Opasni odpad | seminarski diplomski

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Opasni odpad". Rad ima 24 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati OVDE.

1.UVOD
Otpad je svaka stvar ili predmet koje posednik odbacuje, namerava ili mora odbaciti. Posednik otpada je proizvođač otpada, pravna ili fizička lica koja ga poseduju. Proizvođač otpada je svaka osoba čijom aktivnošću nastaje otpad, koja prethodnom obradom, mešanjem ili drugim postupkom, menja sastav ili svojstva otpada. Svi mi svakodnevno proizvodimo otpad kao što su: papir, stare novine, otpaci od hrane, plastične boce, baterije. Zavisno kakva su svojstva otpada, otpad delimo na opasni, neopasni i inertni otpad.
Po mestu nastanka, razlikujemo više vrsta otpada: komunalni otpad, proizvodni otpad, ambalažni otpad, otpad iz rudarstva i eksploatacije mineralnih sirovina,  otpadni električni i elektronskii uređaji i oprema, vozila kojima je istekao vek trajanja, otpadne gume, građevinski otpad, infektivni otpad iz zdravstvenih ustanova, otpadna ulja, mulj iz uređaja za pročišćavanje otpadnih voda, itd. Opasni otpad je svaki otpad koji sadrži materije koje imaju neko od sledećih svojstava: eksplozivnost, reaktivnost, zapaljivost, nadražljivost, štetnost, toksičnost, infektivnost, kancerogenost, mutagenost, teratogenost, ekotoksičnost, svojstvo oksidacije, svojstvo nagrizanja i svojstvo otpuštanja otrovnih gasova hemijskom reakcijom ili biološkom razgradnjom. Opasna svojstva proizvoda, tehnoloških procesa i otpada svake su godine sve brojnija, a ispitivanja o štetnosti sve opsežnija i dugotrajnija. Važno je odrediti udeo opasne materije u otpadu, odnosno koja količina opasne materije čini nešto opasnim i otrovnim te u kojim uslovima. Komunalni, industrijski, ambalažni, građevinski, električki i elektronski otpad i otpadna vozila svrstavanju se u opasni otpad ako imaju neko od svojstava opasnog otpada. Navedene vrste otpada nisu nužno opasni otpad, one to postaju tek kad se utvrdi da imaju jedno od navedenih opasnih svojstava. U opasni otpad iz domaćinstva pre svega spadaju: otpadne baterije, otpadna ulja, boje, lakovi, stari lekovi, pesticidi, razne hemikalije i dr. Odvojeno prikupljanje opasnog otpada iz domaćinstava moguće je organizovati na iste načine kao i primarnu reciklažu iskoristivih otpadnih stvari, s time da opasni otpad zahteva posebni nadzor od mesta nastanka do mesta konačnog odlaganja obrađenih i iskorištenih ostataka. Zakonom o otpadu definiše se način skladištenja i prevoz opasnog otpada. Osnovno je da se opasni otpad mora izdvojeno sakupljati, i skladištiti na strogo kontrolisanim i u skladu sa Zakonom opremljenim prostorima. Prevoz opasnog otpada mora biti isključivo u skladu s propisima koji vrede za prevoz opasnih stvari. Obrada opasnog otpada dozvoljena je samo u postrojenjima koja poseduju sve zakonom propisane uslove i dozvole. U razvijenim zemljama problem opasnog otpada rešava se recikliranjem, zbrinjavanjem u posebne deponije ili spaljivanjem. Naglasak je dat na prva dva oblika zbrinjavanja, dok su spalionice otpada poslednje rešenje, pre svega, zbog toga što još ne postoji potpuno siguran način spaljivanja opasnog otpada. Savremene spalionice opasnog otpada sebi mogu priuštiti samo najbogatije zemlje, ali ni one nisu potpuno sigurne. Pravljenje spalionica koje zadovoljavaju sve standarde vezane za sigurnost ljudi i zaštitu okoline izuzetno je skupo, one se ne isplate i ne mogu opstati bez subvencioniranja države, jer država stimuliše zbrinjavanje opasnog otpada. O opasnom otpadu u Srbiji nema preciznih podataka, (Govori se o 60-ak hiljada tona godišnje), ali se količine procenjuju na 100.000 – 200.000 tona godišnje; stručnjaci misle da ga ima čak do 300.000 tona. Ako je to tačno onda od 140-240.000 tona opasnog otpada završava u okolini. U svakom slučaju radi se o vrlo velikom problemu. A problem započinje već time što nad većim delom ovog otpada nema nadzora. Znatne njegove količine privremeno su odložene u proizvodnom okruženju u kojem su nastale, jer u Srbiji nema uslova za njihovo zbrinjavanje. Zasad se tek manja količina tog otpada izvozi; reč je o desetak hiljada tona. Pravo bi rešenje bilo, da bi trebala postojati mesta gde bi se opasni otpad mogao skladištiti, sakupljati, prerađivati i, onda eventualno, spaljivati ili stavljati u odgovarajuće deponije. Opasni otpad u Srbiji daleko je veći problem i od komunalnog. Reč je o otrovima koji nekontrolirano odlaze u podzemne vode, zagađuju tlo i zrak i utiču na ljudsko zdravlje.
...

CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU: WWW.MATURSKIRADOVI.NET