Crne Rupe | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Crne Rupe". Rad ima 15 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

XIII beogradska gimnazija
Maturski rad iz fizike
Crne rupe
Sadržaj
Uvod
Ideja o crnim rupama postoji još od pre dve stotine godina. U tom vremenu su postojale dve teorije o svetlosti, da je ona čestica i da je talas. Kasnije se nastankom kvantne mehanike ispostavilo da svetlost ima dvojnu, čestično-talasnu prirodu, i ona je zbog svojih česticnih osobina podložna gravitaciji.
U Kembridžu 1783. godine je Džon Mičel objavio članak u “Filozofskim razmenama londonskog kraljevskog društva”, u kome je izjavio da zvezda dovoljno masivna i kompaktna ne bi dozvolila ni svetlosti da joj pobegne, i da bi svaka emitovana svetlost ostala zarobljena gravitacijom. Takva tela ne bismo mogli da vidimo, pa su zato i nazvana crnim rupama, ali bismo mogli da osetimo njihovu gravitaciju.
Nekoliko godina kasnije je francuski naučnik markiz Pjer Simon de Laplas razvio isti stav, da telo sa brzinom bega, odnosno drugom kosmičkom brziom, većom od brzine svetlosti ne bi dopuštalo ni svetlosti da mu pobegne.
Pošto njutnovska gravitacija ne može da uspori svetlost jer je brzina svetlosti konstantna, Laplasova teorija je izgledala kao greška. Tek kada je Ajnštajn 1915. godine postavio opštu teoriju relativnosti je shvaćen uticaj gravitacije na svetlost, a implikacije tog otkrića kad su masivne zvezde u pitanju su još dugo razrađivane.
Teoriju relativiteta je preuzeo Karl Švarcšild 1916. godine i postavio je matematičke osnove teorije crnih rupa. On je prvi koji je pronašao egzaktna rešenja Ajnštajnovih jednačina, i po njemu je nazvan Švarcšildov radijus, udaljenost od središta tela do površine na kojoj je brzina bega jednaka brzini svetlosti.
Nastanak crne rupe
Crne rupe su na početku smatrane ničim više nego pogrešnim rešenjima Ajštajnovih jednačina. Čak je i sam Ajnštajn smatrao da one ne bi mogle stvarno da postoje. Tek 1960-ih godina je većina istražitelja u toj oblasti prihvatilo da ne postoji prepreka u formiranju crne rupe. Brojne teorije o crnim rupama su ubrzo posle toga pokazale da su crne rupe zapravo prilično jednostavne i zamislive, i da zato predstavljaju dobar predmet za izučavanje. Primarnim načinom nastanka crnih rupa smatra se gravitacioni kolaps zvezda i masivnijih tela, mada postoje još neki egzotičniji procesi koji do nastanka mogu dovesti.
Zvezde tokom svog života ostaju stabilne, jer je pritisak koji stvara toplota nastala nuklearnim reakcijama unutar zvezde u ravnoteži sa njenom gravitacionom silom. Veza između temperature, pritiska i zapremine gasa zvezde objašnjena je zakonom idealnog gasa. Vremenom zvezdi ponestaje gorivo, to jest vodonik, i ona počne da se gasi i hladi, ili se inače stabilna zvezda hladi primanjem velike količine dodatne materije, koja joj ne povećava unutrašnju temperaturu. U oba slučaja, pošto više nema pritiska nastalog usled visoke temperature, zvezdino gravitaciono polje utiče na to da ona počne da se skuplja. Šta se dešava posle toga objašnjeno je 1920-ih godina.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET