Silogizam | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Silogizam". Rad ima 14 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.


Тема: Силогизам
Садржај:
Увод 3
1. Учење о силогизму 4
2. Структура силогизма 5
3. Општа правила силогизма 5
4. Логички квадрат 6
5. Врсте силогизма 7
5.1. Категорички силогизам 7
5.2. Хипотетички силогизам 8
5.3. Дисјунктивни силогизам 10
6. Непосредно закључивање 10
6 .1. Конверзија 11
6 .2. Обверзија 11
6 .3. Контрапозиција 12
Закључак 13
Литература 14
Увод
Најкарактеристичнији и најоригиналнији прилог што га је Аристотел филозофији дао је његово учење о силогизму. Његова логика расправља пре свега о појмовима, судовима (исказима, реченицама) закључцима , доказима. Појмови су бит или облик ствари чија је спознаја основни циљ мишљења. Највиши родни појмови, који у себи обухватају све друге појмове, јесу категорије. Тих катег орија има по Аристотелу десет: супстанција, квантитет, квалитет, релација, место, време, положај, поседовање, деловање и трпљење. У Аристотеловим логичким д елима (сакупљеним касније од ученика под називом Органон ) исцрпно су и изванредно егзактно расправљани и неки други темељни логички проблеми као што су принципи мишље ња, индукција и дедукција, дефиниција, теорија силогизма, доказ, логичке погрешке и сл.
Уз опширну експликацију теорије категоричко-асерторичког силогизма (што се често сматра његовим највећим доприносом логици), у његовим списима налазимо и веома сложену модалн у логику као и многе зачетке каснијих логичких теорија.
Аристотел се први бавио облицима закључивања. Најпознатији је облик силогизма. Силогизам је закључивање из две премисе које има ту особину да закључак мора бити ис тинит ако су истините премисе. Пример једноставног силогизма је:
Сви Грци су плави.
Сократ је Грк.
Сократ је плав.
1. Учење о силогизму
У О тумачењу Аристотел је заинтересован да групише исказе у такве парове код којих је други исказ негација првог. Уопште узев, али не увек, један исказ ће бити противречан другом у том смислу да он мора бити истинит, а други неистинит. Независно о двојбеном случају исказа о будућем времену, очигледан изузетак овом правилу је неодређени исказ, на пример: ,,Човјек је бијел.“ Једини начин да се овај исказ негира јесте да се каже: ,,Човјек није бијел“, али ако Аристотел истиче, оба ова исказа могу заједно бити истинити. У Првој аналитици Аристотел каже да је за потребе силогистике неодређени исказ еквивалентан посебном исказу, тј. он га, према учењу наговештеном у Топици, третира као дисјункцију универзалног и партикуларног исказа те стога као еквивалентан моћи закључивања овог последњег. Ово обезбеђује одређено оправдање да га се третира као егзистенцијалан исказ.
Као припрему за учење о силогизму представља Аристотелов приказ о општим исказима. На почетку Прве аналитике он дефинише силогизам као дискурс у којем из одређених утемељених исказа нужно следи нешто другачије од онога што је већ утврђено. Ова формула је довољно широка да покрије готово сваки закључак у којем је конклузија изведена из две или више премиса : у том укључном смислу формула је већ коришћена у Топици . Али, када детаљно разматра силогизме, Аистотел углавном разматра искључиво закључке у којима су и премисе и конклузија једноставни и општи у његовом смислу, када говори прецизније, он каже да свака силогистичка конклузија следи из две премисе које стављају у однос термине конклузије са трећим термином, названим средњи термин. Према његовој ужој употреби не можемо име ,,силогизам“ применити на закључак као ,,Ако пада киша, тло ће бити мокро; падаће киша; дакле, тло ће бити мокро“, нити на било који други закључак са сложеним исказом као премисом. Такође је казано како он не дозвољава да силогизам може имати појединачни исказ као премису. Ово је у складу са његовим званичним ставом да су појединачни искази координирани са универзалним и партикуларним исказима. Међутим, појединачни искази садрже посебност да се могу јављати само као субјекти, тако да је Аристотел вођен не само основаним логичким инстиктом већ и жељом да сви његови термини буду међусобно измењени ка усмеравању своје пажње на закључке који се међусобно састоје из општих исказа.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET