Preduzetništvo u praksi - faze preduzetničkog procesa | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Preduzetništvo u praksi - faze preduzetničkog procesa". Rad ima 16 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

FAKULTET ZA USLUŽNI BIZNIS
SREMSKA KAMENICA
DIFERENCIJALNI RAD IZ PREDMETA
PREDUZETNIŠTVO
TEMA:
Preduzetništvo u praksi - faze preduzetničkog proCESA
421/09
Oktobar, 2010.
SADRŽAJ
Apstract 3
UVOD 4
1 POJAM, ELEMENTI I FAKTORI PREDUZETNIŠTVA 5
2 Učesnici preduzetničkog procesa 6
3 Preduzetnička ideja 7
3.1 Izvori preduzetničkih ideja 9
3.2 Faze razvoja preduzetničke ideje 11
4 Preduzetnička inicijativa 11
4.1 Faze životnog ciklusa preduzetničkog procesa 12
5 Preduzetnički poduhvat 15
Zaključak 17
Literatura 18
Apstract
Preduzetništvo i preduzetnik su pojmovi koji su primarno povezani sa preduzećem i u medjusobnoj su interaktivnosti, ali izmedju njih postoji i razlika. Preduzetnik (subjekat) je nosilac preduzetništva, koje znači i odredjenu aktivnost i ponašanje usmereno na ostvarivanje postavljenih ciljeva, a preduzeće se pojavljuje kao organizacijsko sredstvo (objekat) pomoću kojega preduzetnik ostvaruje preduzetnistvo.
Istorijski praktični put preduzetništva našao je svoj teorijski izraz pre svega u ekonomskim teorijama. Nakon teorije racionalnih očekivanja koja je zapravo značila napuštanje tradicione paradigme potpune konkurencije, te apstraktne teorijske analize i institucionalne analize preduzetništva, koje polazi od tradicionog Lumpeterovog pristupa i analizi korporacijskog ponašanja (Berle-Means, P. Sincler), dolazi se do savremenih teorijskih pokušaja analize novog preduzetništva u 70-im i 80-im godinama prošloga veka.
UVOD
Aktivnosti preduzeća u organizovanju procesa proizvodnje u osnovi se svode na ekonomisanje elementima toga procesa. Upravljačka i rukovodilačka funkcija nastoje da optimalno iskombinuju resurse proizvodnje i ostvare cilj poslovanja preduzeća. Prihvativši staru ekonomsku tvrdnju da je zemlja opšti predmet rada, ekonomske teorije, elemente procesa proizvodnje tretiraju tripartitno: 1. rad, 2. sredstva za rad i 3. predmeti rada, odnosno dvopartitno: 1. rad i 2. kapital, i sa toga aspekta analiziraju ponaosob njihovu ulogu u procesu proizvodnje robne vrednosti. One su svoje ekonomske modele zasnovale na objektivističkim uslovima, ne baveći se dominantno drugim značajnim faktorima procesa proizvodnje: vremenom kao neobnovljivim faktorom, prostorom kao definisanim i datim ambijentom i organizacionim veštinama u kombinovanju svih elemenata.
Medjutim, novo vreme neumitno traži nova rešenja i odgovore na stara ekonomska pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi? Šta više, nova ekonomija definiše nove ekonomske paradigme: ekonomiku ponude, ekonomiju znanja, digitalizaciju, virtuelizaciju, molekularizaciju, konvergenciju, neposrednost, inovativnost, globalizaciju i iverzibilnost ekonomskih dogadjaja. Nove ekonomske kategorije zahtevaju i redefinisanje nekih osnovnih ekonomskih postulata, ali i fluidno pomeranje "tačke gledišta" za svaki novi ekonomski odgovor. Sasvim je očigledno da se takva fluidnost može postići isključivo preduzetništvom, tim četvrtim, odnosno trećim faktorom procesa proizvodnje, tom specifičnom organizacionom veštinom kombinovanja uspeha, rizika i neizvesnosti, s jedne, i borbenosti, motivisanosti i znanja, s druge strane.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET