci su i elektromagnetski talasi različitih energija pa samim tim i različite prodornosti, nastaju u nuklearnim procesima, mnogo su prodorniji kroz materijale u odnosu na alfa-zrake i beta-zrake, ali imaju slabije jonizujuce dejstvo. Energije gama zracenja mogu biti od nekoliko desetina KeV pa preko 2 MeV .
1.2. Opasnosti od gama zračenja
Gama-zraci koje emituju razni radionuklidi, kao i neutroni iz reaktora drugih aparata, imaju razoran biološki uticaj. Gama-zraci mogu da prodru vrlo duboko u organizam, tako da se protiv ovih radijacija moraju preduzeti mere predostroznosti, kako u pogledu spoljašnjeg izlaganja tako i u cilju sprečavanja mogucnosti gutanja i udisanja. Postoji opšte uverenje da štetni efekat raznih radijacija potiče od njihovog jonizujućeg efekta tj. njihove sposobnosti da izbace orbitalne elektrone iz atoma u raznim jedinjenjima iz kojih se telo sastoji. Gama-zračenja velikom energijom izazivaju jonizaciju u organizmu. Broj jonova stvorenih u telu, a verovatno i broj molekula napadnutih radijacijom, moze da bude sasvim mali, a ipak posledice budu fatalne. Radijacije uticu na pojedine ćelije iz kojih se telo sastoji, verovatno putem uništavanja enzima koji odredjuju njihove posebne funkcije.Sve ćelije sadrže protoplazmu koja se sastoji od jedra suspendovanovim citoplazmom. U jedru se nalazi hromatin koji stvara hromozome kada se ćelija deli (hromozomi nose faktore naslednosti). Ima osnova za verovanje da su proteini koji se nalaze u hromozomima narucito osetljivi na jonizujući uticaj radijacije pa se tim dobiju sledeci neželjeni efekti kod ćelije: razdvajanje hromozoma, nadimanje jedra kao i cele ćelije, uništenje ćelije, povećanje viskoznosti protoplazme i veća propustljivost ćelične membrane. Uništene ćelije kao i drugi biološki otpaci imaju sklonost da zapuše kapilare i ometaju cirkulaciju krvi. Proces deljenja ćelija (mitoza) usporen je posle izloženosti radijaciji. Često su ćelije posle ozračivanja nesposobne da izvrše mitozu pa se njihov broj u organizmu ne povećava.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET