|
INDUSTRIJSKA ŠPIJUNAŽA
- poslovno etički aspekt -
U poslovnom svetu stalno se govori o etici u poslovanju i granicama poslovanja;
šta je moralno, a šta nije, šta je na ivici zakona, tj. u takozvanoj.
„sivim zonama poslovanja” ...
Pod
etikom se podrazumevaju opšti principi ponašanja na osnovu kojih je moguće
razlikovati dobro od lošeg, istinito od lažnog. Weihrich i Koontz, definišu
etiku kao „disciplinu koja se bavi dobrim i lošim, te moralnim dužnostima
i obavezama.“ Poslovna etika odnosi se na istinitost i pravednost
i sadrži mnogo aspekata poput: očekivanja društva, poštenu konkurenciju,
oglašavanje, odnose s javnošću, društvenu odgovornost, samostalnost potrošača,
ponašanja preduzeća u zemlji i inostranstvu itd.
U vreme velike konkurencije i stalnih inovacija, posedovanje prave informacije
u pravo vreme osigurava kompaniji vodeći položaj na tržištu i stvara održivu
konkurentsku prednost. Otvara se i mogućnost stvaranja velike baze podataka
sa ciljem održavanja i povećavanja tržišnog učešća, kao i profita. Bitno
je u pravo vreme otkriti šta konkurenti rade i šta nameravaju raditi.
U tu svrhu pribegava se ekonomskoj (industrijskoj) špijunaži. Razlog je
jednostavan. Ekonomska špijunaža iziskuje mnogo manje
troškove nego što je potrebno za ulaganje u sektor istraživanja i razvoja,
štedi na angažovanju specijalizovanih stručnih kadrova i smanjuje tehnološki
jaz u odnosu na konkurenciju.
Industrijska špijunaža - Špijunaža koja se preduzima
zbog ostvarivanja određenih poslovnih ciljeva, za razliku od klasične
špijunaže koja se obično preduzima u cilju povećanja nacionalne bezbjednosti.
Industrijskom špijunažom se bave i vlade država i privatne organizacije.
Industrijska špijunaža podrazumijeva otkrivanje nacrta
za novi proizvod konkurenta, otkrivanje tehnologije proizvodnog procesa
konkurenta, otkrivanje ostalih ponuda na tenderu… Jedan od najčešće
navođenih primjera je razvoj ruskog supersoničnog putničkog aviona, Tupoljev
Tu-144 (Tupolev Tu-144), koji je nastao kao rezultat industrijske
špijunaže francuske fabrike Aerospatiale, u kojoj se proizvodio čuveni
avion, Konkord (Concorde).
O špijunaži..
Špijunaža kao pojam označava obaveštajne delatnosti
koje se sastoje od odavanja ili saopštavanja drugoj osobi (ili ratnoj
strani, državi ili organizaciji) prikupljenih podataka ili činjenica koje
predstavljaju tajnu (vojnu, službenu, ekonomsku, industrijsku...).
Međunarodno pravo reguliše špijunažu isključivo u oblasti međunarodnog
humanitarnog prava dok špijunaža u mirnodopskim uslovima spada pod krivično
pravo pojedine države.
Osobe koje se bave špijunažom nazivamo špijunima, a sredstva
i načini kojima oni dolaze do podataka su razni: praćenje, tajno motrenje
kretanja, rada ili neke druge aktivnosti posmatrane strane, dostavljanje
podataka, potkazivanje ili cinkarenje i slično.
Ekonomska (ili industrijska špijunaža, kako se još naziva) predstavlja
deo svakodnevnih aktivnosti ekonomskog diplomate. Prve asocijacije vezane
za pojam špijunaže dolaze iz brojnih romana i filmova koji se bave ovom
temom (Agata Kristi, Džon Le Kare i drugi). Gledano iz ugla ekonomske
diplomatije moramo se osloboditi ovih nasleđenih predstava.
Ekonomska špijunaža je zbir delikatnih, planiranih i stručno izvedenih
aktivnosti na pribavljanju poverljivih informacija od koristi za poslovne
projekte sopstvene firme ili zaštitu ekonomskih interesa svoje države.
Industrijska špijunaža
Ciljevi industrijske špijunaže su:
1. proučavanje poslovne strategije konkurentskih firmi ili država,
2. novih poslovnih projekata,
3. planova i istraživanje novih proizvoda ili mogućnosti nastupa na stranom
tržištu,
4. nadvladavanje konkurenata u potrazi za novim tržištima ili u nadmetanju
za nove poslove i
5. suzbijanje konkurencije na novom tržištu.
Ekonomska (industrijska) špijunaža predstavlja skup dobro planiranih
i veoma stručno izvedenih aktivnosti u cilju pribavljanja poverljivih
ekonomskih informacija, koje su od koristi za poslovne projekte firme
ili zaštitu ekonomskih interesa svoje države.
U suštini ekonomska ili industrijska špijunaža znači nelegalno prikupljanje
ekonomskih (industrijskih) podataka i informacija, koje konkurentske firme
čuvaju u tajnosti. U tu svrhu koriste se sredstva kao što su zapošljavanje
svojih ljudi u konkurentskim kompanijama, angažovanje specijalizovanih
agencija, korišćenje diplomatskih predstavnika u inostranim zemljama gde
kompanija ima poslovne interese itd.
Krajnji cilj firme koja kreće u ekonomsku špijunažu jeste
doći do poslovne tajne. Poslovna tajna se može definisati
kao skup dokumenata i podataka čije saopštavanje trećem licu može naneti
štetu poslovnim interesima i poslovnom ugledu kompanije. Poslovna tajna
se određuje opštim aktima i određenim propisima preduzeća, i sa sobom
nosi krivičnu odgovornost u slučaju odavanja.
U praksi, najčešće se kao poslovne tajne sreću originalni proizvodni postupci,
nove tehnologije, sastojci specifičnih proizvoda, poslovni ugovori sa
klijentima i njihov sadržaj, know-how, sastav i kvalitet menadžmenta.
Značajan vid poslovne tajne je proizvodna tajna. Proizvodna tajna podrazumeva
svaku šemu, formulu, izum ili informaciju koja se primenjuje u poslovanju
i time stiče konkurentska prednost nad kompanijama iz istih ili sličnih
delatnosti koje ih ne znaju i ne primenjuju.
Svi zaposleni u kompaniji dužni su da čuvaju poslovnu tajnu za vreme radnog
odnosa u kompaniji i posle njegovog prestanka. Poslovna tajna se može
otkriti samo na opravdani zahtev ovlašćenih osoba i nadležnih organa i
to mogu uraditi osobe koje su ovlašćene opštim aktima preduzeća.
Industrijska špijunaža očima etike
Kako je biznis postao globalan, tako su i problemi čuvanja informacija
i krađe informacija postali stvar ne samo jedne firme koja se nadmeće
sa drugom, već i špijunaže koju sponzorišu naionalne vlade. Neobično je
da se okončanjem Hladnog rata, špijuniranje koje je bilo karakteristično
za međusobne odnose vlada bar delom preobrazilo u uhođenje industrijskih
kompanija sveta koje prednjače u tehnološkom razvoju. Poslednjih nekoliko
godina problem je izašao na videlo, kako se otvorila rasprava o pravoj
ulozi američke Centralne obaveštajne agencije-CIA u uhođenju kompanija
u drugim zemljama, i kako je vlada SAD optužila obaveštajne službe drugih
zemalja za špijunažu.
Kao što je najčešće slučaj u vojnoj špijunaži, i industrijska špijunaža
za dobavljanje informacija u velikoj meri zavisi od izvora podataka. Informacije
se brižljivo skupljaju, razvrstavaju i analiziraju do kojih su došli putem
javnog informisanja na legalan način. Ovako se sakupi i do 90% potrebnih
informacija.
Drugi veoma efikasan način dobavljanja poverljivih podataka o poslovnim
tajnama neke kompanije, jeste koriščenje njenih nameštenika. Postoje brojne
tehnike koje nisu prosto preotimanje nameštenika ili kupovanje tajni od
njih. Kina je svojevremeno optuživana da kinezima zaposlenim u ključnim
američkim kompanijama poklanjala bezplatne letove za Kinu kako bi ojačala
lojalnost i odobrovoljila ih za razgovor o poslu. Takođe šalje studente
da studiraju na onim katedrama američkih univerziteta, na kojima će imati
pristupa znanju i informacijama za koje je vlada zainteresovana.
Nesumljivo su neetični agresivni ili podmukli metodi ozvučavanja telefona,
ugrožavanja kompjuterskih sistema, i izravne krađe tajni. Manje su jasni
kakvi granični postupci elektronskog prisluškivanja kao što je praćenje
razgovora sa mobilnih telefona. Kako ovi telefoni nisu bezbedni a rade
korišćenjem radio talasa koji se mogu uhvatiti ili omaškom ili namerom.
Ovakvo prisluškivanje nije nezakonito, te stoga kompanije i vlasnici telefona
važne razgovore gledaju da zaštite, tako što će samo šturo govoriti o
njima.
Drugo pitanje se tiče preturanja po kompanijskom smeću. Većina kompanija
secka u otpad osetljive papire. Sama procedura ovakvog uništavanja poverljivih
dokumenata privlači pažnju zaiteresovanih za špijuniranje. Etika ne ograničava
preturanje po smeću, niti podstiče moralnost takvog postupka, pa samim
tim i ispravnost obavljanja procedure seckanja, u kojoj meri je svesno
pristupljeno izvršavanju zadatka.
Informacija koja predstavlja interes pri sakupljanju i
analizi podataka u ekonomskoj špijunaži
a) Informacije komercijalne sadržine:
1. podaci o konkurenciji, njihove slabe strane;
2. podaci o dobavljačima;
3. podaci o tržištu;
4. uslovi finansijskog poslovanja;
5. tehnološke tajne;
6. mere koje preduzima konkurencija prema svojim protivnicima;
7. podaci o potencijalnim partnerima, provera njihovog poštenja;
8. informacija o mestu čuvanja tereta, vremenu i maršruti prevoza;
9. otkrivanje osetljivih odnosa među saradnicima; otkrivanje lica pogodnih
za vrbovanje putem otkupa, ucene ili na drugi način;
10. veze i mogućnosti rukovodstva;
11. utvrdjivanje kruga stalnih posetilaca.
b) Informacije lične prirode:
1. izvori prihoda;
2. pravi odnosi prema ovim ili onim društvenim dogadjajima, prema vladajućim
strukturama;
3. način ličnog života rukovodioca i članova njegove porodice;
4. raspored i mesta susreta - poslovnih i ličnih;
5. podaci o veličini finansijskog blagostanja;
6. informacija o ljudskim slabostima;
7. opasne sklonosti;
8. štetna seksualna orijentacija;
9. podaci o prijateljima, prijateljicama, mestima odmora, putanjama kretanja;
10. informacije o mestima čuvanja dragocenosti;
11. adresa prebivališta;
12. bračna neverstva;
13. problemi izmedju roditelja i dece.
Ekonomska špijunaža kroz istoriju
Ekonomska špijunaža vodi poreklo iz vojne špijunaže.
Špijuniranje je zabeleženo još 1500 godine pre n.e. kada je Mojsije odabrao
12 špijuna i poslao ih u drugu zemlju sa zadatkom da razgledaju zemlju,
narod da li je jak ili slab, koliko ih ima, da li su dobri ili zli, kakvi
su gradovi da li su utvrđeni ili ne (po Starom zavetu, Biblija).
Dolaskom Hitlera na vlast i stvaranjem nacističke Nemačke, počinje veliki
uspon ratne a samim tim i industrijske špijunaže. Primenjuje se načelo
“totalne špijunaže” koje glasi:
Nema podatka koji nije važan, nema mesta koje nije interesantno i
za špijuna su sposobni svi deca, odrasli, vojnici, seljaci, intelektualci.
Posle drugog svetskog rata dolazi do usavršavanja industrijske špijunaže.
U ilegalnom istraživanju konkurentskih aktivnosti na meti su visoke tehnologije,
industrija naoružanja, elektronika, informacione tehnologije, farmaceutika,
svemirski programi, automobilska industrija itd.
Motivi
Motiv savesti je najkompleksniji, opšti, socijalni, sintetički motiv.
Savest dolazi do izražaja kada se čovek nađe u situaciji zadovoljenja
potrebe motivisane radnom aktivnošću. Tada motiv savesti uslovljava koji
će se motiv ostvariti, koji odložiti. Ovaj motiv u direktnoj je vezi sa
poslovnim moralom.
Motiv sa kojim određena kompanija kreće u industrijsku špijunažu je doći
do bilo koje informacije (informacija je moć) koja će pomoći kompaniji
da ostvari zacrtane ciljeve. Cilj može biti osvajanje novog proizvoda
ili imitacija, razvoj nove tehnologije, povećanje tržišnog učešća, povećanje
konkurentske prednosti itd. Kompanije idu do te mere da smišljeno ulaze
u bazu podataka konkurentske kompanije sa ciljem da joj nanesu određenu
štetu u poslovanju. Mesta na kojima se mogu naći informacije interesantne
ekonomskim špijunima su sledeća:
• Formalni dokumenti (strategijski planovi, izveštaji,
specifikacije proizvoda i proizvodnih procesa, radni papiri, tehnička
dokumentacija)
• Skice (Smatra se da je posle izrade formalnog dokumenta
skica nevažna i bezvredna. Međutim, informacije koje se nalaze na skicama
su od značaja i to ekonomski špijuni znaju)
• Nevažni komadići papira (računi, putne karte, salvete
i sl. naizgled deluju nevažno i bezazleno ali ipak mogu pomoći u određivanju
daljeg toka akcije konkurenata)
• Interna korespondencija (zapisnici sa sastanka, odluke,
rešenja, bilteni i sl. prepuni su detalja o poslovanju kompanije i budućim
namerama)
• Državne ustanove (Zavodi za statistiku, Zavodi za patente,
poslovna udruženja i drugo, sakupljaju od preduzeća razne informacije
koje mogu biti interesantne ekonomskim špijunima)
• Javni servisi (veliki izvori informacija su dnevne
i nedeljne novine, specijalizovani časopisi, Internet)
• Formalni sastanci (kompanije u određenim periodima
organizuju sastanke sa svojim zaposlenima, gde osim dnevnog reda ima i
drugih materijala koji mogu doći do konkurenata)
• Neformalni sastanci (zaposleni se sastaju posle radnog
vremena i raspravljaju o poslu u restoranu, kafiću, preko telefona i sl.
Kompanije se u današnjim uslovima tržišnog privređivanja i galopirajuće
konkurencije moraju suočiti sa rizikom, tj. moraju shvatiti opasnost od
ekonomske špijunaže da bi mogle preduzeti akcije za zaštitu svojih važnih
podataka od „slučajnih posetilaca”
Pretnja
Pretnju kompaniji mogu predstavljati pojedinci, organizacija, događaj,
okolnosti. Najznačajnije potencijalne pretnje kompaniji su:
• Loša obuka kadrova,
• Lica koja svakodnevno dolaze u kompaniju (tzv. insajderi),
• Konkurentske kompanije,
• Strane obaveštajne službe,
• Organizovani criminal,
• “sitni” criminal,
• Terorizam,
• Dobavljači,
• Potrošači,
• Novinari,
• Prirodne katastrofe,
Izloženost kompanije riziku slabe strane obezbeđenja kompanije. Razlikujemo
ukupno četiri kategorije a to su:
Operativne (propusti u poslovanju, slučajne greške zaposlenih,
način davanja informacija, upotreba Interneta, telefona, faksa itd.)
Fizičke (slaba obučenost ljudi iz obezbeđenja, nepostojanje
ulazno/izlazne kontrole, neuredni stolovi, računari bez šifri, nezaključane
kancelarije itd.)
Kadrovske (propusti pri zapošljavanju novih kadrova obrazovanje,
iskustvo, lični problemi itd.)
Tehničke (nezaštićena baza podataka u računarima, prenos
podataka, prisluškivanje telefona i sl.
Metode i tehnike prikupljanja ekonomskih informacija
1. Slanje upita firmi ili nadležnom ekonomskom udruženju ili
resoru.
Ovo je prilika da se diplomata zvanično predstavi i pokaže svoju kompetentnost.
Na ovaj način dobijaju se informacij iz prve ruke, tačne, sveže i proverene.
To je široko korišćena tehnika za legalno prikupljanje ekonomskih informacija.
2. Razgovor na zahtev (zakazani razgovor)
Može ga zatražiti ekonomski diplomata putem službi ambsade, ili ređe direktno
sa određenim kompetetnim sagovornikom iz firme ili resora koji ga interesuje.
Zakazanom razgovoru može prisustvovati i zvanični zapisničar. Prilikom
ovog razgovora diplomata ima priliku da uspostavi trajnije, kolegijalne
odnose sa sagovornikom i ostvari poverenje na osnovu koga može dobiti
i više od zvaničnih informacija.
3. Poslovni susret
Podrazumeva kraći, neformalni, često slučajni susret. Vešt ekonomski diplomta
mudro koristi ovu priliku da bez najavljene teme i zakazanog razgovora
dođe do vrednih informacija. Poslovni susret može biti prilika za zakazivanje
zvaničnog i pripremljenog razgovora.
4. Diplomatski (poslovni) ručak
Zakazuje se posredstvom službe protokola ili direktno (ukoliko dobro poznajete
sagovornika). Ovaj susret podrazumeva poštovanje protokolarnih pravila,
ali ima i izvesnu dozu prisnosti i neposrednosti među sagovornicima. Teškoća,
ali i draž ove tehnike jeste što se uvek “mora nešto prodati, da bi se
zauzvrat kupilo”. zato je poznata izreka da u diplomatiji nema besplatnog
poslovnog ručka.
5. Diplomatska (poslovna) večera
Ova tehnika se od prethodne razlikuje ne samo po vremenu održavanja, već
i po drugim okolnostima i detaljima. Poslovnu večeru diplomata obično
organizuje u svom domu za veći broj zvanica koje dolaze u pratnji svojih
supruga. Svečane toalete, osećaj završetka napornog radnog dana i brojnost
prisutnih gostiju otežavaju posao prikupljanja informacija u ovim okolnostima,
ali se pruža mogućnost za “slobodno” ćaskanje i nešto ležerniji pristup
sagovornicima.
6. Diplomatski prijem
Česta praksa masovnijih susreta diplomata jesu diplomatski prijemi koje
ambasade organizuju različitim povodima (državni praznici, jubileji i
sl.) To je prilika da se na jednom mestu sretne veliki broj diplomata,
potencijalnih sagovornika, a iskusni diplomata vešto koristi i ovu prilku
za prikupljanje ekonomskih informacija.
7. Protokolarna poseta fabrici (ili regionu)
Cilj ove aktivnost diplomate je upoznavanje sa ekonomskom stvarnošću jedne
zemlje. Posetu organizuje protokolarna služba zemlje prijema, I to u regionima
ili firmama koji su najrazvijenije, najreprezentativnije i najznačajnije
sa ekonomskog, kulturnog ili istorijskog stanovišta. Ovu priliku diplomata
može da iskoristi da vidi li čuje i ono što organizator nije planirao.
8. Poseta fabrici ili regionu po sopstvenom izboru
Osim poseta koje organizuju službe u zemlji prijema, diplomata može i
sam zatražiti da poseti neku fabriku, region, grad ili neki drugi privredni
ili industrijski lokalitet koji smatra posebno interesantnim.Zatražena
poseta se obično ne odbija, a onda se brižljivo priprema (bezbednost i
druge organizacione mere)
9. Poseta privrednoj izložbi ili sajmu
Ovo je odlična prilika za ekonomskog diplomatu da na jednom mestu vidi
glavne izložene proizvode i proizvodne programe kompanije zemlje u kojoj
službuje, da se uveri u njihov kavlitet, da prikupi podatke o proizvodnim
rezultatima i prospekte njihovih firmi. Takođe, brojini susreti sa značajnim
privrednicima mogu da budu prvi korak ka uspostavljanju različitih izvoznih
i drugih poslovnih aranžmana između dveju zemalja.
10. Poseta delegacije jedne firme zemlji prijema
Finalizaciju procesa prikupljanja ekonomskih informacija predstavljaju
konkretni poslovni poduhvati između dve firme ili dve zemlje. Posle niza
pregovora, istraživanja, sortiranja, analize i razmene ekonomskih informacija,
poseta delegacije jedne zemlje dolazi kao kruna obostranih napora.
11. Neoficijelni razgovor (intervju) ekonomskog
diplomate sa zaposlenim iz firme
Razgovori sa zaposlenima u nekoj firmi omogućava ekonomskom diplomati
da do informacija dođe neposredno, bez zvaničnih “filtera” i ulepšavanja
situacije. Diplomata se brižljivo priprema i za ovu vrstu prikupljanja
nformaca: izbor sagovornika, priprema tema i pitanja, pogodnog mesta i
vremena sastanka itd. Tehnika nezvaničnih razgovora nije u principu nelagalna,
ali mnoge zemlje ne gledaju blagonaklono na ovakve aktivnosti stranih
diplomata, iako na to podstiču svoje diplomate shvatajući moguću vrednost
ovako dobijenih informacija.
12. Pretraživanje Web sajtova firmi ili zemlje na Internetu
Ova tehnika iziskuje od ekonomskog diplomatu veštinu pronalaženja Potrebnih
informacija koje se na Internetu nalaze. Diplomata mora da zna kako da
do informacija dođe brzo, ali i da njihovom analizom i razvrstavanjem
bude siguran u njihovu autentičnost, tačnost i aktuelnost. Zvanične informacije
kompanije i zemlje objavljuju u okviru svojih Internet prezentacija, ali
se po pravilu poverljivi (a timenajzanimljiviji i najvažniji) podaci mogu
otkriti tek po ulasku u kompjuterske baze podataka i druge brižljivo čuvane
sisteme za skladištenje važnih informacija (poslovnih tajni).
13. Angažovanje (plaćanje) posrednika za pribavljanje
ekonomskih informacija
Ekonomski diplomata koristi ostvarene kontakte i poznanstva da bi njihovim
angažovanje došao do poverljivih informacija. Angažovani posrednici su
dobro obučeni, pripremljeni poverljivi saradnici koji znaju gde mogu doći
do pravih informacija, a da pri tom ne budu otkriveni. Stoga, diplomata
mora biti dodatno oprezan u obavljanju ovih poslova koje predstavlju zonu
rizika u njegovim Aktivnostima.
14. Potkupljivanje funkcionera firme ili zemlje
Ovo je kalsična šema ekonomsko-obaveštajnog rada sa Plaćenom
“krticom” unutar određene firme, koja redovno dostavlja poverljive ekonomske
informacije stranom diplomati i za to biva plaćana. Potkupljivanje funkcionera
je delikatna operacija koja zahteva maksimalnu opreznost diplomate koji
se u slučaju otkrivanja nelegalnih aktivnosti izlaže opasnosti da iz te
zemlje bude proteran, a za otkrivenog informatora predviđene su stroge
sankcije prema krivičnom zakonu te zemlje.
15. Razgovor sa otpuštenim ili “prebeglim” kadrovima firme ili
zemlje
Ovo je manje riskantan, ali takođe neprihvatljiv metod za zemlju
prijema. Ekonomski diplomata koristi situaciju i od otpuštenih radnika
nastoji da izvuče što više informacija – razlozima za njihovo otpuštanje,
ali i o poslovnim rezultatima i planovima. U situaciji kada je bez stalnog
prihoda informator rado prihvata izvesnu materijalnu nadoknadu za pružene
informacije. Manjkavost ove metode je što je teško održati diskreciju
u slučaju kada otpušteni radnik ne mari za posledice, dok diplomata teži
da razgovor sa otpuštenim li pregeglim kadorvima ostane daleko od očiju
javnosti, ukovodilaca i vlasnika firme, kao i vlasti zemlje prijema.
16. Kupovina tajnih dokumenata
Tehnika prikupljanja informacija kupovinom tajnih dokumenata je najrizičnija
i najdelikatnija aktivnost diplomate. Prilikom izvođenja ove dobro organizovane
aktivnosti neophodno je proveriti validnost dokumenata i izbeći moguće
provokacije i nameštaljke. Vešt ekonomski diplomnata mora da izbegne obostrano
kompromitovanje i oštre sankcije koje bi usledile.
17. Razgovor sa ekonomskim diplomatom iz druge zemlje
Ovo je sasvim legalna i veoma česta tehnika koji ekonomski diplomata
koristi skoro svakodnevno u prikupljanju ekonomskih informacija. U zvanični
i nezvaničnim kontaktima sa kolegama iz drugih, obično prijateljskih zemalja,
diplomata dolazi do informacija na elegantan, diplomatski uobičajen način.
Slabost ove tehnike je što su informacije do kojih se dolazi uglavnom
zvanične, javne, a ne može se doći do bog zna kakvih poverljivih informacija.
18. Sinteza na bazi prikupljenih saznanja
Kruna rada ekonomskog diplomate na prikupljanju ekonomskih informacija
predstavlja ova tehnika, koja podrazumeva svestrano poznavanje problema
i celokupne situacije neke firme ili privrede jedne zemlje. U izveštaju
koji podnosi diplomata nastoji da na bazi prikupljenih informacija i ličnog
iskustva u analitičko-sintetičkoj formi obradi i predstavi stanje kompanije
koja ga interesuje ili zemlje službovanja. Koristeći ovu tehniku diplomata
pokazuje i svoju profesionalnu zrelost i spremnost da se suoči i sa najozbiljnijm
zadacima u diplomatskoj službi.
Vrednost kompanija treba da odredi vrednost informacija
koje želi zaštiti
Protivmere kompanije proizilaze iz slabosti:
• Operativne protivmere (upoznavanje zaposlenih sa postojanjem
pretnji i njihova obuka; klasifikovanje informacija na one koje su «poverljive»;
stroga uputstva o informacijama koje se mogu iznositi u javnost, po sektorima
PR, Marketing, Prodaja; izveštaji o osobama sa kojima se stupa u kontakt
i provera boniteta potencijalnih poslovnih partnera; odvojene telefonske
linije za važne poslovne razgovore itd.)
• Fizičke protivmere (svakodnevno zaključavanje kancelarija,
stolova; instaliranje šifri na važnim računarima (serverima); postavljanje
video uređaja; zapošljavanje dobro obučenih ljudi za posao obezbeđenja)
• Kadrovske protivmere (provera diplome o obrazovanju;
provera postojanja policijskog dosijea; uvođenje polaganja psiho-testova;
uvođenje intervjua sa zaposlenima; kategorizacija zaposlenih jer ne mogu
svi imati pristup važnim informacijama)
• Tehničke protivmere (instalacija antivirus programa;
kontrola pristupa programima i računarima; izbor pouzdanog partnera za
servisiranje računarskih mreža).
Poslovna tajna
Posle definisanja termmina industrijske špijunaže i sa etičkog i sa čisto
poslovnog aspekta, neophodno je utvrditi i ostalu preostalu kariku u lancu,
a to je poslovna tajna
Reč tajna podrazumeva skup znanja i informacija
koje su dostupne samo određenom, užem krugu pojedinaca. Posednici tajne
ne smeju ove informacije i znanja da otkriju drugim licima.
Poslovna tajna se definiše kao činjenice u vezi sa
poslovanjem privredneorganizacije koje su posebno važne sa gledišta poslovanja
te organizacije ili sa gledišta privrede il zajednice u celini, a koje
mogu biti poznate samo ograničenom krugu lica.
Poslovne tajne dakle obuhvataju one vrste informacija i znanja na koje
firma ima svojinsko pravo, koje moralno i zakonski može da štiti i po
istom osnovu odbija da otkrije.
Svako interesovanje konkurenata za poslovnu tajnu smatra se povredom poslovne
etike, a može biti i krivično delo kažnjivo predviđenim krivičnim zakonom.
Ukoliko diplomata bude uhvaćen u nedozvoljenom pribavljanju poslovne tajne
posledice mogu biti različite (zavisno od važnosti otkrivene tajne i nanete
štete) – od upućivanja protestne note MIP-u države iz koje diplomata dolazi,
poziva ambasadora na razgovor u MIP države prijema, a diplomata može biti
i proteran iz zemlje službovanja (u slučaju ponavljanja greške).
Zaključak
Na osnovu prethodno iznetog možemo konstatovati da poslovna špijunaža
sve više uzima maha. Svi svetski, najsavremeniji, informacioni sistemi
su podložni “upadima”, pa se da zaključiti da nema ni jednog sigurnosnog
sistema za koji se može tvrditi da je potpuno siguran. Privredni subjekti
moraju poslovnu špijunažu prihvatiti kao realnost i nastojati da svoje
informacije što bolje sačuvaju od ,,znatiželjnih” ociju. U protivnom,
ce njihovi napori, u svakodnevnom poslovanju i razvoju novih proizvoda,
biti uzaludni a njihovi prodori u nova poslovna podrucja i na nova tržišta
onemoguceni. Upravo su i prethodno objašnjene metode i specificnosti poslovne
(industrijske) špijunaže imale za cilj razgraničenje pojmova poslovne
špijunaže.
Kao protiv teža industrijskoj špijunaži, brojne kompanije kao Motorola
i Intel, su uvele sopstvene obaveštajne jedinice, proučavaju konkurenciju
i sprečavaju špijunažu od strane konkurencije. Niču i pojedinačne obaveštajne
kompanije, koje su angažovale bivše operativce iz CIA i KGB-a.
Ko god da obavlja obaveštajne poslove, bile to specijalizovane kompanije,
korporacije, vlade država, pravila su ista. Nikome nije dopušteno da radi
ono što je neetično da bi postigao svoj cilj. Ali šta tačno nije etično
nije uvek jasno na ovom novom području koje se brzo razvija-na polju ETIKE.
Literatura
[1] Prof. Dr. Savo Trifunović, POSLOVNA ETIKA, ICIM +, Kruševac, 2005.
godina
[2] Ričard T. De Džordž, POSLOVNA ETIKA, 5. izdanje, IP „Filip Višnjić“,
Beograd, 2003. godina
[3] Milenko A. Perović, ETIKA, Grafomedija, Novi Sad, 2001. godina
[4] Džon Dramond i Bil Bein, POSLOVNA ETIKA, Clio, Beograd, 2001. godina,
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|