|
Izazovi informatičkog društva
Etički izazovi informatičkog društva
Razvojem informatičkog društva krajem 20. i početkom 21. veka dolazi
do velikih etičkih i moralnih dilema kada su u pitanju nagli razvoj računarske
tehnike i pojava novih sredstava masovne komunikacije, prvenstveno INTERNET-a.
Dosadašnji način života i norme ponašanja se menjaju iz korena pojavom
novih tehnologija i masovnih medija tako da se osećaj realnosti ponekad
ne može tačno definisati. „Virtuelni svet“ postaje
deo svakodnevnice a nekome i jedini svet. Taj svet privida ne možemo zanemariti
kada su u pitanju etički i moralni principi života.
Još od doba oštrih sporenja između Sokrata
(Sokrates) i sofista o ovom
predmetu, status pojma privida, kako u epistemološkom tako i u estetičkom
smislu reči, ostaje relativno nejasan u kontekstu promišljanja različitih
rešenja koja su ovaj predmet uvela u teorijsku upotrebu, pridavši mu poseban
problemski značaj. Za savremene filozofe, estetičare i teoretičare medija,
pojam privida – pokatkad nekritički proširen na čitav pojavni svet – prema
našim intuicijama, predstavlja ključ diferencijacije između ontološkog
(tehnički svet medija) i ontičkog (derivatni univerzum virtuelnih pojava)
pristupa sagledavanju realnosti. Sledeći ovakvo stanovište, opravdano
je reći da je svet masovnih i novih medija ili tzv. sajber-prostor (cyber
space) opšte medijske kulture konstitutivan za današnje shvatanje
stvarnosti, što znači da je poimanje realnosti, a potom i svet na koji
se ova paradigma odnosi, pod uticajem delovanja medija masovnih komunikacija,
Interneta i drugih komunikacionih tehnologija, bitno izmenjen.
To, istovremeno, ne znači da je prvobitno shvaćena realnost, kako su je
definisali stari metafizičari, neposredno potisnuta i ukinuta ovom drugom,
medijskom stvarnošću, pošto bi takav zaključak bio izlišan i krajnje pojednostavljen.
No, ima osnova za tvrdnju da se pojavom i učestalom „kreativnom“
upotrebom, pre svega, medija masovnih komunikacija, u današnjem vremenu
doživljaj realnosti u velikoj meri izmenio.
Internet ne samo što menja socijalnu strukturu pojedinačnih društava i
interakciju između njih nego u osnovi menja shvatanje šta znači biti ljudsko
biće danas, a i u budućnosti. Čak ni nemački filozofi kao što su Karl-Otto
Apel i Jürgen Habermas u svojim teorijama o “neograničenom komunikacionom
društvu” i Vilém Flusser u svojoj “Komunikologiji”
nisu mogli da pretpostave takvu kompleksnost forme i univerzalnost koju
je doneo internet i njegovo spajanje sa masmedijima u novu informacionu
kulturu. Ključno pitanje informatičke etike u ovom novom dobu je rast,
brzina i kompleksnost ovakvog sistema i njegov uticaj na milione ljudi
zajedno sa opasnostima koje donosi. Pitanje je i kako spojiti tradicionalne
etičke norme sa novim digitalnim okruženjem
.
Od
1997. do 1998. godine UNESCO je pokrenuo medjunarodni forum informacione
etike ciji je organizator Rainer Kuhlen (University of Constance, Germany).
Forum je postavio neke osnove problematike sa kojom se suočava moderna
etika po pitanju informatike i informacija:
- sloboda pristupa informacijama i pitanje intervencija i odgovornosti
države
- multiligvistički pristup, očuvanje jezičkog nasleđa i problem diskriminacije
ostalih nacija dominacijom engleskog jezika
- pitanje sigurnosti i bezbednosti
- pitanje privatnosti i poverljivosti informacija
- obrazovanje u korišćenju novih tehnologija
- socijalna, ekonomska i multikulturalna odgovornost
Ovde ćemo obratiti pažnju na one najbitnije.
-
Univerzalni pristup informacijama – sloboda informacija:
Dostupnost informacijama nažalost nije omogućena svima. To je jedno od
osnovnih ljudskih prava, međutim njena velika zavisnost od finansijskog
i ekonomskog faktora dovodi do toga da u mnogim delovima sveta pristup
informacijama nije omogućen. Dolazi do monopola nad informacijama. Velike
moćne kompanije i države uskraćuju pravo na informacije, prema svojim
potrebama i ideologijama. Npr. najkritikovaniji je odnos kineske države
prema informacijama koje „podrivaju društveno uređenje“ i
kose se sa „moralnim principima“ koje je propisala sama država.
Kineskim građanima je dozvoljen pristup internetu samo u ograničenoj meri
jer se veliki broj informacija filtrira i blokira. Pristup Google-u je
onemogućen i postoji kineski Google pretraživač koji je ograničen na pretraživanje
samo podobnih internet stranica.
Velike kompanije koriste razne tehnike kako bi manipulisali potrošačima.
Problem je i validnost informacija koje se dobijaju putem elektronskih
medija i interneta, jer su te informacije podložne promenama i falsifikovanju.
Mnogo ljudi danas dobija većinu informacija putem internet pretraživača
ili portala. Međutim, ko može da garantuje tačnost i moralnu vrednost
tih informacija? Npr. sa druge strane, ko može da spreči decu da pristupaju
neprikladnim sadržajima interneta? Da li moralno da svakome bude digitalno
dostupna Hitlerova knjiga "Mein Kampf", dečija pornografija,
satanistički dnevnici ili uputstva za terorističke aktivnosti? Da li to
može da reguliše država svojim zakonima i pravilnicima uz rizik sprečavanja
slobode govora i nezavisnosti medija, da li to treba da radi neko nezavisno
telo ili sve treba prepustiti velikoj mogućnosti izbora informacija i
sopstvenoj odluci šta je moralno a šta ne? Dolazi se do zaključka koliko
su bitne globalne etičke norme i vidi se koliko je to teško postići u
pravnoj i kulturnoj raznolikosti modernog društva.
