Menadžerske teorije preduzeća | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Menadžerske teorije preduzeća". Rad ima 23 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.


Универзитет у Источном Сарајеву
Економски факултет Пале
Менаџерске теорије предузећа
Увод
У шездесетим годинама прошлог вијека неокласична теорија је озбиљно доведена у питање новим, алтернативним теоријама попут управљачких (менаџерских) и бихевиористичких теорија предузећа. Вилијам Баумол (William Baumol), Робин Марис (Robin Marris) и Оливер Е. Вилијамсон (Oliver Eaton Williamson) наводе да менаџери теже да максимизују своју сопствену корист и разматрају утицај таквог понашања на предузеће у односу на неокласични приступ максимизације профита. Овакви ставови су разумљиви, јер је под утицајем технолошких промјена, растућих обима производње и увођењем науке у управљање предузећем, дошло до настанка великих корпорација гдје неизбјежно долази до раздвајања власништва и управљања.
Менаџерске теорије представљају предузеће као мјесто на ком су супротстављене различите интересне групе које имају конфликтне циљеве, који се морају ускладити да би предузеће могло функционисати. Менаџерске теорије се усредсређују на утврђивање модела којим се приказује утицај одвајања власништва и управљања на циљеве предузећа. У оваквој организацији предузећа већина моћи приликом одлучивања је на управи, а њен мањи дио је на акционарима, јер су акције расподијељене између великог броја физичких и правних лица. Мали дионичари су ријетко присутни на састанцима генералне скупштине. Системом гласања обично манипулише управа која је обично непосредно заступљена у управном одбору, па зато може утицати на одлуке у избору главних менаџера. Управа тежи самообнављању, односно остваривању користи за себе под условом да је ниво профита прихватљив већини акционара, да је стопа раста предузећа разумна и у складу са растом других предузећа и да су дивиденде довољно високе да задовоље интересе акционара и да спријече пад цијена акција, што би предузеће учинило привлачним за нападе других предузећа и покушаје преузимања. Значи, одвајањем власништва од управе омогућава управљачкој структури да одступи од максимизације профита (која максимизује корисност власницима) и стреми циљевима који максимизују сопствену корисност.
Ипак, слобода менаџера у одређивању циљева предузећа није неограничена. Неопходан је минимални ниво профита предузеће могло нормално да функционише, односно да исплаћује дивиденде, да одржава добре односе са финансијским институцијама, као и да избјегну преузимање до ког би дошло, ако би дошло до лошег пословања. Ти услови су неопходни да би се избјегло отпуштање управе. Док год управа испуњава ове услове, менаџери могу водити политику и одређивати циљеве који максимизују њихово сопствено благостање.
За Баумола је примарни циљ предузећа максимизација прихода од продаје, Марис истиче максимизацију раста фирме (Модел менаџерског предузећа), а Вилијамсон сматра да менаџери теже максимизацији својих прихода и дијела резидуалног дохотка (Модел менаџерске дискреције). Заједничко за њихове теорије је то што све указују на нову улогу менаџера и ограничења у његовом дјеловању. Наиме, менаџери желе сигуран посао, а да би се то осигурало, предузеће мора остваривати непрекидан раст. Сва три модела имају исту основну претпоставку, односно максимизацију корисности менаџера, али под условом минималног профитног ограничења, али се и разликују у:
- чиниоцима који улазе у функцију корисности менаџера,
- кључним инструментима политике које ће менаџери примјењивати за постизање циљева и
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET