|
ALKOHOLIČARSKA LIČNOST
Shvatajući
alkoholizam prvenstveno kao medicinski, a zatim i kao socijalni problem
posle niza naučnih i eksperimentalnih ispitivanja, Svetska zdravstvena
organizacija (SZO) obrazovala je Potkomitet za problem alkoholizma,
koji je 1951. god. u Kopenhagenu organizovao Prvi evropski seminar, za
rasvetljavanje alkoholizma i pronalaženje borbe i načina lečenja. Potkomitet
za pitanja alkoholizma SZO dao je definiciju alkoholizma, odnosno hroničnog
alkoholičara. Po toj definiciji hroničnim alkoholičarem se smatra
ona osoba koja je prekomerno uzimala alkoholna pića, a njena
zavisnost od alkohola je tolika da pokazuje duševne poremećaje ili takve
manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja,
odnosa s drugim ljudima, kao i socijalnog i ekonomskog stanja.
Ova definicija je odigrala istorijsku ulogu u shvatanju suštine alkoholizma
i razvoju alkohologije kao nauke. Ona je pokazala mnoge nedostatke, pogotovo
kada se koristila u svakodnevnom praktičnom radu. Ovom definicijom su
bili obuhvaćeni samo oni oblici opijanja koji su po svojim razmerama prelazili
uobičajene, tradicionalne načine upotrebe alkohola, odnosno socijalno
prihvaćenog ponašanja u vezi s upotrebom alkohola u određenoj društvenoj
zajednici, bez obzira na etiološke uzroke koji dovode do takvog ponašanja.
Prema ovoj definiciji koja je i danas u upotrebi, alkoholičarem se smatra
i osoba koja pokazuje samo socijalne i ekonomske teškoće i osoba koja
pokazuje samo prodromalne znake alkoholne bolesti. Definicija ne govori
bliže o prirodi i vrsti somatskih i psihičkih poremećaja niti o načinima
njihove identifikacije. Vladimir Hudolin (1972) je iz praktičnih razloga
modifikovao definiciju alkoholizma SZO u želji da je učini pristupačnijom
i korisnijom svima koji se bave problemom alkoholizma a naročito lekarima,
psiholozima, socijalnim radnicima i drugim. Ta definicija glasi: Alkoholičar
je osoba koja je dugotrajnim, prekomernim pijenjem postala ovisna o alkoholu
(psihički, fizički ili oboje) te su se usled toga razvile zdravstvene
(psihička ili fizička oštećenja) te socijalne poteškoće pristupačne klasičnim
medicinskim i socijalnim dijagnostičkim postupcima. Spomenuti simptomi
moraju biti prisutni, a ne smeju se samo pretpostavljati i na temelju
anamnestičkih podataka o prekomernom pijenju zaključivati da bolesnik
boluje od alkoholizma. Danas postoji veliki broj definicija alkoholizma,
ali sve više preovladava mišljenje da se ne može dati jedna primenjiva
definicija, jer je alkoholizam multifaktorijalno uslovljen, multidimenzionalni
biološko-psihosocijalni poremećaj koji nastaje na bazi mnogih interakcija
između individualnih faktora (biološko-psiholoških) i faktora sredine
(psiholoških, socijalnih, kulturnih, ekonomskih i dr. ) koje je često
teško identifikovati, odnosno utvrditi način i stepen njihove participacije
u nastanku alkoholne bolesti.
Jelinek je načinio izvanrednu semu simptoma-simptomatskog alkoholizma-i
obradio sve i najmanje faze kroz koje prolazi alkoholičar. On je izdvojio
četiri grupe simptomatskih alkoholičara, označivši ih terminom markirano
stanovništvo gde je alkoholizam u prvoj grupi simptom postojeće neuroze,
u drugoj simptom mentalno defektne ličnosti, u trećoj simptom psihopatološkog
zbivanja u ličnosti, i u četvrtoj simptom hipotetičke konstitucionalne
ličnosti.
Dospevši u situaciju da piju, svi oni postaju simptomatski alkoholičari
kod kojih veoma rano nastaje povišena tolerancija prema alkoholu, da bi
se posle toga dugo vremena održavala na istoj visini. Ubrzo nastaje prvo
pomračenje- nepotpuna retrogradna amnezija stvorena alkoholom. Posle toga
alkoholičar obično pije potajno, skriva se od društva, biva obuzet mišlju
o piću, pije halapljivo i izbegava da govori o piću da se ne bi odao.
Ubrzo pomućenja postaju sve češća-opijanja su sve brojnija. U daljem razvoju
alkoholizma nastaje faza kad se javlja “gubitak kontrole”.
Ona predstavlja početak toksikomanskog perioda za čiji je razvoj potrebno
oko osam godina alkoholičarskog staža. Posle toga nastaju polimorfne faze:
racionalizacija, prebacivanja od strane porodice, odnosno od društva,
stalna griža savjesti, gubitak prijatelja, promena načina života porodice,
gubitak posla, razdražljivost, stalni sukobi u društvu i prva hospitalizacija.
Alkoholičar se osigurava u piću, stvarajući zalihe, počinje da konzumira
alkohol i ujutro. Sad mu je potrebna mnogo manja količina alkohola da
bi nastalo pomračenje. U toj fazi smanjene tolerancije javljaju se neodređeni
strah, premor, psihomotorna kočenja i dr. Uzimanje pića otklanja neke
simptome alkoholizma-strah, drhtanje ruku da bi poslije prestanka dejstva
alkohola ti isti simptomi zahtjevali novu količinu alkohola za svoje otklanjanje.
Ta faza obično nije duga, jer nastaje osećanje propasti, nemoći, kad bolesnik
priznaje da je pobeđen. Iskustva pokazuju da je ta faza vrlo pogodna za
lečenje toksikomana, jer su tada bolesnici svesni da se tako dalje više
ne može i obično se predaju tražeći lekarsku pomoć
2. Istorija alkoholizma
Kada je reč o alkoholizmu Veoma rano, još u starom veku počinje shvatanje
da je reč o bolesti, tako da je već u 14 veku dolazi do značajnijeg proučavanja
alkoholizma kao bolesti, kada je tretiran ne samo kao medicinski problem
veći kao negativna vaspitna, tj loša društvena pojava. Sve do 18 i 19
veka smatralo se da je alkoholizam pojava tipična za karakter asocijalnih
ličnosti, sklonosti marginalnih društvenih grupa I beskučnika, a time
alkoholičar tretiran kao osoba moralno manje vredna. Najčešće se alkoholičarem
smatra ličnost zavisna od alkohola, s posledicama na fizičkom, psihičkom
I socijalnom planu, a alkoholizam tretiran kao bolest zavisanosti. Medicinska
definicija određuje alkoholizam kao hroničnu progresivnu bolest koju karakteriše
želja za pijenjem alkoholnih pića, a u ciljupostizanja subjektivnog stanja
zadovoljstva. Bitno svojstvo alkoholizma je ito da je to društveno patološka
pojava i to zbog sledećih razloga. Naime alkoholizam nije samo bolest
i zdrastveni problem pa prema tome nemože se iskoreniti medicinskim tretmanom
jer ova vrsta bolesti ima i svoje stvarnedruštvene i uzroke i posledice.
Drugi element koji ovoj pojavi daje društveni karakter jeste njena rasprostranjenost,
a treći element društvenog obeležjačini njegova zastupljenost u skoro
svim nivoima populacije. Četvrti elementdruštvenog svojstva pokazuje da
su posledice alkoholizma, pored zdrastvenih I psihopatoloških, višestruke
I neposredno se odražavaju I na društvene oblasti porodične i radne sredine,
bezbednosti saobraćaja, kriminaliteta I prostitucije.
2.1. Etiologija i patogeneza
Postoje mnogobrojne teorije koje pokušavaju da objasne kako i zašto nastaje
alkoholna bolest, odnosno šta je to što navodi ljude da koriste alkohol
čija preterana upotreba može dovesti do oštećenja telesnog i duševnog
zdravlja, poremećaja blagostanja porodice uz odgovarajuće štete za društvenu
zajednicu u kojoj žive.
Biološke teorije - Većina istraživanja bioloških faktora
u zloupotrebi psihoaktivnih supstanci okrenula sa mogućnosti da genetski
preneseno odstupanje u nekom biološkom procesu služi kao dispozicija za
alkoholizam. Kod životinja sklonost ili ravnodušnost prema alkoholu varira
od vrste do vrste. Postoje podaci da se alkoholizam kod ljudi provlači
kroz porodice. Neke studije pokazuju da rođaci i deca alkoholičara imaju
veći postotak alkoholizma nego što bi se normalno očekivalo. Jedno od
većih istraživanja ispitalo je alkoholizam kod usvojenih muških potomaka
alkoholičara, omogućavajući tačnije određivanje uloga nasleđa. Od početne
grupe od 5483 muške bebe koje su usvojene u Kopenhagenu između 1924. i
1947. godine izabrana su 174 ispitanika. Ispitanici su podeljeni u tri
grupe. Praćenjem originalnog uzorka nađena su i intervjuisana 133 ispitanika.
Ispitanike koji su prosečno bili stari 30 godina u vreme sprovođenja istraživanja
intervjuisali su psihijatri koji nisu znali kojoj od tri grupe osoba pripada.
Pitanja su se odnosila na njihove navike pijenja, psihopatologije i demografske
varijable. Rezultati pokazuju da kod muškaraca dispozicija za alkoholizam
može biti nasleđena. Da je dispoziciju za alkoholizam moguće pronaći samo
kod muškaraca pokazala je i studija blizanaca McGue i sur. (1992). Za
muškarce je slaganje za jednojajčane parove bilo 76%, a za dvojajčane
54%. Odgovarajuće brojke za ženske monozigotne i dizigotne parove bile
su 39 i 41%. Međutim, ma koliko uverljiva bila tvrdnja o heriditarnoj
dispoziciji za nastanak alkoholizma, treba naglasiti da velika većina
dece ne postaju i sami alkoholičari.
Psihološke teorije naglašavaju značaj psihičkih faktora u nastanku alkoholne
bolesti. Više puta je pokušano izdvojiti i opisati određene tipove ličnosti
koje su po svojoj strukturi predisponirane da kasnije postanu alkoholičari.
Svi takvi pokušaji su ostali bez rezultata, ali je činjenica da alkoholičari
ispoljavaju iznenađujuće slične reakcije: izrazito nisku tolerancje na
frustracije, nesposobnost da podnesu anksioznu napetost, ekstremni narcizam
i egzibicionizam. Pored ovih osnovnih crta premorbidne ličnosti alkoholičara,
javljaju se i sekundarne psihičke osobine (naglašena hipersenzibilnost,
impulzivnost, osjećanje otuđenosti i izolacije, , nerealna ambicioznost,
ispoljavanje masohističkih i sadističkih tendencija).
Prema teorijama učenja alkoholizam se smatra funkcionalnim poremećajem
koji je rezultat iskustava, a ne izraz instinktivnih težnji i konflikata
u psihoanalitičkom smislu te reči. Alkoholna bolest je naučeno ponašanje,
odnosno poremećaj standardnog ponašanja.
Sociološke teorije o nastanku alkoholne bolesti počivaju
prevashodno na odnosu društva prema alkoholu i njegovoj zloupotrebi. Savremeno
društvo je u velikom broju slučajeva maksimalno tolerantno prema alkoholu,
što ima za posledicu da se ovaj problem ne može sagledati u pravom svetlu.
Ima zemalja gdje je odnos prema alkoholu i onima koji ga uzimaju veoma
strog i krut iz religioznih i drugih razloga. Pored stava društva o alkoholu
postoje i drugi mnogobrojni faktori koji favoriziraju nastupanje alkoholne
bolesti (nagli industrijski razvoj, urbanizacija, migracija, siromaštvo,
bogatstvo itd. ). Ni jedna od ovih teorija nije u stanju da objasni suštinu
i razlog nastanka ove ozbiljne socijalnomedicinske bolesti. Mnogobrojni
su faktori koji utiču na prihvatanje alkoholnih pića u savremenom društvu-počev
od ceremonijalnih, religioznih, kulinarskih, tradicionalnih do medicinskih.
Društvo je na određeni način sankcionisalo pijenje kao deo društvenih
ceremonija. Svakodnevno smo svedoci socijalnog pritiska na neke osobe
da piju u prilikama u kojima je pijenje postalo društveni običaj, pa čak
i obaveza.
Prvi kontakt sa alkoholom događa se u različito vrijeme, pod raznim okolnostima
i s različitim efektima. Relativno mali broj ljudi posle prvog kontakta
prestane da pije. Većina nastavi da pije do sledeće, eksperimentalne faze.
U eksperimentalnoj fazi se nauči raspoznavanje alkoholnih pića i nepisana
pravila koja važe kod upotrebe alkohola. To se naročito odnosi na saznanje
sopstvenog kapaciteta i načine reagovanja na alkohol. U ovoj fazi jedna
manja grupa ljudi prestane sa eksperimentisanjem dok većina prihvati pijenje
u skladu sa socijalnim pravilima date sredine prelazeći u fazu integrisanog
pijenja. Pojam integrisano pijenje označava uslove koji omogućavaju i
odobravaju pijenje, jer je društvo uvelo upotrebu alkohola kao deo društvenih
ceremonija. Faza integrisanog pijenja jeste za najveći broj ljudi i konačna
faza do koje dospeju. Integrisano pijenje utiče na porast alkoholizma
zbog pritiska na osobe da piju u određenim situacijama, zatim da se pijenjem
pridruže određenoj društvenoj grupi. U fazi ekscesivnog pijenja bolesnik
često mnogo pije, što ne može da prođe bez reperkusija na telesno, psihičko
i socijalno stanje, odnosno na porodične i bračne odnose, ekonomsko stanje
i profesionalne aktivnosti. U ovoj fazi se može prestati piti, pa deo
ovih pijanaca smanji količinu alkohola koju pije i vrati se na fazu integrisanog
pijenja, ili čak prestane da pije. U fazi zavisnosti bolesnik je zavisan
od alkohola i alkohol u njegovom životu ima dominantnu ulogu a mogućnost
da se živi bez alkohola ne može se ni zamisliti. Bolesnik ja izgubio slobodu
odlučivanja, odnosno izgubio je kontrolu ili je ona znatno oslabljena.
Ovo su samo od nekih faza kroz koje bolesnik prolazi susrećući se sa alkoholom.
Postoje i mnoge među faze koje nisu opisane ali koje se mogu uočiti i
objasniti. Sva dosadašnja ispitivanja ukazuju da su uzroci alkoholne bolesti
kompleksni ali se mnogu svesti na nekoliko faktora: psihofarmakološki
efekat alkohola, osobine ličnosti, socijalno značenje alkoholnog pića
i uticaj faktora okoline ne ličnost koja pije. Ne može se reći da postoje
specifično predisponirane ličnosti koje će u kontaktu sa alkoholom postati
alkoholičari ali je izvjesno da ličnosti koje naginju alkoholu na najmanju
frustraciju reaguju osećanjem nezadovoljstva i emocionalne boli. U koliko
se napetost često javlja i suzbija alkoholom, onda običaj uzimanja alkohola
prelazi određene granice krećući se izlaznom linijom sve dok se ne uspostavi
sindrom zavisnosti u kome postoji tendencija da se nastavi dalje uzimanje
alkoholnih pića.
2.2. Biološki učinci
Iako je alkoholizam vrlo raširena pojava, nije nimalo lako dati preglednu
sliku njegovih karakterističnih simptoma, jer se u kliničkoj slici isprepliću
primarne crte ličnosti sa sekundarnim simptomima koji nastaju kao rezultat
dugotrajnog alkoholizma. Osnovni simptomi se nalaze u promeni karaktera,
u moralnoj, etičkoj i socijalnoj izmeni ličnosti i u telesnim promeenama
koje nastaju zbog dugotrajne nekontrolisane upotrebe alkoholnih pića.
Bolesniku otupljuju moralna osećanja, osećanje odgovornosti prema porodici,
prema radu i društvu, prestaje i briga za porodicu, pa se javlja ne interesovanje
za kućne probleme, opada takođe interesovanje za svoj lični izgled, za
svoj ugled, a gubi se i osećanje ponosa, dostojanstva, menja se i bolesnikov
odnos prema okolini. Najprijatnije se osjećaju u krugu kafanskih drugova,
prema kojima su široko drugarski nastrojeni, s kojima se razumeju, jadaju
jedni drugima, tražeći uvek razloge za pravdanje svog alkoholizma. Prema
članovima svoje porodice postaju bezobzirni, grubi, unoseći nemir i pakao
u atmosferu svoga doma. Prema svojoj deci su maksimalno nebrižljivi, neosećajni
a zbog stalnih zaduživanja, prodaje kućnih stvari i rasipanja, dovode
svoju porodicu u pravu ekonomsku propast.
Teško biološko oštećenje ozbiljna je posledica hroničnog pijenja. Dugotrajnim
konzumiranjem alkohola napadnuti su gotovo svako tkivo i svi organi tijela.
Može doći do teške neishranjenosti, zbog toga što alkohol opskrbljuje
kalorijama-oko pola litre žestokog pića podmiruje oko polovice dnevnih
kalorijskih potreba-alkoholičari često smanjuju uzimanje hrane. Kalorije
koje donosi alkohol prazne su one ne pribavljaju hranljive stvari važne
za zdravlje. Kod starijih hroničnih alkoholičara nedostatak vitamina B
skupine može izazvati amnestički sindrom težak gubitak pamćenja i za nedavne
i za davno prošle događaje. Ove ispade oni često ispunjaju pričanjem izmišljenih,
često neverovatnih događaja. Drastično smanjenje unošenja proteina doprinosi
razvoju ciroze jetre, bolesti kod koje neke stanice jetre postaju prezasićene
mašću i proteinom, što narušava njihovo funkcioniranje te neke stanice
umiru. Kad se razvije ožiljno tkivo, ono ometa protok krvi. Ciroza je
na devetom mjestu među uzročnicima smrti u Sjedinjenim Državama i već
dugi niz godina broj smrtnih slučajeva zbog ciroze uzrokovane alkoholom
ostaje konstantan, otprilike pet slučajeva na 100. 000 stanovnika. Ova
bolest češća je kod žena alkoholičarki nego kod muškaraca. Alkohol takođe
narušava funkcije i oštećuje stanice jetre. Česte fiziološke promjene
uključuju oštećenje endokrinih žljezda i pankreasa, hipertenziju, kapilarne
hemoragije, koje su odgovorne za podbulost i crvenilo lica, i osobito,
nosa hroničnih alkoholičara. Dugotrajna upotreba alkohola čini se da oštećuje
stanice mozga i Korsakovljev sindrom - neuropsihološki poremećaj koji
obležavaju gubitak pamćenja, osetne i motoričke disfunkcije i izrazita
demencija (intelektualno propadanje) posebno onih u frontalnim režnjevima,
uzrokujući kortikalnu atrofiju i druga promene u strukturi.
Obilno konzumiranje alkohola za vreme trudnoće može usporiti rast fetusa
i deteta, te prouzročiti kranijalne i facijalne anomalije, te anomalije
udova kao i mentalnu retardaciju, stanje poznato kao fetalni alkoholni
sindrom. Manje teške i neželjene učinke na fetus može proizvesti i umereno
pijenje, što je navelo Nacionalni institut za zloupotrebu alkohola i alkoholizam
da preporuči sustezanje tokom trudnoće. Tako je 1989. godine donesen zakon
koji zahteva da se na pakovanje svih alkoholnih pića stavi upozorenje
o štetnom delovanju alkohola na nerođenu decu. Postoje podaci da kod nekih
ljudi alkohol pozitivno deluje na održavanje zdravlja: vrlo umjereno pijenje,
posebno vina, povezano je sa smanjenjem rizika od koronarnih bolesti srca
i kod muškaraca i kod žena.
3. Alkoholičarska ličnost-socijalno psihološki profil
Alkoholičar je osoba koja zbog dugotrajne upotrebe dospela u stanje zavisnosti
od alkohola I kod kojeg je došlo do znakova fizičkih, nervnih, psihičkih
I socijalnih poremećaja. Prema nekim shvatanjima meðu alkoholičarima su
u velikom procentu zastupljene osobe psihopatskihcrta, s ekstremno niskom
tolerancijom na frustracije, neotporne na stanja anksioznosti I tenzije,
izraženih karakteristika narcističkog, sado mazo-nazohističkog i egzibicionističkog
u karakteru. Ova stanja prate sekudarnereakcije, kao što su : impulsivnost,
osećanje izolacije i otuðenosti.
3.1. Tipologija alkoholičara i alkoholičarskih faza
Jednom od najpotpunijom tipologija smatra se Jelinkova po kojoj se razlikuju
5 vrsta alkoholičara: Alfa alkoholičarima se smatraju lica psihički zavisna
odalkohola, oni što piće koriste kao sredstvo za ublažavanje ili ukljanjanje
psihičkih i fizičkih patnji. Beta alkoholičari su psihički zavisni ali
pri prekidukonzumacije alkohola kod njih nenastupa tzv. apstinencijalni
sindrom. Gamaalkoholičari teži su slučajevi, psihički i fizički zavisni
od alkohola s posledicama apstinencijalnog sindroma. Ono piju neumerno,
bez kontrole. Deltaalkosi imaju iste osobine kao i gama alkosi ali su
u stanju da kontrolišu uzimanje određenih količina. Skloni su depresijama
i razdražljivosti. Epsilonalkosi povremeno dobiju želju za konzumiranjem
alkohola u meri u kojoj nastupaju i znaci amnezije. Jelinek je takoðe
pored tipologije alkoholičara u jednoj svojoj studiji izradio semu sukcesivnih
alkoholičarskih faza u razvoju. Prva, predalkoholičarska faza, umerenog
pijenja, nastaje iz zabave i postepeno prelazi u fazu uživanja, a traje
od 6 meseci do 2 godine. U drugoj fazi, nastaju predznaci stanja alkoholizma
kada kod ličnosti nastaju simptomi zaboravljanja, alkohol postepeno postaje
potreba, skiveno konzumiranjepostaje sve češće, a strast za alkoholom
sve izraženija. Reč je o prelaznoj etapi izmeðu umerenog pijenja i stanja
zavisnosti. U trećoj fazi ličosti gubi punu kontrolu ponašanja, negira
da konzumira alkohol, pravda svoje ponašanje, gubi interes za rad, napuštaju
ga prijatelji, pojavljuju se znaci ljubomore. Hronična faza je poslednja.
To je stanje pijanstva, moralnog propadanja gde su otežani procesi mišljenja,
nastupa period alkoholičarske psihoze, a otpornost na alkohol slabi. Ova
faza znači potpunu zavisnost upotrebe alkohola.
3.2. Alkoholičarska ličnost mladih
Osnovni vid zabave mladića i devojaka su zabave uz prisustvo većih količina
alkoholnih pića. Uzroci alkoholisanja mladih su različiti. Najvažnija
je imitacija odraslih. Pijući pokazuju svoju vrednost i zrelost. U pubertetu
težnja za oslobađanjem od uticaja starijih može dovesti do češće upotrebe
alkoholnih pića. U doba mladićstva može doći do povećanog pijenja da bi
se lakše rešili neki problemi, ljubavni jadi, da se prevaziđe stidljivost.
Alkohol narušava zdravlje mladog čoveka i sprečava njegov normalan fizički
i psihički razvoj. Rano nastaju organski poremećaji i vegetativne smetnje.
Vrlo brzo će nastati poremećaj ličnosti:
1. kapricioznost
2. netrpeljivost
3. razdražljivost
4. gubitak toplih emotivnih odnosa prema roditeljima i starijim osobama
5. zanemarivanje dužnosti prema zajednici.
Alkoholna pića deluju na nervni sistem, parališući njegove više nervne
funkcije koje obezbeđuju fizičku i duševnu kontrolu rada i ponašanja čoveka.
Dolazi do oslobađanja nižih centara, što dovodi do dobrog raspoloženja,
osećanja snage, doživljaja nečeg lepog, itd. Zbog ovakvog efekta alkoholna
pića se upotrebljavaju umereno ili u prekomernim količinama.
Štetna dejstva su mnogobrojna:
1. česta su trovanja alkoholom sa opasnim posledicama
2. otupljuje interes za školu, zdravu zabavu i razonodu
3. umanjuje kritičnost i zato ponašanje postaje nepristojno, događaju
se nedozvoljene radnje i krivična dela.
Poznata je zabluda starijih o alkoholizmu kao čarobnom sredstvu za otklanjanje
svih teškoća i prepreka. Ta zabluda se prenosi i na mlade koji alkohol
prihvataju kao sredstvo kojim se rešavaju svi životni problemi.
Mesto gde se alkoholizam prvo manifestuje je porodica. Većina alkoholičara
koji se leče su u braku s dvoje dece, manji broj je rastavljen i to najčešće
zbog alkoholizma, manji deo je mlađa populacija. Na samom početku alkoholičar
nailazi na razumevanje u samoj porodici. Deca ne znaju za njegovo bolesno
stanje, a žena (muž) odobrava takvo ponašanje. Nastali ekscesi se skrivaju
od okoline. Kasnije alkoholičar intenzivnije pije, dolazi do češćih ekscesa.
I dalje se sve krije od okoline. Dolazi do žešćih svađa. I deca saznaju
za pijanstvo svog oca. U konfliktnim situacijama učestvuje čitava porodica.
Žena gubi volju da dalje utiče na svog muža. Deca su povučena u sebe i
žive u stalnoj napetosti i strahu. Kasnije alkoholičar gubi svaki autoritet
u porodici, sukobljava se sa društvenim normama, porodičnim obavezama
i sopstvenom zavisnošću od alkohola. Žena silom prilika preuzima svu «vlast»
u kući, brinući se o svim porodičnim problemima. Deca prilaze majci, a
alkoholičar se oseća odbačenim od porodice. U ovom periodu javlja se prava
ideja o lečenju. Naravno, alkoholičar i ne pomišlja na lečenje. Ovo je
kritičan momenat u porodici. Često se rešava tako što žena bežeći od problema,
definitivno napušta muža i tako dolazi do raspada porodične zajednice.
Više se ništa ne može sakriti, a alkoholičar je identifikovan.
3.3. Alkoholičarska porodica
Alkoholizam se kao društveni problem, pre svega, odražava na porodicu.
Smatra se da je alkoholičarsko ponašanje stres za svaku porodičnu sredinu
ida ima uticaja na najmanje tri njena člana, prvenstveno na supružnike,
a zatim i na decu.
, , Alkoholičarska porodica, , je pojam, u izvesnom smislu različit od
pojma porodice alkoholičara. Porodica alkoholičara je svaka porodica u
kojoj je jedan član alkoholičar, dok se pojmom , , alkoholičarska porodica,
, označava u formalnom smislu porodica u kojoj su dva ili višečlanova
zavisni od alkohola. U sociološkom značenju i jedna i druga zajednica
se smatra porodicom poremećenih i disfunkcionalnih odnosa. U porodici
alkoholičara, gde je po pravilu subjekt alkoholizma suprug, odvija sespecifičan
proces prilagođavanja porodičnih odnosa, kako unutar članova familije
tako i prema spoljnom svetu. Najslikovitiji sistem tog tipa porodičnog
prilagoðavanja na na alkoholizam opisala je Džeksonova, objašnjavajući
to razvojem u sedam tipičnih etapa – stadijuma navedenog stanja. Najizraženiji
i svakodnevni problem odnosa u alkoholičarskoj porodici jeste pitanje
komunikacije, koja je u alkoholičarskoj porodici izuzetno otežana, po
pravilu neodređena (dvosmislena) i disfukcionalna, tako da se stvarna
veza neodvija neposredno, nego preko treće osobe. Odluke se donose bez
saglasnosti i dogovora. Svako živi svoj život.
3.4. Deca i porodica alkoholičara
Na problem razvoja i ponašanje dece iz porodice alkoholičara značajno
su upozorili neki autori u svojim radovima, ukazujući na posledice vaspitanja
u porodici oca alkoholičara i nesigurne majke. Neki pak, misle da su deca
alkoholičara intelektualno slabija od dece iz drugih porodica. Međutim
svi autori se slažu i upozoravaju da alkoholizam roditelja ima ozbiljne
posledice na razvoj ličnosti deteta. Procesi socijalizacije dece u takvim
sredinama odvijaju se u neprirodnim okolnostima, neadekvatnim uslovima
života, učenja ponašanja što dovodi do neurotičnih poremećaja i loših
navika. Jedna od težih posledica za decu čiji su roditelji alkoholičari
jeste ekonomska nesigurnost.
Deca su u nezavidnom socijalnom položaju: nemaju srestava niza najosnovnije
potrebe, zavise od pomoći i milostinje rodbine i prijatelja. Zato se deca
iz porodice alkoholičara često regrutuju devijantne osobe. Nepravilno
vaspitanje dece od strane roditelja alkoholičara redovna je pojava. Naime
u alkoholisanom stanju roditelji često decu zlostavljaju, verbalno, fizički
pa čak i seksualno. U treznom stanju često su svesni svojih grešaka u
nastupu griže savesti pa da bi ispravili greške idu u drugu krajnost,
tolerišu sve vrste propusta i dozvoljavaju im sve vrste ponašanja. Naručito
je složena i problematična situacija za razvoj dece u porodicama gde su
oba supružnika alkoholičari, jer izloženi traumama svakodnevnice, deca
su prinuđena da preduzmu ulogu roditelja i da se sami brinu o porodičnom
domaćinstvu.
3.5. Žena alkoholičar
Da li žene piju, koliko piju i zašto postaju alkoholičarke, jedno je od
važnih pitanja alkoholne etiologije i fenomenologije. Za razliku od muškaraca,
koji počinju s pićem izmeðu 15 i 20 god, žene počinju aktivno konzumiranje
alkohola posle 20te godine. Njima piće, za razliku od muškaraca, nije
ritualna potreba dobrog raspoloženja, žene se opijaju pretežno da bi otklonile
napetost i stres. One, zato, uglavnom piju relativno kontrolisano i prikriveno.
Obično se kaže da , , Žena ne pije što voli, već da zaboravi, , . Spromenama
statusa i položaja žena u savremenom društvu transformisalo se i njeno
ponašanje. Mlađe žene, opijajući se, se trude da pokažu svoju nezavisnost
i da žive bez predrasuda. Meðutim današnja statistika upozoravada je svaki
treći alkoholičar žena, jer za razliku od muškaraca, žena mnogo brže postane
zavisnik od alkohola. Razlozi nisu samo neotpornost organske prirode već
i u samim socijalno psihološkim uzrocima. Posledice porodičnihodnosa gde
je majka alkoholičar nisu ništa manje nego kad je u pitanju porodica gde
je alkoholičar otac. Prema nekim tipologijama, postoje četiri tipa žena
alkoholičara: kolebljivica, paćenica, moralista i kontrolor, svaka saspecifičnim
obrascima porodičnog pponašanja i odnosa prema suprugu i vaspitanju dece
3.6. Zajedničke karakteristike alkoholičara
U toku dugotrajnog alkoholizma kod alkoholičara se menjaju i propadaju
manje-više sve psihičke funkcije. Evidentna je rasejanost, opadanje pamćenja,
shvatanja i rasuđivanja, slabi moć zapažanja, koncentracije i mišljenja,
inventar ranijih znanja bledi, ukratko, opada količnik inteligencije i
intelektualne efikasnosti. Emocionalni život alkoholičara radikalno se
menja, raspoloženje oscilira, javlja se napetost, razdražljivost i impulsivnost,
do apatije i depresije. Ranije aktivnosti opadaju, kao i volja i voljne
aktivnosti. Tokom dugog alkoholizma navedene smetnje mogu da dovedu do
ozbiljnih promena ličnosti i psihijatrijskih komplikacija u čijoj osnovi
se nalazi oštećenje mentalnih funkcija i aktivnosti. Prema životnim zbivanjima
su pasivni.
Toksikomansku fazu alkoholizma karakteriše kompletni angažman i podređenost
alkoholičara alkoholnom piću. To je univerzalna karakteristika, koja je
manje-više prisutna kod svih alkoholičara.
Alkoholičari su manipulanti, kameleoni. Oni su kontrolori sistema (porodice,
radne i šire socijalne sredine), koji ih svojim ponašanjem održava. Na
alkoholizam kao bolest zavisnosti razvijaju se mehanizmi odbrane. Neki
autori ih nazivaju strategijom (taktikom) alkoholičara. Mehanizmi odbrane
alkoholičara nisu samo nesvesni konflikti, već konflikti i procesi svesnog
karaktera. Njihove manipulacije, agresije, obećanja i kajanja su napad
na pokušaje drugih da menjaju postojeće odnose i uslove u funkcionisanju
sistema. Alkoholičar, svojim manipulativnim tehnikama, suzbija svaki pokušaj
promene, jer samo takav sistem mu omogućava pijenje.
Mentalni život alkoholičara vrlo je složen. Njega karakteriše obilje iluzija
i zabluda, pa i opšta zbrka i konfuzija. Alkoholičar pije, ali najčešće
ne zna što se sa njim događa (ne zna zašto pije). On ne može da objasni
svoju naviku i zavisnost od alkohola. Alkoholičar ne pravi razliku između
socijalno prihvatljivog pijenja i sadašnjeg ekscesivnog pijenja. Alkoholičari
se mahom brane na sledeći način: “svi piju…”. Alkoholičar često
puta rezonuje: “ovi drugi ljudi oko mene su alkoholičari, jer piju
više nego ja”. Alkoholičar često puta ima dve suprotne slike o sebi.
One mogu da zbunjuju i njega i okolinu. On je obično dobar kad je trezan
(“najbolji drug”) ili loš kada je pijan, što sebi intimno i priznaje,
ali nikada okolini. Alkoholičar ima svoj svet i realnost. Iako ne misli
racionalno, okolina veruje da se radi o zreloj i odgovornoj osobi. Izbegavajući
stvarnost, koristeći razne “tehnike”, alkoholičar se kreće samo jednim
putem - putem koji vodi do alkohola, i kako opravdati pijenje. Alkoholičar
za alkoholizam okrivljuje svakog (alkohol, druge ljude, bračne razmirice,
decu, teško detinjstvo, itd. ), samo ne sebe.
Alkoholičari su neprilagodljive, asocijalne pa i antisocijalne osobe.
Alkoholičara karakteriše emocionalna i socijalna nezrelost. To ga sputava
da preuzme ulogu u zadovoljavanju svojih i drugih potreba (nagomilava
dugove, kupuje jeftine stvari, itd. )
U osnovnim (vitalnim) sektorima života evidentna je neefikasnost. Zanemaruju
se porodične i bračne obaveze (ne pomaže deci, zanemaruju se seksualni
odnosi, napušta se posao ili često menja radno mesto), neadekvatni su
odnosi sa drugim osobama (teško se sklapaju i održavaju prijateljstva,
izuzev sa alkoholičarima).
Domet njihovog interesovanja radikalno je redukovan, jedan veliki deo
alkoholičara ne pazi na svoj izgled, informisanost im je elementarna,
ponašanje je konvencionalno, često puta stereotipno. Uz navedene postoje
i mnoge druge zajedničke osobine alkoholičara, kao što su nesposobnost
autentičnog izražavanja emocija, nizak prag tolerancije na frustracije,
visok stepen anksioznosti, nesigurnost, osećanje inferiornosti i ugroženosti,
megalomanija, itd. Kod alkoholičara su česti pokušaji samoubistva, što
je verovatno posledica alkoholičarske depresije.
4. Motivacija i dolazak na lečenje
Motivacija igra važnu ulogu u lečenju alkoholizma utičući na pacijente
da traže, pridržavaju se i završe terapiju, kao i da urade uspešne dugoročne
promene u svom životu.
Motivacija je važan prvi korak prema bilo kakvoj akciji ili promeni ponašanja.
Izreke kao što su "Možete dovesti konja do vode, ali ne možete
ga naterati da pije" odražava činjenicu da ljudi uglavnom neće
izvršiti željeno ponašanje ukoliko ili sve dok nisu motivisani da to učine.
Dolazak na lečenje je za većinu alkoholičara način izlaska iz raznih kriza:
porodičnih, poslovnih, zdravstvenih, itd. Alkoholičar je u opasnosti da
izgubi ili je već izgubio bračnog druga. Možda će izgubiti ili je već
izgubio posao. Značajno je oštetio svoje zdravlje, a neki su ugrozili
i svoj život
Izgubio je vozačku dozvolu. Njegov ugled je pao. Napravio je neki veći
ili manji prekršaj. Lagao je, varao. Često se u pijanom stanju ponašao
onako kako se nikada ne bi ponašao dok je trezan. Ne seća se svog ponašanja
u pijanom stanju. I još mnogo toga se verovatno loše dogodilo ili će se
dogoditi.
Alkoholičar nikada ne dolazi na lečenje dobrovoljno. On se odlučuje na
to:
• zbog ugroženog zdravlja
• zbog ultimatuma porodice
• zbog zaprećenog otkaza na radnom mestu
• zbog sudskih organa koji su mu izrekli kaznu i meru obaveznog lečenja
od alkoholizma.
Motivacija koja stoji iza ovakvog prihvatanja lečenja naziva se početna
motivacija. Alkoholičar retko u tom trenutku shvata neophodnost kompletnog
lečenja. On misli da će jedan razgovor sa lekarima rešiti sve njegove
probleme, da ti problemi i nisu toliko veliki kako izgledaju, da je on
u pravu i da ipak nije alkoholičar kao što drugi kažu, itd. i na kraju
krajeva, ako i zaglavi na nekom kratkom tretmanu, posle će opet moći,
naravno umereno, da pije.
Druga etapa u motivisanju pacijenta i njegove okoline odvija se tokom
intenzivne faze lečenja, usmerene na izgradnju suštinske motivacije. Do
nje se stiže tek kada pacijent i njegova porodica steknu kvalitetan i
potpun uvid u sopstveni alkoholizam.
Istraživači pokušavaju da planiraju programe kako bi privukli i motivisali
nemotivisane pacijente. Takvi programi su dizajnirani za rešavanje određenih
zadataka i prepreka koje nastaju u različitim fazama promena. U početnoj
fazi pacijent mora priznati da ima problem sa alkoholom i mora priznati
potrebu da više ne pije. U fazi razmatranja pacijent odlučuje promeniti
svoje ponašanje nakon razmatranja pozitivnih i negativnih aspekata promena.
U fazi pripreme pacijent povećava svoju opredeljenost za promene i planove
za preduzimanje akcije. U fazi akcije pacijent razvija specifične strategije
ponašanja da bi promenio svoje ponašanje. Konačno, u fazi održavanja pacijent
nastoji izbeći recidiv razvijanjem stila života koji podržava promene
u svom životu. Za uspešan oporavak motivacija pacijenta je važna tokom
celog procesa.
Motivaciju za lečenjem treba dograđivati i negovati tokom čitavog perioda
lečenja, pa i kasnije.
4.1. Lečenje alkoholičara
Alkoholičar dolazi na lečenje zbog strepnje da će izgubiti i da je oštetio
ono što mu je neophodno za opstanak. Svaki gubitak ustvari ugrožava njegovu
pretpostavku daljeg pijenja i odbacivanja ili produbljenog obezvređenja.
Alkoholičar smatra da mora raditi, biti u braku ili čuvati svoje zdravlje,
da bi i dalje zadržao svoju zabludu slobode pijenja. Njegova vrhunska
sloboda i potvrda samostalnosti je ostvarljiva samo kroz konačnu zavisnost,
zarobljenost pićem. I pored svih teorijskih diskusija da li je alkoholizam
poremećaj ponašanja, ili bolest, ipak se tvrdi da je neophodno lečiti
ga. Savremeni stručnjaci ukazuju da je moguće ostvariti korekciju pijenja
različitim oblicima savetovanja za mnoge koji nisu dospeli u fazu telesne
zavisnosti, uz diskusiju o načinu, kontroli i korekciji ponašanja u celini.
Međutim, ovakav stav je nastao i zato što se poslednjih decenija ipak
više govori o štetnom pijenju i o poremećajima ponašanja, psihičkog i
telesnog zdravlja bez obzira na postojeću zavisnost. I ne samo da se govori,
već veći broj ljudi koji piju i ispoljavaju štetno ponašanje po druge
i po sebe, postaju "vidljivi", te različite zdravstvene i društvene
ustanove postaju obavezne da intervenišu u smislu menjanja ponašanja.
Među najdramatičnije oblike poremećenog, štetnog ponašanja spada ubistvo
čoveka u pijanom stanju. Tada društvene institucije ipak moraju da intervenišu
pa i kazne osobu koja je ubila drugoga u pijanom stanju. I onda dolazi
do izražaja stravična tolerancija društva prema pijanom ubici. Ako ubica
počne odmah da se leči, postoji mogućnost da ubica bude osuđen na dve
godine uslovno, uz lečenje na slobodi, i uz oduzimanje vozačke dozvole
na godinu dana. Čak i ovakav apsurdni stav pravnog sistema prema ubici
ustvari predstavlja zahtev da i ovakav alkoholičar mora da se leči pa
i da promeni ponašanje. Možda bi pijani ubica dobio neku težu kaznu kada
bi još nekog ubio tokom ove dvogodišnje uslovne kazne. Konačna kontrola
njegovog ponašanja je ustvari da pouzdano godinu dana ne sme da vozi.
Znači, nije ništa neobično da se, bez obzira na fazu alkoholizma zahteva
promena ponašanja, pa čak i pokuša uspostavljanje treznosti prisilnim
lečenjem (i na slobodi). I veoma liberalni teoretičari i praktičari koji
naglašavaju umereno ili kontrolisano pijenje kao cilj lečenja za alkoholičare
u početnim fazama alkoholizma, nerado se saglašavaju da cilj lečenja alkoholičarske
zavisnosti mora biti apstinencija, bez obzira na stepen uspešnosti lečenja
i trajanja apstinencije.
Svako "lečenje" alkoholizma postavlja kao cilj promenu ponašanja.
Međutim, lečenje alkoholičarskog ponašanja i alkoholičarske zavisnosti
zahteva i promenu ličnosti, sistema vrednosti, odnosa, pa i ponašanja,
ali sve ove promene se mogu ostvariti samo uz dugo održavanje treznosti,
tj. apstinencije. Početni cilj, apstinencija, uspostavlja se tokom onoliko
dana koliko alkoholičar ne pije, ali što je duža apstinencija kao početni
cilj, time se ostvaruju mogućnosti za promene "drugog reda",
počev od promene odnosa i ponašanja prema saradniku u lečenju. Sistemska
porodična terapija, koja daje najbolje rezultate postavlja zahtev ne samo
za promenom ponašanja i odnosa alkoholičara, već i njegovog saradnika
u lečenju - kopacijenta.
Tako se lečenje alkoholizma ostvaruje kroz paradoks podsticanja uzajamnosti,
a time i zavisnosti, ali to je mnogo viši nivo zavisnosti sa punim svesnim
učešćem oba "zavisnika" supružnika. Pritom se ubedljivo i ciljano
podstiče sposobnost biti sa drugim. Nije cilj podređivanje niti dominacija,
nije cilj zavisnost i individualna onesposobljenost, već bliskost i uzajamnost,
obogaćenje dopunjavanjem. Sistemsko porodično lečenje alkoholičara ostvaruje
zrelo i svesno preuzimanje jasno određenih uloga koje ostvaruju uzajamnost.
Imajući u vidu, kao cilj, obogaćenje sebe i drugoga, bliskoga, svako činjenje
je dogradnja i sazrevanje svesti o cilju i o vrednosti svakog izabranog
postupka za sebe i za drugoga.
Svaki izabrani postupak samog sebe u osnovi se čini i zbog sebe i zbog
drugoga. Svako ostvarenje izabranog postupka i postavljenog cilja povećava
uviđanje u sopstvene sposobnosti i podršku samopoštovanju, što je u potpunosti
isprepletano sa poštovanjem koje se ukazuje drugome, da bi ojačala bliskost,
ali i poštovanjem koje drugi iskazuju svome bližnjem, svoje najbližem.
U početku lečenja supružnici spolja posmatrano čine brojne izbore i postupke
zbog drugoga, da bi se opravdala i podržala zavisnost. Ali to je zavisnost
koja u potpunosti služi prevazilaženju zavisnosti od alkohola i menjanju
alkoholičarskih obrazaca ponašanja i odnosa. Tačno se zna da je usamljenom
zavisnom alkoholičaru teško da održi apstinenciju u svakodnevnoj socijalnoj
sredini, jer niti je razvio sposobnost da bude sam, niti je stekao sposobnost
da se odupre svojoj nedovoljnosti posebno kroz održavanje svojih pijanstava.
Poznato je pravilo socijalne psihologije, pa i psihijatrije: sam čovek
postaje bolestan, bolestan čovek postaje sam. Zato se sistemsko lečenje
alkoholičara usmerava prema sposobnosti biti sa drugima, uz istovremeno
osamostaljenje i obogaćenje sebe kroz samopoštovanje, sve do sticanja
uvida da čineći za drugoga, još više čini za sebe. Jer za zrelo, zdravo,
obogaćeno socijalno i porodično oblikovanje ličnosti važnija je sposobnost
biti sa drugima od sposobnosti biti sam. Jer sam čovek postepeno smanjuje
pripadnost drugima i postupno gasi samog sebe, postaje zatvoreni sistem,
kome se postepeno nameće otuđenje i osećanje nepripadanja. Tako, kroz
godine treznosti u okviru ostvarene bliskosti i obogaćenosti kroz odnose
sa drugima, lečeni alkoholičar postepeno ostvaruje osamostaljenu sposobnost
da sam proceni, izabere, odluči i ostvari postupke i odnose u okviru svoga
treznog ponašanja kojim potvrđuje svoju humanost, svoje sposobnosti, poštovanje
drugoga kome čini i sebe zato što čini.
Svi oblici delatnosti vezani za alkoholizam moraju se održavati i ponavljati.
Za takav stav prema alkoholizmu neophodni su trajno motivisani trezni
alkoholičari i stručnjaci koji ulažu napor da pomognu onome ko traži lomoć,
ali i napor da podstaknu ljude u svojoj sredini da žive zdravijim životom
i uzajamnim podržavanjem pozitivnih ljudskih vrednosti.
4.2. Ciljevi lečenja
Uspostavljanje apstinencije je preduslov za lečenje. Danas je lečenje
zavisnosti od alkohola mnogo lakše nego pre 20-25 godina. Postoji niz
institucija koje leče alkoholičare savremenim metodama. U sadašnje vreme
se nastoji da se alkoholičar tokom lečenjane izdvaja iz porodice i iz
radnog procesa. Na taj način bolesnik je u stalnoj konfrontaciji sa realnošću
pa zato stalno jača i njegova motivacija za boljim i zdravijim načinom
života. U isto vreme dobija objašnjenje o svojoj bolesti, prihvata alkoholizam
kao bolest od koje boluje, saznaje šta i kako treba da menja u svom ponašanju
i načinu života. Cilj savremenog lečenja je što potpunija reintegracija
u društvo, uz potpunu apstinenciju.
Znamo da alkoholizam najpre dovodi do poremećenih odnosa u porodici alkoholičara.
U porodici dolazi do prekida emocionalnih veza između alkoholičara, njegove
supruge i dece. Bolest zahvata ceo porodični sistem. Zato u lečenju veliku
važnost ima porodica obolelog, koju treba odmah uključiti u lečenje. Od
supruge se zahteva da prihvati alkoholizam kao bolest i da o njemu što
više nauči. Od nje se zahteva i da polako menja svoj način života.
Potrebno je maksimalno angažovanje kako samog bolesnika, tako i njegove
porodice u lečenju i rehabilitaciji. Potrebno je promeniti poremećeno
ponašanje kako alkoholičara, tako i njegove porodice. Upravo zato govorimo
da je cilj svakog lečenja i rehabilitacije zavisnika od alkohola, uz prekid
pijenja, kvalitetna promena ponašanja kao i sređivanje porodičnih, radnih
i društvenih interakcija. Da bi se to postiglo, pokušava se sa aktiviranjem
cele porodice u promeni vlastitog ponašanja. Zbog toga se u većini slučajeva,
uz edukaciju, sprovodi psihoterapija ili porodična terapija alkoholičara
i njegove porodice da bi se postupno uspostavilo ponašanje koje će biti
temelj daljoj apstinenciji i okretanju zdravom načinu života
Posle intenzivne faze lečenja sledi produžena terapija čiji je cilj da
se alkoholičar i njegova porodica aktivno uključe u druženje sa drugim
ljudima koji imaju isti problem i to po principu - pomažući drugome, pomažem
i sebi.
Cilj lečenja je uspostavljanje novog, zdravog modela življenja. To podrazumeva
promene na svim poljima:
• poboljšanje fizičkog i psihičkog zdravlja (druženjem
sa članovima porodice, pravilnijom ishranom, redovnim lekarskim pregledima,
kvalitetnijim korišćenjem slobodnog vremena, itd. )
• poboljšanje porodičnog funkcionisanja (preuzimanje
uloge supruga i oca, rešavanje porodičnih problema, druženje sa članovima
porodice, doprinos poboljšanju materijalnog stanja porodice, pružanje
oslonca deci, itd. )
• poboljšanje profesionalnog funkcionisanja (reafirmacija
na radnom mestu, preuzimanje i rešavanje radnih zadataka, napredovanje
u radnoj sredini, sticanje poverenja kolega, pomoć i podrška kolegama
na poslu, itd. )
• poboljšanje šireg socijalnog funkcionisanja (poboljšanje
odnosa sa rodbinom, prijateljima, komšijama, pružanje pomoći, druženje,
itd. )
Dakle, cilj je rehabilitacija i resocijalizacija zavisnika i njegove porodice.
Pod rehabilitacijom se podrazumeva proces pomoći pojedincu da bi se osposobio
za normalno društveno funkcionisanje u fizičkom, psihičkom i socijalnom
smislu. Podresocijalizacijom, koja se odvija paralelno sa procesom rehabilitacije
i nadograđuje se na njega, podrazumevamo aktivnosti koje se vode u cilju
uključenja rehabilitiranih osoba u normalne društvene tokove. Važno je
reći da su i lečenje i rehabilitacija i resocijalizacija delovi jedne
celine ili procesa, jer jedna zavisi od uspeha ili neuspeha drugog, a
svi zajedno imaju isti cilj - usmeriti pojedinca na kvalitetniji način
življenja.
Zaključak
Alkoholičar i posledice njegovog ponašanja
Alkohol, pre svega, deluje na CNS čoveka ali ne stimulativno, kako se
obično misli, već depresivno. Postepenim stalnim povećanjem kolicine popijenog
alkohola počinje se formarati ličnost tipicna za alkoholičara, sa osnovnim
poremećajima u vidu moralno-etičke deprivacije.
Osnovna karakteristika poremećaja ponasanja alkoholičara jeste dvojnost
koja se ispoljava u ljubaznosti i izvestačenoj pristojnosti prema prema
spoljnom svetu i često potpunoj raspojasanosti i agresivnosti prema ukucanima.
Kod nekih agresivnost se graniči zločinom. Alkoholičar zanemaruje porodicu,
samim tim slabi vaspitni uticaj porodice. Moralno i ekonomsko propadanje
predstavlja finale. Socijalna neusklađenost , svađe, grubosti, fizički
obracuni, ispadi predstavljaju konačnu scenografiju alkoholičara. Alkoholičar
zanemaruje svoj dom i gubi obazrivost prema partneru, u seksualnosti postaje
vulgaran i grub. U pijanom stanju agresivni ponekad postanu i oni ljudi
koji su u treznom stanju "dobri kao hleb". To su najčesce slabići
i nesigurne ličnosti.
Dakle, alkoholičar svoju porodicu dovodi do prosjackog štapa i razaranja.
Atmosfera u porodici moze postati ratnička, dok fizički obračuni i ubistva
u ovim situacijama ponekad predstavljaju samo uobicajni model porodične
evolucije. Ljubomora alkoholičara javlja se onda kad slabi njegova seksualna
potencija. To je početak seksualne anestezije, frigidnosti gađenja nad
seksualnim činom od strane zdravog partnera. Zato se s pravom moze reci
da gnev koji trpe zene i deca alkoholičara predstavljaju u većini slucajeva
pravu tragediju.
Literatura
1. http: //www. scribd. com/doc/55990061/20/Alkoholi%C4%8Darska-li%C4%8Dnost-socijalno-psiholo%C5%A1ki-profil
2. http: //www. alkoholizam. com/posledice8. htm
3. http: //www. znanje. org/i/i21/01iv11/01iv1134/alkoholicar_i_posledice_njegovogSTR.
htm
4. http: //www. geocities. ws/klubgrbavica/sedmak_5. htm
5. http: //www. alkoholizam. com/lecenje6. htm
6. http: //www. alkoholizam. com/lecenje2. htm
7. http: //sr. wikipedia.org
8. http: //www. znanje. org/psihologija/alkoholizam/01/alkoholizam.
htm
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|