Postoji opasnost od „digitalnog kolonijalizma“ pod izgovorom
principa slobodnog tržišta. Najveći primer za tako nešto je Microsoft,
globalni monopolista u domenu softvera za PC računare i operativnih sistema.
Koristeći svoj položaj kao lider u svome domenu poslovanja Microsoft bez
trunke moralnih dilema guši konkurenciju. Poznati su slučajevi Netscape-a
protiv Microsofta, kada je Microsoft izgubio dugogodišnji spor ali je
iscrpljeni Netscape na kraju nestao sa tržišta. Razvoj slobodnog softvera
kao što je Linux omogućava podjednaku šansu svima za digitalni razvoj.
Udruženja programera otvorenog koda su svetli primeri etičnosti u informatičkom
društvu.
Finski filozof Himanen polazi od činjenice da najpoznatije simbole
našeg vremena, internet i personalni računar, nisu razvile korporacije
i vlade, akademije i instituti, već mladi entuzijasti koji su tek počeli
stvarati i razvijati svoje ideje. Hakeri
sebe vide kao ljude koji programiraju iz entuzijazma verujući da je „delenje
i razmena informacija pozitivno dobro, a da je etička dužnost hakera da
podele svoje stručno znanje kroz besplatni softver i omoguće pristup informacijama
i računarskim resursima gde god je to moguće” .
Jedan od primera problema globalizacije je dominacija engleskog jezika
u isvim sferama informatike.
-
Diskriminacija jezika i problemi moderne komunikacije
Brzi razvoj informatičkog društva, inertni odnos prema problemima i sporost
reakcije naših lingvista dovodi do „silovanja“ lokalne kulture
i jezika. Taj problem nije izražen samo kod nas već u svim ekonomski nerazvijenim
zemljama. Lokalizacija softvera je samo delimično uradjena a dosta toga
ne odgovara našim običajima i kulturi.
U poslovnoj komunikaciji sve se češće koriste zvučni strani izrazi, najčešće
bez konteksta i potrebe, smatrajući da će zvučati modernije i da će učesnik
razgovora izgledati obrazovanije.
Moderna komunikacija danas zbog svih navedenih problema izgleda ovako:
„Dok sam pisao na svome lapu (laptop-u) svoj SiVi (CV) stigao
mi je mejl od PiAr-a (PR) jedne poznate firme. Pohvalio sam se svojim
frendovima na fejsbuku i dok sam četovao sa jednim od njih stigao mi je
prezent sa atačmentom. Kada sam ga daunloudovao na desktop nešto se instaliralo.
Medjutim nisam imao dobar fajervol pa su mi neki hakeri i krekeri upali
u PiSi (PC) i ukrali broj kreditne kartice. Nisam ni bekapovao bitne foldere
pa mi je virus obrisao sve.“
Pre 10-15 godina ovaj tekst bi retko ko razumeo. Nažalost malo se toga
radi na rešavanju ovoga problema.
-
Problem bezbednosti informacija
Jedan od najvećih problema informatičkog društva je bezbednost informacija.
Internet nije u pravnom vakumu bez zakona i pravila jer se zakoni države
mogu primeniti i na nove vidove komunikacija, međutim ta primena je veoma
loša. Internet kriminalci
koriste razne neetičke metode da bi došli do materijalne koristi a
anonimnost modernih komunikacija je prepreka u njihovom pronalaženju.
Postoje razni načini prevara npr. kao što su pecaroške lokacije (phishing)
koje navode korisnika na lažnu internet stranicu glumeći oficijelnu stranu
banke ili neke druge ustanove. Postoje i drugi oblici tzv. „socijalnog
inženjeringa“. Poznata je velika prevara kada su kriminalci iz Nigerije
i nekih drugih afričkih država slali elektronsku poštu na veliki broj
adresa sa molbom za prenos velike količine novca uz neverovatnu proviziju,
ali uslov je da se mora uplatiti određena suma unapred. Mnogo ljudi je
prevareno na najjednostavniji mogući način. Tu je i krađa brojeva kreditnih
kartica pomoću trojanaca i virusa.
Najozbiljniji problem je karađa identiteta. U digitalnom svetu identifikacija
korisnika je u mnogim oblastima veoma bitna. Kradjom identiteta kriminalac
se predstavlja kao neko drugi i zahvaljujući nepostojanju ličnog kontakta
ostaje sakriven iza tuđeg identiteta. Žrtvama krađa identiteta može izmeniti
život u potpunosti, od gubitka imovine do potpunog gubitka identiteta.
To je veliki etički problem. Kod nas je ovaj vid kriminala i dalje malo
zastupljen zbog nerazvijenosti trgovine preko interneta.
Bezbednost informacija je ugrožena i na internet stranicama. Upadima na
internet prezentacije i promenom njihovog sadržaja menjaju se i validne
informacije i poturaju falsifikati. Organizovanim napadima na servere
velikih kompanija dolazi do pada sistema tih kompanija i do ogromnih finansijskih
gubitaka.
-
Privatnost i poverljivost informacija
Osnovno ljudsko pravo je pravo na privatnost ličnih informacija. Nepovredivost
pisma je takodje veoma bitna etička norma modernog demokratskog društva.
Ta prava i norme su veoma ugrožene u digitalnom svetu. Uvek postoji interakcija
između kulture deljenja informacija i kulture zaštite informacija. Medjutim
tu dolazi do etičkih tenzija između poverenja i kontrole ili između slobodne
distribucije informacija i šifrovanja informacija. Npr. dok korisnici
IP telefonije i programa Skype mogu
da uživaju u slobodi i sigurnosti komunikacije širom sveta, američki FBI
se pobunio i tražio da im se omogući „sporedni ulaz“ tj. da
im se da algoritam kojim je šifrovana komunikacija na
Skype-u. Znači sloboda govora i privatnost su u ovome slučaju zagarantovani
ali postoji problem što ni bezbednosne službe ne mogu prisluškivati ove
razgovore. To stvara raj za kriminalnu komunikaciju.
Upravo ta mogućnost „sporednih vrata“ (back door) omogućava
državama i njenim službama nadzor nad digitalnom komunikacijom. Tu mogućnost
su proizvođači softvera „dužni“ da ostave državi.
Najveći
primer nadzora komunikacija je tajni projekat EŠALON. To je klasični primer
Velikog Brata, Džorža Orvela i ubrzano se ispunjava njegova
vizija sveta po kojoj će sve biti stavljeno pod kontrolu jednog moćnog
centra koji već sada špijunira skoro sve i skoro svakoga na zemlji, prisluškujući
i snimajući sve danas poznate vrste komunikacija kojima se ljudi služe,
telefoni, obični i mobilni, internet, faksovi, elektronske pošte (čak
i šifrovane), teleks veze. Tvrdi se da Amerikanci koriste
ovaj sistem prema svom nahođenju i da nikome ne polažu račune. Francuska
vlada je optužila američku da zloupotrebljava Ešalon da bi obezbedila
prednost svojim kompanijama nad konkurencijom. Baš ovih dana u Srbiji
postoji velika dilema. Da li uzeti ličnu kartu sa biometrijskim podacima
i čipom ili ne.
Pojam
„biometrija“ može imati različita značenja zavisno od konteksta
u kome se koristi. Etimologija reči govori da je u pitanju merenje bioloških
osobina određenog organizma. Pojam identifikacija (od lat. identiicare
– ustanovljenje identičnosti, istovetnosti) u savremenom društvu odražava
povezanost određenog podatka o ličnosti sa njom samom. Iz navedenog proizilazi
da su biometrijske metode identifikacije građana bazirane na merenju određenih
svojstava organizma specifičnih za svakog čoveka, zarad potvrđivanja njegovog
identiteta u društeno-institucionalnom smislu.
Dobrovoljni
režim biometrijskih dokumenata u velikoj meri bi rešio potencijalne probleme
oko kolizije biometrijskog sistema identifikacije sa pravom na privatnost.
Sa druge strane, treba izbeći klopku formalno dobrovoljnog, a faktički
obaveznog režima biometrijskih dokumenata, pogotovo u slučaju ličnih karti
(iz prostog razloga što će u tom slučaju upravo oni koji nemaju takve
lične karte biti sumnjivi i diskriminisani). Pominje se još i korišćenje
jednonamenskog umesto višenamenskog koncepta dokumenata zbog mogućnosti
smanjenja zloupotreba. Problem je i centralizovana baza biometrijskih
podataka o građanima koja bi omogućila mnogo veću kontrolu. Nažalost,
zbog izgovora borbe protiv terorizma često se može čuti da od globalnog
sela svet polako postaje globalni geto, umesto da se teži uspostavljanju
balansa između interesa države i njenih građana. Od toga da li će i u
kojoj meri taj balans biti uspostavljen, zavisi i budućnost prava na privatnost
uopšte.
Druga
sporna činjenica je da je u te lične karte navodno ugrađen RFID čip. RFID
je skraćenica od Radio frequency identification (u slobodnom
prevodu - Identifikacija putem radio frekvencije). RFID je sistem
daljinskog slanja i prijema podataka pomoću RFID odašiljača koji se nalazi
u čipu. Postavlja se pitanje bezbednosti i poverljivosti biometrijskih
podataka koji se nalaze u čipu lične karte. Svako ko poseduje RFID čitač
teoretski može da očita podatke sa vaše lične karte što olakšava praćenje
i kontrolu vašeg kretanja. Podaci sa čipa se mogu i klonirati raznim tehnikama
pa onda govorimo o već pominjanoj krađi identiteta. Međutim taj podatak
očigledno nije tačan. U novim ličnim kartama u Srbiji se NE NALAZI RFID
čip već običan čip kao na platnim karticama koji se očitava samo Smart
Card čitačem i ne može se očitati sa daljine. Sa druge strane ima velikih
prednosti identifikacije čipom. Koristan je za identifikaciju preko interneta,
korišćenje usluga elektronske uprave, glasanje itd. Treba pronaći granicu
i sprečiti ugrožavanje privatnosti građana. Kako ukratko opisati kriterijume,
kako preporučiti "popunjavanje formulara" da bi se dobilo državljanstvo
za dvadeset i prvi vek, koje nam treba da bismo bili u stanju da se nosimo
sa izazovima "odbeglog" globalizovanog sveta. Očito je da se
moramo naviknuti na činjenicu da je sticanje demokratsko-građanskog državljanstva,
koje nam može pomoći da se nosimo sa ubrzanim promenama i novim izazovima,
kroz proces učenja i usavršavanja. Sam pojam globalizacije (koji se kod
nas često pogrešno zamenjuje pojmom tehnološkog napretka) u najkraćem
se može opisati kao sve veća međuzavisnost društava. Svako društvo danas
zavisi od svakog drugog mnogo više nego pre nekoliko decenija. Ova međuzavisnost
je više posledica razvijenih komunikacija nego otvaranja tržista. Čovečanstvo
još nije završilo sa zacrtanim ciljevima kao što su iskorenjivanje siromaštva,
gladi i smrti uzrokovanih izlečivim bolestima u siromašnim zemljama ali
mora se voditi računa i o naglom razvoju informatičkog, digitalnog društva
i o etičkim i moralnim normama koje se moraju na njega primeniti.
Reciklaža elektronskog otpada
Naglim privrednim razvojem društva u prethodnom i početkom XXI veka,
pojavom sve različitijih vidova komunikacije i razvojem mnogih elektronskih
uređaja i pomagala, sve više se javlja problem odlaganja ogromnih količina
zastarelih i prevaziđenih uređaja koji predstavljaju veliku opasnost za
životnu sredinu. Devedesetih godina XX veka taj problem dostiže enormne
razmere razvojem informacionih tehnologija, pojavom sve većeg broja personalnih
računara i ekspanzije mobilne telefonije. Posledice tako naglog razvoja
i takoreći svakodnevne pojave novih, savremenijih tipova elektronskih
uređaja su pojavljivanje sve veće količine tzv. elektronskog
otpada (e-otpad, e-waste). Na primer, vodeće svetske kompanije za
proizvodnju računara i softvera, vodeći se samo sopstvenim interesima
i profitom, izbacuju na tržište sve zahtevnije i zahtevnije programe što
naravno podrazumeva kupovinu novijih i bržih računara jer je stare uglavnom
neisplativo nadograđivati. Tako te gomile starih računara uglavnom završavaju
kao e-otpad ili se prodaju zemljama trećeg sveta gde će, takođe, ubrzo
nakon kraće upotrebe, postati veliki ekološki problem.
-
Šta je elektronski otpad?
Elektronski
otpad je popularno i neformalno ime za elektronske proizvode na kraju
radnog veka. Ubraja se u opasne otpade zbog niza štetnih hemijskih materija
poput kadmijuma (štampane ploče), arsena, olova (koristi se u monitorima
radi zaštite od zračenja), žive, hroma (dekorativne svrhe), berilijuma,
fosfora (katodne cevi monitora i televizora) i plastike koji su opasni
po ljudsko zdravlje i veliki su zagađivači prirode.
Elektrotehnički
i elektronski otpad se u zakonima Europske unije označava sa WEEE
(Waste from Electrical and Electronic Equipment), a oprema EEE. Danas
gotovo svako domaćinstvo poseduje takve uređaje.
Elektronska oprema je zastupljena svuda, u firmama i trgovinama, domaćinstvima,
pa kad joj dođe kraj pojavljuje se u otpadu.
Procenjuje se da je godine 1992. u Evropi u ukupnom kućnom otpadu WEEE
iznosio oko 2%, odnosno 4 miliona tona, a 1998. već 6 miliona tona ili
4% u kućnom otpadu. Porast elektronskog otpada je tri puta veći
od porasta komunalnog otpada.
Globalni e-otpad (elektronski i električni otpad) raste po stopi od 5%
godišnje što ga čini najbrže rastućim otpadom na planeti. Veoma brz tehnološki
razvoj u velikom broju kompanija stvara potrebu za konstantnim unapredjenjem
IT sistema kako bi dostigli odgovarajuće tehnološke zahteve. Svake godine,
globalni e-otpad se povećava za 50 miliona tona. Svakog sata, odloži se
4.000 tona e-otpada. Nije ni čudo što je primarna briga EU tekuće godine
upravo zaštita životne sredine i unapredjenje reciklaže.
Kad se otpadni materijal ne reciklira, za proizvodnju se moraju pronaći
nove sirovine. Tako se bespotrebno troše resursi i energija, a takođe
i stvaraju novi ekološki problemi.
U 1998. procenjeni gubitak sirovina u Evropi zbog nereclikliranja elektronske
i elektrotehničke opreme je bio:
-2.4 miliona tona gvožđa
-1.2 miliona tona plastike
-652,000 tona bakra
-336,000 tona aluminijuma
-336,000 tona stakla
Na te brojke je potrebno dodati i gubitke teških metala (olovo, živa…)
koji, u slučaju nepravilnog zbrinjavanja, čine veliku štetu prirodnoj
sredini. Da recikliranje može biti vrlo isplativo može se videti na primeru
aluminijuma. Recikliranjem jednog kilograma aluminijuma možemo uštedeti
8 kg boksita, 4 kg hemijskih proizvoda i 14 KW struje.
Zdravstveni rizici uzrokovani opasnim materijama u elektronskom otpadu
su jedan od najbitnijih razloga za brigu o kvalitetnom zbrinjavanju takvog
materijala. U elektronskim i električnim uređajima može se pronaći mnoštvo
vrlo toksičnih supstanci, npr. arsen, brom, kadmijum, CFC i HCFC materijali,
olovo, živa i drugi.
CFC
i HCFC materijali se koriste u proizvodnji rashladnih uređaja i izolacije.
Obe vrste materijala spadaju u takozvane "stakleničke gasove"
koji ispuštanjem u atmosferu uzrokuju promjenu klime i oštećenja ozonskog
omotača.
Fluorescentna rasveta sadrži potencijalno štetne supstance kao na primer
visoko toksične teške metale, naročito živu, kadmijum i olovo. Ulaskom
u telo ove supstance mogu oštetiti jetru, bubrege i mozak. Živa je takođe
i neurotoksična pa se može taložiti u organizmu i izazvati oštećenje nervnog
sistema. Sadržaj žive u fluorescentnim lampama je zabrinjavajući. Jedna
takva lampa kakvu možemo pronaći u većini kancelarija sadrži 30 miligrama
žive, a po evropskim propisima 1 litar vode sme sadržati maksimalno 0.001
miligram tog teškog metala. Evropska unija planira, takođe, da izbaci
olovo iz većine proizvoda, ali do sada dve trećine proizvođača nije izradilo
detaljne planove o prelasku na čistije tehnologije.
CRT monitori (monitori sa katodnom cevi) i televizijski monitori sadrže
u proseku od 2 do 4 kg olova. 40 % olova na deponijama je poreklom iz
potrošačke elektronike.
Poslednjih godina intenzivno raste procenat monitora izrađenih tehnologijom
tečnih kristala (LCD). U razvijenim zemljama većina starih CRT monitora
na personalnim računarima je zamenjena LCD monitorima. Donedavno su tečni
kristali ubrajani u opasan otpad, pa su takvi monitori zahtevali posebnu
obradu. Međutim, nemačka Savezna agencija za zaštitu životne sredine (UBA)
je na temelju ekotoksikoloških studija zaključila da tečni kristali nisu
posebni otpad pa ih ne treba posebno obrađivati.
-
Elektronski otpad u razvijenom svetu
Različite vrste elektronske i električne opreme sadrže oko 60% metala,
30% plastike i manje od 10% stakla. Iz ovog podatka možemo zaključiti
da je e-otpad dobar izvor različitih materijala, veoma potrebnih modernoj
industriji. Japan je primer visoko razvijene industrije reciklaže jer
reciklira preko 85% ukupnog otpada. Japan ima veoma prost moto koji se
odnosi na resurse marijala i sekundarne sirovine - ono što udje u zemlju
tu i ostaje, konstantno se uključuje u proces re-proizvodnje.
Veliki problem elektronskog otpada imaju razvijene zemlje kao Sjedinjene
Države koje procenjuju da će u sljedećih šest godina oko milijardu računarskih
komponenti postati otpad te otprilike tri milijarde raznih uređaja kućne
elektronike, uključujući 200 miliona televizora. Zastareli računari u
SAD-u sadrže više od dve milijarde kilograma plastike, 1,6 milijardi kilograma
kadmijuma, 600 miliona kilograma hroma i isto toliko olova i još zasad
nepoznatu količinu žive i broma.
Kako "moda" ponekad ima nezanemarive ekološke posledice govori
i zanimljivi primer iz Nemačke gde je jedna "zelena" političarka
izračunala da 10 miliona prodatih "tamagočija" godišnje u Nemačkoj
znači 350 tona električnog otpada u kućnom otpadu pa je prodaja dugmastih
baterija zbog njih porasla za 30%.
Praćenjem ključnih pokazatelja utvrđeno je da svaki stanovnik Evropske
zajednice godišnje odbaci oko 14 kg električnog i elektronskog otpada
što je oko 5 miliona tona godišnje na nivou EU. Procenjuje se da će količina
takvog otpada rasti tri puta brže nego prosečna količina otpada. Kako
bi se rešenje i pravno regulisalo, Evropski parlament doneo je direktivu
broj 2002/96/EC koja se odnosi na električni i elektronski otpad (Waste
electrical i electronic equipment - skraćeno WEEE-direktiva). Tako su,
faktički, veliki proizvođači elekronske opreme obavezani da se brinu o
recikliranju svojih proizvoda.
Korporacija Sony je došla na ideju da umesto rastavljanja, staru elektronsku
opremu smešta u napuštene otvorene rudnike. Neki od njih mogli bi primiti
preko 70 milijardi računara, a onda bi se iz te "urbane rude"
mogao u budućnosti vaditi bakar, zlato, gvožđe i ostali materijali.
Kompanija Hewlett-Packard saopštila je da je u okviru njenog programa
za recikliranje u poslednje tri godine prikupljeno i obrađeno 450.000
tona elektronskog otpada. Prema planovima kompanije, narednih 450.000
tona e-otpada biće prikupljeno i reciklirano do kraja 2010. godine. HP
poseduje veliko postrojenje za reciklažu čiji ogromne mašine za uništavanje
i usitnjavanje svakog meseca obrade 1800 tona e-otpada. Iz tog elektronskog
krša se u nerdenoj fazi obrade prvo odstranjuju otrovne materije, a zatim
izdvajaju metal i plastika (čak i plemeniti metali), koji se ponovo upotrebljavaju
u proizvodnji. Prema izjavama prestavnika HP-a, računari koji se koriste
u kompaniji se mogu u potpunosti ponovo reciklirati i iskoristiti, a kompanija
planira da do 2010. godine na taj način smanji potrošnju energije za oko
20 posto. Među velikim svetskim kompanijama je u toku svojevrsno nadmetanje
u količini recikliranog otpada, tako da je HP saopštio da je nadmašio
kompaniju IBM koja je u 2006. godini reciklirala "svega" 84.000
tona e-otpada. (Zlobnici kažu da korisnici mnogo brže odbacuju kartridže
iz HP-ovih štampača, nego što drugi korisnici odbacuju IBM-ovu opremu).
Elektronski otpad koji se obrađuje u HP-ovom pogonu sastoji se, uglavnom,
od elektronskih delova računara i kartridža iz štampača. Reciklirani metal
i plastika se koriste za proizvodnju novih proizvoda, kao što su auto-delovi,
vešalice za odela, plastične igračke, poslužavnici, različiti držači za
ograde itd.
-
Problemi u zemljama u razvoju
Osim povećanja količine vlastitog smeća, problem uvoza otpada sa zapada
u zemljama u razvoju je daleko veći. Kao i obično, najveća svetska ekonomija,
Sjedinjene Američke Države, se i pri ovom ekološkom problemu ponaša krajnje
neodgovorno i zaostalo. Čak 70 do 80 posto opasnog elektronskog otpada
SAD izvozi u siromašne zemlje. Procene govore o 225 tona elektronskog
otpada izvezenog iz SAD-a svake nedelje. Jedina su razvijena država koja
nije potpisala Bazelsku konvenciju koja propisuje kontrolu izvoza opasnog
otpada. Dok Evropska legislativa pokušava da usmeri na proizvođače i natera
ih na proizvodnju ekološki prihvatljivijih proizvoda, SAD planira zakone
koji će još više podstaknuti nemoralnu aktivnost izvoza otpada.
Najveći
uvoznik američkog otpada je Kina. U pokrajini Guandong, tek četiri sata
vožnje udaljenoj od Hong Konga, ogromne količine toksičnog otpada pristiglog
sa zapada prerađuju siromašni radnici primitivnom tehnologijom opasnom
po njih i njihovu okolinu. Iako je najveći sused SAD-a, Kanada, potpisnica
Baselske konvencije, u praksi čini malo protiv ilegalnog izvoza otpada
u siromašnije zemlje.
Verovatno najomiljeniji način rešavanja problema e-otpada među biznismenima
sa Zapada jeste da ga „uvale” drugima. Postoje dva načina
za to. Prvi je doskora bio slučaj i u našoj zemlji, a drugi je tužna sudbina
koja je zadesila siromašne u Indiji, Kini, Pakistanu...
Taj prvi, manje uočljiv način sastoji se u tome da se stari ali još upotrebljivi
računari izvoze ili poklanjaju manje razvijenim zemljama. Kada se sklapa
ovakav posao, obično se dobijaju vrlo povoljni uslovi pa uvoznici iz nerazvijenih
zemalja zadovoljno trljaju ruke. Korisnici dobijaju jeftin računar, domaći
biznismeni ostvaruju zaradu, a najsrećniji su prodavci sa Zapada jer su
se otarasili problema i izbegli bilo kakve troškove oko kasnije reciklaže
ili odlaganja. Pitanje je koliko dugo će ovakav polovan računar raditi
kod svog novog vlasnika? Na prvi pogled uvoz polovnih računara deluje
kao dobar posao za sve, ali će ta „brendirana mašina” kad-tad
završiti na smetlištu. Da li će taj isti uvoznik za nekoliko godina da
sakupi sve te računare i da ih vrati u zemlju porekla? Sigurno neće jer
su biznismeni sa Zapada i dali povoljnu cenu samo da se otarase te robe
– reciklaža je skup proces. O tome da je to tako govori činjenica da je
reciklaža katodnih cevi iz računarskih monitora deset puta skuplja od
njihovog otpremanja na drugi kraj sveta. Polovni računari uvezeni u našu
zemlju će za nekoliko godina postati teret i jedino rešenje je njihova
reciklaža. Međutim, naša zemlja još uvek nema takve pogone i veliko je
pitanje kada će ih imati. Pravilna reciklaža e-otpada je skupa i nju izbegavaju
i mnogo bogatije sredine od naše.
Drugi način na koji se razvijene zemlje oslobađaju starih računara jeste
to što ih izvoze bukvalno kao tehnološki otpad. Koliko je nama poznato,
ovako nešto se još uvek ne dešava kod nas, ali je zato svakodnevna praksa
u slučaju, na primer, Kine i Indije. Mali privatni preduzetnici u ovim
zemljama, koristeći razne zakonske propuste, uvoze ogromne količine starih
neupotrebljivih računara. Kada stignu na svoje poslednje odredište u svom
„računarskom životu”, veliki broj siromašnih, a često i dečjih
ruku, odvaja pojedine delove, sortirajući ih i obrađujući. Ovaj posao
je veoma opasan po zdravlje jer se u tom procesu oslobađa velika količina
toksičnih materija, a ova deca to rade bez ikakve zaštite.
U područjima gde se nalaze ove radionice mnogi žitelji imaju zdravstvene
tegobe iako nisu zaposleni na pomenutim računarskim stratištima. Podatak
da stanovnici tih predela moraju da dovoze vodu za piće sa izvorišta udaljenih
najmanje trideset kilometara govori dovoljno o zagađenosti podzemnih voda.
U ovim primitivnim pogonima reciklaža se obavlja uz mnogo mehaničkog rada
i na kraju predstavlja veću opasnost nego što bi bila da su ti isti računari
odloženi u neko bezbedno skladište. Recimo, računar u sebi sadrži mnoge
delove od plastike i sličnih materijala. Ima ih na matičnoj ploči, kućištu,
izolaciji na žicama itd. Na ovim primitivnim mestima za reciklažu deca
spaljuju velike lopte zgužvanih žica, nastojeći da ih oslobode plastike
i PVC omotača. Prilikom sagorevanja ovih materija u atmosferu se oslobađaju
vrlo opasne i otrovne hemikalije. Na drugoj strani, radnici u otvorenoj
vatri sagorevaju matične ploče, pokušavajući da dobiju bakar od kojeg
su napravljeni štampani vodovi. Naravno, to ne šteti samo ekosistemu tih
sredina, već i globalnom ekosistemu.
U zemljama Balkana samo 12% ukupnog otpada se reciklira, dok je u Srbiji
taj procenat još manji - ispod 10%. Mogli bi reći da, srećom, zbog loše
ekonomske situacije kod nas, količina e-otpada jos uvek nije dostigla
nivo kao u zapadnim zemljama. Računari su kod nas još uvek u upotrebi
duže vremena nego na zapadu gde prosečan korisnik menja računar na svake
2-3 godine. Pitanje je, međutim, koliko će ta situacija da potraje i samo
je pitanje vremena kada će ogromne količine zastarelih računara stići
do neprikladnih deponija. Do 2006. godine, Srbija nije imala mogućnosti
za legalno i korisno odlaganje IT otpada.
Što se Srbije tiče, nije baš da stvari stoje u mestu. Vlada je ove godine
usvojila predlog Zakona o upravljanju otpadom, kao i Zakona o ambalaži
i ambalažnom otpadu, a na proleće se očekuje da ove akte usvoji i Skupština.
Kada se to dogodi, biće lakše i unosnije baviti se reciklažom. Čak i razvijene
zemlje pokušavaju da se reše polovnih elektronskih i električnih uređaja
tako što ih izvoze u druge zemlje čija zakonska regulativa ne zabranjuje
uvoz takve opreme. Upravo kako Srbija ne bi postala skladište polovne
elektronske opreme, zabranjen je uvoz polovne tehničke robe.
BiS iT recycling centar u blizini Pančeva, omogućava ovu, veoma potrebnu
uslugu na moderan i visoko profesionalan način.
Obraćajući veliku pažnju na organizovano prikupljanje i racionalno korišćenje
otpada koji se može ponovo koristiti posle procesa reciklaže, svako može
u saradnji sa ovlašćenim reciklažnim centrom, da učini korak napred u
cilju buduće re-proizvodnje. “Green point- ko reciklira taj i dobija”
je ideja BiS iT reciklažnog centra, koja omogućava svakoj profitnoj ili
neprofitnoj organizaciji da postane deo procesa reciklaže i učestvuje
u očuvanju životne sredine.
U svemu tome, međutim, postoji jedan veliki apsurd. Dok nije usvojena
zakonska regulativa o zabrani uvoza polovne elektronske opreme u srbiju,
kombanija “Božić i sinovi”, inače vlasnik BiS iT reciklažnog
centra, bila je najveći uvoznik te opreme u Srbiju. Time je ta kompanija
zaradila ogroman novac prodajući našim građanima polovne računare koji
su na zapadu već bili odbačeni i tretirani kao e-otpad. Kako je, međutim,
većina velikih proizvođača računara i elektronike kao HP, Siemens, IBM
itd. počela da se utrkuje ko će više svojih proizvoda raciklirati (naravno,
uglavnom zahvaljujući usvojenim propisima EU o reciklaži e-otpada), onda
i ovo možemo smatrati bar kao mali pomak u napred.
Često ribari na raznim lokacijama „upecaju“ monitor ili u
mrežama s ribom izvuku katodne cevi i baterije. To pokazuje da u Srbiji
ne postoji svest o tome da je elektronski otpad, uz globalno zagrevanje,
najopasniji svetski problem
Na Svetskom kongresu prerađivača elektronskog otpada, koji je nedavno
održan u Berlinu, stručnjaci iz Irske podneli su izveštaj o tome kako
otrovne materije iz elektronskog otpada menjaju DNK strukturu organizma.
Nažalost, u Srbiji olovo iz katodnih cevi monitora i TV aparata, litijum
i kadmijum iz baterija za mobilne telefone itd. najčešće završavaju na
mestima neprimerenim za skupljanje te vrste otpada (ulični kontejneri),
a neretko i u prirodnom okruženju.
U našem okruženju pogoni za reciklažu baterija iz mobilnih telefona ne
postoje, a najbliži se nalaze u Češkoj i Irskoj. Ista je situacija i sa
fabrikama za reciklažu katodnih cevi – najbliže su u Slovačkoj i Švedskoj.
Nasuprot nama, razvijeni svet u sličnim situacijama nema dilema. Na pitanje
šta činiti sa 100.000 kompjutera koji se svakodnevno izbace iz upotrebe
širom sveta, šta činiti sa drugim vrstama e-otpada čija se količina svakog
sata povećava za 4.000, a svake godine za 50 miliona tona, postoji samo
jedan odgovor – reciklaža. Uz pomoć novih tehnologija i do 70 odsto e-otpada
nakon reciklaže može se ponovo upotrebiti kao sekundarna sirovina, dok
se otrovni ostaci uništavaju i time štiti životna okolina i zdravlje ljudi.
U Japanu se reciklira čak 90 odsto e-otpada, u zemljama EU oko 60 odsto,
a u Srbiji svega nekoliko procenata. Zapravo, recikliraju se samo jednostavnije
komponente elektronskih uređaja, kao što su plastika, metal i staklo,
a ostaju opasne materije, čiju finalnu preradu obavlja mali broj kompanija
u svetu.
Ovo što mi danas prolazimo prošle su i druge zemlje, ali one koje su na
vreme shvatile problem otpada danas recikliraju gotovo sve. Na kongresu
u Berlinu iznet je podatak da je priliv otpada na deponije u Austriji
ravan nuli, odnosno sve što predstavlja otpad automatski se reciklira.
Takođe, istaknuto je da se reciklažom elektronskog otpada mogu baviti
samo firme koje poseduju Zero Waste tehnologiju koja omogućava sigurno
razdvajanje opasnih i otrovnih materijala od sekundarne sirovine. Ko ovu
tehnologiju nema, a bavi se reciklažom e-otpada, taj se zapravo bavi kriminalom.
Na primer, po Srbiji imate firme koje za skupljanje starih monitora naplaćuju
150 dinara, a na internetu možete pronaći da reciklaža jednog monitora
košta 25 dolara. Očito je da se ovde iskoriste delovi, koji se prodaju,
a ono što je otrovno i mora da se reciklira završava ko zna gde. U 2009.
u Srbiji bi trebalo da bude otvorena prva fabrika za reciklažu katodnih
cevi koja će imati regionalni značaj.
-
Metode
reciklaže e-otpada
Jedan od problema reciklaže
elektronskog otpada nalazi se u teškom razdvajanju pojedinih sirovina
iz otpada. Zato je jako bitna zakonska regulacija načina izrade elektronskih
komponenti i uređaja kako bi se recikliranje olakšalo u što većoj meri.
Ako je recikliranje lakše, cena mu je manja pa postaje konkurentna primarnim
izvorima sirovina.
Zasad postoje četiri osnovne metode reciklaže elektronskog otpada (koje
nisu međusobno isključive pri obradi nekog odbačenog proizvoda):
- rastavljanje opreme: ručno odvajanje delova koji se mogu ponovo upotrebiti
i reciklirati
- mehanička obrada: uklanjanje štetnih delova, zatim usitnjavanje i
rezanje
- spaljivanje i pročišćavanje: nakon što se spale gorivi delovi mogu
se odvojiti metali
- hemijska obrada: plemeniti metali mogu se ukloniti putem hemijskih
procesa.
Elektronsku i elektrotehničku opremu je teže reciklirati nego staklo,
papir ili limenku. Njena reciklaža je vrlo kompleksna, a manji je problem
velika bela tehnika nego mala komplikovanija oprema.
Na primer, u SAD-u je 1998. reciklirano samo 11% računara, a čak 70% velike
bele tehnike iz domaćinstava. Problem rastavljanja i recikliranja sitnog
elektronskog materijala vidi se i u štampanim pločama u kojima se može
naći pola metala i nemetala iz periodnog sistema elemenata, među njima
zlato, platina, srebro, tantal, razni elektroliti, sredstva protiv gorenja,
plastika i dr.
U elektronski otpad možemo svrstati i potrošne medije za smeštanje podataka.
Preduzeće Bayer AG je 1998. objavilo da je u svom pogonu u Dormagenu proizvelo
5000-itu tonu polikarbonata i to reciklažom 350 miliona kompaktnih diskova
koje je prikupljala od 1994. u saradnji s firmama srednje veličine u Nemačkoj,
Engleskoj i Holandiji. Optički nosači podataka sastoje se od polikarbonata,
metaliziranog sloja aluminija, zaštitnog laka i štampe. Hemijskim procesom
odvajaju se slojevi, a zatim centrifugiranjem odvaja plastika. Dobijeni
polikarbonat meša se s novim materijalom, dobija oznaku R-tip i koristi
za kućišta u elektro i elektronskoj opremi.
Kako
koristimo sve više mobilnih uređaja, broj odbačenih baterija raste iz
godine u godinu. Nažalost, većina tog otpada završi sa ostalim kućnim
otpadom na smetlištima koja nisu predviđena za odlaganje opasnog otpada.
Postoje mnoge vrste baterija, jednokratne, punjive, one sa veoma toksičnim
komponentama i one koje su praktično potpuno neutralne ako se odbace u
prirodu.
Važno je znati koje od njih možemo relativno sigurno odbaciti s komunalnim
otpadom, a koje od njih moramo obavezno zbrinuti na pravilan način kao
opasni otpad. Jednako bitno je znati koje baterije je isplativo reciklirati
kako ne bi bezrazložno odbacivali vrednu sirovinu.
Automobilski akumulatori sadrže živu pa je njihovo nezbrinjavanje izuzetno
opasno i štetno. U razvijenim državama velika većina ovakvih baterija
završi u reciklaži.
Nikal-Kadmijumske baterije su punjive, ali nakon određenog broja ciklusa
gube snagu i moraju se reciklirati. Kadmijum je teški metal i njegovo
odlaganje u prirodi je štetno jer vremenom može doći do podzemnih voda
i zatim u ekosistem u kojem se akumulira.
Nikal-metal-hidridne punjive baterije se smatraju ekološkima. Međutim
nikal je relativno štetan metal, a i ove baterije sadrže elektrolit koji
može biti štetan u većim količinama. Smatra se da pojedinačne baterije
mogu biti odbačene u komunalnom otpadu, ali ukoliko skupimo veći broj
baterija potrebno ih je odneti na recikliranje.
Litijumske jednokratne baterije se koriste u fotoaparatima. Ne sadrže
visoko toksične komponente, ali pre odlaganja bi ih trebalo potpuno isprazniti
kako bi se potrošio metalni litijum u njima.
Litijum-jonske punjive baterije ne sadrže otrovne materije pa ne postoji
problem odlaganja. To je ohrabrujuća činjenica s obzirom da se koriste
u sve većem broju mobilnih uređaja, od mobilnih telefona do prenosnih
računara pa čak i automobila na električni pogon. U masovnu upotrebu ne
ulaze zbog osetljivosti, pa ekološki nepovoljnije tehnologije imaju prednost
u mnogim područjima primjene.
Sam proces recikliranja teče tako da se prvo odbacuju zapaljive materije
kao što je plastika. Nakon toga se ogoljene ćelije seku na komade, a ti
se komadi zagrevaju do tačke topljenja metala. Deo nemetala ispari, drugi
deo se sedimentira zavisno od specifične mase. Opasni kadmijum brzo isparava
pa je pare potrebno hladiti i skupljati. Dobijeni metali se koriste u
raznim granama industrije.
Recikliranje baterija je isplativo ukoliko pogoni dobijaju sortirane baterije
prema svom hemijskom sastavu. Selekcija i transport odbačenih baterijskih
članaka su obično subvencionisani od strane države.
Zaključak
Kako bi se e-otpad preusmerio s puta prema deponiji treba uvesti promjene
u projektovanju opreme, koristiti manje različitih materijala da se olakša
separacija pri reciklaži itd. Industrija treba da poštuje četiri načela
pri izboru materijala:
- koristiti manje različitih materijala;
- u slučaju plastike odabrati kompatibilne polimere;
- identifikovati sve upotrebljene polimere;
- projektovati sve delove za jednaki vek trajanja, jer greška na jednom
delu može dovesti do preranog odbacivanja proizvoda.
Kako se količina opasnog elektronskog otpada povećava u svakom domaćinstvu,
vrlo je bitno da i obični građani budu svesni mogućnosti ispunjenja svojih
obaveza prema životnoj sredini. Vrlo često se mogu videti stari računari
i TV uređaji ostavljeni među uobičajenim smećem. Veliki deo građana je
neinformisan o mogućnostima sigurnog odlaganja tog štetnog otpada, a mnogi
čak nisu ni svesni štetnosti odbačenih elektronskih uređaja.
Naravno, bacanje je zadnji korak. Ako je moguće, bolje je iskoristiti
stari računar za neku funkciju za koju bi možda kupili poseban novi uređaj
(koji u budućnosti postaje novi komad elektronskog otpada). Danas kada
su “broadband” veze postale popularne i kod nas, stari računar
može postati odličan “router” baziran na linux operativnom
sistemu.
Linkovi i literatura
Etički zazovi informatičkog društva:
Divna Vuksanović - FILOZOFIJA MEDIJA
Rafael Capurro - Ethical Challenges of the Information Society in the
21st Century
Srđan Damnjanović - Izazovi i granice hakerske etike
Oliver Subotić – Biometrijski sistemi identifikacije
Internet
Reciklaža elektronskog otpada:
http://www.e-recicle.com
http://www.blic.rs/drustvo.php
http://www.personalmag.rs/it/e-otpad-zasto-treba-reciklirati/
http://welcome.hp.com/country/rs/sr/features/05weee.html
http://www.voanews.com/Serbian/archive/
http://www.blic.rs/drustvo.php
http://www.pcpress.co.yu/arhiva/
http://ec.europa.eu/environment/waste/weee_index.html
MikroVesti, utorak, 17. Jul 2007.
European Commission, Draft proposal for a
European parliament and council directive
on waste electric and electronic equipment,
Brussels, 2000, Belgium,
http://www.eia.org/download/eic/21/www/
Final_Proposal_June_2000.html, 2000-07-31.
Matthew C. Frank: The Recycling of Computer Circuit Boards, (2005)
Zbornik radova 49. Konferencije za ETRAN, Budva, 5-10. juna 2005, tom
I
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
|
|