Glavni ciljevi obračuna troškova i učinaka su:
1. obezbeđenje informacija o ceni koštanja učinaka za potrebe bilansiranja zaliha gotovih proizvoda i nedovršene proizvodnje
2. obezbeđenje informacije kratkoročnog analitičkog obračuna rezultata preduzeća za potrebe planiranja i kontrole troškova, prihoda i rezultata preduzeća
3. obezbeđenje informacije za potreba formulisanja politike cena i formiranje cena proizvoda i usluga preduzeća
4. obezbeđenje informacije za potrebe donošenja poslovnih odluka.

U skladu sa prethodno definisanim ciljevima, obračun troškova i učinaka sadrži sledeća područja:
1. Obračun vrsta troškova za preduzeće u celini
2. Obračun mesta troškova
3. Obračun nosilaca troškova
4. Kratkoročni analitički obračun rezultata

Koji su troškovi i u kom iznosu nastali u toku obračunskog perioda?

To je pitanje kojim se bavi obračun vrsta troškova
Osnovni zadatak ove faze obračuna troškova sastoji se u količinskom obuhvatanju utrošenih činilaca, vrednovanju utrošaka i obezbeđenju vrednosnih podataka o troškovima za naredne faze obračuna troškova i učinaka.
Reč je o delu obračuna troškova koji obezbeđuje podlogu za ostale faze obračuna.
Predmet obračuna u ovom delu su stvarni troškovi preduzeća u celini.

Obračun mesta troškova se bavi pitanjem: gde su koji i koliki troškovi nastali?
Pod mestom troškova podrazumeva se uži organizacioni deo preduzeća u okviru koga se obavljaju srodni, odnosno homogeni poslovi.

Od obračuna mesta troškova se očekuje:
- da preuzme od obračuna vrsta troškova odgovarajuće primarne troškove i da ih
veže za mesta njihovog nastanka .
- da izvrši interni obračun između pomoćnih mesta troškova i između pomoćnih i
glavnih mesta troškova po osnovu internih učinaka
- da pripremi cene učinaka, odnosno stope troškova glavnih mesta troškova za
potrebe obračuna nosilaca troškova,
u cilju što tačnije kalkulacije konačnih učinaka preduzeća, tj.ispunjenja kalkulacionog zahteva.
Plansko-kontrolni zadaci obračuna mesta troškova uslovljeni su decentralizacijom upravljanja.Za mesta troškova vezuju se svi stvarni troškovi koji im pripadaju a priznaje im se učinak mesta troškova obračunat po određenom sistemu troškova.

Obračun nosilaca troškova bavi se pitanjem: u vezi sa čim su koji troškovi nastali i u kom iznosu?
Nosioci troškova su konačni učinci preduzeća namenjeni prodaji ili internom aktiviranju. U fazi prodaje nosioci troškova postaju nosioci uspeha.

U zavisnosti od toga iz koje proizvodne delatnosti potiču, razlikujemo:
• nosioce troškova osnovne delatnosti,
• nosioce troškova sporedne delatnosti i
• nosioce troškova pomoćne delatnosti.

Obračun nosilaca troškova uključuje jedinični obračun nosliaca troškova,tj. kalkulaciju učinaka, i vremenski (periodični) obračun, tj. zbirni obračun troškova po nosiocima za pogonsko-obračunski period.

Periodični obračun podrazumeva:
1. uključivanje početne nedovršene proizvodnje kao ishodišne vrednosti nosilaca troškova u njihovom obračunskom periodu
2. vezivanje direktnih troškova odnosnog perioda za odgovarajuće nosioce troškova
3. posrednu alokaciju opštih troškova na nosioce i odvajanje toškova koji se ne uključuju u vrednost zaliha
4. završnu podelu ukupnih troškova nosilaca na završenu i nezavršenu proizvodnju na kraju obračunskog perioda.

Kratkoročni analitički obračun rezultata nastoji da, koristeći podatke obračuna nosilaca troškova i svoje analitičke podatke o prihodima od prodaje proizvoda i usluga, obračuna rezultate organizacionih delova, grupa proizvoda, proizvoda i sl., odnosno njihove doprinose ukupnom poslovanom rezultatu preduzeća, na način da njihove informacije posluže u svrhe planiranja i kontrole rezultata preduzeća.

2. ULOGA OBRAČUNA MESTA TROŠKOVA U SISTEMU OBRAČUNA TROŠKOVA I UČINAKA

2.1. Zadaci obračuna mesta troškova

Osnovni zadatak obračuna mesta troškova koji određuju njegovu ulogu je da :
1. obezbedi što tačnije kalkulacije učinaka preduzeća za potrebe bilansiranja, politike formiranja prodajnih cena i analitičkog obračuna rezultata;
2. obezbedi podlogu za kontrolu troškova po područjima odgovornosti za troškove;
3. obezbedi podatake o relevantnim troškovima za odlučivanje, kada su u pitanju odluke o delovima preduzeća.

Prvi zadatak se odnosi na informaciono opsluživanje narednih faza obračuna troškova i učinaka.Taj se zadatak ostvaruje:
 vezivanjem opštih troškova za mesta troškova,
 internom realokacijom troškova između mesta troškova,
 utvrđivanjem diferenciranih kalkulacionih kvota opštih troškova po mestima troškova u svrhe daljeg prenosa njihovih troškova i
 upućivanjem opštih troškova prema nosiocima troškova kojima pripadaju.

Druga dva zadatka se odnose na neposrednu informacionu podršku menadžmenta u ostvarenju njegovih aktivnosti sistematske upravlajčke kontrole i donošenja poslovnih odluka.

2.2. Pojam i izbor mesta troškova

„Mesto troškova je uži organizacioni deo preduzeća, fabrike ili pogona, za koje je moguće, svrsishodno i isplativo obračunati troškove i učinke.“

Mesta troškova treba da budu izabrana tako da:
1. predstavljaju područja odgovornosti za troškove,
2. da se za njih mogu pronaći ključevi, odnosno jedinice učinka za priznavanje troškova mesta troškova na teret nosilaca troškova, ili drugih mesta troškova,
3. da se za njih bez teškoća mogu vezati troškovi koje svojim poslovanjem i radom prouzrokuju.

Organizacione delove proizvođačkog preduzeća, s obzirom na prirodu poslova koji se u njima obavljaju,možemo svrstati u dva glavna funkcionalna područja:
1. proizvodnu i
2. neproizvodnu delatnost.

Proizvodna delatnost proizvođačkog preduzeća

U zavisnosti od zadatka koje obavljaju, organizacioni delovi proizvodne delatnosti
mogu se sistematizovati u tri uže celine:
1. osnovnu delatnost,
2. sporednu delatnost i
3. pomoćnu delatnost.

Osnovna delatnost predstavlja glavnu proizvodnu delatnost. Ona obuhvata one organizacione delove proizvođačkog preduzeća u kojima se proizvode proizvodi zbog kojih je ono i osnovano.
Na primer, u jednoj fabrici sokova, u osnovnu delatnost spadaju: proizvodnja koncentrata soka, priprema soka i njegovo flaširanje.
Pored njih u osnovnu delatnost spada i priprema proizvodnje i slične delatnosti, odnosno
organizacioni delovi koji na odgovarajući način doprinose normalnom funkcionisanju procesa rada unutar osnovne delatnosti.
Po pravilu, proizvodi osnovne delatnosti se izrađuju za tržište. Kao takvi „nose“ i sve troškove prozvođačkog preduzeća, pa se zato i zovu „nosioci troškova“.
Oni predstavljaju i nosioce uspeha, jer se prilikom njihove prodaje javlja i određeni rezultat.

Sporedna delatnost obuhvata one organizacione delove proizvođačkog preduzeća koji se bave oplemenjivanjem otpadnih materijala ili daljom preradom proizvoda osnovne delatnosti.
Tu spadaju i organizacioni delovi koji se bave proizvodnjom ambalaže za pakovanje proizvoda iz osnovne delatnosti.
Proizvodi iz sporedne delatnosti takođe imaju karakter robne proizvodnje, odnosno namenjeni su tržištu. Prema tome i oni predtavljaju nosioce troškova.

Pomoćna delatnost obuhvata one organizacione delove proizvodne delatnosti čiji je zadatak da obezbede normalne uslove za funkcionisanje osnovne i sporedne delatnosti,a takođe i neproizvodnih delatnosti.
Rezulti rada pomoćne delatnosti ne proizvode se za tržište,pa nemaju karakter nosilaca troškova (izuzetno, i usluge pomoćne delatnosti se mogu javiti kao nosioci troškova, ukoliko služe za prodaju trećim licima, ili kada se vrše za sopstveno skladištenje, sopstvene inveticije i sopstveno investiciono održavanje).

Neproizvodna delatnost proizvođačkog preduzeća

Sa gledišta funkcije koju obavljaju, i organizacioni delovi neproizvodnih delatnosti mogu se svrstati u tri uže celine:
1. nabavka,
2. prodaja i
3. uprava.

Nabavka obuhvata organizacione delove koji se bave nabavkom materijala i drugih faktora procesa rada, kao i organizacione delove koje nabavljeni materijal zaprimaju, čuvaju i izdaju.

Prodaja obuhvata organizacione delove čiji je zadatak prodaja kupcima,kao i one u kojima se proizvodi čuvaju, da bi se kasnije otpremili kupcima.
Uprava obuhvata sve organizacione delove koji na određeni način i u određenom vidu povezuju sve ostale organizacione delove u preduzeću. Tu spadaju: direkcija, opšta služba, računovodstvo i dr.

Mesta troškova iz osnovne i sporedne delatnosti čine usluge nosiocima troškova, za razliku od pomoćne delatnosti i neproizvodnih službi koje vrše usluge za mesta troškova iz osnovne i sporedne delatnosti, a takođe i međusobno.
Usluge mesta troškova iz proizvodnih delatnosti mogu se izraziti u određenim naturalnim jedinicama mere, za razliku od neproizvodnih jedinica gde je to nemoguće.
Šta uzeti kao jedinicu mere za izračunavanje učinaka proizvodnih mesta troškova zavisi od toga šta se javlja kao nosilac troškova kojem se usluge vrše.
Postoje dva osnovna tipa nosilaca troškova:
1. masa proizvoda i
2. individualne porudžbine.

Ako se kao nosilac toškova javlja masa proizvoda, usluge mesta troškova iz proizvodne delatnosti izraziće se u naturalnim jedinicama mere.
Ako mesta troškova iz proizvodne delatnosti vrše usluge individualnim porudžbinama, izraženim u odgovarajućim radnim nalozima, koji se odnose na različite proizvode, naturalne jedinice nisu podobne za izražavanje veličine njihovog učinka.
Izbor prave jedinice mere predstavlja jednu od osnovnih pretpostavki za dobijanje tačnih podataka o visini troškova pojedinih proizvoda kao konačnih nosilaca troškova.
U proizvodnji po individualnim porudžbinama učinak mesta troškova iz proizvodne delatnosti najčešće se izražava u časovima izrade ili u mašinskim časovima.
Svaka dobro izabrana jedinica mere mora da ispunjava sledeće uslove:
• mora biti lako i tačno utvrdiva i razumljiva,
• mora da obezbedi jasnu predstavu o količini izvršenih usluga,
• treba da je proporcionalna opštim varijabilnim troškovima datog mesta troškova,
• shodno principu uzročnosti mora da omogući što pravilniju dodelu opštih troškova pojedinim nosiocima troškova i
• mora da bude što nezavisnija od promena u strukturi radnih naloga, od promena u veličini serije, supstitucije materijala i sl.

3. OBRAČUN MESTA TROŠKOVA PO RAZLIČITIM SISTEMIMA OBRAČUNA

3.1. Sistemi obračuna troškova i učinaka

Svaki sistem obračuna troškova predstavlja skup načela, metoda i postupaka obrade predmeta obračuna (stvarnih troškova i ostvarenih učinaka) s ciljem da zadovolje pomenute informacione potrebe.

Sistemi obračuna mogu se razlikovati:
• po vremenskom kriterijumu i
• po kriterijumu sadržine cene koštanja.

Po vremenskom kriterijumu treba razlikovati:
• sistem obračuna po stvarnim troškovima (odnosi se na prošle, stvarno nastale troškove obračunskog perioda),
• sistem obračuna po normalnim troškovima (zasniva se na korišćcenju prošlih prosečnih troškova u nizu perioda) i
• sistem obračuna po standardnim troškovima (koncept unapred utvrđenih budućih troškova jedinice učinka).

Po kriterijumu sadržine cene koštanja razlikuju se:
• sistemi obračuna po punim troškovima (u fazi proizvodnje u cenu koštanja uključuje odgovarajući iznos svih troškova proizvodnje, a u rashode prodatih proizvoda u fazi realizacije još i odgovarajući iznos svih troškova uprave i prodaje) i
• sistemi obračuna po delimičnim troškovima (u cenu koštanja u fazi proizvodnje uključuje pripadajuće iznose samo određenih troškova proizvodnje,a u rashode realizovanih proizvoda u fazi realizacije još i odgovarajuće iznose samo nekih troškova uprave i prodaje).

Primenom oba kriterijuma dobija se ukupno šest sistema obračuna troškova, najčešće se koriste sledeća tri:
1. sistem obračuna po stvarnim troškovima (sistem po punim troškovima, usmeren na prošle troškove),
2. sistem obračuna po standardnim troškovima (sistem po punim troškovima usmeren na unapred utvrđene troškove) i
3. sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima (sistem obračuna po delimičnim troškovima, usmeren na unapred utvrđene varijabilne troškove).

3.2. Sistem obračuna po stvarnim troškovima

Prvi deo obračuna, obračun po vrstama troškova, treba da obezbedi podatke o predmetu obračuna za sva ostala područje obračuna. Predmet obračuna u narednim fazama obračuna jesu stvarno nastali troškovi preduzeća u toku obračunskog perioda, nezavisno od sistema obračuna na kome se pogonski obračun zasniva. Reč je o primarnim troškovima preduzeća kao novčanom izrazu trošenja materijalnih dobara, prava i usluga napravljenih izvan preduzeća ili stvorenih unutar preduzeća u prethodnim periodima. Ovaj obračun mora da odgovori zahtevima potpunosti, homogenosti i jasnog podvajanja vrsta troškova.

Raščlanjavanje primarnih troškova preduzeća treba da odgovori zadacima koji se pred obračun vrsta troškova postavljaju.
Osnovna podela primarnih troškova po vrstama je na:
1. troškove materijala izrade
2. troškove ostalog materijala
3. troškove goriva, energije i sl.
4. troškove plata, naknada i dr.
5. troškove usluga
6. amortizaciju
7. troškove poreza, taksa, doprinosa i sl.
8. troškove finansiranja
9. ostale primarne troškove.

Za svaku vrstu primarnih troškova otvara se poseban račun za njihova obuhvatanje.
Računi primarnih troškova, za šta je predviđena klasa 5, treba da pokažu šta i koliko se troši u preduzeću.Ukupan iznos svih primarnih troškova su troškovi svih učinaka u preduzeću proizvedenih u istom obračunskom periodu, bez obzira na stepen njihove dovršenosti.
Klasa 5 u vezi sa troškovima obuhvata sledeće dvocifrene grupe:

51 - troškovi materijala,energije,rezervnih delova i sitnog inventara.
52 - troškovi zarada
53 - troškovi proizvodnih usluga
54 - troškovi amortizacije i rezervisanja
55 - nematreijalni troškovi

Podaci o troškovima sadržani u klasi 5 ne pružaju uvid u visinu troškova po organizacionim delovima u kojima su nastali, niti po proizvodima (nosiocima treoškova)
koji su ih izazvali. Pred obračun troškova postavlja se zadatak da preuzete troškove prenese na nosioce troškova kao njihove krajnje izazivače.
Koliko od ukupnih primarnih troškova otpada na pojedine proizvode, kao konačne nosioce troškova, najčešće je nemoguće direktno utvrditi (sem kod troškova materijala za izradu). Da bi se do tačne cene koštanja pojedinih proizvoda što lakše i brže došlo, potrebno je da se u okviru klase 9 otvore odgovarajući računi mesta i nosilaca troškova.

3.2.1. Alokacija primarnih vrsta troškova

Ukupno preneti i korigovani troškovi prenose se prvo na mesta troškova, odnosno najpre se uvrđuju troškovi užih organizacionih delova. Samo prenošenje troškova naziva se alokacija ili raspored primarnih troškova.
Da bi raspored primarnih troškova bio tačan moraju da budu ispunjena dva uslova:
- prvo, moraju se u klasi 9 preuzeti svi troškovi koji će se uključivati u cenu koštanja.
Preuzimanje troškova iz finansijskog u pogonsko knjigovodstvo vrši se preko računa
902-račun za preuzimanje troškova i
- drugo, raspored na mesta i nosioce troškova mora da bude izvršen shodno principu uzročnosti.
Princip uzročnosti predstavlja najznačajniji prinip u obračunu troškova. Njegova suština ogleda se u zahtevu da se za nastale troškove terete njihovi izazivači, i to u meri u kojoj su ih i prouzrokovali. Dosledno pridržavanje ovog principa garantuje dobijanje tačne cene koštanja.

Za razliku od drugih primarnih vrsta troškova, troškovi ostalog i pomoćnog materijala predstavljaju direktne troškove nosilaca troškova. Zato se oni u drugoj fazi obračuna direktno vezuju za odgovarajuće račune mesta troškova. Sve ostale primarne vrste troškova predstavljaju opšte troškove, koje prenosimo na mesta troškova.
Alociranje primarnih troškova na mesta troškova može se vršiti na dva načina:
1. neposredno na osnovu odgovarajuće dokumentacije i
2. posredno, pomoću tzv. „ključeva“.

Neposredno alociranje primarnih vrsta troškova moguće je u slučajevima kada se iz odgovarajuće dokumentacije jasno vidi na koja se mesta troškova odnose i u kom iznosu.
(npr. Troškovi ostalog materijala na osnovu trebovanja, troškovi zarada na osnovu radnih lista izrade...)
Ako nije ispunjen jedan od ova dva uslova, ti troškovi se moraju alocirati posredno.
Kod posrednog alociranja primarnih vrsta troškova, ne može se iz odgovarajuće dokumentacije utvrditi koje je mesto troškova i u kom iznosu troškove izazvalo.
U tom slučaju se kao osnov za alociranje koriste „ključevi“.
Između primarne vrste troškova koja se alocira i „ključa“ na osnovu kojeg se to vrši mora da postoji direktno proporcionalan (uzročan) odnos.
On će biti zastupljen samo u slučaju ako se za ključ uzme ono što predstavlja glavnog prouzrokovača odgovarajuće vrste troškova.

3.2.2. Obračun i obuhvatanje sekundarnih troškova (učinaka pomoću mesta troškova)

Krajnji cilj je proizvodna cena koštanja nosilaca troškova, proizvodna cena koštanja završenih proizvoda i komercijalna cena koštanja prodatih proizvoda, u koju svrhu opšti troškovi mesta troškova treba da budu upućeni na odgovarajuće nosioce troškova i prodate proizvode. Međutim neposredan odnos sa nosiocima imaju samo konačna mesta troškova.Primarni troškovi koji su rasporedjeni po mestima troškova predstavljaju rezultat trošenja faktora procesa rada nabavljenih van preduzeća ili stvorenih u preduzeću i prethodno aktiviranih na nekom od računa zaliha.
S obzirom da se u procesu rada ne troše samo ovi faktori procesa rada ,već i oni stvoreni u preduzeću u tekućem obračunskom periodu i koji se ne aktiviraju ni na jednom od računa stanja (jer se odmah troše) tzv.interne usluge, proknjiženi troškovi po mestima troškova ne predstavljaju ukupne troškove pojedinih mesta troškova.
Zbog toga se sprovodi interni obračun između mesta troškova kako bi se kompletirali njihovi ukupni troškovi.
Sekundarni troškovi su troškovi samo za mesta troškova, i to samo onih koja troše interne učinke pomoćnih mesta troškova. Njihove ukupne troškove predstavljaju zbir primarnih i sekundarnih troškova.

Jedan celovit obračun sekundarnih troškova pretpostavlja:
• utvrđivanje količina internih učinaka po mestima troškova davaocima i primaocima tih usluga
• utvrđivanja cena tih učinaka i
• vrednosno obuhvatanje prometa internih učinaka.

Utvrđivanje količina internih učinaka pokreće pitanje jedinica za izražavanje pomoćnih mesta troškova.
Kod pomoćnih mesta troškova proizvodnog karaktera imamo direktno merenje i izražavanje učinaka.
Indirektno izražavanje učinaka pomoćnih mesta troškova služi se poznatim veličinama za mesta troškova kojima se učinci daju, a to su ključevi za realokaciju sa MT-davalaca na MT-primaoce internih učinaka.

Način izračunavanja ukupnih troškova mesta troškova iz pomoćnih i neproizvodnih delatnosti zavisi prvenstveno od toga kako su ona međusobno uslovljena (povezana).
Za potpuno uslovljena mesta troškova ukupni troškovi se izračunavaju na složeniji način, a za otvoreno uslovljena mesta troškova na drugi jednostavniji način.
Potpuno uslovljeno mesto troškova je ono koje sa bar jednim mestom troškova ima međusobnu razmenu usluga. Iz toga proizilazi uslov da poznavanje njegovih ukupnih troškova pretpostavlja prethodno poznavanje ukupnih troškova mesta troškova čije usluge koristi, što se pojavljuje kao problem. Ovaj problem se rešava na dva načina:
- sistemom linearnih jednačina ili
- metodom zadataka

Nakon utvrđivanja ukupnih troškova potpuno uslovljenih mesta troškova vrši se raspored njihovih troškova, a zatim se raspoređuju sekundarni troškovi mesta troškova koja nisu potpuno uslovljena i troškovi mesta troškova čiji troškovi ne čine deo cene koštanja za bilansiranje, tj. čiji se troškovi prenose na račun 982 - troškovi perioda.
Računi mesta troškova primaoca usluga zadužuju se i za iznose sekundarnih troškova koje su oni prouzrokovali s druge strane za iste iznose se odobravaju računi mesta troškova davalaca ovih usluga.

Nakon njihovog obuhvatanja računi pomoćnih mesta troškova su zaključeni. Na svakom od njih ostali su zabeleženi ukupni troškovi mesta troškova koje ti računi predstavljaju. Svi opšti troškovi, sem dela koji predstavlja rashode firme, slegli su se na konačna mesta troškova, čime je pripremljena vrednosna osnova za utvrđivanje kalkulacionih kvota opštih troškova.

3.2.3. Utvrđivanje cene učinaka konačnih mesta troškova

Kod sistema obračuna po stvarnim troškovima, obezbeđenje podataka za što tačniju kalkulaciju konačnih učinaka preduzeća, spada u najvažniji zadatak obračuna mesta troškova.
Obračun mesta troškova u krajnjoj liniji služi obračunu nosilaca troškova, pa samim tim, on podrazumeva i utvrđivanje kalkulacionih kvota opštih troškova glavnih mesta troškova za zaračunavanje opštih troškova pojedinim nosiocima troškova.
Glavna pretpostavka za to je dobar izbor jedinica učinaka glavnih mesta troškova, odnosno ključeva za njihovo alociranje za nosioce troškova.
Kalkulaciona kvota po jedinici učinka jednaka je količniku ukupnih troškova mesta troškova i učinka mesta troškova.
Za najbolju se smatra ona jedicina učinka koja na najbolji način označava zaposlenost, obim aktivnosti, ukupno naprezanje glavnih mesta troškova u vezi nosilaca troškova na kojima rade.

3.3. Sistem obračuna po standardnim (planskim) troškovima

Težište obračuna troškova po planskim troškovima je na kontroli troškova pojedinih mesta troškova. To se postiže upoređivanjem njihovih stvarno nastalih troškova sa unapred utvrđenim planskim troškovima, razlika između njih predstavlja prekoračenje ili sniženje troškova.
Metodološki posmatrano, osnovna razlika obračuna po planskim troškovima u odnosu na obračun po stvarnim troškovima je u tome što se tzv. prethodna mesta troškova priznaju na teret ostalih mesta troškova u visini planiranih, a ne stvarno nastalih troškova. To važi i za priznavanje konačnih mesta troškova, koja se priznaju na teret nosilaca troškova za planirane, a ne stvarno nastale troškove.
Sistem obračuna po planskim troškovima je u odnosu na sistem obračuna po stvarnim troškovima složeniji zbog:

1. većeg broja računa sa kojima radi- veći je broj računa jer se u obračunu po planskim troškovima radi ne samo o knjiženju stvarnih već i planskih troškova, utvrđivanju odstupanja od planskih uslova i dr.;

2. potrebe obavljanja pripremnih radnji- pripremne radnje karakteristične za sistem obračuna po planskim troškovima su:
-izrada normativa utrošaka direktnih varijabilnih troškova. Planiranje normativa utrošaka pojedinačnih (direktnih) varijabilnih troškova uglavnom podrazmeva izradu normativa utrošaka materijala i zarada izrade po jedinici konkretnog proizvoda ili usluge
-planiranje zadataka mesta troškova. Uglavnom se vrši za proizvodna mesta troškova kod kojih se učinak može izraziti odgovarajućoj jedinicom mere. Planiranje zadataka mesta troškova se vrši zbog obaveze utvrđivanja odstupanja u zaposlenosti i efikasnosti pojedinih mesta troškova, a i zbog stavranja osnova za planiranje njihovih troškova. Za definisanje zadataka pojedninih mesta troškova bitno je znati njihov normalan kapacitet, što podrazumeva očekivanu prosečnu proizvodnju u nizu godina u normalnim okolnostima.
-planiranje troškova, tj. Izrada planskih kalkulacija cena koštanja učinaka mesta troškova. Na osnovu planiranih zadataka mesta troškova pristupa se planiranju njiihovih troškova, odnosno izradi planskih cena koštanja njihovih usluga.
Planiranje troškova bi se vršilo uzimanjem u obzir broja zaposlenih, planiranih bruto cena rada, planirane amortizacije i na osnovu iskustvenih trošenja ostalih materijala i ostalih elemenata potrošnje, obračunatih po planiranim nabavnim cenama ili, kao fiksni iznosi na bazi iskustva.

3. Neefikasnost u radu. Znači da je za vreme stvarnog rada bio podvačaj norme. U tom vremenu kad je rađeno, a proizvedeno je manje nego što je to normom predviđeno, nastajali su i fiksni i opšti varijabilni troškovi. Ni ovi troškovi se ne mogu uključiti u cenu koštanja za bilansiranje učinaka,jer predstavljaju izgubljene, tj. neostvarene učinke tih mesta troškova.

Da bi se ubrzao postupak planiranja, vrše se odgovarajuće pripreme. Posebno značajan preduslov za uspešno funkcionisanje ovog sistema predstavlja izbor adekvatnih mesta troškova. On će biti ispunjen ako se prilikom izbora mesta troškova, pored čisto kalkulacionih, uzmu u obzir i zahtevi sa gledišta razgraničenja odgovornosti.
Za svako mesto troškova ponaosob najpre se planira količina učinaka koje ono treba da ostvari u toku poslovne godine.
Posle planiranja zadataka vrši se planiranje pojedinih vrsta troškova, takođe i za svako mesto troškova ponaosob.
Pri planiranju zadataka pojedinih mesta troškova, prvo se planiraju zadaci mesta troškova iz osnovne delatnosti, zatim sporedne i na kraju iz pomoćne delatnosti.
Planiranje mesta troškova iz osnovne delatnosti zahteva:
1. efektivni obim proizvodnje ostvaren u jednoj od prethodnih godina
2. prosečni obim proizvodnje ostvaren u nekoliko prethodnih godina
3. plan prodaje
4. potpuno korišćenje kapaciteta (teorijski kapacitet)
5. praktični kapacitet (teorijski umanjen za nužne zastoje)

3.3.1. Planiranje troškova

Smisao planiranja troškova je u tome da se za svaki organizacioni deo ponaosob utvrdi realna veličina pojedinih vrsta primarnih i sekundarnih troškova koji bi u njemu trebalo da nastanu. Osnovna problematika svodi se na pravilno utvrđivanje količinske komponente planskih troškova.
Proizvodnim mestima troškova treba planirati posebno opšte fiksne troškove, a posebno varijabilne troškove, dok se neproizvodnim mestima planiraju samo opšti fiksni troškovi. Proizvodnim mestima troškova koja rade na izradi konačnih nosilaca troškova treba planirati i pojedinačne varijabilne troškove, prvenstveno troškove materijala za izradu.
Što se stvarno nastalih troškova materijala za izradu tiče oni se u drugoj fazi obračuna po planskim troškovima prenose na mesta troškova (stvarna količina x planska cena), a ne direktno na teret nosilaca, kao u obračunu po stvarnim troškovima.

Planiranje opštih fiksnih troškova

Planske kvote opštih fiksnih troškova predstavljaju vrednosne osnove, na bazi kojih se priznavaju odnosna mesta troškova na ime planom predviđenog pokrića opštih fiksnih troškova. Ukoliko ostvarena količina usluga u toku godine za koju je vršeno planiranje bude manja ili veća od planirane, razlika će predstavljati negativno ili pozitivno odstupanje od planirane zaposlenosti.
Za razliku od proizvodnih mesta troškova, ukupno planirani opšti fiksni troškovi neproizvodnih mestima troškova dele se sa 12 i tako se utvrđuje njihova planska kvota za jedan mesec. Za taj iznos odobrava se, krajem svakog meseca, odgovarajuće neproizvodno mesto troškova, a ono se u toku meseca zadužuje za sve stvarno nastale troškove.

Planiranje opštih varijabilnih trškova

Opšte varijabilne trškove izazivaju usluge proizvodnih mesta troškova, pa je i odnos između količine proizvodnih usluga i ukupnih opštih varijabilnih troškova po pravilu proporcionalan. Samim tim, iznos opštih varijabilnih troškova po jedinici usluge je konstantan.
Potrebno je najpre utvrditi njihov iznos po jedinici usluge, pa množenjem tako utvrđenog iznosa sa količinom usluga planiranom na bazi plana proizvodnje, lako se utvrđuju ukupno planirani opšti varijabilni troškovi, za svako mesto troškova ponaosob.

Planiranje pojedinačnih varijabilnih troškova

Pojedinačni varijabilni troškovi predstavljaju direktne troškove nosilaca troškova. Tu spadaju troškovi osnovnog i pomoćnog materijala (troškovi materijala za izradu), kao i posebni pojedinačni troškovi.
Problematika planiranja troškova materijala za izradu svodi se na utvrđivanje normativa, tj. normalnih količina pojedinih vrsta osnovnog i pomoćnog materijala koje po jedinici konačnog učinka troše odgovarajuća mesta troškova. Proizvod tako utvrđenih planskih količina i stvarnih nabavnih cena predstavlja planske troškove materijala po jedinici.

3.3.2. Obuhvatanje troškova i učinaka u pogonskom obračunu po standardnim troškovima

U prvoj fazi obračuna, preko računa klase 5, obuhvataju se stvarno nastali primarni troškovi, kao proizvod stvarno utrošenih količina i njihovih planskih nabavnih cena. Pogonski obračun zasnovan na standardnim troškovima, razlaže stvarne troškove na standardni deo troškova i odstupanja stvarnih od standardnih troškova.
Pa se u drugoj fazi obračuna stvarno nastali primarni troškovi prenose na teret mesta troškova u celini. Za njih se vezuju i troškovi materijala za izradu, za razliku od obračuna po stvarnim troškovima gde se oni direktno prenose na nosioce troškova. Knjiženje primarnih troškova po mestima troškova uključuje dve bitne stvari: vezivanje troškova za mesta troškova i raščlanjavanje opštih troškova na opšte varijabilne i opšte fiksne troškove.
Knjiženje stvarnih troškova po mestima troškova pretpostavlja pripremu naloga za knjiženje, u kome su jasno podvojeni troškovi materijala izrade, troškovi zarada izrade i posebni pojedinačni troškovi na jednoj strani, od opštih varijabilnih i opštih fiksnih troškova na drugoj strani. Knjiženje sekundarnih troškova se vrši tako što se za stvarno utrošene količine internih usluga, vrednovane po planskim cenama zadužuju primaoci, a odobravaju davaoci odnosnih vrsta internih usluga.
Preuzimanje početnog stanja zaliha,vrši se na sledeći način.
Zadužuje se račun 950- Nosioci troškova, za plansku cenu koštanja nedovršene proizvodnje i račun 960- Gotovi proizvodi, za plansku cenu koštanja gotovih proizvoda. A računi 959- odstupanja u troškovima nosioca troškova i 969- odstupanja u troškovima gotovih proizvoda, će se zadužiti ili odobriti za razliku između stvarne i planske cene koštanja zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda, dok će se odobriti račun 900- račun za preuzimanje zaliha, za stvarnu cenu koštanja početnih zaliha nedovršenih i gotovih proizvoda.
Preuzimanje troškova, vrši se tako što se zadužuju računi grupe 92, 93, i 94
za stvarno nastale troškova, a odobrava se račun 902 za ukupan iznos.
Međusobni obračun između mesta troškova vrši se tako što se zadužuju računi stvarnih troškova korisnika usluga, a odobravaju računi planiranih troškova davalaca usluga.

3.4. Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima

Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima za razliku od prethodna dva sistema donosi jednu važnu kvalitativnu novinu. To je cena koštanja proizvoda koja uključuje direktrne i opšte varijabilne troškove proizvodnje i još opšte varijabilne troškove uprave i prodaje.
Novo je samo to što su mesta troškova i pojavno i stvarno centri odgovornosti za varijabilne troškove.
Jedino što treba napomenuti vezano je za izbor jedinica učinaka mesta troškova gde će kalkulacija konačnih učinaka preduzeća sadržavati standardne troškove materijala izrade, zarada izrade i opšte varijabilne troškove proizvodnje i prodaje kao i standardne posebne pojedinačne troškove proizvodnje ili i prodaje.
Kontni plan pogonskog obračuna zasnovanog na ovom sistemu obračuna razlikova će se od onog pripremljenog za obračun po punim standardnim troškovima po tome što po mestima troškova ne treba predvideti račune za obuhvatanje opštih fiksnih troškova .

Primena ovog sistema u obračunu mesta troškova

U prvoj fazi obračuna preuzimaju se početna stanja zaliha učinaka od finansijskog knjigovodstva. Zalihe se u finansijskom knjigovodstvu bilansiraju po punoj standardnoj
ceni koštanja proizvodnje praćene odgovarajućim odstupanjima od standardnih troškova.
Odmah po preuzimanju zaliha vrši se korigovanje njihove vrednosti do nivoa standarde varijabilne cene koštanja izuzimanjem standardnih opštih fiksnih troškova sa računa nosilaca troškova i gotovih proizvoda.
U drugoj fazi obračuna ukupni primarni troškovi preduzeća rašćlanjeni po vrstama utrošenih činilaca obuhvaćeni na računima klase 5 pruzimaju se od finansijskog knjigovodstva i vezuju za mesta troškova ili i za nosioce troškova, a ovaj put i za troškove perioda. Među ovim troškovima nalaze se varijabilni i fiksni troškovi.
Saglasno sistemu obračuna po standardnim varijabilnim troškovima za mesto troškova vezani su samo varijabilni trškovi.
Stvarni primarni troškovi fiksnog karaktera nisu vezani za mesta troškova, niti će biti tekuće dodeljivani nosiocima troškova. Oni su odmah u ukupnom iznosu stavljeni na teret troškova perioda.
Svaki učinak pa tako i učinci pomoćnih mesta troškova nezavisno od toga da li imaju karakter nosilaca troškova ili se tekuće troše i predstavljaju sekundarne troškove mesta troškova koja ih troše, imaju svoju količinsku i cenovnu komponentu. Ovaj sistem obračuna troškova donosi novinu u pogledu cenovne komponente učinaka pomoćnih mesta troškova i sekundarnih troškova. U skaldu sa njegovim osnovnim postulatom po kome nosioci troškova u fazi proizvodnje i nosioci uspeha u fazi prodaje snose samo standardne varijabilne troškove, interni učinci pomoćnih mestra troškova mogu biti zaračunati drugim, pa tako i glavnim mestima troškova – prmaocima tih usluga samo po ceni koštanja koja ne sadrži opšte fiksne troškove. Podrazumeva se da nosiocima troškova pomoćne proizvodne delatnosti takođe mogu biti zaračunati samo standardni varijabilni troškovi delimičnih učinaka pomočnih mesta troškova koja na tim nosiocima rade.

ZAKLJUČAK

Glavni cilj obračuna troškova po stvarnim troškovima je naknadna kalkulacija proizvoda.
Saglasno principu potpunog prevaljivanja troškova sve vrste troškova biće zaračunate nosiocima troškova. Svi troškovi proizvodnje u njihovom stvarnom iznosu konstituišu proizvodnu cenu koštanja nosilaca troškova, a svi neproizvodni troškovi dopunjuju komercijalnu cenu koštanja realizovanih proizvoda.
Dok potpuno prevaljivanje neproizvodnih troškova na nosioce uspeha ne utiče na periodični rezultat zato što je reč o troškovima perioda, dotle potpuno prevaljivanje troškova proizvodnje na nosioce troškova ima (putem promena stanja zaliha) uticaj na periodizaciju troškova i rezultata.
Rezultat njegove primene je promenljiva proizvodna cena koštanja jedinice proizvoda.

Za razliku od stvarnih troškova koji pokazuju koliko troškovi iznose standardni troškovi pokazuju koliko troškovi u datim proizvodno-tehničkim uslovima treba da iznose.
Sistem obračuna troškova po standardnim troškovima zasnovan je na objektivnim standardima, alocira na nosioce troškova u fazi proizvodnje samo standardne delove varijabilnih i fiksnih troškova proizvodnje. Ostatak stvarnih troškova predstavlja rashod tekućeg perioda.
Obračun troškova po standardnim troškovima, u odnosu na obračun po stvarnim troškovima, sužava pojam troškova proizvoda, prepoznajući troškove perioda i među troškovima proizvodnog funkcionalnog područja.
Reč je o nastalim troškovima po osnovu nedovoljne ekonomičnosti trošenja varijabilnih proizvodnih činilaca, nedovoljne efikasnosti tekućeg direktnog rada i neiskorišćenog kapaciteta proizvodnje, koji ne mogu biti uključeni u bilansnu vrednost zaliha, već postaju rashodi bez odlaganja.
Obračun po standardnim troškovima nudi relativno stabilnu, međuperiodično uporedivu cenu koštanja obračunatu unapred.
Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima predstavlja ugrađenu analizu prelomne tačke u sistem računovodstvenog obuhvatanja i izveštavanja o troškovima i rezultatu.Glavna suštinska novina obračuna po standardnim varijabilnim troškovima sastoji se u tome što se koncept troškova proizvoda sužava samo na standardne varijabilne troškove proizvodnje.
U troškove perioda uključuje pored neproizvodnih troškova još i opšte fiksne troškove u celini. Komercijalnu cenu koštanja proizvoda ovaj obračun kompletira uključivanjem još samo standardnih varijabilnih troškova prodaje.

LITERATURA

1) Kovačević, M., Sistem obračuna troškova, „Privredna štampa“, Beograd, 1982.

2) Petrović, Z., Upravljačko računovodstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006.

3) Stevanovic, N., Sistem obračuna troškova, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2009.

4) Stevanović, N., Malinić, D., Milićević, V., Upravljačko računovodstvo, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2010.

5) http://www.ef.uns.ac.rs/Download/racunovodstvons/2009-04-10_rashodi_i_troskovi_obracun_proizvodnje.pdf, 3.3.2011.
Rashodi i troškovi

6) http://www.scribd.com/doc/25556676/Savremeni-Sistemi-Obracuna-Troskova, 3.3.2011.
Savremeni izazovi obračuna troškova i učinaka

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE | FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU | OPERATIVNI I STRATEGIJSKI MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA | SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi