ДЕЦА СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

1. ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ ДЕЦЕ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

 

1.1. Дете са посебним потребама или дете ометено у развоју

Особа, професионално дијагностификована као особа која:
1. Има физички и ментални недостатак који знатно ограничава једну или више животних активности, као што су ход, вид, слух, говор, дисање брига о себи, учење и рад;
2. Има историју таквог недостатка;
3. За коју се сматра да има такав недостатак;

У стручним круговима као и колоквијалном говору назива се „лице-дете ометено у развоју“ или „лице-дете са посебним потребама“.
У еглеском говорном подручју прихваћени су изрази „хендикепирано“ или „изузетно“ дете. У немачкој се користе термини „ометено“ и „оштећено“ дете, а у француској „неадаптирано хендикепирано дете“.
У овом смислу, а према Међународној организацији инвалида, ометеност је „губитак или ограничење могућности да се учествује у нормалном животу заједнице под истим условима са осталим члановима те заједнице, због физичких или социјалних баријера.“
Осим термина ометеност у развоју користе се још и изрази инвалидност, дефектност, хендикепирана особа. Последњих година се све више користи термин лице-дете са посебним потребама ( за децу, која од најранијег узраста имају посебне потребе, које захтевају додатне услове за развој).
„Дете ометено у развоју је дете са посебним потребама, а дете са посебним потребама је ДЕТЕ.“ (преузето са интернет форума)

• Дете ометено у развоју...
Уместо дијагнозе, даје се функционална процена телесног и менталног статуса детета. Треба открити и очуване и оштећене способности детета, породичну ситуацију и шире окружење у коме живи
• је дете са посебним потребама...
Неопходно је пронаћи посебне путеве да дете задовољи потребе које има као људско биће, а које теже задовољава због органских и социјалних баријера
• а дете са посебним потребама је ДЕТЕ
ометено дете има сва битна обележја детета као људског бића, а ометеност не сме бити основ за било који вид дискриминације

1.2. Појмови који се тичу поступака у раду са децом са посебним потребама

Дефектологија се бави човеком као социјално-биолошким бићем. Са једне стране, проучава узроке и законитости настанака оштећења и промена у телесној, психолошкој и социјалној сфери лица са посебним потребама. А са друге, истражује и одабира методе и могућности пружања помоћи таквим лицима, односно открива посебне методе превенције, дијагнозе, рехабилитације, реедукације, социјалне интеграције лица-деце са посебним потребама.
Превенција представља отклањање узрока или ублажавање последица поремећаја.
Дијагностика има за циљ утврђивање врсте,обима и порекла оштећења и давање могуће прогнозе.
Компензација подразумева заобилажење оштећених система и органа и оспособљавање оних система и органа који су очувани да преузму њихову функцију.
Реедукација је скуп специјалних педагошких поступака којима се побољшава и у границама датих могућности усавршава способност у области оштећених функција.
Рехабилитација представља комбиновану и координирану примену медицинских, социјалних, педагошких и професионалних мера на оспособљавању појединца у циљу постизања највишег нивоа функционалне способности.
Социјализација у ширем смислу, значи укључивање ,особа са потребним потребама, у друштвену заједницу. У ужим смислу, према Декларацији УН, о правима ометених у разввоју, то је стратегија која омогућава изједначавање могућности и социјалну интеграцијуособа са посебним потребама у заједницу у којој живе. Нивои социјализације су:
• Социјална заштита, смештај у установе социјалне заштите особа са посебним потребама, које су потпуно несамосталне (нпр. тешко ментално ретардирана деца)
• Утилитет, социјална употребљивост ометених особа уз надзор и помоћ других лица.
• Адаптација, прилагођавање условима живота, које постојеће оштећење омогућава.
• Интеграција, најкомплекснији облик социјализације, који представља оспособљавање особе за потпуно самосталан живот и рад, а да постојеће оштећење, притом не представља значајније сметње ни породици ни самој особи.

Интеграција деце са посебним потребама подразумева васпитање деце са посебним потребама заједно са децом која те тешкоће немају. Односно, деци са посебним потребама се пружају исте могућности за васпитање, образовање, укључивање у друштвени живот и стицање угледа на основу заслуга, без обзира на тешкоће и ограничења. Отуда је и значај интеграције, двострук. С једне стране, ометеној деци се пружа могућност за укључивање у заједницу, а са друге, деца из редовне популације постају свесна људске различитости и специфичности, самим тим се развија емпатичност хуманизам и потреба поштовања људских различитости. Понекад се, као синоними, користе изрази интеграција и инклузија. Међутим, иако слични, изрази објашњавају различите приступе:
Интеграција детета са посебним потребама значи дете по мери вртића-школе, док инклузија значи вртић-школа по мери детета.
Циљеве корективног педагошког рада са децом са посебним потребама могуће је остварити мултидисципланарним приступом стручњака разних профила и тимским радом: лекара, психолога, педагога, дефектолога.

2. КЛАСИФИКАЦИЈА ДЕЦЕ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

 

Према каласификацији С.Бојанина постоје пет категорија тешкоћа у развоју:
1. Практо гностички поремећаји,
2. Поремећаји из развојне неуролингвистике,
3. Поремећаји психомоторике у ужем смислу речи,
4. Поремећаји услед општег развојног несклада,
5. Неразвијеност интелигенције и рани поремећаји осећања.

2.1. Фактори ризика

Психички и физички развој детета одређен је наслеђем генетским факторима, комбиновано са утицајем средине. Фактори ризика нормалног развоја, као потенцијални разлози оштећења плода, а касније и детета могу започети :
- За време трудноће (пренатални)
- На рођењу (натални)
- По рођењу (постнатални)

Фактори ризика могу бити :
- Старост мајке (млађа од 16 а старија од 40 година)
- Поједине болести мајке у првих 16 недеља трудноће
- Наследна обољења
- Хромозомски поремећаји
- Интракранијална хеморагија (крварења у мозгу код бебе)
- Порађај пре термина (пре 37. недеље)
- Пренесеност преко 42 недеље
- Порађајна асфиксија (недостатак кисеоника)
- Теже инфекције новорођенчета (сепса, менингитис)
- Урођене мане
- Конвулзије (грчеви због високе температуре)
- Хипербилирубинемија ((жутица) преко 200 m/l)

Показатељи застоја у развоју
- До 3 месеца: претерано мирно, млитаво, раздражљиво,
- 4-6 месеци: не реагује на звук, често повраћа, у усправном положају укршта ноге
- 7-9 месеци: не седи самостално, не показује интересовање за предмете из околине
- 10-12 месеци: не стоји , нема речи
- Присутни интервали одсутности , устаљени покрети
- Значајно одступање обима главе од норми за узраст
- Хипотонија (изражена млитавост) или хипертонија (укоченост)
- Заостајање функција вида (не реагује на светлост, изражена разрокост, замућење очног сочива)
- Изостанак реакције на звук
- Одсуство социјалне комуникације (смешак, контакт очима)
- Неуобиачјена комуникација (стереотипија)
- Дете са посебним потребама у развоју не успева да изгради уобичајени, препознатљиви вид сигнализације својих потреба.

Начин на који то чини атипичан је, понекада тешко препознатљив и за родитеље, а још мање за ширу околину:
- Проблеми у исхрани
- Напади беса
- Самоповређивање (уједање, ударање главом)
- Осамљивање
- Демостративно мокрење и пражњење, без обзира на место или присутност других
- Стереотипно понашање (стављање једног или више прстију у уста, отварање и затварање врата, упорно понављање забрањеног понашања)

2.2. Практо-гностички поремећаји

Практо-гностичке функције су функције препознавања дражи и догађања унутар објективног и субјективног простора. Физиологију овог процеса Вернике је описао кроз процес примарне (опажајна импресија) и секундарне идентификације (препознавање опаженог у контексту властитог субјективног поља). Код поремећаја гностичких функција, примарна идентификација-опажај постоји, али не постоји „концепт предмета-препознавање, за шта је одговорна секундарна идентификација.
Говорећи о практо-гностичким поремећајима, С. Бојанин разликује шест група поремећаја:

Општа развојна дисгнозија, која подразумева недограђеност првог слоја гностичких активности, што условљава тешкоће симболизације- говора читања и писања, а самим тим и постојање проблема на афективном и социјалном плану. Проблем се уочава када се дете укључи у структуирану средину-вртић, школу, а не уклапа се у њу, то јест, не поштује захтевана правила понашања. На сазнајном плану уочава се застој у развоју математичких и логичких операција. Такође, заостаје и организација говора. Дете не препричава приче и доживљаје по реду, већ измишља делове за празнине.
Развојна дискалкулија – проблем везан за оперисање математичким симболима и знацима, и поред уредног неуролошког налаза и степена интелигенције. Тешкоће овладавањалогичкоматематичким функцијама се јавља:
У класификацији- груписању предмета према заједничком обележју, критеријуму итд (по боји, облику...)
У коресподенцији- придруживању једне групе предмета другој (једнако, мање за, веће за...)
У серијацији- уређивању елемената према неком својству (опадајући или растући низ итд)
У транзитивности- релативности неког предмета у односу на друге (мали, већи, највећи)

Док су задаци који се односе на ову тематику везани за рачунаљке, дрвца или прсте тешкоће нису толико упадљиве. Преласком на рачунске радње, (као што су множење и дељење) нарочито са више цифара, губи се појам о њима.
На манифестном нивоу, код ове деце се јавља и непрепознавање прстију на шаци, приликом писања бројева долази до замене цифара итд.
Према Бојанину, порекло ових поремећаја није детаљно откривено, али се може тражити у недијагностификованим минималним повредама ЦНС-а.
Третман је дуготрајан, и захтева целовит приступличности детета. Предлог идара: „шта је лево-десно, ближе – даље, веће-мање“, графичко представљање односа у простору, игре представљања предмета на основу приче, игре давања имена предметима и стављања у различите односе и друге игре.

Развојна дислексија и дистографија- тешкоће у овладавању читања, писања односно превођења слова у звук и обратно. Према Бојанину, код оба ова поремећаја интелигенција је очувана и нема уочљивих повреда ЦНС-а.
Узроци настанка су још увек нејасни, а могу бити лоша аудитивна дискриминиција, успорен развој говора, а према појединим психоаналитичарима, узрок могу бити тешкоће осећајног развоја.
Третман подразумева реедукацију психомоторике-орјентација у простору, латерализација, говорне вежбе, вежбе читања.

Развојна диспраксија- дихармонија и успореност праксичких активности (активности које се изводе вољно и са јасним циљем). На тестовима интелигенције, бољи резултати су код вербалног у односу на манипулативни део. Овакву децу, често, васпитачи и наставници сматрају ментално ретардираном, због њихове неспретности. Све ово, из разлога што ова деца не схватају и не извршавају вербалне налоге за праксичке активности, што је понашање неусклађено –од хиперактивног до инхибираног и успореног.

Досад су дефинисане три врсте овог поремећаја:
Општа развојна диспраксија (Волновог типа), - односи се на неиздиференцираност телесних функција, при чему, дете у односу не разликује властите моторне реакције од реакција другог.
Развојна конструктивна диспраксија- која подразумева неспретност, неуспех у учењу и неприлагођеност социјалним нормама, уз очувану интелигенцију.
Развојна дисграфија- проблем праксије рукописа.

2.3. Поремећаји из развојне неуролингвистике

2.3.1. Значај и развој говора

Говор и вербална комуникација су основне активности човека као друштвеног бића, којима интерагује са ужом и широм животном и радном средином. Вербална комуникација обухвата комплексну позадину навика, информација, односа, склоности и знања која су повезана и која одређују шта ћемо рећи и како ћемо реаговати на одређену поруку.
Одмах по рођењу, дете ступа у социјалне контакте путем осмеха, плача, гукања, вокализовања. Родитељи тумаче сигнале детета и реагују на њих, ступајући на тај начин у невербалну комуникацију (језик радњи-језик осећања). Што се детета тиче, ова фаза представља прелингвистичку фазу.
Током заједничких радњи (нега, храњење, облачење), одрасли користе речи и језичке конструкције прилагођене детету. Превођењем изведених радњи у вербални облик деци омогућавају да уче значење речи. Од прве изговорене речи, па до краја живота траје лингвистичка фаза.
Дете почиње, свесно и доследно, да употребљава једну комбинацију слогова, која представља сажету реченицу са више значења – холо фраза. Јавља се крајем прве и почетком друге године. У другој години речник се видно богати, око 200 речи. Речи-фразе се замењују краћим реченичним конструкцијама. Ово је фаза симболичке интелигенције, током које се дете обраћа околини, разуме њене захтеве и забране. Код детета се буди радозналост.
Током треће до четврте године, артикулација гласова се приближава правилном изговору. Дете користи сложеније изразе, користећи често заменицу „ЈА“. У петој и шестој години фонд речи се повећава, просечно за око 500 речи годишње.
Деца са мало говорних подстицаја, препуштена сама себи, из социо-културно депривираних средина, дечјих домова касније проговарају, дуже „тепају“, имају мање богат речник и неправилно слажу реченице.

2.3.2. Поремећаји из развојне неуролингвистике

По класификацији С.Бојанина постоје више врста поремећаја развојне неуролигвистике .

Дисфазија или неразвијеност говора у детинству -огледа се у тешкоћи да се разуме, сложи и изрази језичка мисао. Оштећење може да иде од потпуног изостајања говора преко изразитих лексичких и граматичких тешкоћа до наизглед нормалног говора са тешкоћама у читању и писању.
Третман развојне дисфазије представља организовано и систематско подстицање и развој општих прагто-гностичких шема, откривање доживљаја простора и времена уз вежбе релаксације и уједначавање напетости мишића.

Поремећај говора услед поремећаја осећања
Елективни мутизам – неспособност организовања говора у неким ситуацијама (пред ширим аудиторијумом или ауторитетом). Јавља се код осетљиве и несигурне деце.
Говор психотичне деце (симбиоцка психоза, аутизам, схизофреније). Уопштено говор код ове деце не служи комуникацији већ у сврху игре гласовима , речима.
Дислалија –успореност развоја говора, поремећај артикулације. Дислалије су везане за изговор сугласника и испољавају се као:
-омисија-недостатак неких гласова
-супституција-замена неразвијеног гласа постојећим
-дисторзија-оштећења појединих гласова
Дизатрија – муцање (спада у моторне поремећаје говора) .Бојанин разликује : клоничко муцање и тонично муцање. Обе врсте могу да буду праћене вољним и невољним покретима у пределу лица или екстремитета.

2.4. Поремећај психомоторике у ужем смислу речи

Развојни хиперкинетски синдром (нестабилност психомоторике) карактеришу претерана активност, импулсивност, раздражљивост, слаба пажња, поремећај сазнања, слаб школски успех. Као третман се препоручује реедукација психомоторике, релаксација, вежбе познавање тела, препознавање другог, контроле импулсивности, кординације покрета.
Тикови – невољни покрети који се јављају у области вољне мускулатуре у будном стању и при очуваној свести. Ови покрети могу да се понове и свесно, на захтев.
Моторни дебилитет је урођено патолошко стање моторике, често наследно и породично. Карактеришу га живахни, тетивни рефлекси, поремећаји плантарног рефлекса... Третман укључује реедукацију психомоторике- уједначавање и опуштање тонуса мишића, гашење синкинезије и увежбавање функционалног извођења покрета.

2.5. Поремећај услед општег развојног несклада

Ову категорију чине три клиничке манифестације а повезује их што у оквиру свих није дошло до глобалног уклађивања између активности појединих система.
Развојна дисхронија – представља недограђеност доживљавања односа у оквиру временског следа и организованости у времену.
Општа развојна дисхармонија- представља неуравнотеженост према правцима развоја. Понашање је атипично- хиперкинетично или повлачење у себе. Говор може да буде добро развијен или недограђен.
Дислатерализованост представља недограђеност латерализованих покрета у оквиру психомоторних активности. Дислатерализованост није проблем леваштва, уколико оно не омета доживљај односа у простору и практо-гностичку организованост.

2.6. Неразвијеност интелигенције и рани поремећаји осећања

Психолози интелигенцију дефинишу као способност решавања проблема или увиђања веза и односа предмета и појава. Количник интелигенције представља бројни израз интелигенције неке особе и добија се као количник менталног узраста.
Ментално заостала су сва она деца, чији је количник интелигенције испод 70 поена.
Ментална ретардација деце се сврстава у 4 категорије
1. лака ментална ретардација (51 до 70 поена интелектуалног количника) – умни ниво ове деце не прелази узраст детета од 10 година; мишљење је на нивоу конкретних операција; расуђивање је на ниском нивоу, као и увиђање односа и веза међу појавама.
2. Умерена ментална ретардација (36 до 50 поена интелектуалног количника)- ова деца достижу умни развој седмогодишњег детета, уз не развијену моторику, координацију покрета, интелигенција је на нивоу преконкретних операција
3. Тежа ментална ретардација (21 до 35 поена интелектуалног количника)
4. Тешка ментална ретардација (испод 20 поена интелектуалног количника)
Код теже и тешке менталне ретардације, умни развој је на нивоу двогодишњег детета; често имају и телесне недостатке; неуролошке испаде; епилептичне манифестације...

3. ПОЈЕДИНИ ОБЛИЦИ ОМЕТЕНОСТИ

3.1. Даунов синдром

Први пут га је описао Лагдон Даун (енгл. Lagdon Down) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија.
Узрок настанка- У 95-97 % случајева Даунов синдром није наследна болест и јавља се у свим расама и у свим економским групацијама. Појава Дауновог синдрома не доводи се у везу са било каквим животним навикама родитеља. Доказано је да старост мајке (преко 35 година живота) повећава могућност појаве Дауновог синдрома код детета.

Даунов синдром настаје услед хромозомског дисбаланса, који узрокује низ дефицита у когнитивном, језичком, личносном и физичком развоју. Уместо 2 хромозома која чине 21. пар, ова деца у својим ћелијама имају 3 хромозома (од којих 2 чине 21. пар а један је "вишак"), па се зато Даунов синдром назива још и Тризомија 21.

Клиничка слика - Бебе обично имају малу главу, широко размакнуте и косе очи (као код Монгола), на унутрашњем углу очију кожа је набрана ("трећи капак"), а на дужици ока виде се беле пеге. Нос и уста таквих беба умањени су, ушне шкољке такође су мале и неправилно су обликоване. Тонус мишића је снижен, а зглобови су им изузетно савитљиви. На длановима испод четвртог прста налази се "бразда". Скоро половина беба рођених са Дауновим синдромом има и урођену срчану ману.

Око 10% беба рађа се са аномалијама једњака и црева које се испољавају као сужење или потпуна затвореност (атрезија) једњака или црева и то захтева хитну хируршку интервенцију. Преко 50% деце има оштећење слуха и вида.

Код деце рођене са Дауновим синдромом чешће се јављају фебрилне конвулзије (тј.фрас) и други облици конвулзија. Даље, ова деца подложна су инфекцијама, а нарочито су склона инфекцијама горњих и доњих дисајних путева - запаљењу грла, бронхитису и запаљењу плућа. У првим годинама живота код ове деце повећан је ризик да добију леукемију која је по њих најчешће фатална.

Интелигенција- Истраживачи се већином слажу да деца са Дауновим синдромом имају IQ око 70 током прве , евентуално друге године живота а затим он са узрастом опада.
Неки истраживачи твде да ова деца отпочињу живот са просечним, нормалним IQ или други тврде да почињу са IQ испод нормалног а затим се сви слажу да он опада са узрастом (То што њихове способности опадају не треба тумачити као да они могу све мање и мање, него да њихове менталне способности не расту сразмерно календарском узрасту.) Одрасли у просеку имају МУ на нивоу 4-6 година

Когниција - Пажња је краткотрајна и површна (нарочито видна и слушна). Памћење је претежно механичко , краткотрајно и селективно (везано за потребе и емоције)
Мишљење је на најконкретнијем нивоу (преовлађују визуелне представе облика, боја, слика које се тешко уопштавају). Трансфер наученог у нове ситуације је отежан

Развој говора - Неке бебе проговарају са 12 месеци, већина у 2 години, док неки проговарају у тек 6. години. Неки остају мутистични. Melin и Vajt (1973.године) су утврдили да деца са Дауновим синдромом склапају фразе у узрасту између 1 и 8 године, а реченице од 1.5 до 11. године.

Говор и језик - Експресивни и рецептивни говор је оштећен. У првим годинама предњачи рецептивни над експресивним (вербалне инструкције и сл.). До треће, односно четврте године обично се споразумевају гестом и мимиком уз ретко и спорадично коришћење речи. Тешко имитирају гестове, речи, звуке, а ритам говора је неуједначен и експлозиван.

Комуникација - Вокализација почиње касније и има је мање. Контакт очима и вокализација се повећавају око 20-е недеље када их има више него код нормалне деце.
Појава осмеха је у 7 недељи (3 недеље касни) и дужина осмехивања је мања, а класније расте

Говорни поремећаји - Честа је појава муцања, која се јавља након увећавања фонда речи и током усвајања синтаксичких структура. Артикулација је обично слаба и тешко разумљива

Социјални и емоционални развој - Генерално гледано социјални развој иде 2-3г. испред интелектуалног. Уопштено, деца па и одрасли са Дауновим синдромом су често весели, пријатељски расположени , активни и друштвени. “Пријатна природа детета са ДС, испружене руке и осмех на лицу плене пажњу околине која им често узвраћа са нежношћу” (Novak J.)

Емоционалне реакције - Бурно изражавају емоције и често мењају расположења, изливи емоција радости који могу брзо да се промене у љутњу, дурење, љубомору, тугу...
Жељни су похвале и пажње, импулсивни (не могу да одложе тренутно задовољење потреба). Понекад су себични, тврдоглави и јогунасти.

Квалитет живота оболелих - 1929. године дужина живота особа са Дауновим синдромом, износила је у просеку око 9 година. Данас је, захваљујући благовременој дијагностици и лечењу урођених аномалија, животни век ових особа продужен на 50 година и дуже. У нашој земљи особе са Дауновим синдромом обично живе у својим породицама, а у развијеним земљама света они живе у заједницама, полу-самостално, воде рачуна о себи, учествују у кућним пословима, раде и привређују у заједници и друже се међусобно.

Код беба је тешко одредити у којој ће мери бити погођени као деца или када одрасту. Поједине особе са Дауновим синдромом су у стању да се запосле и воде релативно независтан живот, међутим већини ових људи је потребна помоћ и подрска на дуге стазе. Генерално максимални могући ментални развој достиже ниво детета од 8 година.

Да ли је могуће унапредити развој деце са Дауновим Синдромом - Генерални закључак је позитиван, а подстицајна средина убрзава њихов развој. Рани третман, по могућности започет од 3.-ег месеца даје добре ефекте. Мерено тестовима интелигенције напредак се може постићи од 10-15 IQ поена.

Значај хабилитације и стимулације - Показало се да ако постоје добри стимулативни програми у институцијама деца напредују. Kaningam и Sloper су показали да су боље напредовала ДС деца из породица где је било више посета стручњака (сваких 6 недеља) него тамо где је било 3 посете годишње).
Раније започета стимулација (од рођења) даје боље ефекте (него тек након прве године)

3.2. Аутизам

Аутизам је развојни поремећај који се најчешће јавља, или примети између друге и четврте године живота. Оно што родитељи најчешће прво примете је да се дете издваја од најблизе околине, да се не одазива на позиве својих најближих и не реагује на своју непосредну околину. Врло често говор, ако га има, назадује или се потпуно губи. Дете са аутизмом користи само просте реченице, поједине речи, говори о себи у трећем лицу, јавља се ехолалија (говор као одјек туђих речи), или дете гестом покаже оно што хоће тако што најближу особу ухвати за руку и одведе је до жељеног предмета или места. Јавља се карактеристично треперење прстима, рукама, љуљање у месту. Дете се врло често везује за један предмет од кога се не одваја ни док спава, а ако му га узмемо долази до бурне реакције.Свака промена било места, околине, распореда ствари, нова лица, може такође, да изазове бурну реакцију и фрустрацију. Дете са аутизмом мења понашање и може да покаже агресију и аутоагресију. Основни проблем код деце са аутизмом је остваривање комуникације. О узроцима аутизма се дуго расправља али још увек није доказан прави узрок. Дијагнозу аутизма поставља тим стручњака кога чине дечји психијатар, дефектолог, психолог. У раду са особама са аутизмом се користе различити методи.

3.3. Епилепсија

Епилепсија (или падавица) је назив за неуролошко обољење, које се манифестује повременим моторним, сензорним, неуропсихичким и доживљајним поремећајима, уз губитак свести. Готово код трећине оболелих од епилепсије претпоставља се генетски узрок који није тренутно могуће утврдити постојећим дијагностичким методама, а код осталих се захваљујући примени магнетне резонанце могу регистровати извесне абнормалности које су одговорне за патолошко функционисање нервних ћелија. Најпоузданији и најобјективнији физиолошки индикатор епилепсија је ЕЕГ који бележи карактеристичне патолошке промене можданих таласа.

Рад са децом, која болују од епилепсије:
1. Ако дете има епилепсију, у будућности постоје две могућности: епилепсија може да буде пролазна или да дете и касније остане с њом. Идеално је да поступамо као да ће бити пролазна, а да предузмемо све мере за случај да не буде тако.
2. Епилепсија никада не треба да буде изговор да умањујемо своја очекивања у погледу дететове успешности.
3. Треба обезбедити такве услове да се све не врти око детета и његове епилепсије и да не користимо епилепсију као изговор (за нешто друго) нити као жртвеног јарца.
4. Треба разговарати с дететом о епилепсији кад год је потребно и утврдити да оно зна да има епилепсију и да схвати шта епилепсија јесте а шта није. Што је дете старије, то ће бити потребно више чињеничних информација.
5. Не говорити о детету као да оно није ту и не говорити о епилепсији шапатом нити иза затворених врата.
6. Охрабрити сваку активност која детету побољшава слику о себи. Усредсредити се на то што оно може да уради, а не на оно што не може, и помоћи му да повећа опсег својих интересовања.
7. Још много пре но што заврши средњу школи, усмеравати га на избор каријере или занимања која су за њега реално доступна, али при томе не наглашавати његова ограничења. Важност унутрашњих резерви самопоштовања постаће приметна ако млада особа с епилепсијом не може да нађе посао због епилепсије или због опште економске ситуације с којом се омладина суочава кад тражи запослење.

3.4. Енуреза

Енуреза (грч. мокраћа) је поремећај у контроли бешике који се састоји у невољном мокрењу. Пошто се често јавља ноћу а ређе дању, овај поремећај је добио не баш адекватан назив enuteris nocturna (ноћно мокрење).

Обзиром на то да се успостављање контроле над бешиком врши постепено све до треће године о енурези се може говорити тек када дете има четири године, а још увек мокри у кревету или гаћама. Енуреза у неким случајевима може бити органског порекла (дијабетес, малформације уринарног тракта), али је чешће психогеног.

3.5. Дечја астма

Дечја астма је обољење које се испољава повременим, краћим или дужим нападима тешког дисања. Сматра се да може бити наследна болест, али не само ако је неко од родитеља боловао од астме већ и ако је боловао од неких других болести, на пример падавице, екцема, копривњаче. Те болести проузрокују у дечјем телу извесне промене које чине да деца постану осетљива на ту исту или сличну врсту болести.
Напад астме најчешће наступа ноћу, иако је још те вечери било све у најбољем реду. Астматичар се одједном пробуди услед наглог отежаног дисања. Одмах седа у кревет, узнемири се, осећа гушење, изгледа ко човек коме недостаје ваздуха. Тражи положај који му омогућава дисање. Обично седи нагнут напред. Рукама се чврсто хвата за сто или неки други предмет и дише свим мишићима врата, грудног коша и трбуха. Удисај је кратак, издисај дугачак, а дисање успорено.

3.6. Церебрална парализа

Церебрална парализа је обољење које се манифестује потешкоћама са држањем, равнотежом и недовољно усклађеним покретима због укочености или слабости мишића. Појам "церебрална" односи се на мозак, а "парализа" на поремећај покрета и положаја. Болест настаје услед оштећења мозга током трудноће, порођаја или одмах након рођења (старост и болест мајке, прерано рођење детета, недовршено сазревање плода). Повреда не оштећује дететове мишиће или нерве који их повезују с кичменом мождином, него способност мозга да контролише те мишиће.

Симптоми - Дете оболело од церебралне парализе најчешће испољава следеће симптоме: не подиже главу, не окреће се, не седи када за то дође време, не реагује на мајку и околину слаба напетост или млитавост мишића, потешкоће приликом храњења, јака иритабилност, неусклађени покрети (атаксија), невољни покрети (атетоза).

Дијагноза - Дијагнозу церебралне парализе поставља неуропедијатар или физијатар. Церебрална парализа није болест и не може се излечити. То је стање које траје од рођења до смрти.

Оспособљавање деце оболеле од церебралне парализе - За свако дете оболело од церебралне парализе неопходно је организовати посебан програм оспособљавања. Сваки програм се спроводи појединачно и прилагођен је стању детета, а може бити измењен у складу са достигнутим развојем, што процењују чланови тима у току третмана. Један од основних третмана намењен је развитку држања тела (седење, стајање, кретање). Посебна пажња се придаје развитку мишљења, говора, комуникације и кориговању вида. Дете се такође учи храњењу, облашењу, а крајњи циљ је постићи највиши степен самосталности (онај који је могућ). Школовање зависи од степена достигнутог развоја детета.

3.7. Деца са оштећењем слуха

Деца са оштећењем слуха у нашој земљи данас похађају или специјалне или редовне школе, што зависи првенствено од степена оштећења њиховог слуха. Поред тога, могућности едукације у великој мери зависе и од нивоа интелектуалних способности, од доби у којој је дошло до оштећења слуха, од правовременог почетка рехабилитације, од породичног миљеа и низа других фактора.

Специфичности образовања у, такозваним, специјалним школама, односе се, пре свега, на прилагођен план и програм образовања, на адекватан приступ особи са оштећењем слуха, на мали број деце у одељењу и на едукован наставни кадар. У нашој земљи постоје специјалне школе за децу са оштећењем слуха у Суботици, Земуну, Београду, Јагодини, Нишу, Крагујевцу и Ужицу.

Најтежи задатак, али и највећи успех дефектолога, у раду са овом децом јесте изазивање првих вољних гласова и речи и усвајање првих појмова. Оно, што дете које чује усваја спонтано слушањем већ у првој години живота, код детета које има оштећење слуха гради се кроз напоран рад детета, дефектолога и уз ангажовање родитеља. Развој детета са оштећењем слуха унутар породице, уз подршку и ангажовање њених чланова, од великог је значаја за правилан развој личности и успех у образовању. Први свесно изговорени гласови полако се повезују у речи, а речи добијају своје значење. Тако се започиње говорно-језички развој и поставља се основа за комуникацију детета и његово касније образовање.

Особе са оштећењем слуха уче говор и путем чула вида и чула додира. Сваки глас који изговоримо нема само своју звучну слику, већ и визуелну слику која зависи од положаја усана, положаја језика и зуба и других говорних органа. При изазивању гласова, дете усваја визуелну слику гласа, а имитирањем дефектолога и понављањем његових покрета настоји да тај глас правилно изговори. На тај начин, још у предшколском периоду, развија се вештина читања говора са усана. Од способности особе да добро чита говор са уста саговорника, зависиће касније и њена способност комуникације са члановима шире друштвене средине. Наравно, за успешан развој говора и комуникације, важно је неговати и развијати преостале остатке слуха, што се постиже кроз различите вежбе слушне пажње у предшколском периоду.

Један од најважнијих задатака дефектолога у предшколској настави јесте да развије код деце што већи појмовни фонд и речник. Притом се почиње од детету најближих појмова, као што су блиске особе (мама, тата,...) и ствари из околине, а постављена основа се, даље, надограђује и обогаћује током школовања. Пут од првих гласова до речи са значењем и смислом понекад је веома дуг и свака нова реч на том путу успех је за себе. При усвајању појмова, користе се конкретни предмети и бића из околине, играчке, фотографије и илустрације, и принцип очигледности је један од основних принципа у раду. Да би дете усвојило неки појам, оно мора предмет да види, опипа и упозна га у сваком облику.

3.7. Деца са оштећењем вида

Сметње у развоју вида испољавају се као умањена или потпуно одсутна чулна осетљивост на светлосне надражаје, која значајно омета визуелну комуникацију.

Једна од основних карактеристика деце са оштећењем вида је несигуран ход, као последица несигурности која потиче од страха од непознатог простора. Глава је често погнута, због потребе за концентрацијом на дражи из непосредне близине. Деца са оштећењем вида, као и сва друга деца, имају потребу за слободним кретањем (трчањем), коју тешко остварују. Зато су присутни стереотипни покрети – блиндизми, који се манифестују као клаћење, стављање руку у очи, лупкање прстима, кружни покрети главом, отварање и затварање врата. Обзиром да већину информација о спољашњем свету примамо преко чула вида, стога је дете са оштећеним видом теже заинтересовати. Због тога, често изгледају незаинтересовано и уморно. Тешко ступају у комуникацију са вршњацима. Потребно им је више времена да процене ситуацију и да у складу са њом реагују.

Обавезе педагога у раду са децом са оштећеним видом:
• Да пружи помоћ детету да упозна простор како би се сигурно кретало
• Да дреди место одакле најбоље може да види таблу
• Да покаже стрпљење ако ради спорије од вршњака
• Помоћи му активностима које може да изведе уз малу помоћ, а ослободити оних где не може сам
• Подстицати заједничке активности са вршњацима и доделити улогу у групи која доноси успех
• Не употребљавати изразе који почињу са: Видиш, погледај итд.

4. ОПШТЕ ПРЕПОРУКЕ ЗА РАД СА ДЕЦОМ ОМЕТЕНОМ У РАЗВОЈУ

У комуникацији са децом треба бити стрпљив и конкретан. Треба избегавати нејасне термине, као што су: „касније“, „можда“, „зашто си то урадио“, идиоме-двозначност и сарказам. Захтеве према деци потребно је рашчланити на мање кораке. Пажљиво гледати и слушати, уз уважавање одговора. На покушаје одговарати позитивно, са похвалом, потврдом и охрабривањем.

Пружити социјалну подршку, односно, заштитити дете од застрашивања и задиркивања. Кроз рад, развијати другарски систем и пријатељске односе. Специфичне вештине вежбати током природних активности са вршњацима.
Помоћи деци да пронађу заједнички интерес, мењати неприхватљиво понашање и игнорисати га. Током стресних ситуација разговарати са дететом и извести га из ње.

Обезбедити познато и сигурно окружење, без буке, непријатних мириса и другог што скреће пажњу.

Садржаје пажљиво изабрати и представљати што очигледније. Понављати и вежбати више пута. Користити елементе непосредне стварности (слике, фотографије, моделе...).

5. АНАЛИЗА ПОСТОЈЕЋЕГ СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА УЧЕНИКА СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА У СРБИЈИ

Показује да је актуелни систем образовања организован у три основна вида:
1. специјално образовање у посебним школама за децу ометену у менталном, сензорном, телесном и социјалном развоју којим је обухваћено 1% укупне популације ученика
2. специјално образвање у посебним одељењима редовне школе која су састављена од ученика са истом врстом ометености
3. редовно образовање у истом одељењу са осталим ученицима (интеграција) али без систематске подршке и прилагођавања посебним потребама ученика тако да је њихов школски успех испод просека осталих ученика и са великим бројем поноваца.

Деца са ометеношћу највише похађају специјалне школе у које се упућују на основу одлуке Комисије о разврставању, која процењује степен и врсту ометености и едукабилности. Овакав приступ пати од високог степена дискриминације. Друге категорије деце са посебним потребама највише се школују у редовном образовном систему где спорадично добијају помоћ од стране стручне психолошко-педагошке службе у школи. Наставници нису припремљени нити обучени за рад са овим категоријама деце.
Постоји и категорија деце са тешким и мултиплим оштећењима, трајно смештена у институције затвореног или полузатвореног типа са којима се минимално или никако не спроводи некаква едукација и рехабилитационо-хабилитациони рад.
Проблем представља и велики број деце са посебним потребама која су испуштена из система образовања и нису обухваћена ни било којим другим видом друштвене бриге и третмана.
Специјалне школе функционишу као независан и паралелан систем уз редовни без међусобне повезаности. Дете које једном уђе у специјални систем веома тешко може да се пребаци у редовни док је пут за пребацивање детета из редовног у специјални систем широко отворен.
Специјална школа је прилагођенија од редовне школе посебним потребама ученика са ометеношћу програмски, у погледу образовања наставника (дефектолози), техничке опремљености специфичним училима као и у погледу примене специфичних методика у раду са ученицима. Програми међутим недовољно уважавају индивидуалне разлике ученика као и уџбеници и пратеће вежбанке.
Редовна школа је недовољно припремљена за прихват ових ученика, кадровски, програмски, методски, технички и архитектонски.
Али Сектор за заштиту особа са посебним потребама покреће процесе за уклањање препрека, како би се физичка и социјална средина учинила приступачна особама са инвалидитетом и постигла њихова потпуна интеграција у свим сегментима живота.

ЛИТЕРАТУРА

1. Мирјана Станковић-Ђорђевић, спец., Деца са посебним потребама, “PI-PRESS Pirot“, 2002. године
2. Група аутора програма SAVE THE CHILDREN, Деца са сметњама у развоју у Пироту, Colorgrafx, Београд, 2007. године,
3. http://sh.wikipedia.org/wiki/Autizam
4. http://www.epilepsija.info/
5. http://www.stetoskop.info/Daunov-sindrom-885-c32-sickness.html
6. http://www.zdraviilepi.com/Magazin-538.aspx- Асс.др Милан Стефановић
7. Интернет презентација: Dete sa Daunovim sindromom Prof.dr Vesna Radoman
8. ww.stetoskop.info/Cerebralna-paraliza-315-s1-content.html - Cerebralna paraliza-Autor: dr Dragan Zlatanović
9. Интернет презентација: DEČJA CEREBRALNA PARALIZA, MALFORMACIJE MOZGA I LOBANJE FASPER šk. god. 2007-08 ,Neurologija i psihijatrija Prof. Dr. Veronika Išpanović Radojković
10. http://www.blogoye.org/spadalo/26454/DAUNOV+SINDROM.html
11. http://nshc.org.yu/pdf/prirucnikzaradsadecom.pdf
12. http://www.defektologija.net/phpBB2/viewtopic.php?t=1923

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD