SEMINARSKI RAD IZ PREDUZETNISTVA

Poslovna banka kao privredna institucija koja deluje u novčanoj sferi usklađuje svoju
poslovnu politiku sa ekonomskom politikom zemlje putem monetarno-kreditne politike koju
sprovodi Centralna banka. Primenom ekonomskih načela bankarskog poslovanja ostvaruje se
posebni interes banke i njenih osnivača, a ujedno se i ostvaruju i društveni interesi zemlje. U
savremenim uslovima mnogobrojni faktori utiču na poslovanje banaka i njihovu poziciju na
tržištu a sve to zahteva da se banke prilagođavaju ne samo realizacijom, strukturom već i
kvalitetom svojih poslova. Za realizaciju tih aktivnosti predstavljaju načela bankarskog
poslovanja, jer su banke samostalni tržišni subjekti čija je ciljna funkcija masimiziranje profita.
Ta načela su: načela solventnosti i likvidnosti, načela sigurnosti i efikasnosti ulaganja, kao i
načelo rentabilnosti.
Savremeni privredni i finansijski sistemi koji pretenduju da budu racionalni i efikasni,
izuzetno su zainteresovani da bankarske organizacije uspešno posluju, da budu likvidne i
solventne i da ostvaruju optimalnu profitabilnost omogućujući, pri tome efikasno usmeravanje
finansijskih resursa između finansijskih sufucitnih i deficitnih sektora i transaktora. Poslovna
sposobnost banke proizilazi iz ostvarenja njene funkcije cilja. Poslovni cilj banke je
maksimizacija profita ili vrednosti akcija banke uz relativiziranje potencijalnog rizika i njegovih
negativnih efekata. Kroz veću ili manju efikasnost poslovnih banaka manifestuje se njihova veća
ili manja poslovna sposobnost. Poslovna sposobnosti i efikasnost banke su međusobno uslovljeni
i nužni konstituivni elementi savremeno koncepirane i organizovane banke.
Značaj likvidnosti za bankarsko poslovanje proističe iz činjenice da banka može prestati
sa radom u slučaju nelikvidnosti. Mogućnost prestanka rada banke usled nelikvidnosti
predstavlja jedan od osnovnih rizika u bankarskom poslovanju. Najvažniji cilj banke je
ostvarivanje profita na osnovu marže između aktivne i pasivne kamate kao i zaračunavanjem
provizije na uslužne poslove. Prema navedenom u bankarskom poslovanju važnu ulogu imaju
bankarski principi za dobro i uspešno poslovanje banaka. Likvidnost se često posmatra u odnosu
na aktivu koju vlasnik može brzo konvertovati u gotovinska sredstva odnosno u tranasakcioni
novac uz minimalni trošak same konverzije odnosno gubitka.
Likvidnost se odnosi na sposobnost banke da pokriva tekuće obaveze koje se formiraju u
okviru njenog poslovnog sistema, pa se po osnovu toga može reći da banke mogu lako da reše
problem likvidnosti na taj način što emituju i prodaju određene kratkoročne hartije od vrednosti
ili mogu da pozajme novac od drugih banaka. Banke prilikom obavljanja poslova moraju da
procene i da posebnu pažnju obrate na strukturu dospeća aktive i passive kao i na odgovarajuće
prilive, kao i rashode.

1. LIKVIDNOST BANAKA

1.1. Načelo likvidnosti banke

Likvidnost banke bi se mogla definiše kao mogućnost i sposobnost privrednog subjekta
(banke) da ispunjava dospele obaveze u svakom momentu.1 Značaj likvidnosti za bankarsko
poslovanje proističe iz činjenice da banka može prestati sa radom u slučaju nelikvidnosti a ako
posluje sa gubitkom ali to ne mora uvek biti slučaj. Održavanje likvidnosti banke smatra se
osnovnom predpostavkom za održivost banke na finansijskom tržištu. Na osnovu navedenog
može se zaključiti da likvidnost banke je sposobnost da izvršava svoje obaveze u rokovima
dospeća.
Sposobnost plaćanja dospelih obaveza znači da banka ima novca najmanje onoliko koliko
dospevaju obaveze za plaćanje tog dana. Mogućnost plaćanja dospelih obaveza u momentu
njihovog dospeća, zavisi od brzine pretvaranja imobilisanih sredstava u novac kao i od brzine
dospeća obaveze za plaćanje. Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka u
kome su sredstva imobilisana i upotrebljena, kao i od rizika njegovog pretvaranja u novac u tom
roku, dok brzina dospeća obaveza, zavisi od roka raspoloživosti pojedinih izvora. Likvidnost bi
bila permanentno održavana, kada bi svakoj količini imobilisanih sredstava odgovarala količina
izvora raspoloživih sredstava i kada ne bi bilo rizika, tada bi se svakog dana pretvaralo u novac
onoliko imobilisanih sredstava kolike su dospele obaveze toga dana. To znači da je tok priliva i
tok odliva međusobno jednak i po vremenu i po količini.2
Obaveze banke se odnose na deponente i kreditore banke. Građani ulažu novčana
sredstva na depozite kod banke – s tim da ti depoziti mogu da budu po viđenju ili sa određenim
rokovima dospeća – polazeći od uverenja da će im banka staviti na raspolaganje novac u skladu
sa rokovima iz ugovora o depozitu.
Dokle god je banka likvidna deponenti ne moraju da brinu za svoj novac. Obaveze
poslovnih banaka jesu da vrše dnevno usklađivanje rokova datih kredita sa rokovima preuzetih
obaveza. Ako poslovne banke postižu svakodnevnu likvidnost tada su u stanju da u svakom
momentu stave deponentima na raspolaganje ugovorom određene iznose sredstava. U slučaju da
su bankarski depoziti i drugi izvori sredstava kratkoročne prirode, onda je banka obavezna da
određni deo aktive drži u najlikvidnijem obliku radi izmirenja dospelih obaveza. Međutim, ako
su rokovi dospeća obeveza dugoročniji tada banka može da raspolaže i sa drugoročnijom
strukturom svoje aktive. Primeri iz bankarske prakse pokazuju da se optimalna likvidnost postiže
u uslovima kada su rokovi između izvora sredstava i plasmana banke sinhronizovani.
Likvidnost je značajan pokazatelj poslovne snage, sposobnosti i poverenja u stabilnost
banke. Načelo likvidnosti predstavlja uslov egzistencije i poslovanja savremene banke tržišnog
tipa. U savremenim uslovima likvidnost predstavlja i dinamičku kategoriju. Za banku je
najbitnije da obezbedi tekuću i buduću likvidnost. Ključni faktor pojma likvidnosti je
usklađivanje novčanih tokova odnosno priliv i odliv gotovine. Pa se na osnovu toga analiza
likvidnosti banke bazira na sledećem:
- proračunu standardnih indikatora likvidnosti na osnovu bilansnih vrednosti određenih pozicija
aktive i pasive i
- sačinjavanju i projektovanju gotovine.

Likvidnost i održavanje likvidnosti banaka je posebno važno, imajući u vidu prirodu i
karakter bankarskog poslovanja. Likvidnost predstavlja poverenje u banku i bankarski sectoru
celini.
Likvidnost banke predstavlja osnovu za normalno funkcionisanje depozitnog mehanizma
kod svake banke. Banke mogu da koriste kredit kod drugih banaka, na otvorenom finansijskom
tržištu kao i kod Centralne banke. Vraćanje ovih kredita o rokovima dospeća je normalna
predpostavka za korišćenje kreditnog mehanizma od strane svake banke. Pozicija likvidnosti
banke proističe iz bilnsne strukture. U aktivi bilansa banke nalaze se instrumenti sa različitim
stepenom likvidnosti, gde se na jednom kraju skale nalaze pozicije koje su najlikvidnije, a na
drugom delu skale se nalaze pozicije koje su najnelikvidnije.
Likvidne pozicije su novac na računu kod centralne banke, a nelikvidna pozicija je na
primer zgrada sa opremom i drugo. Vrednosni papiri koje banka drži u svojoj aktivi može lako
da proda na finansijskom tržištu bez obzira na formalne rokove tih papira. Zajmovi koje je banka
odobrila privredi i stanovništvu se u principu smatraju nelikvidnom aktivom, mada ovi zajmovi
imaju različite rokove dospeća, pa ukoliko su rokovi dospeća bliži vraćanju utoliko je aktiva
banke manje likvidna. Na ovaj način struktura aktive pokazuje poziciju likvidnosti banke.
U pasivi bilansa banke, neke obaveze banke su likvidne, što znači da poverioci mogu u
svakom momentu ili u kratkim rokovima da traže novac u vezi sa depozitima ili kreditima.
Međutim, na strani pasive bilansa banke nalaze se i obaveze banke sa dužim rokovima vraćanja,
bilo da se radi o depozitima ili o primljenim kreditima. Prema tome pozicija likvidnosti banke
proističe iz komparativnog odnosa likvidnosti aktive i pasive bilansa banke. Bankarski
menadžment može da utiče da bilans bude više ili manje likvidan. Vanbilansne pozicije takođe
mogu da utiču na likvidnost banke. Banke u vanbilansnim pozicijama imaju date garancije koje
mogu da budu aktivirane u nekoj budućoj vremenskoj tački.
Problem održavanja perfektne likvidnosti banaka nastaje u procesu konverzije depozita u
kredite, odnosno, ročne transformacije. Deponenti u bankama teže da drže sredstva sa relativno
kraćim rokovima, dok korisnici bankarskih kredita teže da koriste sredstva sa dužim rokovima
vraćanja. Bankarska institucija naplaćuje određenu cenu za vršenje ročne transformacije, pa na
taj način ostvaruje prinos. Glavni izvor nelikvidnosti banaka je ta što može da dođe do
preteranog debalansa u ročnim profilima izvora i plasmana sredstava.
Nelikvidnost banke može da nastane ukoliko ona postane nesolventna, a to znači da je
vrednost njene aktive manja od vrednosti njenih obaveza. U tom slučaju banka je izgubila u
celosti svoj akcionarski kapital, pa po osnovu toga može da se nađe u negativnoj zoni.
Nesolventna banka može da bude i nelikvidna kada dođe do povlačenja depozita i uskraćivanja
davanja novih kredita toj banci.
Koncept likvidnosti banke bitno se menja u institucionalnom okruženju u kojem banke
posluju na razvijenim finansijskim tržištima. U tradicionalnom institucionalnom okruženju banke
su funkcionalno bile odvojene od nerazvijenog tržišta. U tom kontekstu istovremeno je bilo lakše
održavati likvidnost banke, zato što su izvori nelikvidnosti bili skoro isključivo vezani za neto
odliv depozita iz konkretne banke. U savremenom kontekstu finansijskog tržišta, postoji povećan
rizik da likvidnost banke bude ugrožena. Ali i održavanje likvidnosti dobija nove mogućnosti
koje se sastoje u tom da u osnovi zdrava banka, koja ima dobar kreditni rejting, može da u svako
doba povuče kreditna sredstva sa finansijskog tržišta u vidu kratkoročnih ili eventualno
dugoročnih kredita.

Najgora pozicija u koju banka u savremenoj tržišnoj strukturi može da upadne je da budu
uključena u finansijsko tržište i da preko upravaljanja pasivom obezbeđuje dodatni kvantum
likvidnosti u momentima kada je to potrebno, a da sticajem određenih okolnosti izgubi svoju
kreditnu sposobnost na tržištu. Tada banka nije u stanju da revolvira ili refinansira svoje dospele
obaveze, a naročito nije u stanju da poveća nivo svog zaduženja na finansijskom tržištu. U tom
slučaju banka jedino može da traži dobijanje kredita za likvidnost kod centralne banke.

1.2. Značaj i stepen likvidnosti banaka

Likvidnost bankarskog sektora je u funkciji sticanja poverenja u njegovu stabilnost i
pokretanja mehanizama formiranja bankarskih agregata. Za banku kao preduzeće izuzetno je
značajna likvidnost, jer se preko nje odražava poverenje depozitara, čime se izbegava »domino
efekat«, što omogućuje opstanak banci u neizvesnim i rizičnim tržišnim uslovima.5
Kroz stvaranje principa likvidnosti efektiraju se ukupne performanse jedne banke.
Očuvanjem likvidnosti vremenski i kvantitativno se determiniše i ostvarenje principa sigurnosti i
rentabilnosti. Postizanjem i očuvanjem potrebnog nivoa likvidnosti optimiziraju se odnosi
između sklonosti banke ka maksimiziranju profita, to je princip rentabilnosti, kao i neopreznog
prihvatanja prevelikog rizika , to je princip sigurnosti.
Termin likvidnosti se odnosi na sposobnost izmirenja dugova prilikom njihovog dospeća.
Uslov za izmirenje prispelih obaveza su potreban nivo rezervi likvidnosti i stepen
konvertibilnosti pojedinih delova aktive u gotovinu kao najlikvidniji oblik. Teorijski, svi oblici
aktive banke poseduju određeni stepen likvidnosti, ali se uvek postavlja pitanje vremenske
dimenzije i operativnih troškova neophodnih da se izvrši konverzija različitih oblika aktive u
gotovinu ili druga sredstva plaćanja.
Stepen likvidnosti predstavlja jedan od najznačajnijih parametara pri analizi i merenju
finansijske snage, stanja i uspešnosti poslovanja banke. Indikatori likvidnosti pokazuju stepen
pokrivenosti plasmana depozitima. U praksi se primenjuju rigidni i fleksibilni metodi analize
likvidnosti, zavisno od tipa banke, tako da Centralna banka kod osnivanja i registrovanja svake
banke određuje okvire i odnose, kojih se rukovodstvo banke mora pridržavati. U suprotnom
može doći do prestanka njenog rada ili promene tretmana takve banke na finansijskom tržištu.

1.3. Politika likvidnosti banke

Politika likvidnosti banke se zasniva na definisanju adekvatne metodologije merenja
likvidnosti i utvrđivanja stope likvidnosti, i na osnovu toga optimizaciji rezervi. Metodologija se
zasniva na kvantificiranim stopama i iskustvu menadžmenta banke. Kvantitativne stope
likvidnosti treba da predstavljaju grubu asimilaciju likvidne pozicije, dok bi zadovoljavajuća
ocena pozicije likvidnosti dobijala dodatnim pristupima simultanih i ukrštenih tokova priliva i
odliva novčanih resursa.
Kao najznačajniji kvantitativni indikator likvidnosti koriste se:
- stopa likvidnosti – koja odražava vezu kratkoročnih izvora sredstava zavisno od njihove
ročnosti i dospelosti, prema novčanim sredstvima i drugoj likvidnoj aktivi,
- obavezna rezerva – koja pored obezbeđenja likvidnosti banaka, služi i kao instrumenat za
regulisanje količine novca u opticaju od strane Centralne banke.

Najveći analitički značaj imaju prve dve stope. Što je veća kamtna stopa to je slabija likvidna
pozicija banke, jer su krediti najmanje likvidni plasmani. Ukoliko banka iz određenih razloga
odstupi od iskustvenih stopa i poveća kreditnu stopu ući će u zonu nelikvidnosti, jer će povećati
učešće nelikvidne aktive u odnosu na učešće likvidne aktive.
Kao najčešće korišćeni indikatori likvidnosti su:
- protok gotovinskog kapitala za različita prispeća se verovatno razlikuje zavisno od
organizacionog nivoa, tržišta, valute i proizvoda, tokovi koji su poznati kao i oni koji se očekuju,
- nivo ne osiguranih sredstava,
- odnos likvidne aktive prema ukupnoj aktivi,
- odnos likvidne aktive prema nepredviđenoj pasivi,
- odnos likvidne aktive prema depozitima klijenata po viđenju,
- ne iskorišćeni kapaciteti u programima kratkoročnih zajmova,
- velika koncentracija deponenata,
- odnos terminskih obaveza prema nelikvidnoj aktivi,
- rizik države,
- rizici od finansijskog gubitka u grupaciji,
- usaglašavanje sa strategijom osiguranja hartija od vrednosti.

1.4. Opšti pristup definisanja izvora likvidnih resursa

Nakon utvrđivanja potrebnog nivoa likvidnosti banke pristupaju planiranju izvora i strukture
likvidnog potencijala. Pri formulisanju tehnoloških i metodoloških rešenja za planiranje izvora i
strukture likvidnog potencijala banke se oslanjaju na četiri teorijska pristupa:10
- teorija komercijalnog kredita ili realna menična doktrina,
- teorija prenosive (unovčive) aktive,
- teorija anticipiranog dohotka i
- teorija usklađivanja obaveza.
Prva tri teroijska pristupa se odnose na upravljanju aktivnim bilansnim pozicijama, dok se
četvrta teorija zasniva na upravljanju pasivom.
Teorija komercijalnog kredita podrazumeva da likvidnost banaka se zasniva na plasmanu
kratkoročnih kredita. Prema teoriji prenosivosti banka ima veću ili manju sposobnost da izvrši
tržišnu konverziju pojedinih oblika aktive u gotovinu kao najlikvidniji oblik. Prema teoriji
ancipiranog dohotka banka ima mogućnost usklađivanja priliva likvidnih resursa sa formiranjem
budućeg dohotka kreditiranih komitenata. Teorija upravljanja pasivom polazi od predpostavke da
banka nije pasivni akceptant obaveza, već prema potrebi ima mogućnosti da privuče dodatna
likvidna sredstva i premosti gep između potrebnog i raspoloživog nivoa likvidnih rezervi.

Efikasnost primene ovog teroijskog pristupa je uslovljen sledećim momentima:
- visokim stepenom razvijenosti finansijskog tržišta,
- potrebni su brojni i raznoliki oblici vrednosnih hartija,
- bankarski sektor kao celina mora biti likvidan, da bi pojedinačne banke mogle rešavati
probleme likvidnosti,
- efikasan uticaj Centralne banke na novčanom tržištu i
- efikasan informacioni sistem.

1.5. Faktori koji utiču na likivnost banke

Nivo od koga se neki bankarski sistem može smatrati manje ili više likvidnim pod uticajem
je izvesnog broja unutrašnjih i spoljašnih faktora, kao na primer:
- struktura finanijskog sistema – mnoge zemlje Evropske Unije imaju značajno tržište
državnim obveznicama što se reflektuje u značaju tih hartija od vrednosti u likvidnosti banke. Ali
u isto vreme postoje izvesna odstupanja od ovog izvora likvidnosti zbog snižavanja javnog
deficita i duga. Neke zemlje imaju značajno tržište u hipotekarnim obveznicama ili u osiguranju
depozita. Stalno rastući segment na međubankarskom tržištu je aktivnost vezana za REPO
ugovore,
- uvođenje evra je shvaćeno kao pozitivan efekat na rizik likvidnoti i njegovu kontrolu
naročito za velike banke. Održavanje likvidnosti je mnogo lakše zbog smanjenja broja valuta i
rizika valute,
- propisi kao propisani odnosi likvidnosti imaju veliki uticaj na likvidnost banaka.
Nadzor bankarskog poslovanja u osam od 15 članica EU zahteva likvidnost po kvantitativnoj
osnovi, pri čemu nadležni organi u ostalim zemljama prate likvidnost na bazi neobavezujućih
odnosa posmatranja odnosno nameću kvalitativne zahteve. Zahtevi za kvantitativnu likvidnost se
u velikoj meri razlikuju od države do države.

2. STRUKTURA IZVORA REZERVI LIKVIDNOSTI

U uslovima razvijenog finansijskog tržišta hartija od vrednosti banke su manje
zainteresovane da angažuju značajnija sredstva u rezervama likvidnosti, što je veoma značajno
za profitabilnost banaka. Preterana likvidnost mogla bi da bude nepovoljna za banku, s obizirom
da visoko likvidna sredstva u tržišnim privredama ne donose kamatu. Javili bi se visoko
oprtunitetni troškovi.
Stepen smanjenja rizika nelikvidnosti zavisi od visine rezervnih likvidnih sredstava.
Rezervna likvidna sredstva smanjuju rizik nelikvidnosti, bez obzira otkuda ona dolaze, ali i
dovode do umanjenja rentabilnosti, i to:
- rezervna likvidna sredstva nisu uključena u proces reprodukcije i tako ne doprinose
stvaranju finansijskog rezultata. Izuzetak u ovom slučaju je kada banka plaća kamatu na depozite
po viđenju ili ako se rezervna likvidna sredstva pretvore u hartije od vrednosti,
- držanje rezervnih likvidnih sredstava, predstavlja zadržavanje pozajmljenih izvora u
povećanom iznosu, a naknada za te povećane pozajmljene izvore, dirktno utiče na smanjenje
akumulacije i rentabilnosti,
- prema stepenu unovčenosti potraživanja banaka klasifikuju se na tri grupe i to:12
1. primarne rezerve likvidnosti,
2. sekundarne rezerve likvidnosti,
3. tercijarne rezerve likvidnosti.

2.1. Primarne rezerve likvidnosti

Pod primarnom likvidnošću se podrazumeva gotovina u blagajni i sredstva na žiro računu
kod Centralne banke.
Primarne rezerve likvidnosti banke čine gotovina, depozitne rezerve kod Centralne banke
u obliku obaveznih rezervi i rezervi likvidnosti banaka i depoziti po viđenju kod korespodentskih
banaka. Primarne rezerve likvidnosti imaju za cilj da pokriju neto odliv depozita iz sistema
pojedinačne banke, ukoliko se to ne može obezbediti tekućim prilivima. Primarne rezerve imaju
veći značaj kod manjih i srednjih banaka. Primarne rezerve su relevantne za nedovoljno
razvijena tržišta hartija od vrednosti. Primarne rezerve imaju dvojak značaj i to da se njima
pokriva neto odliv depozita iz poslovnog i sistema pojedinačne banke na osnovu naloga
komitenata u visini raspoloživih sredstava, izdavanjem čekova i kreditnih kartica od strane
komitenta koji imaju račun kod banke. Drugi značaj primarnih rezervi se ogleda u tome da su
one indikator stepena iskorišćenosti kreditnog potencijala. Uzimajući u obzir činjenicu da se radi
o nekamatonosnim rezervama likvidnosti, potrebno ih je optimizirati da se ne bi ugrozilo
ostvarenje principa profitabilnosti. Pri optimizaciji se koriste tri parametra i to:
- koeficijent obrta ili oscilacija depozita,
- efekti držanja likvidnog bilansa kod koerspodentskih banaka,
- stepen obnove ravnotežnog nivoa rezervi.
Visoke primarne rezerve predstavljaju garanciju održavanja likvidnosti banke obzirom da
su one neiskorišćeni deo kreditnog potencijala banke. Ove rezerve za banke predstavljaju
oportunitentni trošak. Za poslovnu banku je veoma važno da izvrši optimizaciju primarnih
rezervi likvidnosti da se ne bi previše ugrozila profitabilnost banke. Putem primarne likvidnosti
banka u roku izmiruje dospele obaveze, izvršava naloge svojih komitenata i nesmetano izvršava
svoju kreditnu aktivnost. Za rezerve likvidnosti je karakteristično da se izražavaju u procentima i
to od depozita sa kojima banka raspolaže.

Stopa rezerve likvidnosti zavisi od sledećih faktora
- raspoloživih oblika likvidne aktive i potraživanja,
- strukture komitenata i njihove veličine,
- strukture depozita i oblika pozajmljenih sredstava banke,
- ročne strukture plasmana banke,
- veličine banke i stepena kompezacija plaćanja unutar banke,
- sezonskih fluktacija depozita,
- sezonske oscilacije traženja kredita,
- konjukturnih kretanja i njihovih tendencija u budućnosti,
- tendencija kretanja između novih ulaganja i podizanja već postojećih finansijskih
sredstava.
Iskustvo kod poslovnih banaka ukazuje da se likvidnost može održati pod uslovom da je
najniži nivo rezerve likvidnosti 3-5% od ukupnog iznosa depozita i drugih sredstava po viđenju
kod centralne banke.

2.2. Sekundarne rezerve likvidnosti

Sekundarne rezerve likvidnosti predstavljaju naredni nivo odbrane likvidnosti poslovne
banke. Sekundarna likvidnost obuhvata primarnu likvidnost, uvećanu za najlikvidniji deo aktive
banke, koji se u kratkom roku može pretvoriti u novac (menice, kratkoročnimkrediti do tri
meseca i dr).
Nivo sekundarne likvidnosti stalno se menja u zavisnosti od toga da li banka raspolaže
viškovima ili manjkovima sredstava primarne likvidnosti. Ako banka raspolaže viškom sredstava
primarne likvidnosti onda će se odlučiti da za ta sredstva kupi hartije od vrednosti koje će doneti
veće kamate nego kada se ta sredstva drže angažovana u obliku primarne rezerve likvidnosti.
Suprotno od toga je to, ako sredstva primarne likvidnosti ne mogu da pokriju potrebe za
likvidnim sredstvima, onda će se banka odlučiti da deo svojih likvidnih sredstava angažovanih u
sekundarnoj rezervi likivdnosti proda na tržištu hartija od vrednosti. Sekundarne rezerve
likvidnosti imaju kvalitet tokova, jer trenutno dopunjavaju iscrpljene primarne rezerve
likvidnosti. Sekundarne rezerve u principu predstavljaju kamatonosne plasmane. S obzirom na
kratkoću rokova dospeća, kamate su veoma niske, ali su dnevno unovčive, što omogućuje
bankama skoro trenutno obezbeđenje dodatnih likvidnih potencijala. Njihov sekunadarni
karakter proizilazi iz činjenice da se aktiviraju tek po iscrpljenju primarnih rezervi likvidnosti.
Njihova osnovna uloga je da pokriju neočekivane odlive depozita po osnovu klirinških
transakcija novca između banaka, ekscensnu tražnju kredita od značajnih komitenata, povećan
odliv gotovine iz poslovnog sistema banke i slično.
Klasična formula za kvantifikaciju potrebnog nivoa sekundarnih rezervi likvidnosti
zasniva se na zbiru očekivanog neto odliva depozita i porasta tražnje za kreditima. Najveći
ponder u okviru sekundarnih rezervi imaju državne kratkoročne hartije od vrednosti koje osim
što se lako i pre roka mogu unovčiti, mogu se koristiti i kao pokriće za dobijanje kredita za
likvidnost. Pored obveznica veliki značaj imaju i bankarski akcepti, blagajnički zapisi,
komercijalni papiri velikih kompanija.
Na osnovu izloženog se može videti da sekundarne rezerve likvidnosti banke
predstavljaju njenje plasmane u likvidnosne hartije od vrednosti tražišta novca, i to u kratkoročne
državne hartije od vrednosti ili kratkoročne hartije od vrednosti koje emituje Centralna banka ili
privredni subjekati sa visokim rejtingom, tako da se ove hartije od vrednosti mogu relativno brzo
i bez većih gubitaka unovčiti i pre roka njihovog dospeća ako to iziskuju likvidonosne potrebe
banke.
Iako su sekundarne rezerve likvidnosti kamatonosne, ipak su kamate po pravilu niske,
tako da je njihova osnovna svrha da posluže za održavanje likvidnosti ali ne i da generišu profit
za banku.

2.3 Tercijarne rezrve likvidnosti

Tercijarna likvidnost banke predstavlja vise teorijski a manje praktičan element, jer
obuhvata one delove plasmana banke, koji se do isteka određenog roka ne mogu pretvoriti u
gotov novac.
Tercijalne rezerve likvidnosti obuhvataju sve oblike pribavljanja novčanih sredstava
banke putem kojih se sporije transformiše određeni oblik aktive u gotovinu ili novčana sredstva
kod Centralne banke. Struktura tercijarne likividnosti banke obuhvata sledeće:18
- neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka u zemlji,
- neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka van zemlje,
- kreditna sredstva kupljena na tržištu novca,
- mogućnost dobijanja kredita od drugih poslovnih banaka u zemlji i inostranstvu.

Banke koje ne mogu da održe svoju likvidnost na osnovu primarnih i sekundarnih rezervi
koriste kod korespodentskih banaka ili kod centralne banke kredite za likvidnost. Ovi krediti se
odlikuju kratkim rokom vraćanja i relativno visokim kamatnim stopama, ali njihovo relativno
često korišćenje narušava rejting i imidž banke. Zbog toga, krediti za likvidnost predstavljaju
nivo odbrane likvidnosti poslovne banke.
Krediti za likvidnost se obezbeđuju kod korespodentskih banaka ili kod centralne banke.
Banke u savremenim uslovima se češće odlučuju za korišećnje kredita za likvidnost. Krediti za
likvidnost koji se transferišu između banaka su bez posebnog pokrića, imaju dnevnu dospelost i
direktno se prenose između računa banaka koji se vode kod centralne banke. Najnovija je
tendencija da se likvidna usklađivanja vrše putem repo aranžmana, tako što banka prodaje neke
vrednosne hartije sa aranžmanom o rekupovini sa dnevnim dospećem.
Pri tome plaćanja po Repo aranžmanu se mogu izvršiti na dva načina.
Jedan od načina je da se zadužuje kupac koji ima račun kod banke, čime se smanjuje
obim depozita banke, ali uz oslobađanje dela obaveznih rezervi u korist likvidnih resursa. Drugi
način je da banka koja je prodala hartije od vrednosti dobija ček od kupca koji se isplaćuje od
druge banke, gde se vode sredstva kupca, čime se prelivaju likvidni potencijali između banaka.19
Kada se koriste krediti za likvidnost kod centralne banke dolazi do porasta likvidnog
potencijala bankarskog sektora, što inicira centralne banke da koriste regulativne mehanizme u
pogledu uslova za njihovo korišćenje, uz naglasak na usmeravanje banaka da vode optimalnu
politiku likvidnosti.
Faktor likvidnosti o kojima vodi računa banka u koncipiranju poslovne politike vezani su
za ponašanje komitenata pri obavljanju novčanih transakcija i za specifičnost uslova u kojima
posluju banke. Ti uslovi su broj komitenata i obim njihovih međusobnih novčanih transakcija,
stepen privredne razvijenosti područja na kojem posluje banka, sezonski karakter proizvodnje na
području poslovanja banke, kao i makroekonomski uticaj privrednog sistema, u smislu oštrine
sankcija prema nelikvidnim bankama.
Veći stepen likvidnosti imaju one banke:
- čije aktive imaju povoljnije ročne i tržišne performanse u smislu kraćih prosečnih
rokova dospeća i/ ili viši stepen tržišne transverbilnosti pozicije aktive,
- banke sa prosečno dužim rokovima dopseća obaveza,
- banke sa stabilnim depozitnim potencijalom.

3. IZVORI PROBLEMA LIKVIDNOSTI

Likvidnost je bankama potrebna za kompenzaciju očekivanih i neočekivanih nestabilnosti
u bilansima i za osiguranje sredstava za rast. Za banku je izuzetno značajna likvidnost, jer se
preko nje održava poverenje depozitara, čime se izbegava »domino efekat« što omogućuje
opstanak banke u neizvesnim tržišnim uslovima.
Ona predstavlja sposobnost banke da delotvorno obavlja otkup depozita i zadovoljava
druge obaveze. Za banku najveći pritisak potraživanja za raspoloživim sredstvima dolazi od
strane klijenata koji povlače novčana sredstva sa svojih depozitnih računa i u vidu zahteva za
odobravanje kredita od strane klijenata koje određena institucija želi da zadrži kao svoje klijente.
Ostali izvori potražnje u pogledu likvidnosti podrazumevaju otplatu ranijih zaduživanja, kao što
su zajmovi koje je institucija dobila od drugih finansijskih institucija ili od centralne banke.
Plaćanja poreza na prihod ili gotovinskih dividendi akcionarima povremeno utiču na potražnju
odmah raspoloživih govotniskih sredstava.
Najvažniji izvori sredstava deponenetne institucije su:
- novi depoziti klijenata, bilo da su novootvoreni računi ili novi depoziti na već
postojećim računima. Priliv depozita je najveći kada se isplaćuju mesečne plate i sredinom
meseca kada se isplaćuju računi i vrše ostala plaćanja,
- otplata zajmova od strane klijenata čime se obezbeđuju sveža sredstva za
zadovoljavanje novih potreba likvidnosti, što se postiže prodajom aktive banke, posebno utrživih
hartija od vrednosti,
- likvidnost se takođe obezbeđuje i iz prihoda ostvarenih od prodaje nedepozitnih usluga i
od
- zaduživanja na tržištu novca.

Kada je ukupna potražnja likvidnosti veća od ukupne ponude menadžment mora da se
pripremi za deficit likvidnosti i da odluči kada i odakle će da obezbedi dodatna likvidna sredstva.
Sa druge strane, ako je u bilo kom trenutku ukupna likvidnost veća od ukupne potražnje za
likvidnošću rukovodstvo mora da se pripremi za sufucut likvidnosti i da odluči kada i gde će
rentabilno investirati suficit likvidnih sredstava sve dok ista ne budu potrebna za pokriće budućih
potreba likvidnosti.
Likvidnost ima presudnu vremensku dimenziju. Predviđanjem dugoročnih potreba
likvidnosti, menadžeri za likvidnost mogu da računaju na najveći spektar alternativnih izvora
sredstava nego što je slučaj kada su u pitanju hitne potrebe za likvidnošću, takvi izvori mogu biti
prodaja akumuliranih likvidnih sredstava, reklamiranje depozitnih i drugih usluga koje pruža
banka ili ugovaranja dugoročnih zaduživanja rezrvi od druge finansijske institucije. Nije uvek
potrebno da se potraživanje za likvidnim sredstvima izmiri prodajom kapitala ili
pozajmljivanjem novih sredstava. Na primer, može se dogoditi da dođe do priliva upravo
potrebne količine novih depozita, ili do otplate zajmova od strane klijenata baš u trenutku kada
su nova sredstva potrebna. Vreme ima odlučujuću ulogu kada je u pitanju upravljanje
likvidnošću: bankari i menadžeri finansijskih institucija moraju veoma pažljivo da planiraju
kako, kada i odakle mogu da se obezbede potrebna likvidna sredstva.22
Ukoliko bančina institucija se suoči sa suficitom likvidnosti u bilo kom trenutku
menadžment mora da bude spreman da odmah investira ovaj višak sredstava kako bi se izbegli
troškovi za propuštene mogućnosti po neiskorišćenim sredstvima koja ne ostvaruju nikakav
prihod. Upravljanje likvidnošću podleže riziku promene tržišnih kamatnih stopa (rizik kamatnih
stopa) kao i riziku da likvidna sredstva ne budu raspoloživa u potrebnom obimu (rizik
rapoloživosti).
Ukoliko kamatne stope porastu, finansijska sredstva koja institucija planira da proda da bi
uvećala obim likvidnih sredstava, kao što su državne obveznice, izgubiće na vrednosti, a neka će
morati da prodaju sa gubitkom. Ne samo da će povećanje likvidnih sredstava od prodaje ovih
sredstava biti malog obima, već će i gubici koji nastanu takođe uticati na smanjenje prihoda.
Takođe će i povećanje sredstava putem pozajmica biti skuplje usled porasta kamatnih stopa, a
neke forme pozajmljene likvidnosti možda više neće moći da se koriste.
Razlozi iz kojih nastaje likvidnost u pogledu izloženosti pritiscima su:
- problem vezan za nesklad dospeća nastaje iz činjenice da banke i mnoge štedne
institucije imaju velike iznose finansijskih obaveza koje moraju odmah da izmire, kao što su
depoziti po viđenju i zaduživanja na tržištu novca. Po osnovu ovoga banke moraju da budu
spremne da izađu u susret zahtevima za gotovinom, koji mogu biti vrlo učestali u nekim
periodima, kao što je krajem radne nedelje, početkom ili sredinom meseca, u nekim sezonama
tokom godine,
- osetljivost na promene u kamatnim stopama je razlog zbog koje je banka izložena
likvidnosti. Na primer kada kamatne stope porastu, neki deponenti banaka će povući svoja
sredstva u potrazi za većim prihodima na nekom drugom mestu.
Mnogi klijenti mogu da odlože podnošenje novih zahteva za odobravanje zajmova ili da
ubrzaju svoja povlačenja po onim kreditnim linijama koje nose nižu kamatnu stopu. Menadžeri
imaju veoma važnu ulogu za likvidnost banaka jer treba da održavaju stalnu vezu sa najvećim
deponetnima i imaocima velikih neiskorišćenih kreditnih linija kako bi se donela odluka da li i
kada povlačenje sredstava mogu da vrše, kao i da se osigura da odgovarajuća sredstva budu na
raspolaganju kada dođe do potražnje za njima.

Princip likvidnosti pokazuje da li je neka banka likvida ili ne. Nelikvidna je ona banka
koja ne može da pokriva naloge za isplatu ugovorenih obaveza, odnosno da pokriva tekuće
obaveze u okviru svog poslovnog sistema. Pitanje likvidnosti predstavlja srž bankarstva.
Upravljanjem aktivom i pasivom, banka pravi procenu dospeća svoje aktive i pasive kao i
odgovarjuće prilive, odnosno rashode. Može se reći da je likvidnost banke individualizovan
problem, i da ne postoje univerzalna rešenja za vođenje politike likvidnosti banaka. Na osnovu
toga može se zaključiti da ne postoje dve iste banke koje imaju iste probleme likvidnosti.
Likvidnost predstavlja sposobnost banke da opstane na finansijskom tržištu i ona je
indikator poverenja subjekata u banci. Rešavanje problema likvidnosti banke u mnogome zavise
od iskustva menadžmenta banke. Na osnovu intuitivnih metoda pokrivanja likvidnosti banke
koja se zasniva na informacijama, procenama i planiranju novčanih tokova. Menadžment banke
treba da proceni u kom trenutku treba da zahteva kredit od centralne banke za pokrivanje
likvidnosti kao i da prati kolika je ponuda depozita, kako bi mogao da pokrije iznenadne i
ekscensne tražnje kredita.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

MISIJA I CILJEVI PREDUZEĆA - POSLOVNE BANKE -